Da se ne zaboravi

Još nekoliko činjenica i komentara o Brionskom plenumu i glavnom junaku:Titu! (35)

Javni linč partijskih drugova

Najstariji živi novinar u Srbiji, Milentije Pešaković, učesnik Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije, a posle rata šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, savetnik u srpskoj vladi i Izvršnom komitetu CK SKJ, piše za Magazin Tabloid o pozadini "Brionskog plenuma" (ali i o dugoročnim posledicama ovog događaja), na kome je Josip Broz Tito smenio svog najbližeg saradnika Aleksandra Rankovića

Milentije Pešaković

Naša delegacija, dakle i Vojin Lukić, vratili su se u Beograd avionom 30. juna 1966. u večernjim satima. Vojin se priprema da se kolima vrati svojoj porodici...Ali, na aerodromu "Beograd" sačekuje ga Predrag Gligorić, koji je za vreme vladavine Vojina Lukića bio sekretar Organizacioni političkog sekretarijata CK SK Srbije. I Gligorić ga hvata za ruku i obaveštava ga da njega i još nekoga (Kardelj se istim avionom vratio iz Varšave, gde je bio na čelu naše parlamentarne delegacije!) čeka vojni avio koji odmah leti za Pulu, Brione, tamo će sutra biti plenum CK SKJ, posvećen Rankoviću i UDB-i! Lukić nema kud-sluša „komandu" i ulazi u avion za Brione istovremeno sa Kardeljem. Kardelj mu tada kaže: "...Šta su sada to izmislili?! Dakle, Kardelj glumi da on ništa ne zna za plenum i šta je na dnevnom redu! Šio mi ga Đura!"

Vojin Lukić stiže 30. juna uveče u hotel i tu ga sačekuje Rista Jovanović, njegov poznanik iz partijskog života u Srbiji, tada radi u CK SKJ, i obaveštava ga: "...Čeka vas večera, posle večere ćete preći u druge prostorije, čeka vas Komisija CK SKJ na čelu sa Krstom Crvenkovskim..." Vojin-zapanjen!

Mora se priznati i čestitati Titu kako je u minut sinhronizovao mesec dana odsustva Vojina Lukića iz Beograda, da se vraća 30. juna uveče iz Mongolije i da ga odmah čeka avion za Brione, na sednicu CK SKJ sutradan! Pa još istim avionom se iz Varšave vraća Kardelj, koji je u Poljskoj boravio na čelu naše parlamentarne delegacije, i onda Kardelj i Lukić ulaze u avion za Brione, a Kardelj Lukiću: „Šta su sada opet to izmislili, o čemu će biti reč na Plenumu"!?

Lukić je nekoliko godina kasnije objavio sadržajnu knjigu o svojim sećanjima i naknadnim saznanjima o Brionskom plenumu, i detaljno je opisao o čemu ga je svemu saslušavala Komisija Krste Crvenkovskog. Pitanja su bila o konkretnim slučajevima i za mnoge detalje iz prošlosti od pre 20-30. godina, kada je Lukić bio ministar unutrašnjih poslova u Srbiji. Na kraju je bilo pitanje o Stanki Veselinov.

Na Plenumu CK SK Srbije sredinom septembra 1966. godine Vojin Lukić je bio isključen iz Saveza komunista, bio je protiv njega, Rankovića i drugih, pokrenut i krivični postupak, ali do suđenja nije došlo jer je Tito sve sa toga spiska abolirao: obustavljen je krivični postupak, a oni koji su bili u zatvoru (Lukić jeste, a Ranković, Stefanović i drugi nisu) pušteni su na slobodu.

Abolicija je još jedan dokaz Titove svemoći. Ova abolicija sadrži i veliku dozu cinizma, manifestaciju svemoći Titove, ali isto vreme ona govori o strahu Titovom ako bi došlo do suđenja. O tome pitanju nekoliko rečenica u sledećem, završnom tekstu, ovoga moga feljtona, memoara, koje ispisujem uglavnom po sećanjima i razmišljanjima svojim posle Brionskoga plenuma.

Tek onda sam povezivao mnoge detalje koje sam ranije znao, slušao, zapisivao! Ponavljam: svu tu moju dokumentaciju oduzela mi je UDB-a 1977. godine-nalazi se deo u trezorima UDB-e, deo u Institutu za savremenu istoriju (Muzeju) Jugoslavije, a deo i Istorijskom institutu Srbije. Pozdravio bih ako bi neko od čitalaca ukazao na eventualne netačnosti: imena osoba, datuma, odluka, itd.

Sada bih na završetku ovoga teksta ispisao nekoliko rečenica šta se u Srbiji sve dešavalo posle Brionskoga plenuma, pa u tome kontekstu i par detalja o mojoj „sudbini" mnogo godina kasnije.

Ubrzo posle brionskoga plenuma i Šestoga plenuma CK SK Srbije Jovan Veselinov je napustio položaj sekretara-tada predsednika-CK SK Srbije, a na njegovo mesto došao je Dobrivoje Radosavljević-Bobi. Bila je to nagrada Bobiju za rad u Komisiji Krste Crvenkovskog, za njegovu „istrajnu borbu" protiv Rankovića, Lukića i drugih otpisanih na Brionskome i Šestome plenumu CK SK Srbije sredinom septembra 1966. godine.

Kad je Radosavljević postao šef CK SK Srbije uselio se u kabinet, koji je pripadao organizacionom sekretaru CK SK Srbije, prvo Risti Antunoviću, zatim Vojinu Lukiću. Nije želeo, iz pažnje, da deložira Jovana Veselinova, da se on, Bobi Radosavljević, useljava u kabinet sekretara-predsednika CK SK Srbije. Tako smo još godinu i više Veselinov, a s njim i sekretarica Jelena Zečević i ja, šef kabineta, ostali su u kancelarijama u kojima smo do tada bili.

Ta fizička blizina sa novim ljudima u Izvršnom komitetu CK SK Srbije mi je omogućavala da budem upoznat sa svim akcijama, merama i namerama, Radosavljevića i novoga Izvršnoga komiteta.

Šef kabineta Radosavljevića postao je Božidar Mihajlović-Draško, moj Topličanin, inače dotle sekretar Sreskog komiteta SK Srbije u Smederevu. I u jednom momentu Radosavljević kaže Drašku: "...Sve to predamo dole drugovima Šiptarima!" Ističem ovo iz dva razloga: Prvo, na Brionskom, a posebno Šestom plenumu CK SK Srbije, bilo je mnogo govora i o stvarnim, ali i predimenzioniranim postupcima OZNE, UDBE na Kosovu i Metohiji, posebno u tzv. Akciji „skupljanja nelegalnog oružja" i kasnije tzv. Prizrenskog procesa. I onda je bilo prosto „utrkivanje" mnogih drugara ljudima sa Kosova i Metohije zbog mnogih zloupotreba ; mada su i neke zakonite, sa najvišeg mesta odabrane akcije sada kvalifikovane kao zloupotrebe. Drugo, Bobi veli: "drugovima Šiptarima!"

Na Osmom kongresu SKJ decembra 1964. svi su se članovi novoizabranoga Centralnoga komiteta SKJ, počelo je to od Tita, izjasnili i koje su nacije. Tako su: Hodža Fadilj, Šukri Alija i Veli Deva „svojeručno" ispisali da su „Šiptari"!

Tek posle Brionskoga plenuma, kao neka manifestacija „ravnopravnosti", „jednakosti" svih građana u SFRJ, Šiptari su zvanično počeli da se nazivaju „Albancima", a Muslimani-novom nacijom: "Bošnjacima". Mislilo se, valjda i Tito, da će sve ovo ojačati jedinstvo Jugoslavije. Naprotiv, vremenom sve se to pretvorilo u slabljenje jedinstva države, u jačanje nacionalizma i separatizma.

Inače, za vreme prvih meseci „vladavine" Dobrivoja Radosavljevića u Srbiji su mnogi rukovodioci u državnoj upravi i Savezu komunista promenjeni: navodno „rankovićevci" su sklonjeni, prebačeni na druge funkcije.

Tako je predsednik Izvršnog veća Srbije Dragi Stamenković imenovan za ambasadora SFRJ u Londonu. Tadašnji ambasador Živan Berisavljević, mada je bio opozvan, ostao je još par meseci na mestu ambasadora, navodno radi završetka školovanja jednog svog deteta. To je Stamenkovića veoma nerviralo, ali bio je bespomoćan; Berisavljević je slovio kao „nova struja", veliki autonomaš iz Vojvodine!

Mihajlo Švabić, godinama potpredsednik RIV, zadužen za privredu, tada je sa mesta Predsednika Glavnog odbora Socijalističkog saveza Srbije postavljen za ambasadora u Poljskoj, u Varšavi. Bogoljub Stojanović, ranije član RIV-a i predsednik RIV za plan i finansije imenovan je za ambasadora u Brazilu, Rio de Žaneiro, a Trifun Nikolić, član RIV-a i predsednik odbora za privredni sistem imenovan je za ambasadora u Gani, u Akri. Sva četvorica-pominjem samo njih jer najbolje sam njih poznavao i godinama sarađivao-našli su se odjednom, kako bi to moja majka kazala: "...Našla se vila, u čem' nije bila!"

Ipak, sva četvorica su se snašli na novim dužnostima, i najviše su pažnje posvetili jačanju privrednih veza između Jugoslavije, pre svega Srbije, i zemalja u kojima su bili ambasadori Jugoslavije.

Bilo je još brojnih „pomeranja" kadrova, posebno u novom ciklusu rotacije, koji je sledio sledeće 1967. godine.

I Brionski plenum trebalo je da „na prepad" omogući taj novi ciklus rotacije, a sa njim i mnogo drugih suptilnijih i delikatnijih stvari za državu, pre svega funkcije Federacije.

Radosavljević se, međutim, ubrzo teže razboleo i morao je iz zdravstvenih razloga da napusti funkciju CK SK Srbije. Mesto njega za predsednika CK SK Srbije došao je Petar Stambolić, koji je tada bio samo član Predsedništva CK SKJ i član saveta Federacije. Stambolić je inače bio šef Partije u Srbiji, posle odstranjivanja dr. Blagoja Neškovića. Radosavljević je ostao u svome kabinetu; Petar Stambolić se onda smestio u kabinetu koji je dotle koristio Jovan Veselinov. Veselinov je onda preseljen u prostorije koje je koristio Stambolić u zgradi SIV na Novom Beogradu.

Tada sam i ja prešao sa Veselinovim u zgradu SIV na Novom Beogradu i sa sobom, kao sekretara Veselinovljevog, poveli Andriju Nikolića, vrsnoga daktilografa, inače istovremeno vanrednog studenta pravnog fakulteta. Nikolić je pošao isključivo da bi kucao tekstove koje sam ja pripremao za buduće knjige o Srbiji u SFRJ, što sam ranije bio dogovorio sa Veselinovim, Stambolićem i Radosavljevićem. Veselinovljeva višegodišnja sekretarica Jelena Zečević teško je podnela što i ona ne seli sa Veselinovim.

U tim novim prostorijama-oko mene su uglavnom zujale muve po sobi; nikakvih dinamičnih poslova kojima sam stalno bio okružen ranije. Obilazio sam arhive po Srbiji i primetio haotično stanje u arhivama po srezovima Srbije, pa i Kosova i Metohije, za razliku od arhiva po svim mestima u Vojvodini. Tumačio sam to stanjem u Vojvodini uticajem K und K kulturom, ranijim pripadanjem Vojvodine Austrougarskoj monarhiji.

Sve skupljene, sređene arhivske materijale, držao sam u svojoj prostoriji u kojoj su bili vrlo prostrani plakari. Međutim, uskoro sam morao da ispraznim te plakare. Bio sam tada angažovan u pripremama Drugog kongresa samoupravljanja Jugoslavije.

Moma Marković, takođe član saveta federacije, želeo je da u tim plakarima čuva skice za spomenik koji namerava da (se) podigne na Kosmaju. Supruga je prodala svoja kola, za te novce sagradili smo tri ogromna plakara u našem stanu za biblioteku. Imali smo preko hiljadu knjiga. U donjim delovima bile su velike pregrade i tu sam smestio dokumentaciju iz plakara Saveta federacije. Sve mi je prevezao šofer Veselinovljev Petar Kojić. Razume se sa znanjem Veselinova.

Ja sam nastavio da prikupljam dokumentaciju i to je bilo sumnjivo UDBI, a kako me obavestio kasnije Slavko Zečević, tri puta ga je Tito zvao zbog mene; neko ga je obavestio (biće to najpre Stane Dolanc) da sam možda ruski špijun-beše tada špijunska afera u Istočnoj i Zapadnoj Nemačkoj, poznata pod imenom „mister Gijom!".

Na kraju, mesto pohvale i nagrade, jedva sam sačuvao glavu. Godine 1977. sam penzionisan. I tu smo gde smo!

Objavljeno je desetak obimnijih knjiga, studija, produbljenih komentara o Brionskome plenumu. Arhiv Jugoslavije objavio je kompletnu dokumentaciju o tome događaju: neposrednim zbivanjima pre plenuma, za vreme plenuma i kasnije-kao „nastavak" tema pokrenutim na Brionskome plenumu. Činjenice i komentare koje ja izlažem u produžetku, isključivo su moja zapažanja, sećanja i saznanja posle plenuma, ali u direktnoj vezi sa Brionskim plenumom.

Redosled činjenica i komentara koje ispisujem u produžetku ne znači da im po tome redosledu pridajem i važnost, značaj za same aktere toga plenuma ili rešenja koje su sledila posle plenuma...

Tito je 23. februara 1967. godine primio u Beogradu delegaciju autonomne pokrajine Kosova i Metohije. Delegaciju je predvodio Veli Deva, sekretar Oblasnoga komiteta Saveza komunista Srbije za Kosovo i Metohiju. Razgovaralo se uglavnom o Brionskome plenumu, kako su na Kosovu i Metohiji primljene odluke toga plenuma, kakva je trenutna situacija na Kosovu i Metohiji. U jednom trenutku Veli Deva pita Tita: "...Zašto Ranković nije u zatvoru, zašto mu se ne sudi, kad je toliko kriminalnih radnji učinio neposredno ili su drugi uradili sa Rankovićevim znanjem i odobrenjem? Ljudima na terenu nije jasno, traži se u diskusijama, traže odgovor na to pitanje...".

A, Tito odgovara: "...Ako bi organizovali proces, suđenje-ko zna ko bi se na tome procesu pojavio, šta bi sve bilo izneto na sudu. Što bi to nama trebalo!? Da je u zatvoru Rankoviću bi bilo lakše, imao bi osećaj narodnog heroja, ovako je niko i ništa...". Stenogram tih razgovora distribuiran je na desetinu adresa, pa sam jedan primerak primio i ja, po službenoj dužnosti. Bilo je na koverti adresa: "Kabinetu Jovana Veselinova". Dakle, ne Jovanu Veselinovu, u kom slučaju ja ne bih imao ovlašćenja da koverat otvaram.

Kad sam pročitao stenogram, posebno citirani Titov odgovor na pitanje Veli Deve, bio sam zaprepašćen, prosto ožalošćen, gnušao sam se! Jer Tito svome višedecenijskom drugaru, saradniku, za koga sam najbolje zna, da nije istina ono što se tome drugaru pripisuje, zašta ga Brionski plenum osuđuje..."Da je Ranković u zatvoru bilo bi mu lakše, imao bi osećaj narodnoga heroja, ovako mu je teže-nije niko i ništa"! Dakle Tito Rankoviću želi što veće muke, teškoće u životu! O tempora, o mores!

Drugo o čemu sam razmišljao - Tito kaže: "...Ako bi bilo suđenje Rankoviću, ko zna ko bi se sve pojavio na tome procesu, šta bi se sve otkrilo, a što nam to treba!" Dakle, Tito je abolirao Rankovića i nekoliko drugih osoba, ne iz nekog milosrđa, nego upravo iz straha: na procesu, suđenju, pojavili bi se advokati, strani izveštači, delegati pojedinih udruženja, tela, država i ko zna ko još. Na procesu, suđenju, mogućno je da bi Ranković kazao mnogo toga što u krajnjem slučaju ne bi išlo u račun ni Titu ni njegovim planovima u vezi sa organizacijom Brionskoga plenuma.

Dakle, da je bilo suđenja, procesa, Ranković bi imao pravo da govori, da odbija argumentima optužnicu, itd. Ovako, uskraćena mu je mogućnost da progovori, svedoči istinu ili „istinu" u svoju odbranu, svoju korist!

Ranković je jedina osoba koja je optužena od Tita, i to kao prvorazredna kriva osoba, za navodno prisluškivanje i koješta drugo, a koja nije pozvana od Komisije Krste Crvenkovskog na ispitivanje!

Nije pozvan mada se Ranković sam nudio, tražio da on bude ispitivan, svedoči. Crvenkovski mu je odgovorio: "...Druže Marko, zasad nema potrebe za tim. Ako bude bilo potrebno-zvaćemo Vas". To je Crvenkovski očigledno kazao po Titovom nalogu; biće da su to Titove reči, a ne Crvenkovskoga!?

Na VI plenumu CK SK Srbije, Stambolić, Veselinov i Radosavljević pozvali su Desimira Jovovića-Čiču, staroga metalca, člana KPJ od 1934. godine, učesnika Pete zemaljske konferencije SKJ 1940. u Zagrebu, poznanika Aleksandra Rankovića i sugerisali mu da on ustane i predloži Plenumu isključenje Rankovića iz SKJ. Jovović je to bez razmišljanja odbio!

Onda su pomenuta trojica pozvali Spaseniju-Canu Babović i njoj predložili („naredili"!?) da predloži Plenumu isključenje Rankovića iz SKJ. Babovićeva je to učinila, ali CK SK Srbije predlog nije prihvatio, nego je odlučio da uputi predlog CK SKJ da on, kao svoga ranijega člana, boljeg poznavaoca dela Rankovićevih, isključi Rankovića iz Partije.

Na Petom plenumu CK SKJ, 5. oktobra 1966. godine, Tito je pod tačkom „razno" ustao i kazao: „...Primamo k znanju predlog CK SKJ Srbije o isključenju Rankovića iz Partije. Da li još neko traži reč? Ne, onda zaključujem sednicu!" Ovo Titovo: "...Primamo k znanju"-ništa ne znači, ne predstavlja meritorno donetu odluku!

Ako bi se usvojio predlog CK SK Srbije, onda bi CK SKJ morao prvo, da sasluša Rankovića, da on po odredbama Statuta SKJ iznese svoju odbranu, argumentaciju. Pa ako bi ga CK SKJ isključio iz Partije, Ranković bi po Statutu imao pravo žalbe, a u ovom slučaju mogao bi, i jedino tako, da se žali sledećem 9-tom Kongresu SKJ. E, na Kongresu bi možda bila diskusija, koja ne bi išla u prilog Titovim optužbama i stavovima, situacija bi bila vrlo delikatna, pa i neprijatna po Tita i njegovo samostalno odlučivanje!? Tito je želeo da se takva mogućnost izbegne!

Budući da nije bio isključen iz Partije o tome sam ubrzo razgovarao sa Mijalkom Todorovićem, bio je tada na Rankovićevom položaju-organizacioni sekretar, odnosno sekretar Izvršnoga komiteta CK SKJ. Todorović je prosto bio uplašen mojim pitanjima i komentarima, ponavljao mi je: "...Ja ništa potpisao nisam; nisam potpisao odluku CK SKJ o Rankovićevom isključenju, jer on, videli ste šta je i kako kazao i zaključio drug Stari, i nije isključen iz Partije". Tačno, Ranković nije bio isključen iz Partije, jer-ponavljam-da je tako bilo on bi morao da bude saslušan, da lično pruži svoje obrazloženje i odbranu, a to je Tito želeo da izbegne po svaku cenu!

Ali, u toj situaciji, Ranković je po Statutu morao da ode u CK SKJ, uzme svoja partijska dokumenta i ode u opštinski komitet SK u Beogradu, opštine na čijoj je teritoriji stanovao, tamo preda svoja dokumenta i „poveže se" u partijskoj organizaciji na teritoriji na kojoj stanuje. On to učinio nije i to mu je u mojim očima, rezonovanjima, minus: ili je po sredi nepoznavanje Statuta, što je tužno budući je on decenijama bio organizacioni sekretar i „glavni" za Statut, ili je, pak, bila namera da se time ne maltretira, da ga kasnije iz Partije isključuje osnovna organizacija SK Srbije, a u tom slučaju mogao bi da se žali samo statutarnoj, kontrolnoj komisiji opštinskoga komiteta, nikako Kongresu! To bi Titu odgovaralo, ali bio bi to veliki hendikep, šah-mat po Rankoviću!

On, je kasnije sam čuo, živeo u ubeđenju da je isključen iz Partije na VI plenumu CK SK Srbije, na predlog Cane Babović. To mi je kasnije svedočila i Rankovićeva supruga Ladislava-Slavka, moja inače davnašnja poznanica-radili smo zajedno u Univerzitetskom komitetu KPJ Beogradskog univerziteta od 1948. do 1952. godine; ona je tada studirala ekonomiju, ja sam bio student na Visokoj novinarskoj i diplomatskoj školi.

Kad je Milovan Đilas isključen iz Centralnoga komiteta nije bio, kao ni Ranković, isključen iz Partije. Tada je Đilas otišao u CK SKJ, uzeo svoja partijska dokumenta i otišao u Opštinski komitet SK Srbije, Savski venac, na čijoj je teritoriji stanovao, i svoja dokumenta predao tome komitetu, i „povezao se" sa partiskom jedinicom na ulici u kojoj je stanovao. Kasnije je on obavestio Opštinski komitet, time i javnost, da napušta članstvo u Partiji.

Dr. Blagoje Nešković, takođe član najužeg rukovodstva KPJ/SKJ bio je veštim trikom Titovim „zaobiđen"-nije bio biran za delegata na VI kongresu KPJ/SKJ 1952. u Zagrebu, pa nije ni izabran za člana CK SKJ. Kasnije je isključen iz Partije. Imao je u rukama „zanat"-bio je vrstan lekar, specijalista za karcinom, vratio se profesiji i bio poznat kao stručnjak i u svetu.

Pri kraju života napisao je molbu Centralnom komitetu CK SK Srbije da ga vrate u članstvo Saveza komunista. Napisao je da je od najranije mladosti prihvatao komunističke ideje, borio se za njihovo ostvarenje pre rata, u toku rata, posle oslobođenja...Te ga ideje nikada nisu napuštale i želeo bi da umre kao član Saveza komunista.

Bila je formirana komisija: Slobodan Milošević, Špiro Galović i Bora Pavlović da razmotri molbu i predloži odluku za CK SK Srbije. Komisija nije prihvatila Neškovićevu molbu, sa obrazloženjem: ako bi molba bila prihvaćena samim tim (ipso facto) bila bi opovrgnuta odluka druga Tita, na čiji je predlog Nešković i isključen iz Partije. Dakle, u duhu one Ljubičićeve maksime: "I posle Tita-Tito!"

Sreten Žujović, takođe član Izvršnoga komiteta CK KPJ bio je zbog kolebljivog stava prema Rezoluciji Informbiroa isključen iz Komiteta i Partije. Ali je ubrzo rehabilitovan-postao je finansijski direktor Novinsko-izdavačkoga preduzeća „Borba" i ponovo bio član SKJ.