Feljton

Ubistvo Dragiše Kašikovića i Ivanke Milošević (8)

Ivanka je stradala jer je bila svedok

Ovo dvostruko ubistvo, delo brozovskog iseljeništva, izraz dna srpskog društva, nije ono što sme da uđe u povest koja bi se ostavila našoj deci. Odbegli od Broza, oni su Broza nosili sobom. Sam zločin po sebi je jedan od mnogobrojnih zločina dece brozovskog vremena. Kao takav pre pripada brojevima nego nekom posebnom predmetu istraživanja. Ono što ovaj zločin čini posebnim je ubistvo male nevine devojčice, Ivanke Milošević, koja je u to vreme imala devet godina. Njena glava je bila razmrskana, a telo izbodeno noževima. To je što čini ovaj zločin posebnim, čime se ovaj zločin razlikuje od mnogobrojnih brozovih zločina koje je Broz doneo sirotinji. Ubijena je bila devojčica.Nevino dete je platilo glavom obračun između jednog nadrilekara, jednog nesveštenika, nekolicine besposličara, promašenih ljudi, jednog ratnog zločinca, društvenog dna Brozovog nevremena, sa blagoslovom Brozovih diplomata. Objavljujemo izvode iz knjige Mihaila Šaškijevića, uz njegovu saglasnot, o događajima koji nisu poznati srpskoj javnosti, a koji osvetljavaju ubistvo književnika Dragiše Kašikovića i njegove kćerke, kao i opis delovanja srpske emigracije oko SNO u Americi

Mihajlo Šaškijević

SLIKA MATEJE I BRANE CRNČEIVIĆA

Međutim Matija je dobro znao ko je Đorđe. On ga je prihvatio i sa njim je imao bliži dodir.

Ovo je šta istražni organi znaju o kretanju Đorđa Nikolića te samim tim i o Matiji Bećkoviću:

November 30, 1987, Monday.

About 12.00 Djordje Nikolic, aka Georgy Boy took Mateja Beckovic (a poet from Yugoslavia) from the apartment of Sava Rakocevic. He gave him a ride to Milwaukee. The night November 30/December 1 Mateja spent with him in Milwaukee. George took Mateja back to Chicago. The night December 1/2 Mateja slept at George's place. On December 2, George gave Mateja ride to the airport. Mateja went to Canada.

Mateja Beckovic plays a prominent role in Yugoslav politics.

Niko nije posmatrao Matiju, on se sam podmetnuo. Ime jednog navodno uglednog člana jedne navodno ugledne Akedemije je završilo u spisima jedne obične policije koja se bavi uličnim kriminalom. Ne u zapisima neke političke policije nekog podzemnog diktatorčića nego običnih žandara koji sa pendrekom obilaze ulice zapuštenih predgrađa. Da li se tako Srbija pretstavlja pred čovećanstvom? Šta stranci da misle o Srbima kada se srpski akademik druži sa nekim koji je pod istragom za dvostruko ubistvo? Kakvu pomoć mogu da dobiju Srbi u Crnoj Gori od onog koji danju pjeva plamene govore, a noću se drugarči sa kriminalom?

Nije bez razloga kasnije Dobrica Ćosić rekao da književnici idu po Americi tražeći dodir sa emigrantskim podzemljem.

Ma šta se reklo za Dobricu Ćosića, da je ratni zločinac, da su mu ruke krvave, ipak niko nikada nije rekao za njega da je lopov i da je varalica. Međutim Brana Crnčević i Matija Bećković nisu ratni zločinci, oni nisu nikada nikoga ubili. „To have a killing on a market" ne znači ubiti nekoga na pijaci.

U vreme poseta tih i takvih književnika primljeno je nekoliko iseljenika u Udruženje književnika Srbije.Svi su znali da se to Udruženje sastoji od ratnih zločinaca, varalica, špekulanata, nepismenjaka, propalica, beskućnika, promašenih jadnika, udbaških doušnika, prodanih duša i svakog jada. To društvo je dobilo na uživanje zgradu koju je Broz oteo od pravog vlasnika (Auto klub Beograda, što su u ono vreme bila gospoda) i dao njima (što su u ovo vreme bili prostaci), da bi oni sitni stihoklepci veličali njega, zagorsku gegulu. Ti bednici su to pred svetom ponosno činili. Neki iseljenici su čak i plaćali večere i možda dali nešto ispod stola, samo da postanu i oni članovi takve družine. Nikad nikome nije palo na pamet da se javno ogradi od te manguparije.

ZAKLJUČAK

Posle saslušanja Branka Puhara može da se pretpostavi šta je u stvari bilo. Nađen je motiv, razlog radi kojeg je izvršen zločin, a to je pitanje ko će biti gazda nad Srpskom narodnom odbranom. Sefer nije hteo da pomogne SOPO jer je znao da taj novac ide isključivo u korist Kajevskog. Da ne govorimo da bi to moglo njega, Seferovića, da odvede u zatvor.

Sefer je bio kukavica da brani srpstvo u Jugoslaviji, te je svoju delatnost uglavnom pokazivao napadima na Hrvate. Sefer je bio smetnja ne samo radu Srpske narodne odbrane nego i lična smetnja onima koji su tamo radili. Bio je smetnja srpskom iseljeništvu, bio je smetnja svojoj deci, bio je smetnja svojoj ženi, bio je smetnja svojim prilježnicama. Bio je smetnja.

Stojko Kajevski je hteo da ga se otrese da bi on mogao da dobija novac koji je bio namenjem za Srpsku narodnu odbranu. Dragiša je to hteo iz istog razloga, ali mnogo neposrednije - da bi dobio pristojnu platu za svoj rad i da mu niko ne bi smetao kada radi svoje privatne poslove koristeći položaj službenika Srpske narodne odbrane. Kajevski i Kašiković su prvo pokušali da odstrane Sefera legalnim putem.

Ako bi za predsednika izabrali Vojislava Pantelića koji je bio u Vašingtonu oni bi u Čikagu mogli nesmetano da rade šta hoće. Ali to im nije pošlo za rukom. Kajevski je činio šta je mogao da Sefer na sledećim izborima izgubi kontrolu nad Srpskom narodnom odbranom. Sakupio je nekoliko delegata, razgovarao sa mnogima, neke molio, nekima pretio, ali bez uspeha. Ostao je drugi izbor.

Ukloniti ga i za to kriviti „one druge", brozovce, Hrvate, „federalce" (crkvena grupa koja je bila u sukobu sa njima). Kroz pisanje u „Slobodi" Dragiša je pokušao da ubedi iseljeništvo da su „oni ovde da nas ubiju". To se objašnjava nizom članaka u „Slobodi" u kojima se govori o ubistvima iseljenika po celom svetu. Takvi članci su prestali da izlaze odmah nakon Dragišinog ubistva.

Znači da su to bili isključivo Dragišini članci. Dragiša je upozoravao prijatelje da kupe revolver, da menjaju put kojim idu od kuće do posla, da se paze, jer su „oni već ovde". Okolnosti su im išle na ruku. Ubistva Vavića, Blagojevića, Mirkovića i Boškovića je razglasio što je bolje i više umeo.

Zatim je trebalo naći ubicu. Detektivi su se zapitali zašto Kašiković i Kajevski nisu sami ubili Sefera; ništa lakše nego to. Zato što su u osnovi obojica bili kukavice. Oni nisu smeli sami da to urade. Kašiković se krajnje naivno obratio Đorđu Nikoliću i zatražio od njega da nađe čoveka koji bi to uradio.

Posle Seferovog ubistva izašlo bi se pred zatalasano srpstvo i vikalo: „Držte lopova! Dajte novac za borbu protiv komunista!" Đorđe je radio u Radovanovićevoj krčmi, mestu gde se sakupljao svaki probisvet, ološ, podzemlje i kriminal.

Đorđe je znao te ljude. Đorđe se našao u nemogućem položaju. Ako odbije da sarađuje nije dobro, ako prijavi vlastima nije dobro, ma šta da učini nije dobro. Ako Đorđe nađe nekog on time aktivno učestvuje u ubistvu, Dragiša i što je još i gore Stojko Kajevski će ga imati do kraja života u rukama.

Ako Dragiša nađe nekog drugog, koji će to uraditi onda je to isto kao da je i sam Đorđe nekog našao, jer Đorđe nije prijavio pokušaj ubistva. Ako ne prijavi on postaje saučesnik, konspirator. Pošto Dragiša zna koješta o Đorđevim cinkarenjima, Đorđe ne sme sada Dragišin plan o ubistvu Sefera da prijavi vlastima. U tom slučaju bi on imao da se seli iz grada, a tu ima posao, zgradu koju izdaje, sve je tu. Gde da ide? Uraditi, ili odbiti je jedno te isto - Đorđe više neće biti slobodan čovek. Đorđe je zatražio savet od brozovaca.

On je znao da njima mora prvo sve da prijavi. On je zaigrao u njihovom kolu i sada nema natrag. On ne sme da dopusti da nešto što on zna dođe do njih pre nego što im on to kaže. On ima da bude prvi koji će im dostaviti sve što on zna. Đorđe je brozovcima rekao šta se kuva.

Oni mu nisu rekli da ne krši zakon, oni su mu rekli da sve kaže Seferu pa neka Sefer sam rešava svoj problem. O njegovoj glavi se radi. Đorđe je to prihvatio. Reći će Seferu šta ga čeka, pa će onda Sefer morati nešto da uradi. Ni Sefer nije smeo ovaj plan da prijavi vlastima. Pre svega mogao bi Đorđe da ga utera u laž.

Zatim Dragiša zna kojekakve Seferove nepoštene radnje, kao na primer da je Sefer dao četiri tisuće dolara Kajevskom da se otkupi od njegovih pretnji i ucena. „Dao za bombardovanje" - to bi bio i federalni prekršaj. Ako prijavi policiji može na kraju i on da ode u zatvor. Možda i ne, ali svakako da izgubi položaj predsednika SNO i time prihod koji mu taj položaj donosi (lečenja staraca koji su bili članovi te organizacije). Najbolje je da niko ne zna ništa. Muk.

Sefer je došao na zamisao. Dao je Đorđu novac i rekao mu da ubicu uputi da umesto njega, Sefera, ubije Dragišu. Da bi se izazvala još i veča zabuna pokazaće se ubici slika jednog čoveka kojeg su ubili Pavelićevci. Reći će se ubici da Dragišu ubije na isti takav način, tako da bi svi verovali da su to uradile „ustaše". Tu sliku je sam Dragiša objavio u svojoj knjižici „Genocid in Croatia".

Sefer je već obavljao „poslove" sa Zoranom Zečevićem, a Đorđe ga je imao svakodnevno u krčmi u kojoj je bio konobar. Đorđe je isto kao i Sefer znao šta Zoran može i na šta je spreman. Sve u svemu ne bi bilo teško da se Zoran „najmi" za taj posao.

Možda je ubistvo kao rešenje Đorđe predložio Seferu. Bilo kako bilo Đorđu je to i najviše pogodovalo. Dobiće ugled pred brozovcima i time mogučnost da objavljuje svoje detinjaste i nekrofilske pesmice u šumadiskim varošicama. Sa druge strane, što je za Đorđa bilo nevažno, ali mu je dobro došlo kao izgovor pred porodicom, oslobodiće Dragicu veze sa čovekom koji neće da je ženi.

Posle Dragišinog ubistva izašlo bi se pred zatalasano srpstvo i vikalo: „Držte lopova! Dajte novac za borbu protiv Hrvata i komunista!" Kašikoviću će se reći da će Zoran Zečević svršiti posao te da se sa njim dogovori o pojedinostima. Zoranu Zečeviću će se reči da razgovara sa Kašikovićem o Seferovom ubistvu i da za vreme razgovora ubije Kašikovića. Bilo je potrebno da se Ivanka skloni iz zgrade i naizgled to je Đorđu i uspelo. Niko nije znao da je Ivanka sama promenila plan i da je te večeri umesto kod Gajevićevih bila kod Dragiše.

Opis samoga ubistva i pitanje krivice

Verovatno oko 21:00 u subotu 17 lipnja pozove telefonom Ivanka Milošević Dragišu Kašikovića sa molbom da dođe u crkveni dom koji se nalazi na Kedzie Avenue i da je odvede kući jer joj za sutrašnju pretstavu nedostaje jedna haljinica. Dragiša bez pogovora prihvati taj zahtev te negde između 22:00 i 23:00 ode u crkveni dom i dovede Ivanku sebi. Ivanka je možda bila oko desetak minuta sa Dragišom u njegovom uredu, ali očekujući Zorana Zečevića, Dragiša Ivanku odvede u njihov stan koji je bio jedan sprat iznad ureda.

To je moglo biti nešto posle 23:00.

Ivanka se polako spremala da ode da spava. Dubok san ju nije odnah savladao.

Nešto kasnije,verovatno oko 23:30 došao je Dragiši Zoran Zečević i Dragiša ga je primio u svoj ured. Zoran je prema ugovoru sa Đorđem Nikolićem bio ubeđen da su Dragiša i on sami u zgradi.

Da je Zoran Zečević znao da je Ivanka u sobi iznad ureda on bi se mirno udaljio i kako bi se posle toga objasnio sa Đorđem Nikoićem možemo samo da zamislimo. Zoran Zečević sigurno nije imao nameru da ubije Ivanku, niti bi on ikada pristao da to uradi.

Ivanka je čula neki razgovo r te nije odmah zaspala. Dragiša je pitao Zorana kako će ubiti Seferovića. Zoran da mu pokaže kako će ubniti Seferovića priđe Dragiši sa leđa držeći na ruci težak metalni bokser. Verovatno da je rekao: "Evo ovako ću ga abiti." , te je svom snagom udario u potiljak Dragišu. Taj početni udarac se lako utvrdio nakon obdukcije Dragišinog tela.

Dragiša je polumrtav pao sa stolice. Zoran je da bi napravio mesto je uzeo stolicu i bacio ju je na orman. Taj tresak je svakako uzemirio Ivanku i ona je sišla u ured. Tu se pogledala oči u oči sa Zoranom. Pojavio se neočekivani svedok. Zoran je popaničio. Potrčao je prema Ivanki koja je počela da beži uz stepenice. Zoran ju je prestigao i udarcem u glavu onesvestio. Taj trenutak su detektivi jasno utvrdili jer je ostao na stpenicama trag.

Šta bi u ovom trenutku Đorđe Nikolić očekivao od Zorana Zečevića? Da li bi mu rekao da ne ubije Ivanku pa makar svi mi otišli na robiju, ili bi mu rekao da se Ivanka žrtvuje za nas, jer smo mi potrebni Srbiji, a ona je samo malo dete?

Zoran nije imao nameru da ubije Ivanku, ali za njega Đorđe Nikolić, Uroš Seferović i najviše on sam Zoran Zečević vrede više nego jedna beznačajna mala devojčica. Zoran je Ivanku položio na pod . Na pod je položio i Dragišu. Ne može se reći koju žrtvu je provo poćeo da mrcvari. Nije verovatno da je Zoran uživao u tom poslu, ali to je bio deo njegovog ugovora koji je imao sa Seferovićem i Đorđem Nikolićem prema kojem žrtva ima da se unakazi onako kako su ustaše mrcvarile tela ubijene srpske sirotinje. Zoran nije mogao da mrcvari samo Dragišu, a ne i Ivanku, te je i Ivanka bila unakažena „silom prilika".

Kada je završio posao za koji se pogodio, Zoran je otišao u Radovanivićevu krčmu gde mu je Đorđe Nikolić dao pogođen novac. Zoran tada nije rekao Đorđu da je ubijena i Ivanka. Isplata je bila izvršena izvan kafane jer je izvesno da Zoran nije ulazio u kafanu, jer je imao krv na svom odelu. Žurio se kući da opere krv i ukloni sve tragove zločina.

Prema ranijem dogovoru došli su u kafanu Zoranovi prijatelji koji nisu znali zašto su pozvani, niti ih je to zanimalo.

Dolazimo do suprotnosti razjašnjena moralne odgovornisti. Zoranovo shvatanje je da je on pošteno uradio ono za što je bio plaćen. Bilo je potrebno da se ubije jedan neprijatelj koji je smetao Zoranovom gazdi. Zoran se ne oseća krivim, Da je on znao da je tamo bila Ivanka on ne bi ništa uradio jer Đorđe Nikolić nije ispunio ugovor po kojem niko ne sme da bude u zgradi dok Zoran ne svrši posao za koji je plaćen.

Đorđe Nikolić nije izvršio taj ugovor te niko iz Zoranovog okuženja ne može Zorana da krivi ni za šta. Za podzemlje je smrt Ivanke iskljućivo krivica Đorđa Nikolića. Sa druge strane Đorđe Nikolić se ne oseća krivim za smrt Dsragiše. Kada je Dragiša pokrenuo zločin na koji ga je naveo Stojko Kajevski, Dragiša je sebe doveo u položaj da radi sigurnosti Seferovića i Đorđa Nikolića jedino rešenje je njegova sopstvena smrt.

Možda bi bilo mnogo bolje da je Seferović osudio na smrt Stojka Kajevskog, ali ubiti Dragišu je mnogo lakše i manje opasno.

Kada je Stojko Kajevski prišao Dragiši sa predlogom da se Seferović likvidira Dragiša je bio dužan da ga od toga odgovori. Dragiša je bio slab.

Kada je Dragiša zatražio od Đorđa Nikolića da mu nađe ubicu Đorđe je bio dužan da ga od toga odgovori. To nije uradio jer je znao da u tome neće uspeti. Ako u tome ne uspe dužnost bi mu bila da celu stvar prijavi vlastima. Toga se bojao jer Dragiša znao o njegovom šurovanju sa brozovcima i to bi mu omelo njegov životni cilj, a koji mu je bio da svoje pesme čita nezainteresovanim prolaznicima .

Đorđe je zatražio savet od Brozovog špijuna Branka Lakića. Branko Lakić je postupio najpravilnije: „Reci Seferoviću , o njegovoj glavi se radi."

Đorđe je to rekao Seferoviću. Bolje da je rekao nečastivom. Seferović je mogao da to prijkavi vlastima. Međutim izbiće na povoršinu sve šta svi znaju o svima. Najbolje je da se to znanje svih o svima izbriše. Mrtva usta ne govore.

Seferović je imao u vidu Zorana Zečevića. Da li je Zoran bio razbojnik bez trunke morala, bez osećanja vernosti bilo prema kome i bilo za šta? Izgleda da je Zoran poštovao neke moralne obaveze, ali samo moralne obaveze podzemlja koja su u suprotnosti sa društvenim moralom.

Dragiša je hteo da likvidira njegovog gazdu. Seferovic je bio Il capo, a Il capo je nepikosnovena ličnost. Iznad Seferovića je mogao samo da bude Il capo de tuti capi koji je bio Josip Broz. Ali Il capo de tuti capi je bio daleko od svoje podružnice u Americi te je imao malo zanimanja za rad podružnog Il capa Uroša Seferovića. Zoran je bio ubica, narko-deler, ali ne i lopov. Da bi neko pošteno radio sa nepošetenim on mora i sam da bude nepošten.

Dragiša je učinio još jednu grešku. On nije smeo da se sa ubicom vidi u pola noći na tom mestu. Iskusni gangsteri se „slučajno" sretnu dok šetaju malo dete u nekom parku u pola bela dana.

Kada je Zoran završio posao otišao je u Radovanovićevu krčmu da primi od Đorđa novac. Nije mu rekao da je za taj novac isporučio dva puta toliko robe koliko je Đorđe naručio. Đorđe je dobio popust. „Buy one, get one free." Đorđe je telefonirao Kašikoviću i kako nije dobio odgovor, a verovatno da mu je Zoran i pokazao neki materjalni dokaz o završenom poslu, to ga je Đorđe isplatio.

Zatim su došli nepozanti gosti koje je Dragica sretno i veselo služila. Dobila je izdašnu napojnicu. Šta je kasnije radila sa dobijenim novcem to samo ona zna.

Ko su mogli da budu ti gosti koje je Dragica služila? Zoranov „kum" Ron-Rade Dabižljević, Zoranov brat (ako mu je brat) Slava Zečević, Zoranov prijatelj (u to vreme) Ljubiša Sokolović. Ti gosti, ako sami ne prijave vlastima da su te noći lumpovali jer je to neko određeni tražio od njih, mogu da dobiju svaki po tri godine iza brave, jer zločin ubistva ne zastareva.

Dragica više nikada nije nogom kročila u tu krčmu. Da ubistvo nije imalo nikakve veze sa tom krčmom, ona bi i dalje radila tamo i prirodno bila bi plaćena za svoj posao. Ona je promenila posao, a za Radovanovićevu krčmu nije htela da zna.

Kada su službenici Brozhovog konzulata čuli da im se pripremaju demonstracije oni su pozvali Đorđa i rekli mu da ako im on to priredi oni će njemu prirediti nešto mnogo veselije. Jednostavno će reči detektivima šta oni znaju. Sefer je odmah otkazao demonstracije.

Dragica svoje dete nije mogla da vrati iz groba, pa zašto da izgubi još i brata, koji nije hteo da se dete ubije? Za obitelj Nikolića Kašikovićevo ubistvo je pravedno (pravedno ubistvo u hrišćanskoj kući!), a ubistvo deteta je bio samo nesretan slučaj. Niko ne može neposredno da krivi Đorđa Nikolića za ubistvo Ivanke. Posebno to što je Đorđe pred zakonom za ubistvo Kašikovića izravno kriv.

Za Nikolićeve Đorđe nije kriv ni za jedno ubistvo. Na ovome će verovatno, ako ikada do suda dođe, odbrana Đorđa Nikolića zasnovati svoje razloge. On nije hteo da ubije nikoga. Sam Dragiša i okolnosti su ga naterale da organizuje ubistvo.

Odbrana će krivicu bacati na Dragišu. Navešće da je on bio čovek lošeg karaktera, da se prema Dragici odnosio na nedostojan način, da jednostavno Đorđe nije imao izbor. Dragiša je sam kriv za svoju smrt, a za ubistvo Ivanke je kriv samo Zoran Zečević. Krivica će se bacati i na Sefera i posebno na Kajevskog. Niko neće na sudu moći da dokazuje da je Đorđe umešan u hapšenje pevačica u Novom Sadu i da je Đorđe šurovao sa brozovcima. Porota će prvo biti zapitana da li je Đorđe kriv što nije prijavio planove policiji. Odgovor može lako da bude da za to nije kriv. Onda će se pitati da li je kriv za ubistvo. Pa ako nije kriv zato što nije prijavio, kako može da bude kriv za ono što je sledovalo?

Na pogrebu je Dragica uzviknula: „Zašto ste mi dete ubili?" Sa razlogom joj je Đorđe stavio ruku na usta.

Radovanović nije hteo da se seti ko su bili ti nepoznati gosti. Ko zna šta Zoran Zečević zna o Radovanoviću. Narkotici? Prečišćavanje novca? I na kraju nije ni pogodno za ugled te krčme, za Radovanovićevu zaradu, da se zna šta se sve tamo zbivalo. Zato niko nije hteo da se seti ko su bili ti gosti.

Kajevski je bio te noći u Vašingtonu.

Brozov špijun Branko Lakić je javio nadležnima u Beograd (telefonom, naravno ništa pismeno) šta se zbilo. Tu nije bilo laganja. On je sa zadovoljstvom prijavio da su se neprijatelji između sebe pobili. Udbaši u Beogradu su znali ko, gde i kako. Kada je brozovština počela da se raspada, ti ljudi (udbaši) su zaključili da to obaveštenje može dobro da se unovči. Otišli su u Ameriku i rekli gospodinu doktoru da oni znaju sve i svašta. Doktor ima dve klinike, pa prema tome recimo i dva miliona. Sefer je pokupio pare od svojih antikomunističkih prijatelja i dao ih udbašima. To je jedna moguča predpostavka, ali ona ne mora biti tačna.

Da su Dragiša i Kajevski bili pravi revolucionari, oni bi sami ubili Sefera. Da je Kajevski bio hrabar on bi sam bacao bombe na brozo-diplomate. Ništa lakše nego to. To je mogla da učini i mala Ivanka, a ne nekoliko odraslih mamlaza. Ta njihova bombardovanja su bile detinjarije. Da su bili hrabri ne samo da bi ostali u životu nego niko ne bi nikada otišao u zatvor.

Dragiša nije hteo da veruje da je Đorđe ne samo loš karakter i običan doušnik, nego običan ološ. Slučaj „novosadskih pevačica" je bio očigledan, Dragiši je neposredno nekoliko puta sa raznih strana rečeno da Đorđe šuruje sa brozovcima.

On nije hteo da u to veruje, ili ako je verovao mislio je da može da nadmudri tog prefriganog mračnjaka. On je morao da zna da se sa kriminalcima ne oslobađa otadžbina. Ko radi sa njima, taj je i sam kriminalac, te na kraju ili ide u zatvor, ili u grob. Kajevski je samo otišao u zatvor.

Đorđe je cinkario očekujuci da ce njegove pesmice biti objavljivane u Jugoslaviji. Imao je visoko mišljenje o sebi kao pesniku, a pošto nije mogao da piše na engleskom, zapravo nije mogao da napiše ozbiljan sastav ni na kom jeziku, to mu je pomoč brozovaca ostala kao jedina nada da se barem u nečem istakne.

Kada je Dragiša prišao Đorđu sa planom likvidacije Sefera, Đorđe je bio dužan da Dragišu odvrati od te namere pod pretnjom da će to prijaviti američkim vlastima, bez obzira na posledice, bez obzira šta bi sve Dragiša posle toga mogao da iznese o njemu. Đorđe je bio američki građanin, zaklet na ustav i zakone ove zemlje, a ne na svoju brozovsku prošlost.

Amerika je njemu bila prilika da makne koji dolar, a Srbija zemlja gde može da se tim dolarima i detinjastim pesmicama pravi po varošicama važan.

Dragica nije rekla istinu detektivima. Da je sutradan po ubistvu, ili možda mesec dana kasnije rekla ko su bili ti gosti i sve ostalo što zna, uvek navodeći da će svedočiti ako se Đorđu ublaži kazna, Đorđe bi dobio možda koju godinu i za kratko vreme bi bio slobodan čovek. Dragica bi tada kao poštena i ispravna žena lako našla priliku prema sebi, dostojnu poštovanja i imala bi sa njim dete. Ivanku ne bi vratila, ali bi je nadoknadila.

Da je Đorđe pre ubistva obavestio vlasti, u zatvor bi otišli samo za relativno kratko vreme Kajevski i Dragiša, ali u zatvor ne bi otišli Savić, Radović, Stevlić, Živović i Nikola Kavaja. Kavaja je u zatvoru proveo tolike godine, ne samo zato što ga je na glupost naveo Kajevski, nego i zato što pravda još uvek nije zadovoljena. Da se je to ubistvo rasvetlilo, advokati bi mogli da izađu pred sud i da traže obnovu dela procesa Kavaje koji se odnosi na kaznu.

Ukazalo bi se na to da je Kavaja samo žrtva jednog gadnog i prepredenog kriminalca, naime Stojka Kajevskog. Pošto je sve sada rasvetljeno, Kavaja više ne predstavlja društvenu opasnost. Kavaja nije nikada ni predstavljao neku stvarnu društvenu opasnost. Društvenu opasnost predstavljaju Stojko Kajevski i Zoran Zečević i ljudi vezani za taj zločin.

Ali ironija sudbine je da je Kavaja proveo u zatvoru više nego svi ostali zajedno. Zoran Zečević je proveo devet godina za narkotike, Stojko Kajevski šest godina za „bombardovanja", ali Đorđe Nikolić nije proveo ni dana.