I TVOJA SE SUDBINA REŠAVA
Približava se 25.maj, pa se setih kako je na jednoj od poslednjih proslava Dana mladosti, glavna parola bio stih iz pesme Duška Trifunovića „Probudi se nešto se dešava i tvoja se sudbina rešava". Kao da je napisano juče, po izlasku zemlje iz vanrednog stanja, a pred izbore u koje ulazimo još ošamućeni od košmara kroz koji smo prošli u izolaciji i strahu od nepoznate boleštine kojoj nema leka. Na simboličkom nivou neka bude spomenuto da je onaj što nas najdrskije budi opet jedan Trifunović i umetnik, Sergej, a da bi sveopštem buđenju najviše mogao da doprinese najratoborniji opozicionar, najmiroljubivijim sredstvom, štrajkom glađu, kojeg se Boško Obradović latio iz očaja i koji stoga mnogi podcenjuju, smatra kolumnista Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu
Piše: Mile Isakov
Najpre moram da prenesem pesmu, koja svojim univerzalnim porukama za sva vremena, moćno fercera i u doba pandemijskih izbora.
Probudi se,
nešto se dešava,
nemoj reći da to nisi znao,
i tvoja se sudbina rešava,
moglo bi ti jednom biti žao.
Probudi se nešto se dešava,
Kajaće se ko ovo prespava.
Probudi se,
nešto se dešava,
ne mogu ti jasno reći šta je,
ni laž nije, ni istina prava,
al osećam dugo će da traje.
Probudi se nešto se dešava,
u prostoru izvan naše volje,
od ljubavi neko nas spašava,
i govori da je tako bolje.
Probudi se nešto se dešava,
Kajaće se ko ovo prespava.
Gotovo da nema šta da se doda na ovako preciznu dijagnozu trenutnog stanja u Srbiji, uz dramatičnan apel za izlazak iz hibernacije u koju smo zapali, kao pojedinci i kao društvo u celini. Upravo iz tog razloga, više intuitivno no smišljeno, više u besu zbog nemoći nego sa planom i jasnom idejom kuda to vodi, Boško Obradović se odlučio za štrajk glađu, najpre fakultativno a onda sve ozbiljnije. Sa osećanjem da su ga svi izneverili i da je ostao sam na prvoj liniji fronta, odlučio se za akciju bez akcije, jer samo to samo od njega zavisi.
Međutim, ako bude dovoljno tvrdoglav i istrajan, mogao bi time da promeni više nego svim jurišničkim metodama kojima je po prirodi sklon. Mogao bi biti taj iks factor, koji nedostaje, ako shvati šta je započeo, šta bi sve mogao i ostane rešen da to i završi.
Da ne bude zabune, nisam ja nikakav Boškov pristalica, naprotiv, duboko se protivim njegovoj ideologiji, ali isto toliko poštujem njegovu borbenost, hrabrost i odlučnost, tako da verujem u to da će i u ovoj strategiji, koja je odabrala njega više nego on nju, ostati uporan do kraja, ako ne zbog svesti o njenom mogućem značaju, ono zbog ličnog dostojanstva do kojeg veoma drži. U u inat svima koji sumnjaju u njegovu iskrenost i doslednost.
Uostalom sam je, onako nesnađen kad je započeo štrajk, izgovorio nešto što očigledno nije smišljao, ali što ima prorčansku dimenziju. Najpre reče, da je to na šta se odlučio Gandijevski čin, pa se uplašen da ga ne optuže da se pretenciozno poredi sa Gandijem, ispravio: U stvari, to je više od Gandija jer je hrišćanski, čime se opet nenamerno svrstao uz Isusa, jer zna se kako je hrišćanstvo nastalo njegovim žrtvovanjem.
Time je izrekao veliku istinu da i samo jedan čovek, ako jako veruje u nešto, može da promeni svet, odnosno, u njegovom slučaju, da uzburka mali Balkanski brlog.
I eno ga, čovek štrajkuje glađu već desetak dana, a niko se nije zabrinuo za njegovo zdravlje, koje je, hvala bogu, još dobro. Naprotiv, vlast i državni mediji ga ni ne pominju, dok razni analitičari, pa i takozvani objektivni i nezavisni novinari, mudruju o tome koliko su mu zahtevi ostvarljivi ili ne, koliko će mu to doneti a koliko štetiti rejtingu, da li je to deo izborne kampanje i ili samo poza u nedostatku boljih rešenja, o svemu samo o njegovom žrtvovanju ni reči.
Kao da mu niko ne veruje. Mada ne verujem u njegov politički program, sklon sam da verujem da je Boško Obradović čovek od reči, koji je, sad već mnogo svesniji mogućih implikacija i posledica, spreman da se žrtvuje za ono u šta veruje, što je za poštovanje. Pri tom, uveren sam da je to što traži ovim štrajkom sasvim ispravno i razumno, pa i realno jer zaista bi bi bio pravi zločin žrtvovati njegovo zdravlje odbijanjem da se uradi ono što se mora i što će se pre ili kasnije ostvariti.
Ako prva dva zahteva o Kosovu i Crnoj Gori, svrstamo u opšta mesta, treći zahtev, da se izbori odlože zbog toga što se u njih ulazi na nezakonit način i u potpuno neprikladnom trenutku, dok u zemlji vlada opasna epidemija kao deo pandemije sa kojom ni ceo svet još nije u stanju da izađe na kraj, zdravorazumski je apel koji bi svako dobronameran mogao da prihvati i bez većih problema realizuje.
Od bilo koje politike, mnogo je važnije zdravlje nacije, pa i pojedinca koji bi insistirajući na tome mogao stradati. To nema cenu i nema tih izbora, ni zakonskih paragrafa, koji mogu biti važniji od toga.
četvrtom, sasvim logičnom i legitimnom zahtevu, da mu se omogući da se tim povodom, preko javnog servisa obrati građanima, kako bi objasnio šta traži i zašto na taj način, ne bi trebalo trošiti reči da nije besramnog saopštenja RTS-a, kojim mu se to apsolutno pravo uskraćuje i pride osporava potpuno idiotskim objašnjenjem da bi tako isto to mogli da traže svi građani sa nekim svojim sasvim prizemnim ljudskim problemima.
Na stranu što to nije isto, ni nalik, jer ne postoji na ovom svetu ništa normalnije i profesionalno opravdanije od intervjua sa poslanikom koji ispred Skupštine štrajkuje glađu. Ali, još je strašnije, prosto zapanjujuće, da neko na RTS-u uopšte misli da mali ljudi, sa svojim malim problemima, nemaju prava ni da traže, a kamoli da dobiju priliku da o njima javno progovore, na njhovom javnom servisu.
Uz to, sasvim sam siguran da bi i većina gledalaca baš volela da čuje ispovest fudbalera koji je promašio penal, studenta koji je pet puta pao na istom ispitu ili samohrane majke koja ne zna kako da sastavi kraj s krajem, dok joj deca gola i bosa gladuju.
Ne bi verovatno uživali da gledaju Marjana Rističevića, ali zašto da ne, zašto i on ne bi dobio priliku da govori, mada već svi koji redovno gledaju Vučića znaju šta bi taj farmer mogao da kaže.
Već u prošlom broju najavio sam mogućnost da Vučić ponovo odloži izbore i naveo nekoliko debelih razloga za takvo uverenje i isto toliko izgovora, kojima se može poslužiti da bi ostao dosledan sebi i uradio suprotno od onoga što je najavio.
Sad mogu da potvrdim da bi se to moglo i dogoditi, ako Boško Obradović ostane dovoljno uporan u tom zahtevu, jer ma koliko se pravio da ga Boškov štrajk ne interesuje, nema taj petlju, a ni nikakvo pokriće, da stavljajući izbore ispred svega, preuzme odgovornost za njegovo zdravlje.
Može o Boškovom gestu da priča šta god ko hoće, mogu kalkulanti, pakosnici i poltroni da ga ubeđuju da odustane , navodno zabrinuti za njegovo zdravlje, mogu to i oni dobronamerni, ali on odlučuje i u prilici je da dokaže da se on brine za njihovu sudbinu, više nego oni za njegovu. Posebno me iritraju dušebrižnici koji pominju njegovu decu, kojoj je kako kažu potreban, kao da on to ne zna i kao da na ovaj način ne radi upravo za njih.
Ili tobožnji objektivni novinari, kao neki Vasović iz izvikanog portala Nova S, koji tvrdi kako je Obradovićev štrajk besmislen jer bi trebao da zna da je Vučić davno rekao da neće ispuniti ni jedan zahtev, makar to tražilo i pet miliona građana. Gde živi taj novinar sa ambicijom analitičara, kad mu je argument to što je Vučić izjavio? Može li onda da objasni i kako je uopšte postao predsednik države, posle izjave da mu ne pada na pamet da se kandiduje za to mesto?
U vređanju Boška Obradovića, naročito se istakao takozvani saborac Vuk Jeremić, koji ga je iz čiste zavisti, optužio da štrajkom glađu zapravo daje povoda Vučiću da milosrdnim gestom, uz obrazloženje da mu je život makar i jednog čoveka važniji od pobede na izborima, odloži izbore.
Dakle, ako dođe do odlaganja, na čemu insistira komletna opozicija, biće to Vučićeva, a ne Boškova pobeda. To je ista ona nakardna logika, sa kojom je pokušana diskvalifikacija opozicionara koji su najavili izlazak na lokalne izbore u Šapcu i Paraćinu. Setimo se samo te nebuloze, po kojoj izbore treba svuda bojkotovati jer na njima opozicija nema nikakvih šansi, ali ako oni tamo slučajno uspeju da pobede, biće to samo zato što će ih Vučić pustiti kako bi mogao da se pred Evropom hvali kako su, eto, izbori fer i pošteni.
Po tom tumačenju, u svakoj varijanti Vučić pobeđuje, čak i kad gubi. Naravoučenije je, dakle, apsolutni nihilizam, ništa od nas ne zavisi, ništa mi ne možemo uraditi, pa prema tome ne treba ništa ni pokušavati. Ma šta ko o njemu mislio, Boško Obradović, očigledno nije od te sorte političara, koji su, znajući da će ovaj režim svakako, kad tad pasti, spremni da to sačekaju, ne izlažući se nikakvom riziku. Njihov jedini plan je da čekaju i čuvaju samo svoje guzice, jer obraza nemaju.
Nasuprot njima, Boško Obradović je tragajući za najefikasnijim načinima borbe založio sve što ima, pa i svoj obraz, pravio je i razne gluposti, ali pritom i naučio da je bolje biti sam nego u savezu u kojem nema na koga da se osloni. Međutim, najveću glupost bi učinio ako sad posluša lažne saborce i brižne kibicere, koji ga nagovaraju da odustane zato što oni nemaju muda. Ako sad odustane biće isti kao Martinović, za kojeg se zna da je to radio samo zato da bi kompromitovao ideju štrajka glađu, da bi od toga pravio sprdačinu.
I ništa bolji od Tome Nikolića, koji se folirao i prenemagao. Nije valjda toliko naivan, da dozvoli da ga uvuku u to društvo.
Ne nagovaram ga ja, daleko bilo, da ide do kraja, ali mora do krajnjih granica svoje izdržljivosti, da bi dokazao da su i psihički i fizički i moralno veća od navedenih primera.
PS
Upravo sam čuo vest da je Boško Obradović prekinuo štrajk glađu, sa obrazloženjem na nivou RTS-ovog, da je ispunio svoj cilj time što je "ukazao na nedemokratsko stanje u zemlji"!? Izvinjavam se, nisam znao da je to bio cilj, da ukaže na ono što svi znaju. I što sam pomislio da bi on mogao biti ono što nije. Ali, ne zameram mu, nije lako sačuvati snagu posle tolikog gladovanja. A verovatno je još teže priznati, pre svega sebi, da nisi ti taj. I time je neke ipak probudio. Mene, naprimer.