Prodaja savesti

ZLA KOB SRBIJE

Svojom nedavnom izjavom da će Srbija već ove godine biti suočena sa ultimatumom oko priznanja Kosova, „koji se ne može odbiti, ali ga on ne može prihvatiti", Vučić je političkim piranama iz redova „opozicije" uputio jasnu poruku. Da ako sa njegovom SNS partijskom vojskom na izborima formiraju legitimnu većinu u Parlametu i učestvuju u promeni Ustava i ukinu klauzulu o vernosti Kosovu, pa potom narodu još poture eventualni referendum saglasja sa kapitulacijom, nestrpljivo očekivanoj kao izborni adut i na Trampovm krilu Amerike ili još više u dubinama demokratske „močvare" mogu računati na povratak u tranzciono jato.

Dragan Milosavljević

Ono koje će nekažnjeno oglodati Srbiju sve do kostiju.Biće da je to mamac koji se ne odbija. Kao ni izborni cenzus od 3 posto za poslaničku fotelju koji će benefitima uminuti duševni bol i opravdati izdaju. Ne prvu. A jato zainteresovnih kandidata sve je veće.

Po raznovrsnosti ponude za izborno saglasje sa ovakvim manipulacijama „vladaoca", predizborna Srbija ne zaostaje za blagodetima „švedskog stola".

I zato preletači, sve učestalije, pristupaju kao saučesnici vladaru u njegovom carstvu korupcije savesti. Sve po meri i potrebama režima da stvori sliku demokratije i fer uslova u započetoj izbornoj kampanji. Pri tom, napuštaju dojučerašnje saveznike, bojkotaše.

Među njima su i bivše vedete „dosmanlija", političari, gloduri, analitičari. Pripušteni su konačno na političku pozornicu koja njima život na velikoj nozi znači. Sve u cilju potvrde navodne spremnosti AV na „fer i poštene uslove", a bez drugog izbora osim da se pobednik već sada zna. To je SNS.

Manipulativna logoreja

Ruku na srce, radi osvetljavanja iz pravog ugla ovog naizgled paradoksa, kad je vladalac u pitanju, radi se ipak o nesvakidašnjem talentu istinski briljantne manipulativne logoreje. Horski praćene, pri tom, režimskim medijima. Najpre o uspesima njegove politike kao oca nacije, opšte prakse. Maltene drugog Broza. Koju obični čovek jeste da gleda na tv vasceli dan, čuje na radiju i pročitava u novinama, ali koju jedva, ako uopšte, oseća kao istinsko poboljšanje. Pre će biti, u većini slučajeva, da je obratno.

U tim nastupima ukršteno je kao iskustvo i manir vođe sve moguće. Od radikalske parapatriotske drskosti njegovog učitelja, Vojvode, pa do vatrenosti i uverljivosti gestikulacija svojevremenog kralja trgova.

Vučićevi oponenti, osim ovih doskorašnjih, koji bi ipak da vezuju konja gde vladalac kaže, kao da gube iz vida, kada ga ruše na ulicama, svi kao „jedan od pet miliona", ogromno iskustvo koje je „vladalac" stekao učeći od „najboljih" još iz ere Miloševića. Iza čijih metoda političkog preživljavanja, u uslovima stalnih lažnih koalicija, stoje i dalje, ne do sasvim do kraja jasne, poruke.

Ko je zapadu, u ovoj raspolućenoj Srbiji, gde brojni konvertiti, samuraji koji tragaju za nabolje platežnim šogunom stvarno najbliži i najdraži favorit. A najpodobniji za potrebe bezbednjačkih saučesnika iz CIA, MI 6 i ostalih.

Onih koji zajedno, ove tri decenije, mešetare sudbinom Balkana, a potpisali su svojevremeno smrtovnicu SFRJ. Njihovo, reklo bi se doživotno suđeno prisustvo na srpskoj političkoj sceni, preko odabranih pulena sa domaće scene, čas kao vlast čast kao opozicija, posledica je dobrog tajminga i blagovremene promene političke svesti.

Naravno i saveznika. Šreder je recimo spojio Tadića i nosača koferčeta, naizgled nespojivo, i izbacio iz igre i Koštunicu i Šešelja. Primirio SPS i demokrate. Bila je to lekcija koju je AV dobro zapamtio za buduće planove.

Zaglibljeni u močvari

A uvažavanje tog stalno prisutnog transfera političke savesti i prakse, čije konce vuku spolja, bitan je hendikep danas onog dela žute opozicije koja je od dolaska Trampa na mesto predsednika SAD ostala, reklo bi se, trajno zaglavljena u glibu soroševsko-klintonističke močvare.

A ova je na Balkanu najdublja, reklo bi se baš u Srbiji. I zato je veći problem bojkotaša kako zaustaviti Trampovog Grenela u dogovaranju sa vladaocem nego srušiti samog Vučića. Kome po pitanju ko kosi a ko vodu nosi pripisuju i moć koju i ne poseduje. A zanemaruju njegovu ulogu vlastodršca u stvari permanentno na aufengeru moćnih saveznika i savetnika.

Da ne spominjemo dodatnu blagodet za „gazdu" verbalnog mahanja crvenom maramom uvreda na ličnom planu, a bez svog istinskog programa promena, stalnih provociranja iz krila druge Srbije, koje samo pomaže održavanje psovačkog žara kod vučićevih tabloidnih kerbera. Onih koji ne ispuštaju iz „ralja" populističku opijenost onih vučićevaca koji kupuju najjeftinije novine, provokativnih naslova. Jer jedino to i mogu.

Sve ostalo, van ovog mejnstrima, je privid, još jedan cirkus događanja izbora ispod balkanske šatre.

Ima tu svakojake bratije i sestrinstava. Od onih ispražnjenih buđelara i skoro presahlih računa iz žutih vremena, pa do sve gladnijih stomaka i ambicija. U tu grupaciju spadaju i „osvešćeni" članovi bivšeg vladajućeg DOSa. Ali i pripadnici suve akademske inteligencije, SANU sve do SPC. Oni koji bi da Srbiju, kao, „pokrenu sa mrtve tačke". „Pa makar ušli u REM, gostovali na RTS, Ćirilici, Pinku, što je do nedavno za njih bilo fuj.

Jednostavno prave se nevešti kako nisu svesni da su se prihvatili nezahvalnog položaja, možda čak i uloge režimu "korisnih idiota" kako spomenu, kao moguće viđenje javnosti, njihovo uključivanje u kampanju jedan od dobrovoljaca za REM. A u istupu na TV N1. Ima tu, pogotovo u roze varijanti moralnog striptiza savesti na TV frekvencijama Pinka, svega i svačega. Pa i dogovorenog scenarija „ljutih političkih rivala" i obavezne razmene najgrozomornijih pogrda u stilu vole jedan, idiote, svinjo i slično. Recimo između Vojvode made in USA i vojvođanskog separatističkog čanka.

Građaneri konačno u brlogu

Da se tako videti i čuti kako je surovo prostaštvo prihvaćeno, ako već nema druge, kao opravdani vid borbe za kosku vlasti. Vajde bačene sa vladarevog stola. Tom rialiti ponašanju sklona je danas i ona Srbija koja se od 5. oktobra do 2012. klela u svoju izuzetnost, političku korektnost i tvrdila da je kao elita mentalno već u EU. A sada demonstrira nemoć vaskolikog srpskog opozicionog potencijala da preduzme išta na planu političkog takmičenja. Ili ponudi bilo koji program osim bojokotaške „omraze" prema AV. Koji se sa svima njima, uzgred, poigrava kao prevejani mačak sa sluđenim mišem. Za njega, Vučića, oni tvrde da je uveo Srbiju u kavez „parlamentarnog monarhizma", a mogao bi se čovek upitati šta su ovi demokratski „tigrovi" iz revolucionarnog oktobra u proteklih 7 godina preduzele da do toga ne dođe.

Osim što su se sve vreme delili među sobom oko plena po matrici paramecijuma. I sada egzistiraju kao fiktivni konkurenti vlasti. Po njima isključivom krivcu za sve, pa i za treći balkanski rat, ali i za korupciju, onu posle oktobra. A da se prave mrtvi hladni kako se zapad sve vreme za vakta sedam godina vladaoca Srbije, on domunđava o daljoj sudbini Kosova, sudbini preostale države (mali šengen recimo), ali i njihove sve nesigurnije pozicije u budućnosti. I sve to se odvija u najdubljoj nedemokratskoj senci bez ikakvih saznanja javnosti.

Dakle, van domašaja Vučićevih oponenata koji bi teoretski trebalo da budu kontrolori vlasti. I oslonac sada već gotovo iščezlih institucija o kojima tranzicionisti iz MMF i Svetske Banke brinu kao o lanjskom snegu.

U klimi iščekivanja, ništa više ne čudi. Pogotovo ne što je sve više „vođa" mini strančica, sklepanih na brzaka samo kratkoročno, ušlo u stampedo lova na 3 posto cenzusa koji je, gle, predložen milošću vladaoca. Ako ga i ne dostignu, tu je makar benefit od učešća u buljuku izbornih autsajdera okupljenih Vučiću na izvol'te, a u vajmarskoj atmosferi budućeg parlamentarnog haosa. Gde će se tražiti „čvrsta ruka".

Čak dvadesetak listi je u ponudi. Njihov broj i galama treba da zaplaše one bojkotaše koji se još premišljaju, ili nabijaju cenu oko izlaska na glasačka mesta. Da tako dopune utisak o funkcionisanju višestranačja u de fakto jednopartijskom pluralizmu Vučića. Što je autokratski model ovdašnje demokrature.

Radi se o već oprobanom maniru omasovljenja „pomoćne" elite nove generacije jogi (pre)letača. Smišljenog, svojevremeno, još devedesetih, u vreme početka vladavine u Srbiji belosvetskih obaveštajnih službi. Dobro ukotvljenih u postitoističkoj eri delovanjem i tink tank i NVO ekperata za promenu savesti Balkanaca .

Ovi danajci demonkrature, još za vakta Miloševića, razapeli su svoje mreže u lovu za potrebe tranzicije za najpodobniju elitu u porađanju u Srbiji „komunističko" tajkunskog kapitalizma. Našli su izvođače svojih radova najvećim delom među potomcima titove nomenklature. Pripremanih za nastupajuću ulogu povlašćene elite. Blagoslovenu od zapada kao i očevi im u decenijama koje su prethodile raspadu SFRJ.

Svi svi svi u BGD na vodi

Uz tu grupaciju povlašćene kaste još od devedesetih pribijaju se i danas „skorojevići", manekeni lažnog patriotizma koji se prelivaju iz partije u partiju po sistemu spojenih valova za političke pomije. Pre svega su to sledbenici instant vojvoda i lažnih kokardi SPO. A uz to se šlepaju i kapitalistički socijalisti i brojni likovi iz kriminogenog miljea. Cela ta bulumenta već tri decenije bavi se politikom isključivo u vidu ličnog marketinga. Sa jednim ciljem, da se domogne sinekura i učlani u „kastu."

U poslednje vreme glavno „in" je da iz svog penthausa bace pogled na Ušće Dunava i Save sa najatraktivnijeg vidikovca balkanskog EU, iz Beograda na vodi. Navodno i među tajkunima iz mreže bivših vlasti, vlada jagma da se dosele u ovu citadalu uspelih u rušnju i rasprodaji socijalizma koji su osmislili baš njihovi očevi.

Očito da je otkrivanje prave istine o svinjarijama postoktobra, koji su tako prosto iznedrile neophodnost nametanja svevlašća Vladaoca, a pouzdanog izvođača naručenih radova iz novijih politčkih tokova, SAD i Francuske, pre svega može ispasti taktička varijanta. Loša pre svega po antinaprednjaštvo.

Jer ambicije bivših saveznika DOSa, kreatora „ružičastog oktobra" vođene su danas sa namerom da se kao opravdanje njihove promene savezništa u Srbiji, optiranje za partije devedesetih, dokaže, što nije daleko od istine, da su samo izabrali manje zlo za Srbiju. Te da je glavna snaga Vučića upravo težina njihovih postoktobarskih nepočinstava. A da predsednik, zato, autoritativno i kraj njih prećutno, kao faktor stabilnosti Balkana, opravdano gazi prema ovlašćenjima vladara. Ka nečemu sličnom parlamentarnoj monarhiji. I to dozvoljavaju da bi se navodno oslobodio balasta potpune anarhije u vođenju države, koju je zatekao.

Alibi za vladaoca

Te da je, dakle, uspeh AV, što protivnici njegovi svesno previđaju, podzidan blagovremenim izvršenjem njemu postavljenih zadataka. Koji su vešto predstavljeni kao lečenje od posledica žutokratije. A baš taj bivši režim demokrata, od pada Tadića 2012., odbija mase svojom nepromenljivošću taktike i ideologije, sve od lansirane bajke o pravoj demokratiji i višestranačju sa njima na vlasti.

Sa tom mantrom su starac Fočo, navodni otac srpske demokratije, i jarani mu iz DOSa, uspevši da zapale i parlament, ali i glasačke listiće u njemu, a ne samo „otpor" masa, oborili Miloševića bulevarski. Došli na vlast i Slobi glave. I 12 godina šišali Srbiju.

Uostalom još 2008. Hilari je rekla u Beogradu, a potom pred izbore 2012., a Tadiću potvrdila Merkelova posle njegovog oklevanja da konačno ispuni do slova sve obećano oko Kosova, da će po oceni Vašingtona „ovaj nered na Balkanu najbolje pospremiti isti oni koji su ga i stvorili".

Nije, doduše, elaborirano da li je i ono rastakanje Jugoslavije bilo takođe u funkciji tadašnjih želja globale, a uz punu saglasnost SFRJ elita. A da su svi akteri ratova bili samo njihovi polu ili sasvim svesni izvođači planiranih „radova".

I nad narodima i na konfesijama. Danas je to belodano jasno. Pri tom su srpske paravojske, stvorene od krtica zapadnih službi i domaćih „eksperata", manje više članova SKJ promenjene savesti, sve u prilog zatraženog stvaranja instant četništva i monarhizma, korišćene za najbednije potrebe antisrpske kampanje u zapadnoj propagandi. A kao ogledalo navodno autentičnog genocidnog duševnog stanja celog srpskog naroda.

Istovremeno, njihovi pandani, takođe paravojske u otcepljenim delovima SFRJ, predvođeni bivšim antisrbima, posebno na Kosovu proglašeni su za oslobodioce. Nešto kao svojevremeni Titovi partizani u jednom trenutku savremene istorije poloma Srbije sa spiska terorista po principu Jalte preimenovani su u „narodne oslobodioce Kosova".

U svakom slučaju, sada je jasnije i da je i ova predizborna kampanja istih aktera proteklih decenija propadanja Srbije samo deža vu borba za vlast i kapital. Ali ne i za „zlatne godine" koje obećava „parlamentarna morahija" ustrojenog jedinstva oko vođe. Koji, inače, u opštoj pometnji osniva, kao osigurač, još jednu paralelnu partiju monarhista.

Osvajanje licenci

Dakle , očito smo u jeku predizborne trke za osvajanje novih licenca za promenu s(a)vesti onih kastigovanih unutar privilegovanog zatvorenog kruga, koji utvrđivanjem njihove pune podobnosti kao kandidata omeđuju procene službi.

Uz konsultovanje njihovih dosijea prošlih grehova. Pre svega o njihovom potencijalu promene s(a)vesti, ali i ceni za taj čin političkog „pragmatizma". Koji je sebi, svojevremeno, po napuštanju radikala i dva politička oca, pripisao predsednik lično. Kao normalni čin politčkog sazrevanja.

Ali nije za gađenje taj brend krajnjeg pragmatizma i za sve veći broj analitičara i politikanata, sejača magle, koji su se svojevremeno kleli u oktobarske promene i bili omiljeni, kako na dvoru Koštunice, tako i Tadića. Bili su tada sigurni, i to napismeno, da je Milošević kao „srpski Hitler" kriv za sve što se dogodilo na Balkanu. A danas, daleko manje.

Zato politička pozornica Srbije najviše nalikuje na uhodani i dobro podmazani mehanizam rotirajuće pozorišne scene. Na kojoj su pre početka predstave postavljeni svi rekviziti već napisanog scenarija.

A kratke pauze u međučinovima stalnih izbora bez istinskog izbora, služe samo zato da glavni glumci i ansambl trknu do šminkernica. Eventualno promene kostime i bace pogled na skripte scenarija u stalnom dograđivanju varijeteta njihove dalje „promene svesti".

Sve to da ne bi slučajno pobrkali neke detalje, oko svoje dalje uloge i eventualnih promena tarifa i procenata za učešće u predstavi.

Na kraju krajeva, taj balkanski politički igroplet, koji traje decenijama, dopisuje se i prilagođava globalnom opštem okviru koji je zadati milje i Balkana. To preostali iz opozicije u potpunusti zaboravljaju.

Da ansambl izvođača, još od Titovog svetskog ukopa, je u stalnim osvežavanjima novim „sve podobnijim kadrovima", da se glavni glumci menjaju na suštinski istoj matrici na Titovom putu, a srazmerno svojoj veštini.

A da smetala bivaju čak grubo maknuta. Ostaje netaknut samo suštinski i tranzicioni koncept i poželjna karakterna svojstva kandidata, izabranih nosilaca kompradorskih rola. Da služe zapadnim interesima, a ne Srbiji. I nije pri tom važno da li su oni bili, svojevremeno, praksisovci komunizma ili „ radikalni" monarhisti falš patriote, igrači kozaračkog kola, preobraženi u šminkernicama službi. I zato kruži vic, na pitanje šta dobiješ kad opereš bilo kog iz ove „elite" pa, „komunistu i prljavu vodu", glasi odogvor. U Srbiji zbog toga, sve je moguće, a ipak na vreme predvidljivo za one kojima je uopšte do istine stalo.

Odbrana plena

Kao i ove da su i najnoviji izbori u gustom sledu samo jagma za foteljama, odbrana prava na pljačku kao neotuđivu tekovinu koju treba sačuvati, a po medleu sa zapada uvezene demonkratije.

Ta žilava garda antisrspskih titoista i potomaka veštih preletača presvlakača, vazda u ringu ekskluzivnih u ovdašnjoj politici, samo prividno je razjedinjena i to još tokom poloma SFRJ.

Jednoga dana, ako taj dan ikada stigne, saznaće se za međusobna dilovanja tokom poslednjeg balkanskog rata svih onih koje su za potrebe operacije lažnih zastava zapada odsecali ruke, predlagali odmazde, bili naredbodavci oko Vukovara u Ovačari kod Dubrovnika, ili Sarajeva.

Predavali i istinske aktere odbrane od NATO za pare Haga. Saznaće se ko su sukrivci oko zagonetke Račka i Srebrenice, pa i eventualno tajanstveni naredbodavci paralelnih odmetnutih struktura za koje se još ne zna ko im je pokazao cilj i dao zadatke. A bili su pažljivo odabrani ti njihovi „borci" ubojice kao paravojske pokupljene sa svetskih klanica, obični plaćenici.

I biće obelodanjeno, onda kada gazdi, recimo Trampu, zatrebaju poeni za drugi mandat, a kao šamar klintonistima i za preokret na Balkanu i dokaz saučesništva pojedinih likova u prišivanju Srbima sramne titule genocidnog naroda.

Najveće prepreke da se ovaj nesretni narod tog nametnutog tereta, koji potapa budućnost njihove dece, jednom oslobode. Ako bude malo sreće, a međunarodne okolnosti to zahtevaju, biće najzad i malo svetla u balkanskoj krčmi.

Dotle ostajemo uskraćeni i od vlasti i od opozicije, oko pravog povoda i porekla svih nepočinstava i krivice za današnji kolonijalni status svih balkanskih otpadaka Jugoslavije, posebno Srbije. Suprotno očevima, sinovi prvih preletača svoj berićetni posao rade kao poverenici crne internacionale. A poverenoj im licenci za promenu savesti kakvu je recimo svojevremeno doživeo kao „prvi disident" još Đilas.

Prvenac onih ekskluzivno odabranih. Bez koje se, bogme, ne može u Srbiji ni u vlast, a ni u opoziciju. Spremni su oni na sve, kao i u vreme Golog, a da bi očuvali privilegije. Pa i da se zakunu, ako nema druge i novom, još jednom Aleksandru. Mada su njihovi očevi onu autentičnu monarhiju u krvi građanskog rata srubili do korena. I oterali u progon i političko ništavilo istinski građansku Srbiju. A uskratili njenim potomcima eventualnu ulogu svetla na kraju tunela.