Veterani

Zašto su zaboravljeni ratni heroji i ko je Srbiju uveo u zamku dokazivanja nevinosti

Politikom mira do politike kapitulacije

Oko 300 hiljada ratnih veterana u Srbiji, predstavljali bi moćnu silu i u miru, da im nije nametnuta "psihologija poraženog naroda" kojom danas manipuliše vladajući režim, ali i svi režimi od petooktbarskog prevrata do danas. Ratni veterani i invalidi rata u Srbiji danas nemaju skor nikakva prava, a njihov život je društveno marginalizovan. Invalidi žive na ivici bede, mnogi koji žive sa posttraumatskim sindromima, nisu briga države nego osiromašenih porodica, a novac koji je njima bio namenjen kroz budžetsku politiku, stizao je na neke druge račune i trošili su ga resorni ministri i njihove partije. Isti oni koji su Srbiju gurnuli u ratove devedesetih, danas vode navodnu "politiku mira", i optužuju sopstveni narod da je "težak" i sklon konfliktima, dok u senci svakodnevne propagande, rasturaju ono što je još ostalo od države za koju je u dvedesetom veku poginulo više od trećine Srba. O tome detaljnije piše Željko Vasiljević, predsednik Pokreta veterana Srbije.

Željko Vasiljević

U toku je procedura izrade novog Zakona o pravima boraca i osnovni utisak je da su u njemu borci apsolutno zapostavljeni i da se briga o njima, njihovim porodicama i rešavanje tih problema sporedni. Osnovni problem za većinu pripadnika herojske populacije je lečenje od bolesti nastalih izloženošću raznim agensima, poznatim i nepoznatim, izloženošću radioaktivnim elementima i to ne samo osiromašenog uranijuma i posttraumatskog stresa (PTS) a država evo već skoro dve decenije izbegava bilo kakav pomak u tom pravcu. Na žalost i u predlogu novog zakona je ta oblast potpuno zanemarena i zaobiđena kao da nikog u ovoj zemlji nije briga za ljude koji su najteže stradali vršeći svoju obavezu odbrane otadžbine. Pored visoke cene lečenja ovih ljudi, što je za ovu vlast najjači argument kada nešto treba da zaobiđe, oseća se i doza nipodaštavanja i bagatelisanja te žrtve a u isto vreme se šalje jasna i snažna poruka da Srbi nemaju pravo na odbranu nacionalnih i državnih interesa. Na žalost u slanju te poruke direktno učestvuje i "naša" vlast čak je i u sprovođenju datih naređenja vrlo revnosna i studiozna.

Ratni veterni koji se bave problematikom jasno uočavaju razmere ovog stradanja i svakodnevno se u udruženja javljaju porodice koje u skladu sa svojim skromnim mogućnostima daju sve što mogu u pokušaju izlečenja ovih heroja, koje nam ukazuju da je rasprostranjenost obolenja kakvo je PTS na primer, ravno epidemiji ali koju niko nije proglasio i koju niko ne želi da sanira. Tako saznajemo da je smrtnost među ovim ljudima višestruka veća nego među ostalim građanima i konstatujemo da je greh što ih celo društvo i država drže u zaboravu i što ne čuju njihove molbe da im se pomogne.

Upoređujući stanje u ovoj oblasti u Srbiji sa onim u zemljama čiji su vojnici bili na suprotnoj strani u poslednjim ratovima, jasno se vidi da se mnogo više pažnje od strane njihovih država pridaje brizi o njima nego naša o nama koji smo je branili. Italijani koji su devedesetih bili na ovim prostorima (i dobili razna kancerogena oboljenja) od strane svoje države dobijaju svu neophodnu negu, zdravstvenu zaštitu najvišeg nivoa a porodice onih koji su preminuli zbog istih posledica kao i naši vojnici, bivaju zbrinute i obeštećene. Sa druge strane, porodice naših stradalih heroja doživljavaju sudbinu nepodobnih zbog žrtve njihovih najmilijih i suočavaju se trajnom bedom i siromaštvom jer su izgubile one koji su trebali da im budu glavni oslonci i hranioci.

Ovih dana se obeležava 100 godina od završetka Prvog svetskog rata i junacima iz tih bitaka se odaju zaslužene počasti, verovatno zato što ih ceo svet slavi, ali je, podsetimo na to, njihova sudbina posle rata bila slična našoj danas. Verovatno je to poruka nama da se strpimo stotinak godina pa će se i o našoj žrtvi možda tada govoriti u skladu sa istinom i žrtvom koju smo dali. Ali, i pored svih poniženja i mirnodopskog stradanja mi i danas kličemo: dogodine u Prizrenu!

Veterani su zgroženi politkom vladajućeg režima prema svima koji su stradali u ratovima devedesetih godina, tim pre što su na čelu tog režima isti oni ljudi koji su u to vreme bili najgrlatiji ratni huškači i koji su taj rat videli samo na slikama.

Veterane zanima i sadašnjica i budućnost ove zemlje, pa se pitaju, zašto i od koga Vučić i dalje krije svoje planove o navodnom "razgraničenju sa Kosovom" čime samo verifikuje faktičko stanje i zaboravlja najmanje 250.000 proteranih Srba od 1999. godine.

Sve postojeće međunarodne rezolucije i dokumenti potvrđuju teritorijalni integritet Srbije i njeno pravo upravljanja nad teritorijom KiM, samo Vučić zaluđuje građane nekim idejama o neophodnosti davanja radi postizanja mira. Srbi su se odrekli gotovo svih nacionalnih interesa od 1990. godine i šta su dobili za uzvrat? Mržnju svih naroda oko nas i želju da nam uzmu sve dok ne nestanemo. Po Vučićevoj matrici ni davanje "srpske teritorije za srpsku teritoriju" neće dovesti do mira sa Albancima i neće prestati njihove želje za novim osvajanjima i širenjem na našu štetu.

Ratni veterani, njih oko 300 hiljada, koji su u Srbiji prezreni i stigmatizovani od strane Vučićevog režima, spremni su i sutra da stanu u odbranu domovine, ali ne više za propali i kriminalizovani režim koji je doveo srpski narod u zamku dokazivanja nevinosti i nametnuo mu psihologiju poraženog naroda. S obzirom da je na delu izdajnička politika, da vladajući režim drži građane Srbije, a posebno Srbe kao većinski narod, u svojevrsnom ropstvu, i odnos prema veteranima nije ništa bolji.

Ipak, ne misle ni sve zemlje kako bi to nekome odgovaralo. U poslednjih nekoliko meseci čak devet zemalja je revidiralo svoju odluku o priznavanju kosovske nezavisnosti. Možda su ove zemlje udaljene desetinama hiljada kilometara ali su one vesnici novog doba, nove politike, novog srpskog proleća. One takođe potvrđuju stavove srpskih ratnih veterana koje godinama iznosimo, da ništa nije gotovo oko takozvane nezavisnosti dok postoji makar jedan Srbin spreman da se bori za srpsku svetu zemlju u kojoj je koren našeg opstanka, naše prošlosti i budućnosti. Ovih devet zemalja su probudile nadu u našem narodu da postoji šansa za preokret, da se ima za šta boriti a i da žrtva ima smisla kada je cilj nje vredan a KiM su vredni velike žrtve.

Albanski etnos pravi probleme u svim zemljama sa kojima se graniči. Tu su Srbija, Crna Gora, Makedonija i Grčka, gde albanski ekstremisti imaju neskrivene namere da sa svakom od ovih zemalja vodi ozbiljne bitke a istovremeno očekuju i da se one nikada ne udruže protiv zajedničkog neprijatelja. Kakva je to sila što štiti ovakve "loše momke" i koristi ih za izazivanje krize i sukoba? Koliko još treba da čekamo da nama ugroženima od ove pošasti dođe na pamet da treba čvrsto da se ujedinimo protiv zajedničkog neprijatelja i dovedemo ga u red? Jasno je da vlade nekih od ovih zemalja pritisnute istim onim silama koje štite ove "loše momke" nemaju slobode ali ni hrabrosti da sagledaju ko im je stvarni neprijatelj a još manje da mu se suprotstave i zato u svim ugroženim zemljama i narodima moraju da se oforme snage i organizacije koje će u jedinstvenoj borbi moći da se suprotstave jedinstvenom neprijatelju. Ova inicijativa svakako treba da potekne iz Srbije jer je ona najugroženija i najduže u sukobu sa njima. Razumni Albanci sigurno ne podržavaju ovu terorističku bandu koja se danas predstavlja kao njihova "elita". Upoređivanjem resursa lako je zaključiti kako je vrlo lako pobediti ovo zlo i omogućiti trajni mir i saradnju na ovim prostorima. Sigurni smo da Aleksandar Vučić neće prihvatiti ovu ideju i da će se žestoko boriti protiv nje ali interes Srbije i srpskog naroda mora biti važniji.

Ako smemo sebi da uzmemo za pravo da predložimo zemlju oko koje bi se trebalo posebno angažovati i osmisliti poseban pristup je svakako Bugarska. Naši susedi su pravoslavna zemlja, deo su balkanske četvorke sa Grčkom, Rumunijom i Srbijom, u ovom trenutku slobodno možemo reći da su nam prijateljska zemlja a i nemaju neki veliki interes sem zadovoljenja američkih zahteva da priznaju nezavisnost KiM. Nebrojeni su projekti koje sa ovom zemljom treba da realizujemo a i bugarski narod većinski ima stav o promeni politike svoje zemlje. Na žalost kao i mnogim drugim zemljama državna politika često nema nikakve veza za većinskom voljom sopstvenog naroda, bar mi Srbi to dobro znamo. Zato naša diplomatija mora da nađe dovoljno razloga da ubedi bugarsko rukovodstvo o neophodnosti ovakvog postupka i jačanju prijateljstva naših naroda i država. Činjenica je da se veze u okviru Balkanske četvorke moraju jačati jer u budućim vremenima će bliskost i saradnja sa komšijama imati posebnu težinu i značaj, pogotovo ako ste iste vere i ako imate iste ili slične probleme a neka geostrateška kretanja će pokazati ugroženost ovih naroda i država od istog neprijatelja.

Da Albanci nisu narod za respekt i da su vekovni remetilački faktor u ovom delu Evrope govori i ubistvo Grka Konstatinosa Kacifasa od strane albanske policije koja je došla u grčko selo kako bi skinuli Grčku zastavu. Policajci su ga, prema svedočenjima očevidaca ubili sa dva metka posle predaje. Reakcije grka u Grčkoj i Albaniji i nama pokazuju kako se brani nacionalni interes i kako se brani ono što smatramo svojim. Demonstracije koje su organizovane širom Grčke uz prisustvo na desetine hiljada ljudi koji su iskazali svoj revolt zbog ubistva svog sunarodnika i nama treba da budu putokaz kojim putem treba da idemo u odbrani nacionalnih i državnih interesa. Kolika je mržnja Albanaca prema svemu što nije njihovo govori i ponašanje velike grupe navijača fudbalskog kluba Partizani iz Tirane koji su skandirali pogrdne i fašističke parole i istakli transparent sa natpisom " Mrtav Grk jedno k... manje ". Koliko još dokaza treba da bi se pravoslavni narodi i njihove države na Balkanu osvestile od opasnosti koju za njih predstavlja jedno ovako divlje pleme koje još misli da može da živi od otimanja tuđeg?