Razaranje

Dokle se stiglo sa pretvaranjem Narodnog Muzeja Pančevo u Dom za s uma sišavše!

Mokre priče iz toplog kreveta

Kako je zbog snimanja najnovijeg filma Gorana Markovića formalizovana ludnica, zbog čega su stavljene rešetke na prozore i gde je uređena lekarska ordinacija, šta se dešavalo u susednoj kancelariji i ko je donosio krevete u muzej? Ko je uzeo 200. 000 evra za dvadesetogodišnji nerad, a kome su svetla na kolima danonoćno gorela, ko zamišlja da je samuraj i ko se i kako obračunavao sa svojim neprijateljima? Zbog čega se toleriše nezakonito zapošljavanje i za šta bi bila potrebna beogradska Arena, kakvi su sve jaki likovi zaposleni u Muzeju, a kakvi se jaki muzeološki program tamo priređuju? Na ova i druga pitanja odgovore je potražio Stanislav Živkov, Tabloidov istraživač

Stanislav Živkov

Psihijatrija (grčki: psyche - duša, iatrea - lečenje) klasično je određena kao medicinska struka koja se bavi nastankom, razvojem, manifestacijama bolesti čovekove ličnosti koji proizlaze iz subjektivnoga individualnog života ili njegova odnosa s okolinom. Na žalost, sve se više vidi da danas više ništa nije izvesno u psihijatriji pre svega jer nema saglasnosti kako treba zvati duševni poremećaj odnosno ludilo, a takođe se sve više potvrđuje činjenica da je najveći broj ludaka umesto u bolnicama, zapravo van njih. Posebno je teška situacija kada se nečije bolesno duševno stanje, odnosno ludilo u kombinaciji sa bahatošću i alkoholizmom preliva na okolinu koja htela ne htela trpi posledice svega toga.

Tipičan primer za ovako nešto svakako su ostaci Narodnog Muzeja Pančevo koji je u totalnom kolapsu zahvaljujući svojoj nepostojećoj direktorki i njenom trogodišnjem štetočinskom radu.

O tome da je muzej zaista pretvoren u ludnicu najbolje potvrđuju rešetke koje su pre neki dan počele da se montiraju na brojne poluraspadnute prozore ove ruševne zgrade. Doduše, rešetke su formalno stavljane kao deo scenografskog doterivanja radi snimanja najnovijeg filma Gorana Markovića u kome, onako, vrlo znakovito, Muzej glumi Dom za s uma sišavše u koji je smešten poludeli pisac, Petar Kočić, ali u svakom slučaju imaju i praktičnu namenu kako bi se sprečilo iskakanje zaposlenih kroz prozore, što doduše ima i svoju predistoriju... Naime, jedna drugarica je to pokušala da uradi pre tridesetak godina, kada ju je muzejski šofer otkačio!

Što se tiče uređenja Doma za s uma sišavše u Muzeju, načinjena je nemerljiva šteta pošto je sa zidova kancelarija počupano jedno 15 klima uređaja kako se ne bi postavljalo pitanje: šta će klima uređaji u ludnici a glavna transformacija desila se tako što je ludnička lekarska ordinacija uređena u kancelariji nekadašnjeg muzejskog pedagoga Olivije Sladojević koja je upravo nakon 22 godine sistematskog nerada otišla u teškom mukom nezasluženu penziju uzevši pri tome jedno 20.000 dinara otpremnine!

Inače malo je poznata činjenica da se upravo iz te kancelarije prolazi u susednu u kojoj je do pre par godina sedela nepostojeća direktorka pančevačkog muzeja Svetlana BMW Mesicki a u muzejskoj hronici ostalo je zabeleženo da je upravo Sladojevićka čuvala stražu na hodniku dok je Mesicka u svojoj kancelariji radila radnju sa jednim od niza svojih ljubavnika, zaboravivši pri tome, da ta kancelarija ima i druga vrata kroz koje su u kancelariji sa druge strane svi prisutni imali priliku da slušaju direktan prenos jebačine iz kancelarije Svetlane BMW Mesicki . To ni najmanje ne čudi, ako se zna da su pre desetak godina i Sladojevićka i Mesicka tamo napravile pravi budoar tako što su donele trodelni kožni krevet na rasklapanje Meblo.

Doduše to što se uopšte čulo bilo je samo nepobitan dokaz javne tajne da je naoko vatrena Mesicka u krevetu zapravo najobičnija klada. Kako bi ostala u krevetskom elementu, Mesicka je lepo pre nekoliko godina samu sebe preselila u preparatorski atelje gde je osim kreveta donela i nekoliko fotelja, lepo uzela stilski nameštaj iz zbirke primenjene umetnosti, navukla neprovidne zavese na prozore, kako se iz dvorišta ne bi videlo šta i sa kime radi da bi na kraju samu sebe proglasila navodnom žrtvom koja je kao sedela u rupi u koju je samu sebe smestila.

Odmah po postavljenju za direktora Muzeja Mesicka je dodatni krevet donela i postavila u direktorskoj kancelariji verovatno kako bi mogla da odmori nakon napornog rada i konzumacije vatrenih voda a i da bi mogla da usput svrati na spavanje, kada joj nedovoljna količina tragova krvi u sveprisutnom alkoholu onemogući vožnju najnovijeg automobila metaliziranog automobila marke Folksvagen Polo. Inače pre desetak dana svi radnici muzeja su imali priliku da pri dolasku na posao jednog ponedeljka sabajle u dvorištu zateknu već spomenutog Pola sa upaljenim svetlima koja su gorela tokom celog radnog vremena da bi se eminentna direktorka nakon poduže sovke pojavila sva bunovna i krmeljiva tek negde oko podne nastavljajući da baulja po muzeju!

Inače, Mesicka na najgori mogući način potvrđuje staru izreku Zorana Radmilovića da "...u našem društvu svi imaju pravo na đevrek jednima đevrek: drugima rupa od đevreka", što je do izražaja upravo došlo pre neki dan kada joj ni najmanje nije smetalo da Sladojevićki iskešira jedno 200.000 dinara za otpremninu a u isto to vreme pokrene pravu šikanoznu harangu protiv jedne druge radnice muzeja koja se eto drznula da traži otpremninu kao tehnološki višak što sada Mesickoj jako smeta jer se time onemogućava novo zapošljavanje na upražnjenom radnom mestu koje bi bilo idealno za trenutno nepostojeću radnicu knjigovođu inače doživotnu apsolventkinju filozofije Jovanu Vuković inače kćerkicu izvesne Dragane Vuković, vlasnice agencije za knjigovodstvo "Dragana" iz Pančeva koja sticajem okolnosti a po odluci ex gradske kultur-drugarice Nade Berkuljan već godinama vodi muzejsko knjigovodstvo jer je po nalogu pomenute drugarice, u Muzeju ukinuto finansiranje više radnih mesta, koje nikada do sada nije budžetski vraćeno. To pak ni najmanje nije smetalo Svetlani BMW Mesicki da i pored zakonske zabrane zapošljavanja pozapošljava gomilu svojih drvenih advokata I članova sado-mazo kluba njenih obožavatelja.

O tome koliki je mazohizam u pitanju najbolje govore brojne pritužbe koje su upravo njeni ljudi izneli ovom autoru nakon odlaska iz Muzeja što se sve otprilike moglo sažeti na to da tzv. "njeni" ljudi trpe mnogo više od ostalih, a ako neko trpi bahatost, bezobrazluk, diletantizam, alkoholizam histeriju i ostale prateće sadržaje, to samo još jednom potvrđuje da se sve zapravo svodi na pravi mazohizam, odnosno obožavanje svojevrsne komesarke u kožnom prsluku koja svoj otrovan jezik i kvintesenciju pakosti koristi umesto biča, lečeći pri tome svoje komplekse manje vrednosti, delirium tremens a u poslednje vreme i navodne ženske probleme, zbog čega je na brzaka pre desetak dana, odmah po dolasku inspekcije rada, pobegla na bolovanje, pri čemu jedino nije nikome jasno o kakvim se navodnim ženskim problemima tu uopšte može raditi kada je zbog preterane upotrebe odavno došlo do apsolutnog zamora materijala a ona sama iako ima tek 51 godinu izgleda najmanje 15 godina starija jer se od silnog lokanja najpre cela nadula a potom sva usahla tako da u najmanju ruku izgleda kao stara skamenjena potamnela kožna mešina kakvih sigurno ima u njenoj etnološkoj zbirci, ukoliko i njih nije strpala u zamrzivač pre deset godina.

Što se tiče nezakonitog zapošljavanja, nikome normalnom nije jasna činjenica da se i dalje toleriše njeno nezakonito ponašanje pošto je i pored zakonske zabrane uspela da pozapošljava šestoro ljudi tim pre što u medijima sa raznih strana stalno stižu vesti o otpuštanju nezakonito zaposlenih radnika koje su razne demokratske i ostale strančice pozapošljavale širom zemlje a iz potpuno nepoznatih razloga ovde niko ne reaguje.

Postavlja se pitanje zbog čega a na to pitanje postoji vrlo jednostavan odgovor a to je direktorkin lep običaj ostvarivanja raznih ciljeva putem, kako to Miroslav Krleža piše "šarmiranja" a to "šarmiranje" traje još od osnovne škole, pa kada bi se sada na jednom mestu sakupili svi oni koje je Svetlana BMW Mesicki šarmirala, verovatno bi trebala Beogradska arena pa da svi stanu unutra.

Inače u Pančevu već poodavno traju smene raznih direktora pa je tako nedavno smenjen izvesni Dragan Katuca, direktor JP "Zelenilo" a čiji je zamenik bio izvesni Nikola Vuković koji je slučajno muž već pomenute Dragane Vuković vlasnice agencije za krađovodstvene usluge "Dragana" a čija je kćerkica Jovana Vuković osoba od najvećeg poverenja upravo Svetlane Mesicki, pa bi stoga bilo jako zanimljivo videti u kakvoj su međusobnoj vezi i Katuca i Vuković, s obzirom na šarmerske kapacitete Svetlane Mesicki!

Nedavno je, na jednom sastanku u Beogradu, bilo veoma zanimljivo pošto je nekoliko doktora nauka, muzejskih savetnika i slikara-konzervatora takođe muzejskih savetnika raspravljalo o pojedinim "eminentnim" slikarima konzervatorima pošto su ti doktori nauka imali priliku da vide štetočinske zahvate brojnih pseudo konzervatorksih epigona pa je tako na red došla i izvesna Gordana Đurađević-Stojanov, nepostojeći slikar konzervator Narodnog muzeja Pančevo za koju su na pomenutom sastanku svi jednoglasno rekli da niočemu nema pojma što zapravo ni najmanje ne iznenađuje i to iz prostog razloga jer je konzervaciju završila ne na zvaničnoj akademiji već na paradržavnoj Crkvenoj akademiji za konzervaciju umetnina srpskih a i to nakon ko zna koliko godina studiranja, pošto se tokom čitave profesionalne karijere bavila svime osim konzervacijom i restauracijom slika, recimo lepljenjem pozlate na ramove ikona i ikonostase, a daleko profitabilnije je svakako bilo organizovanje manifestacija u skaradnoj pančevačkoj birtiji Dukat kod Peconijeve Pekare gde je Đurađevićka godinama izigravala hostesu i animatorku. Tamo je godinama dežurni muzikant bio njen ljubavnik, inače doživotni propali student Crkvene akademije, Aleksandar Alimpić, koji je po Đurađevićkinoj liniji postao i eminentni saradnik Muzeja jer mu je Svetlana BMW Mesicki organizovala i izložbe ikonopisa, radionicu ikonopisa kao i lumperajke pod izgovorom etno muziciranja.

U međuvremenu,m Alimpića je strefio herc-šlus a Đurađevićka je pokušala da se pomiri sa mužićem ali sve to ni najmanje nije zasmetalo da neometano pravi turneje po pančevačkim birtijama pri čemu se pokazalo da joj je najveće konzervatorko pregnuće-tovarenje slika u kombi radi nošenja na konzervaciju u nepoznatom pravcu!

Na jednom sastanku Upravnog odbora Muzeja, konstatovano je da je tada u ovoj ustanovi bilo dvoje sa šifrom a i nekoliko njih bez šifre, što se sve kasnije iskomplikovalo. Tako je u jednom trenutku u kovinskoj ludnici bilo čak tri radnice od kojih se jedna kasnije spetljala i sa psihijatrom, a dolaskom Svetlane Mesicki, situacija je daleko odmakla jer je veliko pitanje da li uopšte ima radnika bez šifre, tim pre pošto se pre nekoliko nedelja jedan eminentni pančevački psihijatar javno zapitao šta ta tamo radi kada su svi potpuno pošašaveli.

Đurađevićka se idealno uklopila u muzejski šifarski prosek pošto je u Muzej dospela sa već postojećim pedigreom pošto u Pančevu još uvek živi sećanje na čuvene tri sestre Đurađević ( od kojih je jednu u međuvremenu ubio dečko narkoman) a inače u pitanju su dostojni naslednici pančevačkog legendarnog "ludog Milojka" izvesnog Slavka Đurađevića koji je bio stalni inventar kafana Slavina i Stari Ribar, koji je inače imao lep staž u zatvoru, a proslavio se po tučama i pokušaju parkiranja Vartburga na dno pančevačkog bazena za plivanje, zatim po lepom običaju da živoj ribi otkine glavu i konačno prosipanju kazana pasulja na glavu policajcu!

Sve u svemu, kada je Đurađević umro, Mesicka je sa dva vozila odvela zaposlene na sahranu člana kako je to rekla pančevačke ugledne porodice!

Naravno, sve ovo je sasvim u skladu sa poslovicom Riba smrdi od glave a o tome šta bivša riba Svetlana Mesicki misli o sebi nedavno se uverio jedan dugogodišnji saradnik muzeja koji je umesto dogovora o eventualnoj obnovi saradnje, bio primoran da sluša Mesickina trabunjanja o tome ko je ona, koje su njene zasluge a kao primer za svoje štetočinsko delovanje naveliko se pozivala na knjigu Pet prstenova iz 1643 godine a koju je sročio samuraj Mijamoto Musaši.

Naime, u knjizi se analiziraju procesi borbe i sukoba koji se nalaze u pozadini svih ljudskih odnosa a Mesicka ju je očito koristila za svoje sumanute obračune sa svima oko sebe, recimo sa onima koji su joj omogućili višegodišnje neplaćeno odsustvo kao navodnom članu porodice radnika u diplomatskoj misiji, zatim sa onima koji su je pre par godina spasli otkaza kada je urnisala inventar štamparske radionice, zatim sa najboljom prijateljicom u čijem stanu je preležala održavanje trudnoće, zatim sa mužem iste te prijateljice koji je besplatno učestvovao u njenim muzeološkim budalaštinama, zatim sa rođenim bratom kome je zagorčala život tako što je podmetnula Oliviju Sladojević da se predstavlja kao radnik banke i uteruje naplatu rata kredita, zatim sa rođenom majkom koja je morala da proda stan i ode da živi u vikendici kraj Smedereva, zatim onima koji su joj u lice rekli ko je i šta je ona, zatim direktorima pojedinih ustanova u Pančevu koje je prijavljivala inspekciji samo kako bi se bolje uvukla Demokratskoj stranci u vreme kohabitacije sa SNS-om, zatim sa svima onima koji su po njoj trebali da dobiju veću platu nego što je njena kustoska, uključujući tu dva magistra i jednog mastera arheologije, te jednog višeg kustosa, naravno tu je i čitava serija iskoriščenih i odbačenih ljubavnika i švalera od kojih je recimo jedan svojevremeno hteo da je vodi u Njujork na večeru, zatim jedan raniji koji je otišao u vojsku a ona mu odmah potom prodala BMW a među poslednjima je Dulence Belić koji je prodao dva traktora kako bi Bemvejka otvorila piceriju-centar za konzervaciju Modena 1988 sa čijeg otvaranja je momentalno izbacila sve Belićeve prijatelje, da bi Modena nedavno svečano bila zatvorena a Belić sačekivao Mesicku ne bi li iskamčio svoje pare. Pukom slučajnošću nije joj uspeo dobro zamišljeni plan da po drugi put razvede rabina Isaka Asijela kome je direktno iz vrha Jevrejske zajednice skrenuta pažnja da povede računa šta radi, a o tome šta su joj zapravo bili planovi sama se ofirala pred već spomenutim saradnikom muzeja kome je drobila i o tome da planira da uskoro pređe u Judaizam, zaboravivši pri tome da prelazak u Judaizam svakako nije posao od pola sata poput promene ljubavnika a posebno je pitanje kakva je ona uopšte vernica ako se dobro zna da je ona veliki poštovalac posebnog Svetog Trojstva u sastavu Kola, Keš, K...c!

Inače kao eminentni muzealac Svetlana Mesicki je pokazala koji su joj dometi i koje su njene jake muzeološke stvari pa tako izložbena delatnost u najmanju ruku podseća na reciklažni centar što se najbolje može videti iz trenutne izložbe u kući Jevrema Grujića u Beogradu zbog koje je naprasno prekinula bolovanje ne bi li se svojom gracioznom pojavom umilostivila ministru kulture i tako spasla svoju usahlu guzicu od raznih sankcija i robije.

Naime, Mesicka je slučajno zaboravila da kaže da je upravo ta postavka slika Uroša Predića bila autorsko delo njene kume višeg kustosa Svetlane Mihailović Radivojević još 2003. godine a bilo bi jako zanimljivo videti šta tu uopšte ima novo, pre svega imajući u vidu činjenicu da u poslednje tri godine Muzej nije kupio nijednu jedinu sliku, a u međuvremenu su I one postojeće dobrano bile ugrožene cimanjem i prokišnjavanjem!

Naravno, jaka muzeološka stvar koja sa muzeologijom nema veze bilo je otvaranje birtije u dvorištu i kačenje štampane zavese plaćene 700.000 dinara a birtija je posle dva meseca propala a zavesa je skinuta zbog pretvaranja Muzeja u ludnicu a niko ne pita kolika je zapravo šteta načinjena ovakvim budalaštinama! Naravno kao vrhunsko dostignuće trebale su da fingiraju trećerazredne pozorišne predstave koje su organizovane u muzeju sa geslom da od drame ima samo jedna još gora stvar a to je monodrama a u konkretnom slučaju dovlačeni su sve sami glumački štihovi, baš kao i cirkuske manifestacije iz nekakve privatne umetničke akademije iz Beograda a sve to iz razloga što je na već spomenutoj akademiji angažovana najbolja prijateljica nepostojeće direktorke odnosno smenjena direktorka Kulturnog centra Pančeva i smenjena većnica za kulturu Jasmina Večanski tj nestranačka ličnost na kadrovskom spisku višekratno recikliranih ostataka Demokratske stranke!

Ipak pošto je reč o krajnje "kapitalnim" kulturnim manifestacijama koje se održavaju u Muzeju, sve je propraćeno i kapitalnim predstavama koje priređuje sama nepostojeća direktorka koja kada je u elementu ide redom i cmače sve po redu šireći pri tome propratne miomirise nastale stomačnom preradom alkoholnih derivata , baš kao Superhik u stripu Alan Ford!

Naravno, mnogi su fascinirani čudesnim idejnim projektima koje ova žena smišlja, pre svega u pretvaranju muzeologije u ulicu pod demokratskim izgovorom javnog mnjenja osobito žute boje pošto se žutica u našem društvu začela i raširila na ulici odakle su uličari zaposeli sve pa i kulturu, ali pošto već ima nekoliko tako obdarenih žutih faca u kulturi, uskoro, kulture neće više ni biti o čemu najbolje govore poslednji pseudokulturni poslovni potezi nepostojeće direktorke pančevčakog muzeja za koju se čini da je apsolutno niko više nizašta ne zarezuje niti iko primećuje ofucanu bivšu verenicu poznatog paora čim ona opstaje na mestu direktora, a verovatno će završiti kao pijana propala balerina uz reprodukciju pijanog broda u podrumu, a može biti i u klozetu pančevačkog muzeja koji će po ugledu na njenu najbolju prijateljicu i muzeološku Big Mamu Menkovićku, biti sjajan ofis za nekog kustosa koga bude naciljala kroz alkoholom zamagljen pogled! O tome koliko ona pojma nema niočemu najbolje svedoči poslednji slučaj poklona izvesne Slavice Štajnbuh, inače sestre pokojnog verskog analitičara Živice Tucića, koja je nakon bratovljeve smrti došla iz Nemačke, prodala stan i pošto joj je bilo teško da sa sobom vuče desetine kubika knjiga u Nemačku, lepo poklonila Muzeju bratovljevu biblioteku. To bi bilo što bi sve lepo da veliki deo poklona ne čine beletristka, verska literatura i časopisi, dakle, sve ono što sa muzejskom strukom nema veze (bilo bi bolje da je to dato bilioteci!). Da stvar bude još luđa Mesicka se obavezala da ovaj poklon posebno izloži kao celinu, iako je veliki deo nepotreban balast ali je zato sama Štajnbuhova bila neprijatno iznenađena kada je čula da se muzejska biblioteka zatvorenog tipa pretvara u javnu pozajmnu biblioteku, koja bi po Mesickoj trebala da bude smeštena odmah do muzejske birtije i klozeta tako da birtijaši mogu o istom trošku i da cugaju (verovatno zajedno sa Mesickom) i kulturno se uzdižu i da uz to idu u muzejski klozet noseći muzejske knjige!

I naravno još jedna jaka stvar je skandal sa skarednom izložbom pod imenom Od figuracije do apstrakcije izvesnog Miroslava Lazovića inače mazala sa likovne akademije, čije skaredne slike predstavljaju svojevrstan screencapture prizora iz 120 dana Sodome koga je Mesicka očito duboko šarmirala, oboje su čak pozirali klot iscereni, tako da je on lepo rešio da muzeju pokloni mozaičnu repliku Seobe Srba Paje Jovanovića a ona je rešila da to pokloni gradu i da sve redom usreći! Sve u svemu čitava ova situacija kao da nagoveštava skoru reprizu scene iz jednog od filmova o Prljavom Hariju gde on doslovce kaže sledeće: mnogo toga se može dogoditi psećem izmetu: može se ostrugati lopatom, može ga sprati kiša, može se rasušiti pa da ga odnese vetar a neko naprosto može da stane na njega i spljeska ga! U konkretnom slučaju bilo bi sasvim dovoljno iz muzeja fizički ukloniti njegovu nepostojeću direktorku!