Razaranje

Novi Sad: Muzej Vojvodine pretvoren u kompletnu svinjariju i ozakonjenje idiotizma

Dva druga iz Čuruga

Kakva je međusobna veza savremene umetnosti i nekih srpskih arheologa. Na šta se sve odnosi pojam svinjarija. Zbog čega je Muzej Vojvodine zatrpan balvanima, fosnama, daskama, letvama, trskom i blatom. Čija je to "biserna" ideja i ko je neobavešten o načinu upotrebe četke vode i sapuna. Ko je i zbog čega dobio nadimak Smrdljivko. Ko je dvadeset godina čeprkao po njivi pored ludnice u Čurugu i šta se sve dešavalo u njoj. Kako su prane pare da bi se nabavljao repromaterijal za rad udruženja „Smrt alkoholu". Ko je odbio a ko je primio đubrište Muzeja Vojvodine. Na ova i druga pitanja ofgovore je potražio Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid

Stanislav Živkov

Pre tridesetak godina najveći svetski dirigent svih vremena, Sergiu Celibidache u intervjuu za zagrebački „Start" izjavio je kako su "suvremena glazba i umjetnost uopće kompletna svinjarija i ozakonjenje idiotizma", što se iz dana u dan i iz godine u godinu potvrđuje na najgori mogući način.

Podsećanja radi, upravo potvrda ove izjave pre petnaestak godina dogodila se u nekadašnjoj Savremenoj Galeriji u Pančevu u koju su robijaši direktno na pod od belog mermera iskipovali desetine kubika zemlje kako bi napravili umetničku instalaciju, pardon svinjariju pod imenom „Put u Oz" zbog čega je jedan znameniti lokalni novinar rekao autorki postavke da lepo nosi u svoj stan tu veliku umetnost. Inače postoji više definicija reči „svinjarija", recimo ova: Sranje koje napraviš posle višemesečnog mira i prosperiteta i koje najbolje uspeva na svinjcima, kada na žuraju dođe par magaraca dovodeći sa sobom još dva konja i nekoliko ćuraka kako bi na kraju te iste ćurke svojim guskama zadovoljavale patke od ostalih majmuna. Tako nešto se nedavno desilo u muzeju Vojvodine i to tako što je raskošna palata u kojoj je muzej smešten, pretvorena u istureno odeljenje ludnice u Čurugu i to tako što su po holovima i izložbenim dvoranama najpre iskipovani kamioni balvana, buzdovana, dasaka, fosni, trske i blata kako bi u samoj zgradi napamet bile sagrađene kuće, barake, zemunice, kolibe, ambari, kočine, kokošinjci, pri čemu iz nepoznatih razloga nisu sagrađene replike prokota sa crnim jamama!

Taman kada se čovek ponada da je napokon došao kraj sveopštem naučnom sunovratu i da se nauka, posebno arheologija, ne može dublje urušiti, na žalost se pokaže da je dalje urušavanje na žalost moguće i to pre svega na sve sumanutije i sve bizarnije pseudoarheološke projekte, čiji je zajednički imenitelj što veća glupost i idiotizam a u slučaju Stanka Trifunovića sve u najmanju ruku podseća na rezultat sabiranja baba i žaba, nakon čega su nastale čavke što ni najmanje ne čudi pošto je Trifunović najviše poznat je po tome što jedva da govori neki strani jezik, kao i po decenijskoj intimnoj saradnji sa izvesnom Ivanom Pašić, svojom najvernijom epigonkom a posebno po nesuđenom doktoratu pod krajnje nebuloznim naslovom Naseljavanje Barbarikuma na tlu Bačke i zapadnog (srpskog) Banata u vreme između III i V veka.

Međutim, postoji još jedna stvar po kojoj je Trifunović dobro poznat u svim arheološkim krugovima a i šire, a to je rezultat njegove neobaveštenosti, pošto je poput Vojislava Koštunice, Trifunović neobavešten o mnogo čemu, recimo o tome čemu služe sapun četka i voda, pa pošto zbog neobaveštenosti ne koristi ove tri stvari. On se po nekoliko dana ne presvlači i danima nosi istu ukorepljenu majicu ili džemper, nekoliko metara oko sebe širi nesnosni telesni smrad, a samo zbog toga u stručnim krugovima odavno je poznat kao Stanko Smrdljivko!

Iako arheologija u Srbiji ima dugu tradiciju od dvestotinak godina pri čemu su se doskora iskopavanja u najvećoj meri vodila na naučno značajnim lokalitetima svih perioda, iako se u arheološkoj nauci mnogo toga promenilo, iako se napredovao u metodologiji i tehnici samih iskopavanja, prema onome šta se kod nas dešava, čini se da u arheologiji u mnogim stvarima nismo odmakli dalje od početka.

U domaćoj arheologiji vlada neviđena zavist, sujeta, diletantizam, uzurpacija, nepotizam i anarhija. Postoji čitav niz samoproklamovanih arheoloških eminencija, a kada se malko zagrebe ispod površine uvek se potvrđuje stara poslovica spolja gladac iznutra jadac, a čitavu situaciju dodatno kompromituje diletantizam i fanatizam koji sve više podsećaju na loš naučno-fantastični roman koji se kasnije za potrebe dalje razrade nebuloznih teorija proglašava za apsolutnu istinu.

Tako je u poslednje vreme, u tzv. "nacionalnoj arheologiji" sa Trifunovićem na čelu, postalo jako moderno dovlačenje kubika kojekakve bezvredne grnčarije. Naime, donose se i najmanji komadići zdrobljenih posuda, koje se onda prebrojavaju i statistički obrađuju kako bi se na osnovu prisustva ove neugledne keramike dokazalo navodno prisustvo Slovena (čitaj: prasrba) kao autohtonog stanovništva na nekoj teritoriji. Ovakav metodološki postupak, zasnovan praktično na friziranim dokazima, proizvoljnoj interpretaciji istorijsiih izvora, pogrešnim premisama ili nedokazivim hipotezama koje se kasnije interpretiraju kao nepobitni dokazi, u našoj i svetskoj stručnoj javnosti ocenjen je kao neprimeren arheološkoj i istorijskoj nauci.

Opšte mišljenje i u Srbiji i u svetu je da je ovakva arheološka metodologija zapravo najordinarnija pseudonauka, vrlo opasna kao ideja koja truje narod fantazijama i nebulozama bez ikakvog naučnog osnova te da su opasne kako za studente arheologije tako i za širu javnost. O tome kakvi su sve marginalni likovi tokom vremena uspeli da završe arheologiju najbolje svedoči slučaj dotičnog Stanka Trifunovića, kustosa Muzeja Vojvodine u Novom Sadu, čije je štetočinsko delovanje uveliko kompromitovalo čitavu vojvođansku i srpsku arheologiju o čemu svedoči njegova bizarna bibliografija, a dotični se pri radu koristi proizvoljnim interpretacijama i "natezanjem" dokaza, tako da njegove knjige i izložbe ni jedna ugledna naučna ustanova ne bi prihvatila za štampu.

Stanko Trifunović rođen je inače 1964. godine u Nišu, a diplomirao je na Katedri za srednjovekovnu arheologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu 1989. Od 1993. godine zaposlen u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu kao kustos-arheolog, od kada i samostalno vodi arheološka iskapanja na više lokaliteta u Bačkoj i Banatu, iz oblasti slovenske arheologije III do X stoleća, Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odnosno na tamošnjem Odeljenju za arheologiju, godinama se vukla afera vezana za nesuđeni doktorat Stanka Trifunovića pod krajnje nebuloznim naslovom Naseljavanje Barbarikuma na tlu Bačke i zapadnog (srpskog) Banata u vreme između III i V veka. Neupućenima bi ova tema mogla još i izgledati donekle racionalno kada bi se izuzela činjenica da u geografiji i istoriji uopšte ne postoji podela na nekakav srpski i nesrpski Banat.

Po svemu sudeći, čini se da je u pitanju iznuđeni pokušaj Trifunovića da po svaku cenu doktorira, a u toj njegovoj nameri svesrdno su se angažovali i pojedini članovi komisije za odbranu doktorske teze, koja je očigledno formirana samo kako bi Trifunović po svaku cenu nekako smandrljao doktorat. Ono što odmah bode oči je činjenica da su u tročlanu komisiju za odbranu doktorata svojedobno imenovani Staša Babić, profesorka klasične arheologije i specijalista za arheologiju Grčke, te Nenad Tasić, specijalista za praistorijsku arheologiju, koji nikakve veze nemaju sa problematikom kasne antike i ranog srednjeg veka, baš kao i Trifunovićev mentor za izradu doktorata, izvesni Miroslav - Miki Vujović poznatiji kao Vujke, takođe profesor antičke arheologije, koji je mentor Trifunoviću postao nakon smrti prethodnog mentora, prof dr Aleksandra Jovanovića, kod koga je ama baš svako mogao da diplomira ili doktorira.

Međutim, o sadržaju nesuđenog doktorata, metodologiji istraživanja, pronađenim nalazima i zaključcima koje Trifunović generalno donosi, indirektno se u javnosti već od ranije znalo pošto je to dobrim delom poodavno već objavljeno, o čemu jasno govori Glasnik Srpskog arheološkog društva br. 15-16. Naime, u javnosti je malo poznata činjenica da je Trifunović, praktično odmah po dolasku u Muzej Vojvodine, započeo čitavu seriju arheoloških iskopavanja na više lokaliteta u Vojvodini, sa zajedničkim ciljem da se po svaku cenu pronađu dokazi za teoriju da su Sloveni (čitaj: prasrbi) zapravo bili starosedeoci Vojvodine.

Nakon nekoliko sezona iskopavanja bez nekih vidnih i značajnih rezultata, tadašnja uprava Muzeja Vojvodine naložila je Trifunoviću da prekine arheološka iskopavanja koja je vršio na nekoliko lokaliteta i naredila da priredi izložbu kako bi se javnost upoznala sa rezultatima iskopavanja koja su izvođena u vreme hiperinflacije i odmah posle, kako bi se zapravo videlo na šta su godinama trošena dragocena sredstva. Međutim pokazalo se da ni izložba ni predviđen katalog ne ispunjavaju najosnovnije muzeološke i naučne norme te je stoga uprava Muzeja Vojvodine otkazala gotovo pripremljenu izložbu i odbila da štampa pripremljen katalog.

Trifunović je stoga teško zloupotrebio Srpsko arheološko društvo i njegov časopis Glasnik kako bi se nakon nekoliko godina zahvaljujući benevolentnosti redakcije u Glasniku pojavila čitava grupa priloga koja je prvobitno trebalo da bude objavljena u katalogu neodržane izložbe. Specijalno za ovo objavljivanje u Glasniku srpskog arheološkog društva br. 15-16 tekstovi su ponovno, ovog puta pozitivno recenzirani, ali je takođe tražena i nova recenzija od dr Miloja Vasića, jednog od naših najeminentnijih arheologa koji je dao izrazito negativnu recenziju Trifunovićevom opsežnom tekstu, čime je potvrdio ispravnost ranije odluke uprave Muzeja Vojvodine da otkaže izložbu i štampanje kataloga. Na ovaj način stručna i šira javnost napokon su bile obaveštene o kakvim se zapravo Trifunovićevim nebulozama radilo. Po Vasićevom mišljenju, svaki pokušaj osporavanja starih teorija i stvaranje novih mora da se bazira na čvrstim i dobro obrazloženim pretpostavkama. Svaki novi nalaz mora svestrano da se analizira i da se vrlo pažljivo pristupi njegovoj interpretaciji...

Vasić dalje navodi da nijedna od ove dve pretpostavke nije zadovoljena u ovom katalogu i dobija se utisak da je ceo posao bio ishitren samo da bi se opravdala sredstva data za istraživanja koja su opet bila preduzeta sa već unapred stvorenom kabinetskom slikom šta i kako će se iskopati, u koju je onda trebalo uklopiti otkriveni materijal. Stanko Trifunović gradi svoje zaključke na rđavo postavljenim ili pogrešnim premisama. Često od više mogućih hipoteza gradi gotovu teoriju... stiče se utisak da je S. Trifunović svesno izbegavao sav materijal koji mu se ne uklapa u njegovu tezu, što je nedopustivo u arheološkoj metodologiji. Isti je slučaj sa korišćenom literaturom te on koristi radove slovačkih ili ukrajinskih naučnika, a vrlo malo ili skoro nikako mađarskih i rumunskih sa prostora mnogo bližih Vojvodini, zato što se oni u većini slučajeva protive njegovom mišljenju. Dakle, ovde se radi o jednom neadekvatnom naučnom postupku iz čega onda proizilaze i sumnjive interpretacije!

O Trifunovićevom maniru rada najbolje svedoči čitav niz bisera poput namernog izbegavanja da tačno citira navode iz pojedinih knjiga na koje se poziva. Umesto originalnih tekstova koji su odavno objavljeni, zbog nepoznavanja jezika koristi stare prevode na bugarski pošto verovatno latinski ni ne razume. Sledeći Trifunovićev biser odnosi se na nalaze stanovanja, gde na osnovu najobičnijih rupa u zemlji tvrdi da se radi o naseobinama sa kućama Slovena (čitaj: prasrba) iako je odavno poznato da su ostaci takvih kuća pronađeni na području čitave Evrope i da nikako ne mogu predstavljati neku etničku karakteristiku!

Trifunović dalje sam sebi skače u usta tvrdeći da nisu pronalažene gvozdene poljoprivredne alatke, jer je gvožđe bilo skupo, ali su uprkos skupoći na lokalitetima koje je iskopavao pronađeni drugi gvozdeni predmeti.

Vasić dalje navodi da u priči o zanatima ima toliko opštih mesta da se ona ne razlikuje od bilo kog površnog opisa ljudske delatnosti na celoj zemljinoj kugli u predindustrijskom periodu. Kako bi pojačao svoje teze u vezi sa pronađenim podacima o tkanju, Trifunović čak navodi tkački zanat bez čijeg se znanja devojke u nekim delovima Srbije nisu mogle udati do najnovijeg vremena, zaboravljajući pri tome da pojasni kakve veze sa područjem Vojvodine u 4. i 5. veku imaju narodni običaji u Srbiji s polovine XX veka? Odgovor je jasan -nikakve!

Sličnu metodologiju "natezanja" nalaza Trifunović je primenio analizirajući keramiku, gde je po svaku cenu, tražeći analogije na najudaljenijim mogućim mestima, po svaku cenu hteo da dokaže da je samo na osnovu keramike, koju on uporno naziva grnčarijom, moguće dokazati nedokazivu teoriju da je u pitanju slovenska, odnosno starosrpska keramika za koju analogije uopšte nije mogao da pronađe među objavljenim nalazima sa područja oko Vojvodine.

Sama Trifunovićeva metodologija datovanja nalaza predstavlja najidealniji primer za pravi arheološki falsifikat, jer Trifunović podatke za datovanje nalaza izvodi iz pronađenih novčića, iz čega bi se pak moglo pretpostaviti da je na svakom lokalitetu pronađeno barem po nekoliko novčića na osnovu kojih bi se datovanje moglo izvršiti. Međutim, čitavo datovanje nalaza sa desetak lokaliteta na kojima jedva da je začeprkano, izvodi se sa svega dva pronađena rimska novčića, za koje ne postoji čak ni apsolutni datum datiranja. Prema Vasiću, time otpada glavni autorov argument za podelu kasnoantičkog perioda u Banatu na dve faze.

Trifunović je takođe natezao i zaključke vezane za same pronađene tragove arhitekture preko kojih po svaku cenu povezuje geografski vrlo udaljene lokalitete preskačući pri tome ogromna područja između. Posebna je priča kako se na osnovu nepostojeće arhitekture, odnosno najobičnijih rupetina u zemlji može govoriti o nekakvom čvrsto postavljenom planu kuća, na osnovu kojeg se pak mogu praviti dalje analogije i paralele.

Na osnovu svojih istraživanja Trifunović je čak zaključio da je područje Vojvodine čvrsto bilo teritorijalno povezano sa teritorijama donje Austrije preskačući pri tome čitavo područje Alfelda u današnjoj Mađarskoj. Na ovaj način Trifunović je lepo nategao i geografiju spajajući oblasti koje su međusobno udaljene skoro 1000 km!

O Trifunovićevoj nakaradnoj metodologiji i natezanju i štimovanju podataka najbolje govori i njegov zaključak da opis Limiganata iz 4. veka navodi na zaključak da su u pitanju Sloveni (prasrbi) pošto se vrlo slični opisi Slovena nalaze kod pisaca 6. veka! Prava je istina da ova dva opisa imaju međusobne sličnosti kao dupe i milihbrot, a o tome koliko su nakaradni Trifunovićevi zaključci najbolje govori sam Vasić koji jasno navodi da bi se svaka Trifunovićeva rečenica u odeljku o datovanju mogla podvrći kritici i da su izvedeni zaključci sasvim neupotrebljivi. Ovde se do pune mere pokazala tendencija nasilnog uklapanja iskopanog materijala u već stvoren kalup teze o Slovenima u 4. stoleću u Banatu i Bačkoj. Ovu tezu Trifunović nije mogao da dokaže nijednim valjanim argumentom!

U nastavku Vasić je sa pravom dokazao da je Trifunović gotovo na svakom koraku po svaku cenu dokazivao nedokazivo, i da je čak na nekim mestima vršio i prave falsifikate iskopavanja samo kako bi natezanjem podataka i njihovim proizvoljnim interpretacijama podupro svoje nebuloze. Na kraju se Vasić osvrće na različite analize koje su donete kao prilozi koji bi u principu mogli da budu dragocena dopuna glavnog teksta, ali je umesto toga ovde pripremljen pravi galimatijas pošto su analize rađene nesistematski, bez nekog jasnog prethodnog plana na koja sve pitanja one mogu da odgovore. Posebno je rđavo urađena analiza arhitekture ako se to uopšte može nazvati analizom, jer je to samo prepričavanje rezultata koje je u ranijem tekstu prikazao Trifunović. Analiza je do te mere urađena amaterski, kao da je nije radio diplomirani arhitekta, bez ikakvih tehničkih obrazloženja, detalja konstrukcije i sl. Zbog toga su i rekonstrukcije rđavo urađene i neobrazložene!

Ipak, Trifunovićev doživotni skandal i najveća bruka za srpsku arheologiju svakako je dvadesetogodišnje arčenje novca od strane na budalaštine odnosno arheološka istraživanja nalazišta Stari Vinogradi kod Čuruga koje predstavlja najjidealniji primer beskonačnih i besmislenih istraživanja! Trifunović koji je jedno vreme bio i predsednik sekcije za slovensku arheologiju Srpskog arheološkog društva po svom dobrom običaju na godišnjoj skupštini pre neku godinu napravio je skandal nakon čega je demonstrativno istupio iz Društva samo zato jer se Društvo po njemu ne stara dovoljno o zaostavštini još jednog ludaka, pokojnog Đoke Varvarina, koji je svojevremeno zbog svojih ludila bio najuren iz nastave na odeljenju za arheologiju Filozofskog fakulteta koje je decenijama zagađivao mentalnim fekalijama svog bolesnog uma, a čiji je Trifunović najveći obožavatelj i epigon!

U Čurugu se inače dvadeset godina vrše beskonačna i besmislena arheološka istraživanja bez ikakvih značajnih naučnih rezultata, , a istovremeno se prao novac kroz poslovno-tehničku saradnju s upravom ludnice u Čurugu, gde je organizovan smeštaj i ishrana članova ekipe uz "druženje" s osobljem i pacijentima ludnice na čijem sajtu se navodilo kako je "tokom tako dugog druženja i sjajnog gostoprimstva između arheološke ekipe i zaposlenih u Domu stvoren vrlo pozitivan odnos" koji je trajao od samog početka iskopavanja, 1997. godine arheologe prvobitno smeštene u staroj zgradi škole, Dom je ubrzo prihvatio po pitanju kompletne ishrane, a pored toga je redovno pomagao i sredstvima za ličnu i kolektivnu higijenu, dušecima i ćebadima za spavanje koji su poslužili i kao idealna lokacija i za neke konkretnije krevetske događaje pa se tako u jednoj TV emisiji izvesna podbula spodoba javno pohvalila kako je za Čurug emotivno vezana jer je tamo upoznala svog muža za kojeg se udala par godina kasnije sa nesagledivim posledicama.

Inače o tome šta se dešavalo u ludnici govore i brojni očevici koji su u više navrata zaticali članove udruženja „Smrt alkoholu" tj arheologe i lekare kako zajedno žderu i piju tokom drugarskih večeri, organizovanih pod prozaičnim nazivom "grupne terapije", a osobi koja ih je zatekla u tome, prebacili da se vidi da nije ni arheolog ni lekar jer ne pije! Inače novac za doživotno terevenčenje Trifunovića i bulumente namaknut je tako što se ne isplaćuju dnevnice i organizuje smeštaj arheološke ekipe u kojekakvim napuštenim štalama, i školama uz neizbežnu kupovinu rashodovanih vojničkih kreveta i madraca.

Kakve su to kapitalne artefakte pronašli Trifunović i bulumenta. Da li je pronađena neka palata, tvrđava, vladarska grobnica, veliki grad, raskošni hram? Da li takozvani objekti mogu postati turistička atrakcija i zamajac za privredni razvoj Čuruga? Bilo bi jako zanimljivo videti kako bi se prezentovalo prazno u šupljem!

Istina je daleko bolnija jer u Čurugu na čitavom istraženom području od 1,5 hektara, osim obližnje ludnice, nije pronađeno ama baš ništa pažnje vredno, osim iskrčenih temelja najmanje 600 koliba, nekoliko kubika zdrobljene najprimitivnije keramike Trifunović navodi da se lokalitet Stari Vinogradi prostire na najmanje 50 do 100 hektara.

Ako je na površini od hektara i po pronađeno 600 tragova koliba, znači li to da bi trebalo iskopavati najmanje 40.000 koliba pa da Trifunović bude zadovoljan. Međutim, to čeprkanje po Starim Vinogradima i Trifunovićevo zaključivanje najviše podseća na svojevremene masovne histerije izazvane knjigama Eriha von Denikena i Roberta Salinasa Prajsa i nedavnu histeriju povodom nadrinaučnih otkrića piramida u Visokom izvesnog Semira Osmanagića.

Ipak, pravi biser je konstatacija da naseobinski nalazi ukazuju na mogućnost konačnog dokazivanja postojanja kontinuiteta Slovena u Podunavlju iz čega proizlazi da se dokazivanje kontinuiteta postojanja Slovena u Podunavlju, kao Trifunovićev najosnovniji arheološki i politički cilj dokazuje samo na osnovu promena u izgledu čapara zdrobljene keramike. Izgleda da se takav kontinuitet podjednako dobro, a uz daleko manje troškove, mogao proučavati samo prikupljanjem, prebrojavanjem i statističkom obradom škarta iz savremenih radionica saksija i crepulja. Uglavnom, kako bi se nekako zamazale oči javnosti u Muzeju Vojvodine priređena je skaradna izložba Čurug na udaru imperija koje je veliki deo Muzeja Vojvodine pretvoren u razbojište.

Najlepši muzejski enterijer, hol i stepenište prekriveni su štampanim zavesama sa fotografijama raznih nebesa a i samog Trifunovića sa njegovim adorantima a po muzejskim izložbenim dvoranama sagrađene su kolibe i ostale zgrade od balvana, buzdovana letava dasaka i trske a sve to je montirano na razne metalne skalamerije i tek letimično prožeto sa ponekom vitrinom sa originalnim nalazima sa iskopavanja a da bi sve bilo što autentičnije po podovima su položeni linoleumi sa štampanim fotografijama raznoraznih rupčaga u ataru Čuruga na osnovu kojih je Trifunović pravio rekonstrukcije po muzeju.

Recenzent kataloga i izložbe je izvesni Dejan Radičević sa Filozofskog fakulteta najpoznatiji po tome što je bio sledbenik pokojnog Đoke Varvarina i njegovo ludila. Naravno kada se sve ovo pročulo hitno je otkazano predviđeno gostovanje u Istorijskom muzeju Srbije, pošto su tamo shvatili da bi u renoviranu zgradu trebalo da stigne 4-5 kamiona đubreta, ali je zato čitava stvar preseljena u ostatke Narodnog muzeja Pančevo, gde će društvo „Smrt alkoholu" verovatno imati veći izbor pića, počevši od Džim Bima pa do brlje!