Povodom

Vučićev kartel nastavlja da nemilosrdno zadužuje Srbiju

Ni pokoljenja neće moći da ih vrate

Srbija se nenajavljeno zadužila dodatnih dve milijarde evra uprkos garancijama Aleksandra Vučića datih kratko pre toga da se tako nešto neće dogoditi. Transakcija obavljena na slobodnom finansijskom tržištu u Londonu je dobar posao, ali samo za nama nepoznate zajmodavce i državni vrh. Rok otplate je veoma kratak, samo sedam godina, a kamata visoka, što sve zajedno pokazuje kako se režimu žurilo da uzme kredit, pa je maksimalno izašao u susret kreditorima.

Milan Malenović

Ministarstvo finansija je 11. maja sopštilo da je tog dana na međinarodnom finansijskom tržištu prodala državne obveznice u vrednosti od dve milijarde evra sa rokom dospeća 2027. i prinosom od 3,375 odsto godišnje i to uprkos uveravanjima Aleksandra Vučića i ministra finansija Siniše Malog (izrečenih svega dve nedelje ranije) kako je naša država dovoljno finansijski jaka da joj nova zaduženja nisu potrebna da prevaziđe ekonomsku krizu nastalu epidemijom, karantinom i vanrednim stanjem. Uz to, Ministarstvo finansija se hvalilo kako je ova prodaja veliki uspeh, jer je pokazala da vlasnici kapitala imaju poverenje u Srbiju i njenu sposobnost da se izvuče iz krize.

U isto vreme kada je tandem Vučić - Mali ubeđivao javnost da nam ne trebaju nova zaduženja, Evropska komisija je Srbiji ponudila kredit sa simboličnom kamatom od 0,02 odsto godišnje, ali je ova ponuda odbijena upravo uz tvrdnju da imamo dovoljnio sospstvenih para. Šta se u međuvremenu dogodilo, pa se situacija ovoliko promenila?

Dobro obavešteni u ovu transakciju tvrde kako je kod vlastodržaca preovladala želja za provizijom.

Da bi se sve ovo razumelo, potrebno je prvo proniknuti u tajnu kako to banke i drugi finansijski instituti na Zapadu dolaze do para za davanje kredita. Nasuprot uobičajenom mišljenju, mali deo tih sredstava potiče od depozita komintenata banki, daleko veći deo je pozajmica od centralne banke. Na Zapadu su centralne banke potpuno nezavisni entiteti koji nisu podređeni ni ministru finansija, a ni centralnoj državnoj vlasti. Ovo je posebno slučaj sa Evropskom centralnom bankom.

Centralne banke daju poslovnim bankama novac na zajam koji one zatim plasiraju u privredu ili kupovinu obveznica drugih zemalja. Za ovaj novac banke plaćaju eskortnu kamatu čija visina određuje cenu valute u kojoj je kredit dat.

Evropska centralna banka od 10. marta 2016. poslovnim bankama daje pozajmice zaračunavajući im kamatu od nula odsto godišnje. Jedino što poslovne banke moraju da učine jeste da polože depozit u vrednosti od najviše 10 odsto sume koju žele da pozajme. To je sve.

U evrozoni je kapital jeftin, jer se i ECB i države članice trude da pokrenu privredu, a uslov toga je dovoljna količina jeftinog novca. Može i jeftinije od nula odsto, odnosno takozvane negativne kamate (kada zajmodavac zajmoprimcu plaća kamatu), ali to se u evrozoni nije dešavalo od pomenutog datuma 2016.

Švajcarska centralna banka, čija je valuta postala tražena treća rezervna valuta na svetu, od 15. januara 2015. nudi franke po negativnoj kamatnoj stopi od -1,25 do -0,25 odsto da bi ublažila nagli skok vrednosti franka na svetskim finansijskim tržištima, što je dovelo i do poskupljenja proizvoda i usluga iz ove alpske države i njihove slabe konkurentnosti na svetskom tržištu.

Onaj ko je kupio naše obveznice novac je pozajmio od Evropske centralne banke po kamatnoj stopi od nula odsto, tako da mu je čista zarada oko 66 miliona evra na godišnjem nivou, a rizik da svoj novac neće dobiti nazad skoro ravan nuli.

Zbog toga mu se isplati da jedan deo zarade da onome ko mu je omogućio ovako lagodnu zaradu, odnosno državnom vrhu Srbije koji je prethodno odbio kredit ponuđen od strane EU po kamatnoj stopi od svega 0,02 odsto, ali uz koji nije išla nikakva provizija, a Brisel je još zahtevao i da ima uvid u šta će se pare investirati.

Ova transakcija na londonskoj berzi pokazuje, između ostalog, i kako je užasno loše stanje na domaćem finansijskom tržištu.

Poslednja prodaja državnih obveznica denominovanih u evrima na domaćem tržištu odigrala se 28. aprila i to po stopi prinosa od 0,5 odsto. Narodna banka Srbije je eksponent države, tako da ona ne snabdeva poslovne banke jeftinim novcem (kojim bi onda one od države kupovale obveznice), posebno ne evrima. Domaće banke do para moraju da dođu ili kroz sopstveno poslovanje, ili da se same zadužuju na finansijskim tržištima (najčešće u inostranstvu).

Čak i da je htela da se opet zaduži na domaćem tržištu, vlast to ne bi mogla jer je suva drenovina Srbija potpuno isceđena.

Na poslednjoj aukciji, onoj od 28. aprila, država je uspela da proda obveznice u vrednosti od svega 40 miliona evra i to emisije emitovane još 12. februara 2020. ukupne vrednosti 100 miliona evra. Domaće poslovne banke grcaju pod teretom zahteva privrede za daljim kreditima kako bi se prebrodila sadašnja kriza. Tu ne pomažu nikakva obećanja Vučića, Malog i ostalih kako će država, navodno, intervenisati jeftinim kreditima. Potreban je novac sada, a ne u neizvesnoj budućnosti.

Osim toga, ispravno rezonuju privrednici, država novac može dalje da pozajmljuje isključivo po kamati po kojoj je i sama došla do njega, a to je trenutno 3,375 odsto i nije ni malo „jeftin novac".

Sa svoje strane, poslovne banke komintentima moraju da izađu u susret kako bi sprečile talas bankrotstava koji bi veoma brzo povukao i same banke. Većina klijenata već ima kredite i dok ih redovno otplaćuje oni se tretiraju kao „dobri krediti".

Onog momenta kada dođe do problema sa otplatom to postaje „loš kredit" i banka je dužna da se obezbedi polaganjem depozita kod Narodne banke u visini svojih potraživanja, tako da nju evro dat zajmoprimcu koji nije u stanju da vraća dug, košta dodatni evro dat NBS-u.

Zbog toga je bankama često isplativije da kroz novi kedit stvore privid sposobnosti dužnika da novac vraća. Ova spirala zaduživanja je veoma opasna i u bliskoj budućnosti može da dovede do kraha celokupnog monetarnog sistema države, ali da bi se izašlo iz začaranog kruga potrebna je ozbiljna državna intervencija kroz plasman jeftinog novca kojim bi se pomoglo privredi da ponovo stane na noge.

Umesto toga, vlast je skoncentrisana na skupe i nedelotvorne kozmetičke intervencije kojima se stvara iluzija revitalizacije privrede uz istovremeno kasiranje desetina miliona evra provizije dobijene od zadovoljnih stranih zajmodavaca. Siguran put u brzu propast.

A:

Bez provozije za vlastodršce

Prinos po visini onog datog u trgovanju na londonskoj berzi ostvaren je poslednji put na domaćem tržištu 6. februara 2019. godine, kada je prodato obveznica u vrednosti od 50 miliona evra po stopi prinosa od 3,6 odsto sa datumom dospeća februar 2034.

Ovo je isuviše mala suma da bi se za obveznice zainteresovao neki kupac na značajnijim svetskim finansijskim tržištima, gde je (zbog nulte kamatne stope ECB-a) mogla da bude ostvarena povoljnija cena.

Međunarodni monetarni fond u ovom trenutku zaračunava takođe nisku kamatnu stopu zbog male eskortne kamate koju potražuje FED za dolare: između nula i 0,25 odsto (važi od 15. marta ove godine). Zbog toga bi bilo isplativije novac i od njih pozajmiti, nego prodavati obveznice u Londonu, mada kao najpovoljnija ostaje ponuda Evropske Unije sa kamatnom stopom od 0,02 odsto, ali bez provizije za vlastodršce.

Zarada nije jedini razlog zbog kojih se vlast odlučila na uzimanje skupog kredita na slobodnom tržištu: obrada zahteva za kredit i u EU i kod MMF-a traje izvesno vreme, a tog vremena režim nema. Izbori se bliže i potrebno je sada zapušiti budžetsku rupu stvorenu kupovinom glasova. Da nije bilo ove hitne monetarne injekcije, budžet bi zbog drastično smanjenih fiskalnih prihoda usled obamrlosti privrede zbog vanrednog stanja, pre izbornog dana dospeo u probleme sa regulisanjem tekućih obaveza, a tako nešto bi dodatno umanjilo ionako nikakav rejting vladajuće koalicije i moglo je da pospeši izbijanje narodnog bunta.