Pogled iz Berlina

Kancelarka Merkel sve bliža političkom kraju

Ni na Istok, ni na Zapad, već u Tursku

Spoljnopolitički Angela Merkel razapeta je između Sjedinjenih Američkih Država i njihovih protivnika. Unutarpolitički između levog i desnog krila svoje vladajuće koalicije. Mora da povuče neki potez, ali šta god da uradi ona gubi. Kao konačno rešenje nametnula joj se ideja da Nemačku protivustavno uvede u rat u Siriji i da tako biračima skrene pažnju sa gorućih problema u samoj zemlji.

Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)

Početkom septembra nemački ministar spoljnih poslova Hajko Mas bio je u poseti zvaničnoj Ankari. Iz nekog razloga mediji nisu bili posebno raspoloženi da o ovome izveštavaju, sve dok se nije saznalo kako je tom prilikom sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom dogovoren jedan mega projekat: izgradnja brze železnice u Turskoj. Ceo posao je vredan 35 milijardi evra, a na čelu nemačkog konzorcijuma za izgradnju stoji „Siemens". Novac takođe dolazi iz Nemačke, od izuzetno povoljnih državnih kredita. Već krajem septembra Erdogan bi prilikom svoje posete Berlinu trebalo da potpiše međudržavni ugovor.

Turska privreda je na izdisaju zbog američkih sankcija i ova finansijska transfuzija bi joj dobrodošla kako bi investitori videli da još nije sve završeno. Turski privredni kolaps izazvao je američki predsednik Donald Tramp uvođenjem sankcija Turskoj zbog toga što u zatvoru drži američkog pastora Endrua Bransona pod paušalnom optužnicom da je učestvovao u neuspelom puču protiv Erdogana.

Od početka godine je turska lira izgubila 40 odsto svoje vrednosti u odnosu na dolar i evro, a bruto domaći proizvod će ove godine porasti za samo 3,8 odsto, a naredne za 1,9 odsto, što je za tursku privredu ravno katastrofi.

Nemačka vlada je objašnjavajući razloge za započinjanje ovako grandioznog projekta upravo u vreme duboke ekonomske krize u Turskoj, rekla kako je trenutak svesno izabran da bi se zaustavio dalji pad lire, jer bi u protivnom došlo do potpunog privrednog kolapsa Turske, što bi dovelo do novog talasa izbeglica. Možda je za Nemce ovo opravdanje, ali sigurno nije za Amerikance koji nemaju razumevanje za svog saveznika koji im u ekonomskom ratu okreće leđa i investira u zemlju iz koje SAD izvlače kapital.

Merkelini pokušaji da vodi od Vašingtona nezavisnu spoljnu politiku sve se manje dopadaju ne samo predsedniku Trampu, već i Kongresu, jer ona sve češće otvoreno staje na stranu američkih protivnika i potkopava napore američke administracije.

Da je jedini problem sa kojim ima da se bori Merkelova ova nesuglasica sa Vašingtonom, kancelarka bi još mogla da se smatra srećnom, iako je svima jasno da joj Tramp neće oprostiti ovo zabadanje noža u leđa. Pored spoljnopolitičkih glavobolja dolaze sve snažnije unutarpolitičke nevolje i sve češće trzavice unutar same koalicije.

Kao da nije bilo dovoljno to što su migranti u kratkom vremenskom razmaku ubili dva Nemca, nego je državni vrh sebe upleo u koloplet laži i poluistina iz koga nikako da se iskobelja.

Posle prvog ubistva nemačkog državljanina, onoga u Kemnicu, koje se dogodilo 26. avgusta, došlo je do demonstracija na kojima je traženo da se migranti proteraju iz Nemačke, kao i da se stanovništvo zaštiti od njih. Skoro dve nedelje kasnije na internetu se pojavio kratak video snimak koji pokazuje kako dvojica učesnika demonstracija u Kemnicu jure po ulici nekog ko im nije izgledao dovoljno nemački. Onima, koji kao i Merkelova, pokušavaju da opravdaju politiku otvorenih vrata za migrante, ovo je izgledalo kao bogom dana prilika da izbeglice prikažu kao žrtve, a ne kao vinovnike.

Glasnogovornik kancelarke se odmah oglasio i u njeno ime rekao kako je snimak dokaz da su se u Kemnicu dogodio progon stranaca i pravi lov na ljude. Predsednik vlade Saksonije, u kojoj je Kemnic (ranije poznat kao Karl-Marks-Štat), Krečm Mihaeler ovo je pokušao da demantuje, ali ga niko nije slušao.

Onda se, neočekivano, za reč javio direktor Saveznog ureda za zaštitu ustavnog poretka (BfV) Hans-Georg Masen i u intervjuu dnevnom listu „Bild" izjavio kako ni on, a ni služba kojoj je na čelu, nemaju podatke da se u Kemnicu dogodio progon migranata, kao i da nije siguran u to da li je snimak autentičan. Naglasio je da je jedna grupa takozvane Antife (ultralevičarske organizacije) identifikovana kao postavljivač video snimka na internet, ali da jezik koji je korišćen u propratnom objašnjenju ne liči na levičare. Osim toga, pomenuta grupa do tada nije bila poznata BfV-u, a Masen je upozorio da je još rano za tako oštre kvalifikacije kao što je „lov na ljude".

Iako je ova izjava vrlo suzdržana, a Masen se zadržao u granicama svojih ovlašćenja, na njega su se obrušili ne samo levičari i članovi CDU-a koji podržavaju Merkelovu, već i skoro svi veliki mediji. Prednjačio je „Bild" kome je Masen dao intervju, iako je na početku morao da prizna kako je preslušavajući snimak intervjua utvrđeno da Masen zaista nije osporavao autentičnost snimka na internetu, već je samo izneo činjenicu da nema dovoljno podataka kako bi mogao da potvrdi da je autentičan.

Uprkos tome, lov na jednog čoveka, ovoga puta na direktora Ureda za zaštitu ustavnog porekta, nastavio se punom snagom. Već politički dobro uzdrmane stranke levice, čijoj kampanji za prihvat novih izbeglica nikako u korist nisu išli učestali nasilnički ispadi migranata sa dve žrtve u samo dve nedelje, histerično su počele da zahtevaju smenu Masena.

Neposredni pretpostavljeni direktora je ministar unutrašnjih poslova Horst Zehofer, predsednik konzervativne CSU iz Bavarske. On je početkom godine već došao u sukob sa kancelarkom po pitanju novih izbeglica, a sada se poneo izuzetno profesionalno tražeći prvo da mu direktor BfV-a dostavi pismeno objašnjenje za ono što je rekao.

Masen je u svom odgovoru na ovaj zahtev napisao kako je samo tvrdio kako nema podatke da je u Kemnicu bilo kada došlo do progona migranata i lova na ljude, a da te informacije u to vreme nisu imale ni ostale nadležne službe, uključujući lokalnu i saveznu policiju. Osim toga, naveo je, prvo bi dokaze trebalo da prikažu oni koji tvrde kako je snimak autentičan i da su u Kemnicu tih dana proganjani stranci.

Na ovo je odmah reagovala SPD, levičarski partner u vladajućoj koaliciji, zahtevom da Masen bude smenjen i da se preispita kompetentnost ministra unutrašnjih poslova. Socijal-demokrate imaju svoje razloge da izazivaju trzavice u vladi. Zbog svoje politike prihvatanja migranata ova partija bi mogla da računa na liberalno nastrojene birače, ali su Zeleni daleko dosledniji, zbog čega im prilaze članovi SPD-a sa levog krila. Istovremeno građanski orijentisani glasači koji su podržavali SPD uopšte nisu saglasni sa poplavom migranata i prilaze Liberalima (FDP) koji imaju sličnu socijalnu politiku, ali su apsolutno protiv daljeg priliva azilanata. Naravno, tu je još i radikalno-desničarska partija Alternativa za Nemačku (AfD) kojoj zbog dosledne antimigrantske politike prilazi sve više birača i koja je po nekim anketama na saveznom nivou već prestigla SPD po broju glasača, a u istočnim pokrajinama i samu CDU i tamo bi, kada bi sada bili izbori, bila najjača partija.

Sa druge strane, ni Zehofer ne sme da popusti pred zahtevima socijal-demokrata. U oktobru su izbori u Bavarskoj na kojima će, kako pokazuju sva istraživanja javnog mnjenja, CSU izgubiti apsolutnu većinu. Da bi sprečio dalje opadanje popularnosti svoje partije on mora da zauzme jasan stav u migrantskoj debati i to onakav kakav konzervativni Bavarci očekuju.

Najteže je, svakako, samoj Angeli Merkel koja ponovo mora da miri svoje koalicione partnere koji se slažu kao rogovi u vreći. Ne sme da razočara CSU, jer se u toj partiji već čuju glasovi kako bi ona morala da izađe na izbore u svim pokrajinama, a ne samo u Bavarskoj, i da se pozicionira na desno krilo uzimajući glasače od AfD-a. To bi, međutim, neminovno dovelo i do toga da bi i mnogi koji su do sada glasali za Merkelininu CDU sada svoj glas dali CSU-u.

Sa druge strane ona mora da na neki način zadovolji i SPD, partiju koja se trenutno nalazi u slobodnom padu. Veoma uticajni Juso (frakcija mladih socijalista) ponovo je istupio sa zahtevom da partija napusti veliku koaliciju i pređe u opoziciju. Ako Merkelova ne bude uspela da socijal-demokratama ponudi nešto zadovoljavajuće što bi makar ličilo na političku pobedu, može da se desi da se vladajuća koalicija raspadne ili će uticaj SPD-a toliko opasti da posle sledećih izbora ne bi više mogla da obezbede parlamentarnu većinu nekoj novoj velikoj koaliciji.

Merkelova je razapeta i na spoljnopolitičkom planu i to između moćnih Sjedinjenih Američkih Država i Turske koja u svojim logorima čuva više miliona sirijskih i drugih izbeglica. Od prvog dana predsednikovanja Donalda Trampa ona nije uspela da nađe zajednički jezik sa njim i što vreme više prolazi njih dvoje se sve više udaljavaju jedno od drugog.

Ne bi li nekako umilostivila američkog predsednika koga je uvredila svojim pokušajima da spase tursku liru, Merkelova je spremna i da protivustano Nemačku uvede u rat u Siriji. Već nekoliko dana se u nemačkoj javnosti vodi rasprava da li bi nemačka vojska u slučaju da Asad upotrebi hemijsko oružje protiv pobunjenika trebalo da zajedno sa američkom avijacijom bombarduje trupe i objekte vlasti Damasku. Čak šta više, izgleda da Merkelova nameće da Bundesver uzme učešća u ratu koje ni same Sjedinjene Američke Države niti žele, niti planiraju.