Amerika

Koliko je moguć nuklearni Armagedon, najgora verzija američko-ruskog sukoba

Najavljuju rat svih ratova

Mogućnost da Rusija i Amerika zarate zbog Krima je veoma mala, ali poslednja događanja pokazuju da je mogućnost sukoba zbog sirijske situacije znatno uvećana. Makar je to tako bilo pre nego što su u Njujorku razgovarali Putin i Obama. Opšti nuklearni rat još nije na vidiku i to zato što tako nešto sprečava veliki broj bojevih glava koje ove dve zemlje poseduju, a za sada ni moćnici u Vašingtonu, a ni oni u Rusiji, nisu dijagnozirani kao mentalni bolesnici. Oružani sukobi između Sjedinjenih Država i Ruske Federacije jesu mogući i već su napisana različita scenarija koja razrađuju kako bi se to dogodilo. Naravno, moguće je da neki od tih sukoba eskalira u ograničeni, pa i opšti nuklearni rat, ali u tom slučaju svaka „mudrovanja", sve analize po tom pitanju postaju izlišne jer neće preostati niko da to pročita. Jedno je sigurno, obe strane razrađuju svoje ratne planove te ni na Istoku, ni na Zapadu, po tom pitanju nema ništa novo, tvrdi urednik Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald, čije stavove o snazi američke vojske ne dele i američki generali Frank Gorenc i Filip Bridlav

Milan Balinda

Glasine da se Amerika sprema za rat protiv Rusije potvrđene su sa najvišeg mesta - iz Pentagona. Američki autoriteti rekli su da razrađuju i osvežavaju zastarele planove za „bilo koju moguću agresiju Rusije prema bilo kojoj državi članici NATO saveza".

Ovo bi bilo po prvi put nakon završetka Hladnog rata. Jedan visoki funkcioner Pentagona rekao je renomiranom časopisu Forin Afers da se ruski predsednik Vladimir Putin ne smatra više „potencionalnim partnerom, već potencionalnom pretnjom".

Procenjujući da su ratni planovi zastareli, Vašington je odlučio da skrene svoju politiku sa posle hladno-ratovske vojne doktrine i fokusira se na današnju pretnju iz Rusije. Promena politike dogodila se par nedelja nakon što se Moskva iznenada vojno umešala u sirijski građanski rat, šaljući svoju artiljeriju i sedam tenkova T-90 na jedan aerodrom u sirijskoj provinciji Latakiji. Nagoveštava se da Pentagon osvežava svoje hibridne ratne strategije, uključujući i nuklearne udarce.

Smatra se da je američki ratni plan podeljen u dve verzije. Jedan sadrži akcije Sjedinjenih Država kao člana NATO pakta, ukoliko je napadnuta neka zemlja članica tog saveza, i drugi izvan te vojne organizacije. Obe verzije su vezane za mogućnost ruske agresije na neku Baltički zemlju, a uključuju odgovore na ruski hibridni rat, na ne-tradicionalnu vojnu taktiku i na sajber rat. Stručne analize aktuelne situacije zaključuju da obe strane izvode vojne vežbe imajući na umu vojne mogućnosti protivničke strane i njihove vojne planove.

Priroda i veličina tih vojnih vežbi takođe pokazuju da se Rusija aktivno priprema za mogući konflikt sa NATO savezom, a sam se NATO istovremeno priprema za sukobe s ruskim snagama. Moskva je takođe najavila da razmatra mogućnost postavljanja balističkih raketa blizu Kalinjigrada. „Rusija će biti primorana da preduzme mere nacionalne sigurnosti", izjavio je portparol za štampu ruskog predsednika. Moskva smatra da je Amerika, unutar strategije NATO saveza, već isporučila nemačkoj vojsci izvestan broj nuklearnih bombi.

Kako bi rat između Sjedinjenih Država i Ruske federacije izgledao?

Postoje više predviđanja, idu od loših, preko još gorih do najgorih, ali se tri mogućnosti ističu: nuklearni smak sveta, konvencionalni rat u Evropi i „posredni" rat. Ti „posredni" ratovi već su se događali. Sovjetski Savez je doprineo da Severni Vijetnam pobedi Ameriku u jugoistočnoj Aziji, a Vašington je pomagao muhamedancima da poraze Sovjete u Avganistanu. Ako bi se taj šablon ponovio u Ukrajini, predviđa se da Rusija i Amerika ipak ne bi direktno ušli u sukobe. Sjedinjene Države bi finansirale ukrajinske snage čiji bi cilj bio da izbace moguće ruske trupe sa ukrajinske teritorije. Ukoliko bi Vašington i NATO aktivno podržali ukrajinsku vojsku, Moskva bi otvoreno stala na stanu pobunjenih separatista. Ovakav razvoj situacije bio bi veoma dramatičan za ceo svet, ali bi čovečanstvo opstalo.

Konvencionalni rat na evropskom kontinentu već i ranije je predviđan, i za njega su se obe strane pripremale tokom trajanja Hladnog rata, ali se nije dogodilo. Na stranu to da li je ovakav rat moguć ili nije, zamislimo da će se dogoditi, i to kao posledica sukoba u Ukrajini.

U takvom scenariju NATO će sa svojim trupama pomoći Sjedinjenim Državama, kao i sa brodovima i avionima. Ta vojna organizacija i jeste napravljena da bi ratovala protiv tadašnje Sovjetske Rusije. Rusija bi imala preimućstvo „domaćeg terena", kako u Istočnoj Evropi, tako i sa svojom mornaricom u Crnom moru gde joj je Krim kuća. Sve potrebne kopnene trupe Rusije nalazile bi se na dohvat ruke, odmah iza granice istočne Ukrajine. Ipak, Moskva ne bi mogla da sve svoje snage ubaci u zonu sukoba, jer je Rusija opkoljena Američkim vojnim bazama kojih ima 598 u 40 zemalja sveta, pored 4.461 baze u samim Sjedinjenim Državama.

Osim velikog broja vojnih baza u Nemačkoj, Vašington raspolaže i sa bazama s druge strane Crnog mora, preko puta Ukrajine, u Turskoj. Sjedinjene Države na krajnjem istoku imaju baze u Japanu i Južnoj Koreji, kao i južno od Rusije, u Kataru i bazu Dijego Garsija, koja se nalazi južno od Indije, i veoma je značajna za opskrbljivanje aviona. Rusija ima vojno prisustvo na Kubi, ali ne i vojnu bazu. Dalje, ima pomorsku bazu u Siriji, u luci Tartus, ali Moskva nema vojne baze izvan teritorija bivšeg Sovjetskog Saveza. Tačan broj baza unutar Rusije nije poznat. Čak i približan broj. Procenjuje se da Moskva raspolaže sa 845.000 aktivnih vojnika, a dodatnih 2,5 miliona je u rezervi.

Njihove specijalne snage se veoma efektivne, ali stručnjaci sumnjaju da ih je dovoljno da bi pobedili NATO, a ni Kinu. Amerika ima 1,4 miliona aktivnih vojnika i oko 850.000 rezervista. Ipak, Vašington ne bi mogao da ih sve „ubaci u vatru" jer mnogi od njih obezbeđuju što vojne baze oko sveta, što samu američku teritoriju.

NATO snage u prvoj borbenoj liniji imaju samo 13.000 spremnih vojnika i više hiljada u rezervi. To bi bile trupe koje bi se prve sukobile s ruskim vojnicima. Rusija bi imala prednost na Crnom moru, već kako im je Sevastopolj matična luka, i Amerikanci bi morali da premeštaju svoju mornaricu da bi ostvarili bolju borbenu poziciju. Vašington bi morao da traži prednost na nebu. Ruski lovci, kažu stručnjaci, imaju superiorne kvalitete u odnosu težina-snaga, a to bi ima dalo prednost u klasičnom sukobu avion na avion, ali američki imaju bolje radare, elektronsku opremu i rakete. Sovjetski Savez je svojevremeno više insistirao na protivvazdušnoj odbrani i zapostavljao je vojne letelice. Taj sistem odbrambenih raketa je impresivan, ali su američki avioni svakim danom sve bolji u njihovom eskiviranju. Rusija ima više tenkova, kopnene artiljerije i mina. Dodatno, od 2010. godine američka i ruska vojska su u mnogim situacijama blisko sarađivali i vršili zajedničke vojne manerve. Vojni komandanti s obe strane dobro poznaju jedne druge i upoznati su sa naoružanjem i strategijama potencijalnih suparnika.

Moglo bi se reči da obe strane znaju kako ona druga misli i može da predvidi sledeći potez neprijatelja u slučaju oružanih sukoba. Možda je njihovo poznavanje snage i tehnike specijalnih snaga još uvek na nižem nivou. U svakom slučaju, najverovatnije je da sukob između Amerike, odnosno NATO, i Rusije ne bi završio nerešeno, ali bi to bio jedan veoma krvav rat, mada najverovatnije ne bi mogao duže da potraje s punim intenzitetom.

Sve vreme bi se pazilo da se ne pogreši i započne s upotrebom taktičkih atomskih bombi koje obe strane imaju u dovoljnom broju. Na papiru je Amerika mnogo jača u svim vojnim kategorijama, ali bi taj rat mogao drugačije da izgleda na realnom frontu. Jedno je sigurno, ruski predsednik Putin nedavno je izjavio da „niko nije toliko lud da bi napao NATO". To je tačno i iskreno rečeno, ali šta ako NATO napadne prvi?

To može da se dogodi ukoliko Moskva preceni svoje mogućnosti i započne prepucavanja s nekom zemljom koja je članica Atlantskog saveza? NATO će biti u obavezi da reaguje silom. Pretpostavlja se da i jedna i druga strana sasvim dobro znaju u kom trenutku počinje „opasna zona".

Putinova diplomatska pobeda

Nuklearni Armagedon je najgora verzija američko-ruskog sukoba. Odnosno, to bi bio rat svih ratova, nikad ranije viđeno u ljudskoj istoriji. Nakon „stidljivih" nuklearnih razoružavanja i Rusija i Amerika imaju dovoljno atomskih bombi da razore, ako ne i totalno unište, ljudsku rasu. Svaka strana poseduje na hiljade nuklearnih glava. Sjedinjene Države računaju na 448 aktivnih balističkih raketa koje su uglavnom usmerene na rusku teritoriju. Rusija im ne bi ostala dužna sa stotinama svojih raketa.

‚Sve skupa Amerika ima 7.700 nuklearnih glava, uključujući i 1.950 spremnih da se montiraju na interkontinentalne rakete, ispale iz podmornica i bace iz aviona. Vašington takođe poseduje na hiljade nuklearnih glava koje u ovom trenutku čekaju da se razmontiraju. Rusija ima 8.500 nukleranih bombi, ali u operativnom stanju su nešto više od 1.800 njih. Poređenja radi, Kina ima oko 250 nuklearnih glava, Francuska 300 i Velika Britanija 225. Nuklearni rat bi garantovao obostrano uništenje, a to bi trebalo da bude najveća prepreka takvom sukobu.

Nedavno je Rusija pripretila da će uzvratiti kontra-merama ukoliko Sjedinjene Države nastave sa planom da rasporede novi tip nuklearnog oružja na teritoriji Nemačke. Informacije o novom oružju procurele se do nemačkih medija. Postavljanje američkog nuklearnog oružja u Evropi je strogo čuvana tajna, koja je ipak u delovima stigla do nemačkih novinara.

Sjedinjene Države planiraju da zamene 20 nuklearnih bombi u jednoj vojnoj bazi na zapadu Nemačke, sa modernijom varijantom, po tvrđenju nemačke ZDF televizije. Po njihovim izveštajima sadašnje B61 bombe bile bi zamenjene sa B61-12s koje su preciznije i manje destruktivne. Takva kombinacija dejstva novih bombi povećava mogućnost njihove upotrebe. Nova varijanta tih bombi može da se montira i na rakete, dok je starija morala da se baca iz aviona. Ove bombe brišu jasnu granicu između strateških i taktičkih nuklearnih bombi. Kremlj nije rekao koje kontra-mere će preduzeti, ali se smatra da bi mogli poslati u Kalinjingrad, ruskom teritorijom koja se graniči sa Poljskom i Litvanijom, nuklearno sposobne rakete Iskander.

Moskva je takođe objavila svoje planove da izgradi novu vazdušnu bazu u Belorusiji, blizu granice sa Litvanijom. Dogovori između Amerike i Rusije o smanjenju ne-strateških nuklearnih bombi do sada nisu dali nikakve rezultate.

Osim pretnjama ko će koga nuklearnom glavom po glavi, Amerika i Rusija ubrzano rade na novim vojnim avionima i savršenijim tenkovima. Širom sveta procenjuje se, na primer, koji lovac-bombarder je bolji: ruski Su-35 ili američki F-16 falkon. Već decenijama Falkon je bio stub američke i savezničke avijacije. Tokom godina ta letelica je evoluirala od laganog borbenog aviona do veoma sofisticirane ratne mašine sposobne za razne zadatke. Poslednja ruska verzija Suhoja Su-35 sa odgovarajući treniranim pilotima i uz pomoć kontrolora sa zemlje ili iz vazduha može da uspešno parira svakom lovcu sa Zapada, izuzev možda američkom F-22 Raptoru.

Ruski pilot bi najverovatnije mogao i sa Raptorom da se nosi ukoliko bi bio dobro treniran i uz odgovarajuću pomoć. Amerika radi i na tome da svoje najnovije radare, kojima su opremljeni mnogi F-15 montira na Falkone. Procenjuje se da bi F-16 mogao da izdrži borbu protiv Suhoja, ali bi to bio veliki izazov i za najbolje američke pilote. Zaključak bi bio da je Suhoj veoma sposoban avion i da se američka dugogodišnja tehnološka prednost u toj oblasti veoma smanjila.

Takođe se porede sposobnosti ruskog ubistvenog tenka T-90 i američkog M-1 Abramsa. Abrams, koji je već u upotrebi preko 35 godina, mnogo puta je usavršavan. Poslednje verzije jedva mogu da se prepoznaju da su čuveni M-1 jer su, između ostalog, u potpunosti digitalizovani i povezani mrežom komunikacija. Imaju i bolji top od 120 milimetara koji je zamenio manji od 105 mm. Pentagon planira proizvodnju nove verzije tog tenka, nazvane M1A3, koji će biti znatno lakši.

Glavni ruski tenk je T-90 koji je nastao iz T-72, proverenog u borbama, koji je svojevremeno zamenjen sa T-80 koji se pokazao veoma nepouzdanim tokom borbi u Čečeniji. T-90 ima standardni top od 125 mm i motor od hiljadu konjskih snaga što mu daje savršeni balans između težine tenka i snage motora. Smatra se da je M-1 još uvek bolji od ruskog T-90, ali je zato i mnogo skuplji. Dizajn Abramsa zasniva se na konceptu da tenk prvi vidi neprijatelja i prvi opali iz topa. Najnoviji ruski tenk T-14 Armata najverovatnije je bolji od svih ostalih na svetu, ali još nije proizveden u značajnoj količini.

Ono sa čime Rusija može da parira Zapadu je njihov „moralni okvir". Naime, ruski moralni stav veoma se razlikuje od Zapadnog i potencira ustrojstvo, prisutnost religije i žrtvovanje za razliku od zapadne filozofije neograničene individualnosti. Upravo je taj ruski kolektivizam, kao moralni temelj, verovatno „korisniji" u ratnim situacijama od zapadnog individualizma. Konačno, današnja ruska pravoslavna crkva je blizak partner ruskoj državi kojoj pruža kako intelektualnu tako i moralnu pomoć i to ne zato što to mora da radi, već zato što hoće. Rusija po svetskim pitanjima priznaje multipolarni svet, dok Amerika smatra da bi svi morali da slede postulate zapadne demokratije. Prošle godine, držeći govor na američkoj vojnoj akademiji u Vest pointu, predsednik Obama je rekao da „Amerika mora uvek da vodi na svetskoj sceni jer ako mi to ne radimo niko drugi neće". Takav stav uzima „zdravo za gotovo" da je Amerika moralno superiorna.

Rusija o svetu nema takav stav, već svet vidi kao multipolaran. S druge strane, ruska pravoslavna crkva ne živi u prošlosti, kako se to obično misli, i jedino na čemu insistira je odbacivanje sekularne filozofije. Čija moralna vizija ima više šanse da bude prihvaćena širom sveta zavisi o kom svetskom regionu se radi i koja religija tamo preovlađuje.

Drugim rečima, ukoliko Sjedinjene Države nastave sa insistiranjem na svojoj agresivnoj spoljnoj politici, to bi samo išlo u korist Rusiji. Možda Amerika ima dobre i poštene namere, ali njeno delovanje „na terenu", posmatrano iz drugih uglova, ne izgleda ni dobro ni pošteno. Ruska „mekana moć", diplomatija, možda ne postiže značajne uspehe na Zapadu, ili u delovima Istočne Evrope, ali sigurno je da skuplja poene u muslimanskim zemljama, Brazilu, Indiji ili Južnoj Africi.

Sopstvena kultura i religija doprinose Rusiji i u njenim naporima da ustanovi Evro-azijski savez jer je lakše širiti politički i ekonomski uticaj kada postoji jedinstvena kulturna baza koju svi prepoznaju nego kada to, kao što radi Amerika, pokuša da se promeni. Lične slobode sekularnih Zapadnih zemalja, uključujući i slobodu govora, u mnogim delovima sveta ne izgledaju „velelepno". Mogu da liče na sebičnost, hedonizam ili na popuštanje bazičnim ljudskim instinktima.

U svakom slučaju, „diplomatske pobede" je ono što će ostati nakon smirivanja tenzija koje sada vladaju u odnosima Zapada i Rusije. A već jednu veliku pobedu postigao je ruski predsednik Putin svojim obraćanjem Generalnoj skupštini Ujedinjenih Nacija koja je održana u ponedeljak, 28. septembra. Pretpostavlja se da nijedna strana neće ulaziti u sukobe ukoliko proceni da ne može pobediti, a to čini režanje (pretnje) značajnim faktorom prevazilaženja krize.

A 1. Rastuća snaga ruske avijacije

Američki general Frank Gorenc, u intervjuu za „Breaking Defence", rekao je 15. septembra ove godine, da je ''ruska avijacija preuzela vodeću poziciju, ukoliko se govori o dominaciji i snazi na nebu Evrope.''

On je ocenio snagu ruske avijacije rastućom i priznao da Rusija ima vodeću ulogu u svetu na tom polju.

General Frank Gorenc je, inače, glavnokomandujući vazdušnih snaga Sjedinjenih Američkih Država, a u intervjuu je poručio javno da bi politička i vojna elita trebala da bude veoma uznemirena, kao što je i on, rastućom snagom ruske avijacije.

„Rusija ne samo što preuzima vodeću poziciju na polju proizvodnje avio-tehnologija, nego i u sferi nadzemnih sistema protiv-vazdušnih sistema postaje lider" - istakao je general Gorenc..

I američki general u NATO paktu Filip Bridlav, još 1. maja ove godine, zatražio je od američkog Kongresa da ozbiljnije shvati planove ruskog predsednika Vladimira Putina. Bridlav je otvoreno priznao: : "...Neki ruski potezi su nas zatekli nespremne na terenu. Ne možemo da budemo potpuno sigurni u njihove planove, ali možemo da učimo iz njihovih dosadašnjih poteza..."

A 2. Bilo razgovora, ne i dogovora

Nakon dva govora, jednog zvaničnog prijema i razgovora u četiri oka, čini se da se Obama i Putin nisu složili o zajedničkom nastupu za rešavanje sirijske krize. A opet, izgleda da su se dogovorili da svako radi svoje i da pri tome budu veoma oprezni da jedan drugom ne pretrčavaju preko puta. Glavni objekt neslaganja bila je budućnost sirijskog predsednika Bašara al-Asada za koga Bela kuća kaže da mora da siđe sa vlasti da bi bilo diplomatskog rešenja.

Obama je u svom govoru u UN odlučno stao u odbranu diplomatije kao jedini put postizanja mira u Siriji, odnosno da se sirijski predsednik „diplomatski" smakne sa vlasti. Putin je bio žešći, odlučniji i ubedljiviji. Stao je u odbranu Asada kao najboljeg izbora za zaustavljanje džihadista Islamske Države, a i drugih radikalnih grupacija. Gospodin Putin, koji je po prvi put u poslednjih deset godina govorio u UN, optužio je politiku Zapada, a partikularno Sjedinjenih Država, za haos koji je nastao na Srednjem istoku.

U Iraku i Libiji, gde je Amerika predvodila intervencije, stvorilo se plodno tlo za teroriste, istakao je ruski predsednik. Da li bi haos nastao i bez intervencije Sjedinjenih Država, drugo je pitanje, ali do sada sve ukazuje na greške Vašingtona. Optužio je Ameriku da je njihova pomoć ustanicima protiv Asada samo doprinela jačanju Islamske Države. Takođe je dodao da se oko dve hiljade ruskih ekstremista pridružilo džihadistima u Siriji i Iraku.

U taj ponedeljak uveče, nakon što su se dve godine izbegavali mimoilazeći se, Obama i Putin ušli su u malu sobu za konsultacije Saveta bezbednosti, rukovali se, bez osmeha, i zatvorili vrata za sobom. Ne zna se šta su konkretno razgovarali tokom 90 minuta, ali neki tvrde da je pola tog vremena potrošeno na Ukrajinu i druga polovina na Siriju. Na kraju je ostalo da će se Rusija pridružiti Bašaru al-Asadu u borbi protiv boraca Islamske Države, a da će sa Amerikom koordinirati vojne akcije da ne bi došlo do „sudara".

Analitičari smatraju da će na kraju Asad morati da siđe sa vlasti, ali da će ostati na položaju dok se ne postigne mir diplomatskim pregovorima. Na tako nešto pristala je i Saudijska Arabija u svojim prethodnim dogovorima sa Moskvom. Jedno je sigurno - ruska diplomatija zasada je nametnula svoje stavove po pitanju građanskog rata u Siriji.