U rasulu

Kako je šizofreni vrhovni komadant satro i oružane snage

Vojska Srbije u stečaju

Vojska Srbije je organizovana oružana snaga koja brani zemlju od oružanog ugrožavanja spolja i izvršava druge misije i zadatke, u skladu sa Ustavom, zakonom i principima međunarodnog prava koji regulišu upotrebu sile - tako piše u prvom članu Zakona o Vojsci Srbije. U praksi, Zakon nije važan, naročito ako je u suprotnosti s voljom Aleksandra Vučića. Zloupotrebom službenog položaja, Vučić je Vojsku Srbije pretvorio u svoje privatno preduzeće, kojim upravlja isključivo po svom nahođenju i samo u svom interesu.

Predrag Popović

Vučić je kriminalizovao vojni vrh i Ministarstvo odbrane. Na rukovodeća mesta je postavio ljude od poverenja, koji bespogovorno izvršavaju njegova naređenja. "Organizovana oružana snaga" više nije sposobna da brani zemlju, ali jeste da proizvodi i prodaje oružje i vojnu opremu. Iz svake trgovinske kombinacije, i kad kupuje rashodovane avione i kad prodaje novu municiju, debela provizija završi u Vučićevom džepu, Iz vojnog budžeta novac izvlači nameštenim tenderima i privatnim poslovima, koje vodi sa stanačkim drugarima i međunarodnim hohštaplerima.

U parazitskom lancu, najvažniju ulogu je dodelio Aleksandru Vulinu. Srpska vojska nikad nije pretrpela veće poniženje od toga. Najviši oficiri, ratni veterani, prinuđeni su da salutiraju i raportiraju dezerteru. Generali, koji su u borbe vodili golobrade momke, da ginu i ubijaju, sada stoje u stavu "mirno" pred julovcem, odevenim u uniformu odžačara. Zabrinuti za svoje pozicije, da ne izgube čin i platu, ćute i trpe sve što ne bi nikome oprostili na frontu. Niko nije našao hrabrosti da zaštiti svoje dostojanstvo i odbije da učestvuje u sramnim igrokazima.

Ni Vučić se ne stidi Vulina. Nema razloga, Vulin izvršava sve što mu naredi i to sa ushićenjem. Ministar odbrane daje pun doprinos svim političkim i poslovnim prevarama. Jedna od njih, najskuplja i najbesmislenija, bila je kupovina šest ruskih aviona.

Od početka do kraja, sve što se tiče nabavke Migova obavijeno je lažima i prevarama. Rusku "donaciju" Srbija će platiti 185 miliona evra. Za dva, od tih šest Migova, rok upotrebe ističe 2019, a za ostale 2021. godine. Do tada Vojska Srbije neće stići ni da obuči pilote za upravljanje tim letelicama. Danas, najmlađi pilot, koji je osposobljen za Mig 29, ima 40 godina, što znači da je već probio starosnu granicu za taj posao. Iskustvo iz JNA pokazalo je koliko je dugo i komplikovano školovanje pilota za taj tip aviona. U svojoj floti, JNA je 1987. imala 220 Migova 21 i 16 Migova 29 na kojima je letelo 225 pilota. Do 1991. samo 34 pilota su osposobljena za Mig 29. Vojska Srbije nema načina i novca, pa ni kadrove koje bi mogla da školuje. Uzalud je Vulin najavljivao da će ruski predsednik Vladimir Putin pokloniti Srbiji dva miliona evra za obuku pilota, dosad nije poslao nijednu rublju.

Poslao je šest starih aviona, od kojih je jedan odmah vraćen u Rusiju, na remont. Sredinom avgusta, na batajničkom vojnom aerodromu priređena je svečana primopredaja prva dva Miga 29, koji su osposobljeni za let. Ta dva su zaista poletela, a na pisti su izložena i preostala četiri. S tim što jedan od njih, s evidencionom oznakom 18101, nije ruski, nego srpski, stari, koji je van upotrebe od 2010, kad su mu skinuti mnogi delovi. Uz dva ruska, na nebu su se pojavila i dva srpska Miga. U njih su ubačeni motori iz ruskih, onih koji su samo pozirali na pisti. S nekoliko jeftinih trikova, vlast je odigrala propagandnu predstavu, a njen režiser Vučić bio je toliko ushićen da je priznao da mu je malo falilo pa da zaplače od sreće kad je video da avioni zaista lete.

- Platili smo i u roku od 12 do 14 meseci dobićemo sedam helikoptera iz Rusije. To su četiri Mi-35 i tri Mi-17. Kupićemo i devet "Erbasovih" helikoptera H-145M. Promenjena je krvna slika Ratnog vazduhoplovstva i Protivaznušne odbrane - rekao je tada Vučić, obećavajući da će "tu i tamo povremeno još nešto da nabavi" i da će "lično pisati" Putinu da pošalje bar još dva helikoptera, "đavolje kočije".

Ne postoje ni ekonomski, ni vojni razlozi za kupovinu davno prevaziđenih aviona. Vojska Srbije, pod naprednjačkom kontrolom, i kad bi htela, ne bi smela da izvršava svoje ustavne obaveze i brani državu od ugrožavanja spolja.

Srpskim nebom svakodnevno prolaze bespilotne letelice "Predator". Oni poleću iz NATO baza u Bosni i Hercegovini i Rumuniji i nesmetano skeniraju sve što ih interesuje. Povremeno, kad bi se pojavile političke tenzije, povećao bi se broj preleta. Krajem marta, kad je albanska policija u Kosovskoj Mitrovici uhapsila Marka Đurića, čim su pojedinci iz srpske vlasti počeli da prete vojnom akcijom, "Predatori" su šest puta dnevno preletali Srbiju. Kontrolu su vršili i dok je kompletan srpski državni vrh. postrojen na improvizovanoj bini, posmatrao vojnu vežbu na poligonu u Pasuljanskim livadama. Komandiri u tuzlanskoj NATO bazi mogli su da budu zadovoljni informacijama koje su prikupile njihove bespilotne letelice, a što im je mogao reći svaki normalan građanin - laže Vučić, nema šanse da digne vojsku i krene na Kosovo.

Sličan scenario primenjen je početkom avgusta, u vreme hrvatske proslave "Oluje". Naprednjaci su pojačali patriotsku retoriku, pa su NATO naivci, za svaki slučaj, opet upregli "Predatore". Zahvaljujući pojedincima iz Vojske Srbije, koji su, revoltirani nečinjenjem, proneli glas o stranim bespilotnim letelicama na našem nebu, vlast je bila prinuđena da reaguje. Lažima, naravno.

- Svaki neprijavljeni prelet iznad Srbije završio bi se obaranjem - rekao je Vučić.

Gde je on stao, nastavio je Vulin.

- Nijedan neprijavljeni prelet, nijedan avion, nijedan helikopter nije uočen. A i da jeste, bio bi lociran i oboren. Nijedan lovac, niko iz našeg susedstva ne bi mogao da ugrozi naš prostor. Naređenje našeg vrhovnog komandanta Aleksandra Vučića bilo bi ispunjeno, sve bismo ih oborili - recitovao je Vulin.

Preko režimskih medija tada je plasirana budalasta priča da je Vojska Srbije primetila strane letelice i poslala dva "Orla" s kraljevačkog aerodroma Lađevci. Navodno, "Predatori" su ih primetili i pobegli preko Drine. Tu ludost je mogao da smisli samo Vulin. Svako ozbiljniji od njega zna da "Predatori" lete brzinom od oko 200 km na sat, pa ne bi mogli da pobegnu "Orlu". Isto tako, srpski avioni teško da bi uspeli da ih nađu, jer nemaju radare. A i da imaju, ne bi mogli da ih koriste, pošto su "Predatori" zaštićeni sistemima koji onemogućavaju lociranje.

Da zaplaši NATO špijune, Vučić je upotrebio svoje najtuplje oruđe. Vulina. Suprotno propisima, ministar odbrane je 5. avgusta krenuo u nenajavljenu posetu novosadskoj kasarni "Jugovićevo". Usput, helikopterom je leteo uz dunavsku granicu s Hrvatskom, da pokaže koliko je hrabar. Dvadeset godina ranije, dok se pucalo s one strane reke, Vulin je bio na bezbednoj udaljenosti, pijuckao je pivo uz bazen beogradskog hotela "Interkontinental". Okolnosti su se promenile, ali ne i njegova potreba za konforom. Zato se žalio na skromne uslove u helikopteru, u kabini nije radio klima-uređaj, pa je od pilota tražio da leti na većoj visini, koja nije bezbedna.

Za razliku od Vučića, koji najavljuje nabavku još četiri stara Miga 29, ovog puta iz Belorusije, Vulinova fascinacija je modernija. Umesto deponije sovjetskih krntija, on obećava proizvodnju stelt aviona.

- Zainteresovani smo za osvajanje tehnologija kojima bismo bili u stanju da proizvodimo različite sisteme, ali naravno i za određene gotove borbene sisteme koji i te kako mogu da znače. Za Vojsku Srbije je jako važno da ide u korak sa svetom - rekao je Vulin krajem jula, pred put u Peking.

U glavi ministra odbrane formirana je ideja da Srbija i Kina zajedno prave "nevidljive" avione. Srbija je, tvrdi Vulin, Kini dala delove američkog aviona F-117, koji je oboren u Buđanovcima 1999. godine. Analizom tih delova, Kinezi su ovladali stelt tehnologijom, napravili specijalnu boju koja upija radarsko zračenje i primenili je u proizvodnji svog modela "Čengdu" J-20. U znak zahvalnosti, Kina će uključiti Srbiju u taj projekat.

Normalni ljudi, dok uživaju u opijatima, vide bele miševe, slonove i zmajeve, a Vulin stelt avione. Ipak, treba mu priznati da se razume u nevidljive proizvode. Još dok je bio direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, u decembru 2012, organizovao je nabavku sigurnosnih kamera za srpska naselja na severu pokrajine. Posao, vredan milion evra, bez tendera je dobila firma "DBS Konsel sekjuriti servis", čiji vlasnik je Vulinov prijatelj Uroš Čubrilović. Ugovor, pod oznakom "strogo poverljivo", realizovan je po hitnom postupku, celokupan iznos od 105.342.334 dinara, uplaćen je avansno. Sa instalacijom kamera malo se kasni, do danas ih nema, zato ih meštani Kosovske Mitrovice i Zvećana nazivaju Vulinovim stelt-kamerama.

Na sličan način vrhovni komandant i njegov ministar ađutant vode poslove u Vojsci Srbije i Ministarstvu odbrane. Sve im je stelt, osim novca.

Pare vrte u proizvodnji novih modela oružja i opreme i, naravno, prodajom Vojsci Srbije i svim ostalim mušterijama, širom Azije i Afrike. Najvažniju ulogu u tom sistemu ima SDPR Jugoimport ("Savezna direkcija za promet roba posebne namene"), u čiji vrh je Vučić ubacio ljude koji umesto profesionalnih sposobnosti imaju lojalnost. Kao politički komesari, sa zadatkom da štite lukrativne interese svog vođe, SDPR vode Jugoslav Petković, bivši sekretar Đorđija Nicovića i suvlasnik Vučićevih novina "Pravda", i Branislav Prostran, koji se u biznisu neuspešno oprobao kao vlasnik parfimerije. Dok oni, kao Lolek i Bolek, parazitiraju na direktorskim funkcijama, pravi posao vodi Nenad Miloradović, pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse, na koga su preneta ovlašćenja načelnika Generalštaba da potpisuje godišnji plan nabavki za Vojsku. U okviru SDPR-a napravio je odeljenje MENA, za koje niko ne zna šta radi, o čijem i kolikom trošku. Iz Vojnotehničkog instituta doveo je kvalitetne i iskusne stručnjake, ali ne uspeva da napravi proizvod koji bi mogao da se probije na tržištu.

Jedan od takvih projekata je borbeno vozilo "Lazar 3", koje bi u prodaji trebalo da košta oko 1,7 miliona dolara. Iako je naprednjačka medijska mašinerija pompezno najavila "Lazara 3" kao budućnost srpske vojne industrije, još nema ni govora o njegovoj serijskoj proizvodnji. Na poslednjoj pokaznoj vežbi, u Nikincima krajem prošle godine, samo jedno borbeno vozilo je pucalo iz mitraljeza 12,7 mm, dok je drugo služilo za vožnju. Umesto prave, koja košta oko pola miliona dolara, na njega je postavljena maketa mitraljeske kupole. U SDPR-u tvrde da je Žandarmerija testirala model "Lazar 2", posle čega je odbila da ga kupi. Navodno, nije izdržalo vožnju preko zemljanih prepreka, popucale su osovine. Nije poznato ni da li je "Lazar 3" prošao ispitivanja u Tehničko opitnom centru VS, ali i bez toga je uveden u lanac naoružanja, kroz donaciju šest takvih vozila. Dobra saradnja SDPR-a i VS potvrđena je trampom u kojoj je vojska dobila šest haubica "Nora" u zamenu za bivšu kasarnu "Jakub Kuburović" u Zemunu.

U Miloradovićevoj laboratoriji je napravljen i novi pištolj EZ-9mm, kao zamena za CZ-99. Na pokaznoj vežbi, strelci su prvim metkom promašili metu, crep koji su gađali sa 10 metara udaljenosti. Nije utvrđeno da li su promašaji izazvani podrhtavanjem ruku strelaca ili lošim karakteristikama oružja. Umesto prave analize, prihvaćena je Miloradovićeva procena da je "crep pogođen od prve, ali nije pukao".

Iz iste kuhinje izašao je i novi pancir, koji je testiran tako što je stavljen pred kamere RTS-a i Pinka. Borbeni prsluk sa zaštitnim pločama težak je 11 kg, a kad se tome doda spremnik za vodu, od tri litra, devet okvira municije, plus ostali delovi opreme i naoružanja, jasno je da vojnik koji bi ga nosio ne sme da bude sitnije konstitucije i kondicije od Konana.

Ni drugi srpski proizvođači naoružanja nisu se proslavili. Egipat je 2015. godine raskinuo ugovor sa "Zastava oružjem" o nabavci 50.000 pištolja CZ-99. Istraga je utvrdila da je do ugradnje pojedinih delova lošijeg kvaliteta došlo zbog ljudske nemarnosti. Uglavnom, posao je propao, ali to nije jedini problem s kojim je suočena "Zastava".

U Uzićima, nedaleko Požege, SDPR je, preko ćerke-firme "Borbeni složeni sistemi" investirao 90 miliona evra u izgradnju nove fabrike municije, koja će biti direktni konkurent užičkom "Prvom partizanu". Užička fabrika nije bitna, Vučiću je lakše da kontroliše SDPR, čiji poslovi su tajni, kao i provizija koju uzima.

- Toliko se u svetu ratuje, sve što napravimo prodaćemo - rekao je Vučić, najavljujući proizvodnju milion komada malokalibarske i 12 miliona velikokalibarske municije godišnje.

Kao svi Vučićevi poslovi i taj je krenuo traljavo, s brojnim greškama. Od belgijske kompanije "New Lachaussee" kupljene su mašine za proizvodnju municije. Zbog loše pripreme objekata, dok su mašine instalirane istekao im je garantni rok. Za nanetu štetu i gubitak zarade niko nije odgovarao.

Ipak, ovim projektom Vučić je dokazao da je mnogo praktičniji od Vulina, umesto mašte o stelt avionima, on se bavi onim što mu donosi realne pare. Svestan da srpska vojna industrija ne može da se takmiči u proizvodnji modernog naoružanja, on ulaže u pravljenje metaka. Jednostavan posao donosi lep profit. Srpska namenska industrija je, pod naprednjačkom upravom, značajno podigla izvoz. Dok je bio ministar odbrane, Bratislav Gašić je tvrdio da je 2015. godine ostvaren rekordni izvoz od 750 miliona dolara. Njegov naslednik Zoran Đorđević takođe se pohvalio rekordom od 484 miliona dolara iz 2016. godine. Bez obzira na greške u računici, realni podaci pokazuju da je Srbija prošle godine na strano tržište plasirala naoružanje i vojnu opremu vrednu oko 800 miliona dolara. Od toga je čak 500 miliona dolara zarađeno prodajom municije. Vučić i javno obećava da će Srbija za dve godine podići izvoz na milijardu dolara.

Kad se stvore uslovi, istraga će utvrditi koliku je proviziju u tim poslovima uzeo Aleksandar Vučić. Neka bude 10 odsto, što je znatno ispod nivoa njegovog apetita, ispašće da je godišnje sticao od 50 do 80 miliona dolara. Iznos je, valja pretpostaviti, mnogo veći. Na to ukazuje posvećenost s kojom Vučić pazi na svaki detalj u trgovini naoružanjem.

Veći deo robe prodaje arapskim kompanijama s Bliskog istoka. Za kontrolora tih puteva oružja i novca postavio je svog telohranitelja Vladimira Tokalića. Bivši pripadnik "Kobri" nije bio prvi izbor, za vojnog atašea u Abu Dabiju pripremao je Đuru Jovanića, svog ađutanta iz vremena kad je Vučić bio ministar odbrane, ali on nije uspeo da položi engleski jezik. Za utehu i nagradu za stare zasluge, Jovaniću je postavljen na mesto šefa Vojno-bezbednosne agencije, a u Ujedinjene Arapske Emirate je poslao Tokalića.

Iako se nezvanični koordinacioni centar nalazi u UAE, srpsko oružje na Bliski istok stiže s raznih strana. Gde vode njegovi putevi saznalo se kad je kod sirijskih pobunjenika nađen mitraljez "Kojot", proizveden u kragujevačkoj "Zastavi". Pod pritiskom Ujedinjenih nacija, koje su zabranile prodaju oružja sukobljenim stranama u Sriji, sprovedena je istraga koja je utvrdila da u pitanju nije šverc, već legalan posao. Oružje je prodato bugarskoj firmi "BIEM", koja ga je prosledila konačnom kupcu iz Saudijske Arabije. Pošto Saudijska Arabija nije pod embargom, srpska vlast je izdala sve sertifikate neophodne za realizaciju tog posla.

Vučićev sertifikat o podobnosti imao je i general Ljubiša Diković, načelnik Generalštaba VS. Iako je u maju, po sili zakona, trebalo da bude penzionisan, Dikoviću je predsedničkim ukazom dozvoljeno da nastavi s vojnom službom, čime mu je produžen mandat na još dve godine. Ima i onih, poput britanskog vojnog atašea Sajmona Ficgebona, koji su bili uvereni da će Diković na toj funkciji ostati "zauvek". Tome se i general nadao. Junački je podnosio kad ga Vučić javno vređa i ponižava, skrušeno je statirao pored dezertera Vulina i osuđenog kriminalca Miše Vacića, nije mario za katastrofalne uslove rada i života vojnika.

Diković nije shvatio da Vučić saradnike ne doživljava kao ljudska bića, nego kao potrošnu robu. General se u to uverio 14. septembra. Tog jutra, sa 22. sprata zgrade u "Beogradu na vodi", propala je oplata i u smrt povukla dvojicu radnika. Kao i uvek u kriznim situacijama, Vučić je odlučio da taj tragični događaj "pokrije" drugom, važnijom temom. Bez moralnih dilema, žrtvovao je Dikovića. U 16 sati je zakazao sastanak s čelnim ljudima Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Diković je potpisao zahtev za prekid službe i odlazak u penziju, a dobio je obećanje da će biti odlikovan Karađorđevom zvezdom prvog stepena. Na mesto načelnika Generalštaba postavljen je general Milan Majstorović, ''za koga se veruje da ima odlične veze u NATO i ambasadama zapadnih država''.

Predstava je okončana Vučićevom konferencijom za medije, Diković je ispraćen u prošlost, a njegov naslednik moći će samo da nastavi s održavanjem biznis-kombinacija braće na vlasti.

Uzalud Vojni sindikat ukazuje na potrebu očuvanja materijalnog i socijalnog položaja pripadnika Vojske. Profesionalni vojnici imaju platu od oko 30.000 dinara i balansiraju na ivici egzistencije. Umesto da ispunjavaju svoje obaveze, preuzete ugovorom, prinuđeni su da rade sve i svašta. Od stanja naoružanja, važnije im je da li su ispravni trimeri za košenje trave. U takvim okolnostima, Vojsku Srbije napuštaju obični vojnici, zastavnici, kapetani i majori, svi beže od bede. Nedavno je u penziju pobegao i Jovan Krivokapić, portparol Ministarstva odbrane, više nije mogao da podnese razliku između realnog života i saopštenja koja je potpisivao.

Vučić ne mari za stanje u Vojsci. Ona mu služi samo za zaradu i politički marketing. Većina građana još ima iluziju da vojska postoji, pa Vučić koristi svaku priliku da eksploatiše tu emociju. Kao zabavu za prost svet, organizuje vojne parade na kojima prikazuje naružanje proizvedeno otprilike kad i on, početkom 70-tih godina prošlog veka. U prve redove postroji vojnike u svečanim uniformama, s heklerima okačenim oko vrata. Režimski mediji to slikaju, ali nikad ne objave da vojnici to oružje i uniforme razduže čim se predstava završi.

Za potrebe političke propagande, povremeno se u javnost bace besmislene ideje o povratku obaveznog služenja vojnog roka i vojnim vežbama na kojima će morati da učestvuju i sve žene. Institucionalizovana je opsena o konceptu "1500+" , po kojoj će, u kratkim etapama, biti moderno opremljeni svi pripadnici Vojske Srbije.

Kao i sve ostalo, Vučić je uništio i Vojsku Srbije. Pogazio je Ustav i zakone, od oružane sile namenjene odbrani države napravio je privatno preduzeće. Ni u jednom ratu srpska vojska nije poražena tako brutalno kao sad, pod ofanzivom svog tzv. vrhovnog komandanta. I takva, razbijena i ponižena, Vojska će morati da ispuni svoju ustavnu obavezu i pomogne u zaštiti naroda od pomahnitalog vrhovnika.

A 1. Koliko konja ima još u Vojsci Srbije

Šeik Mohamed bin Zajed poklonio je Vojsci Srbije 20 konja. Vučić se obradovao, iako VS nema konjičku jedinicu, obučene jahače i novac za njihovo održavanje. Smešteni su u Karađorđevu, u ergeli koja je davno propala.

- Dobro je da imamo konje, trebaće nam da nose municiju na Paštrik - obradovao se i militantni ministar odbrane.

- Vuline, ne seri! - odmah ga je obuzdao Vučić.

Umesto u borbenim akcijama, Vučić namerava da arapske konje koristi samo na paradama. Proslediće ih Gardijskoj brigadi, da vojnici vežbaju jahanje.

Do tada, upotrebio ih je samo za snimanje filma "Čarape kralja Petra". Svom prijatelju Lazi Ristovskom iznajmio ih je po solidnoj ceni, 250 evra na dan. U tom paketu, za statiranje u filmu vojnici su dobili dnevnicu od hiljadu dinara. U Vučićevom cenovniku jedan konj vredi kao tridesetak ljudi. Po tom principu birao je saradnike, koje je instalirao u vrh Vojske i Ministarstva odbrane.