Povodom

Drugarice i drugovi su izlazili u susret Nenadu Đorđeviću

Onda su od tajkuna i uzimali

Sve prave ljubavi su tužne, takva je i ona Nenada Đorđevića prema političarima na vlasti. Režimi su se menjali, ali ne i njegov emotivno-poslovni odnos prema njima. Sa svima je bio intiman, u veze je ulagao sve što ima i uzimao još više, a na kraju je uvek bio prevaren i odbačen.

P. P.

U krupni biznis Đorđević je ušao sa solidnim logističkim osnovama. Zahvaljujući kontaktima koje je stekao kao radnik Službe državne bezbednosti, početkom devedesetih dobio je priliku da dobro profitira. U vreme sankcija i inflacije, dok se srpska privreda raspadala, on je kupovao zgrade, firme i ljude.

- Đorđevićev „Beogradski trgovinski centar" bez ikakve muke dobijao je u zakup lokale u centru grada, a roba u njegovim dućanima bila je skuplja od svih drugih. Trgovao je, u vreme kada je to trebalo, za svoj i za račun Mire Marković, oružjem, šećerom, džebanom, hranom, humanitarnom pomoći... Ono što su stranci slali da delimo izbeglicama i gladnima, dr Đorđević je za devize prodavao u Bijeljini i Srpskoj Krajini... Nekoliko miliona maraka je završilo u njegovom džepu. Bez prebijene pare dr Đorđević kupio je fabriku „Crvena zvezda" iz Velike Plane. Radnici su mesecima štrajkovali, ali je on imao debelu zaleđinu. Onima koji su njegovom BTC-u davali robu, pa su posle tražili svoje pare, Đorđević je elegantno odgovarao: „Dao sam drugarici Miri za put u Kinu". Ko posle sme da ide dalje? - navodi se u opisu njegovog poslovnog uspona, koji je 2006. godine objavio dnevni list „Pres".

Slobodan Milošević je svojoj Miri napravio stranku, a Nenad Đorđević je bio mnogo konkretniji, JUL-u je 1995. poklonio luksuznu vilu u centru Beograda. Bar je to tako predstavljeno u javnosti. Istina je otkrivena tek dve godine kasnije, posle njegove smene s mesta direktora Zavoda za zdravstveno osiguranje, hapšenja, pritvora i suđenja.

Famoznu zgradu u Ulici Đure Đakovića (danas Venizelisovoj), koju je 1994. za pet miliona nemačkih maraka kupio od „Geneksa", Đorđević je 17. novembra 1995. prodao Jugoslovenskoj levici.

- Ugovor nije ispoštovan, novac mi nije isplaćen i ugovor je postao ništavan, jer nije realizovan - objašnjavao je Đorđević tek kad je Milošević završio u haškom zatvoru, a Mira Marković u Rusiji.

Ispred JUL-a, sporni ugovor potpisao je generalni sekretar Zoran Todorović Kundak, koji je ubijen krajem oktobra 1997, četiri meseca pre nego što se Đorđević našao na udaru svojih drugova iz vlasti. Pod uticajem JUL-a sudovi su zanemarili Đorđevićeve dokaze i legalizovali otimačinu vile. Taj poslovno-pravosudni haos još nije dobio konačno rešenje.

Kraj saradnje s JUL-om označio je početak napada na Đorđevića. I posle petooktobarske promene vlasti, kriminalizovali su ga bivši partijski drugovi.

Goran Adžić, portparol JUL-a, krajem 2002. godine, najavljivao je da će se Đorđević „pre ili kasnije naći u zatvoru, iako je od nekoga u DOS-u dobio ultimatum: ili vraćanje u ćeliju ili pravljenje problema JUL-u". Žešći i konkretniji bio je Goran Matić, savezni sekretar za informisanje u vreme NATO agresije.

- JUL ima pouzdane informacije da policija barata dokazima o umešanosti Nenada Đorđevića u naručivanju ubistva Zorana Todorovića Kundaka, u periodu pre samog ubistva. Simptomatično je da je Đorđević eskpresno, prvim avionom, pobegao u Italiju na dan Kundakovog ubistva - tvrdio je Matić, usput ukazujući na ulogu jednog Đorđevićevog saradnika koji se tek sada, u naprednjačkom kartelu, vratio na političku scenu:

- Milovan Đurović, muž Ljiljane Habjanović, nekada glavni za finansije u JUL-u, uspeo je sa Đorđevićem da iskomplikuje situaciju oko papira za zgradu u Đure Đakovića da je ono što smo legalno kupili sada postalo sporno.

Na te optužbe Đorđević je odgovarao emotivnim porukama da će „pobiti sve julovce" i krivičnim prijavama, kojima je tražio odštetu od 10 miliona evra, koliko je procenio da vredi njegova čast. Međutim, upravo mu je Đurović pre dve godine pomogao da dođe u kontakt sa svemoćnom braćom Vučić, da mu oni reše problem sa zgradom u kojoj se danas nalazi hotel „Admiral".Aleksandar Vučić je obećao Đorđeviću da će pomoći da vrati u posed tu vilu.

Ritualno, da bi delovao uverljivije, naredio je kumu Nikoli Petroviću da preduzme sve što je potrebno kako bi se obavio zadatak. Vučić obećao, Đorđević se radovao.

Ne za dugo.

Sporna zgrada vredi oko 40 miliona evra, prevelika je to imovina da bi je Vučić tek tako predao nekome, pa makar to bio i vlasnik. Uzalud su Milovan Đurović i Ljilja Habjanović pokušali da mu pomognu. Lično je Vučić naredio kumu Petroviću da zaboravi na ceo slučaj. Na takvu odluku je uticao i Ivica Dačić, koji ima određene obligacione odnose sa ruskim tajkunima, koji trenutno upravljaju hotelom „Admiral". U raspodeli plena između lidera SNS-a i SPS-a važni su samo oni, svi drugi su kolateralna šteta.

Postupajući po Dačićevom naređenju, policija je 2009. godine preuzela vilu u kojoj se nalazio Đorđevićev hotel i Fakultet za menadžment malih i srednjih preduzeća.

Akcijom je rukovodio general Milorad Veljović.

- Narušena je autonomija univerziteta, policija je podržala jednu stranu u sporu protiv druge, sud mi je, ubeđen sam privremeno, oduzeo moju imovinu, za koju imam debele i čvrste dokaze da je moje vlasništvo. Isterali su goste hotela na ulicu, isterali su profesore, studente, dakle nečuveno ponašanje, ali koje očigledno pokazuje da postoji sprega nekih delova policije, sudstva i kriminala, i da se ovde, zapravo, radi o organizovanom kriminalu - kukao je Đorđević.

I danas može samo to da radi. Pojedinci se smenjuju na vrhu piramide organizovanog kriminala već trideset godina. Sa svakim od njih Nenad Đorđević je pokušao da bude blizak. To je i bio, dok ga ne bi očerupali. Na kraju, njegova imperija se svela na BTC i Fakultet za diplomatiju i bezbednost, koji je kupio od Orhana Dragaša.

Posle svih političkih i poslovnih iskustava u Srbiji i Crnoj Gori, gde je takođe rasprodao imovinu, ostaje mu nada da će jednog lepog dana uspeti da satisfakciju dobije pred nekim evropskim sudom