Polemike

Beskrajni književni rat (1)

Ko je pustio “buvu” o Kišu

Naš poznati književnik i književni kritičar, Marinko Arsić Ivkov, napisao je neobičnu knjigu pripovedaka - "Pet detektivskih priča i jedna lopovska" - koja govori o stvarnim događajima. Iz te knjige, koja izlazi u izdanju Kulturnog centra Novog Sada, Magazin Tabloid objavljuje priču "Beskrajni književni rat". Ona je hronika našeg književnog i kulturnog života, ali i svedočanstvo o sprezi politike i umetnosti, o književnim klanovima, interesnim grupama i o netrpeljivosti prema nezavisnom, slobodnom izražavanju mišljenja. Beskrajni književni rat traje gotovo pola veka, a njegov završetak nije na vidiku.

Marinko Arsić Ivkov

Sedamdesetih godina 20. veka, u srpskoj književnosti desila se jedna velika afera. Običan svet ju je već zaboravio, ali je ona ostala u sećanju onih koji se na bilo koji način bave književnošću. To nije bila obična književna afera, niti svakidašnja književna polemika. Bio je to rat. Ne samo zbog dužine trajanja i broja učesnika. Nego i zbog epiloga. A njegov epilog je novi rat. Epilog tog drugog rata je - treći rat, čije je jenjavanje, opet, pregrupisavanje i uzimanje vazduha za četvrti... Svaki naredni od tih ratova je krvaviji, bespoštedniji. Ratni običaji su zaboravljeni.

Prvi rat je trajao više od tri godine, a njegovi akteri bili su najpoznatiji književnici toga vremena. Uz njih, u njemu je učestvovao i velik broj ostalih književnika, kritičara, teoretičara, filozofa, sociologa, pravnika, novinara, pa čak i političara. Većina od njih, neki aktivnije, neki sasvim izdaleka, samo je bodrila jednu ili drugu stranu, kao da se plašila da ne posustane, kao da nije htela završetak obračuna pre no što jedan od suparnika padne na pod.

Oni su, gledano sa distance, pomalo ličili na hor u grčkim tragedijama. Kad bi se jedni povukli, drugi bi zauzeli njihovo mesto. Najaktivniji ili najvatreniji iz tog velikog hora postajali su deo jednog ili drugog tabora. Od statista, stajaćeg hora, uzdizali su se, doduše u epizodne, protagoniste. Komentarisali su, savetovali, zaključivali, pretili, ali su ipak bili izvan samog poprišta, protivnički udarci nisu bili namenjeni njima.

Odjeci ovog rata odzvanjali su dugo. On je ostavio traga u književnom stvaralaštvu i njegovom vrednovanju, u teoriji i estetici. O njemu je pisano i raspravljano. Objavljeno je na stotinu književnoteorijskih, političkih, pravnih, psiholoških, socioloških analiza. Bilo je i onih koji su tvrdili da je rat, u osnovi, samo nastavak ranijih obračuna između pristalica "realizma" i "modernizma" u oficijelnoj književnosti, književnosti koja je bila pod patronatom države, odnosno komunističkog režima. Po njima, bila je to samo još jedna borba za prevlast, pokušaj "realista" da povrate izgubljene pozicije.

Mi ne kažemo ni da, ni ne.

Mi, koji se ponašamo kao generali posle bitke, koji njuškamo po opustelom poprištu već prekrivenom onim finim, tanušnim slojem zemlje i trave, vesnicima zaborava, i upiremo prstom. Evo, to se zbilo ovde, tamo je stajao taj i taj, odbrana je popustila na ovom mestu jer je imala svog Vuka Brankovića.

Mi zavirujemo, prevrćemo, uzimamo ili ostavljamo. Pred sobom imamo planove i karte, podatke, materijalne dokaze, grobove... Imamo sve. Naša čizma ostavlja trag i u najzabitijem kutku bojnog polja. Ono je sada naše. Posle bitke, mi smo na njemu gospodari.

Gospodari koji žele da služe istini. Temeljni smo i ne žurimo. Naš pogled je nepristrasan, naša objektivnost apsolutna. Mi ne dodajemo i ne oduzimamo ništa.

Naše jedino oružje su navodnici. Citati i tuđe reči naša su alfa i naša omega. Bez njih, mi ne postojimo. Citati su predmeti, mi smo njihova senka.

Mi smo, dakle, u celom poslu knjigovođe. Beležnici mišljenja, raspaljenih strasti, kovitlanja znanih i neznanih sila. Dodavači navodnika. Nevini zapisničari, sa perom u jednoj i krstom u drugoj ruci.

Osim znakova navoda, ovde je malo šta naše.

Dakle, navodnici, na posao.

Kao i svi veliki ratovi, i ovaj je počeo istiha i iznenada.

Zbirka pripovedaka Danila Kiša Grobnica za Borisa Davidoviča izašla je u leto 1976. godine. Dežurni kritičari su, kao i uvek kad je u pitanju ugledno književno ime, zbirku dočekali pohvalama.

U nekoliko narednih meseci prikazana je gotovo u svim listovima i časopisima. No već tokom tog leta u nekim beogradskim književnim krugovima i sastajalištima zuckalo se da sa tom knjigom „nije sve u redu", da nije u pitanju samo ugledanje na Borhesa i Džojsa, nego da ima i mnogo ozbiljnijih stvari.

Kiš je, čim je polemika počela da se razbuktava, obelodanio imena koja su „pustila buvu" da je Grobnica plagijat i koja su začela tu najveću i najmračniju književnu svađu. On je prozvao dvojicu poznatih književnika, Miodraga Bulatovića i Branimira Šćepanovića, da stoje iza svega i da su u pitanju primitivna ljubomora i želja za neprikosnovenim primatom u savremenoj srpskoj književnosti, nečasna borba za književni tron. (Nijedan od dvojice prozvanih pisaca nije odgovorio na ovu optužbu.)

Događaji su tekli dalje, kao da je u pitanju epidemija. Književnik i novinar Božidar Milidragović objavio je početkom oktobra u Večernjim novostima tekst pod nazivom „Glas čaršije" i osudio „podzemne" napade na Kiša, čija je svrha, po njemu, vrlo praktična i providna: onemogućiti da ovaj pisac dobije uglednu književnu nagradu „Ivo Andrić", koja je tih dana dodeljivana.

Student od 20. oktobra (u tekstu „Medalja od blata") otkriva da je književnik Bulatović „odlučio da diskredituje Kiša" i da je „unajmio jednog bivšeg novinara" da obilazi kafane i pronosi glasove o plagijatu. U istom tekstu još piše da je u restoranu, takozvanom Klubu književnika, u Francuskoj ulici, Kiš zbog toga napao Bulatovića i da između njih umalo nije došlo do tuče.

Stvarna polemika je počela u novembru. Novinar Dragoljub Golubović je u tada poznatom zagrebačkom časopisu Oko objavio tekst u kojem je dokazivao da je Kišova knjiga plagijat.

Naslov teksta je „Ogrlica od tuđih bisera". Novinar tvrdi da su pojedine priče u Grobnici „montaža" tuđih tekstova, da je autor samo promenio lična imena i toponime kako bi zavarao trag, i da je u njima od Kiša „ostao samo - lepak".

U istom broju Oka, Kiš (što znači da mu je redakcija dostavila kopiju tog napada) odgovara novinaru, pobijajući njegove tvrdnje, pozivajući se često na moderne poetike. „Oni koji su vas unajmili", naglašava autor Grobnice, „obavili su svoj deo rabote mnogo uspešnije - usmeno i anonimno".

U narednom broju novinar i pisac su se sudarili još jedanput.

Posle toga buknuo je požar. Vatra se širi i prenosi u razne listove i časopise i u razne sredine. Jedni brane branitelje, drugi napadače. Smenjuju se ruženja i pohvale, uvrede i pretnje. Jedni govore o književnosti, drugi o moralu, treći o politici. Puca se, kako je napisao jedan od učesnika, iz svih oruđa, udara se čime se stigne i gde se stigne.

A mi, mi citiramo i spreda i otpozadi.

Čas anatomije:

„U Klubu književnika književni su džokeji stvarali kružoke u čijem je centru stajao nervozni Bulatović i sa autoritetom i žarom poslednjeg našeg dobitnika na konjskim trkama izlagao je, kao naš prvi i jedini 'gonkurovac', kako stvari trenutno stoje, dokle se stiglo, kakve su konsekvence po autora koga je 'naš narod uhvatio na delu'."

„... Bulatović je sa državnih telefona, iz nadleštava, iz Kluba, iz knjižara, privatnih salona i saloona, iz izdavačkih preduzeća i novinskih i časopisnih redakcija panično obaveštavao Zagreb, Ljubljanu, Titograd, Sarajevo, saopštavajući najnovije vesti..."

„... pa je i taj apendiks, taj dodatni udarac, bio potekao iz istog propagandnog štaba odakle je potekao i Pigeonov članak, štaba u kojem je funkciju šefa propagande vršio ovejani majstor propagande i reklame, samozvani 'gonkurovac' - Bulatović. Taj dobrovoljni šef pigeonovske vatrogasne družine, koji je u ulozi dobrovoljca sedeo na državnim telefonima, ponovo je pokrenuo svoju monstruoznu propagandnu mašinu da uveri čaršiju kako moj odgovor Pigeonu vređa sve nas, a to 'nas' označava čestitu čaršiju koja treba da se zgrozi nad svim tim..."

Kiš je, dakle, smatrao da je šef cele „parade", pokretač i organizator napada, bio pisac Miodrag Bulatović. To je izričito naglasio i u nacrtu odbrane protiv tužbe Dragoljuba Golubovića, koji ga je tužio za klevetu, podnete Prvom opštinskom sudu u Beogradu:

"Svedok Bulatović je organizovao jednu od najbezočnijih hajki na jednog pisca - mene - koja je ikad vođena kod nas i to najbezočnijim cosanostrinskim montažama i političkim smicalicama, koje se, evo, pojavljuju i u ovoj optužnici."

Dužnost nam nalaže da uz ovu Kišovu optužbu, a da bi slika bojišta bila što potpunija, kažemo da su odnosi između glavnih aktera bitke pre sukoba bili gotovo idilični. To važi i za odnose između Bulatovića i Kiša (kad je Bulatović dobio NIN-ovu nagradu, Kiš mu je, iz Francuske, poslao čestitku: „Bule, čestitam Nin-ovu nagradu! Vazda ti pucalo! Kiš"), Bulatovića i Kovača (koji je Bulatovića posećivao i u njegovom domu u Ljubljani), Bulatovića i Pekića.

Vreme je da zastanemo i da, po ugledu na pisce ratnih epopeja, damo jednu mirnodopsku epizodu. Epizodu koja možda može da osvetli i žar borbe, i „fosfornu" energiju boraca, i njen epilog. Naravno, navodnici su nam opet glavno oruđe, jedini argumenti, ako u našem poslu uopšte može da bude reči o argumentima.

I dalje, dakle, pričamo priču a da ne koristimo ni jednu našu misao, ni jednu našu rečenicu.

Citiramo nobelovca Ivu Andrića: „Ako Bulatovića ne pustimo da uđe u Udruženje književnika kroz vrata, taj će kad-tad ući kroz dimnjak."

I Davičov opis Bulatovića: „On se promenio otkad je predsednik, ali on zrači jedno ponašanje koje je crkvenjačko. Vidite, kakav mu je glas, lažno ljubazan, lažno tolerantan..."

I novinara Zorana Sekulića, autora knjige Bule, ptica rugalica:

„Bulatović revidira svetsku istoriju. Juda, tvrdi on, nije izdao Hrista! Isus Hristos, takođe tvrdi Bulatović, praotac je terorizma!"

„Ipak, priznato mu je i u svetu i kod nas da je on možda jedini pisac koji je umeo da natera zlo da peva."

„Njegova razorna rečenica, puna eksploziva, htela je da ono večito klatno između đavolskog prokletstva i anđeoskog spasenja okrene na ovu drugu stranu."

„A neko je za njega napisao: '...odbija da u vas ulije makar i najmanju nadu: ponavlja, uporno, sa svojim junakom, magičnu rečenicu, tajanstvenu oznaku sopstvenog podviga: Ja sam sazdao noć'."

„O smrti je govorio sa većom strašću i energijom nego o životu. Bio je, u stvari, ljubavnik smrti."

"Potom mi je, odjednom, sa neverovatnom slikovitošću i maštom, koju je samo on posedovao, opisivao svoj infarkt. Smejao se infarktu. I čak naterao i mene da mu se smejem."

"Čitavog tog vrelog leta", veli za Bulatovića beležnik Buleta, ptice rugalice, "bio je opsednut Drakulom. Nije mu davao mira taj đavo koji se, pored koca, bavio i perom. Jednog dana mi se čak učinilo da se i sam Bulatović fizički poistovetio sa Vladom Cepešom."

Navodimo i novinara Bora Krivokapića, autora posebnog izdanja "Politike" iz septembra 1994. godine - Miodrag Bulatović, preobraženska krv:

„Potpasti pod Bulatovićevu neprirodno izvežbanu energiju, ako ne i đavolovu opsenu - a umeo je da opseni, i te kako! - značilo je biti samleven. Nije ih malo koji još uzaludno pokušavaju da se sastave. Od psiholoških, kobaltskih zračenja Bulatovićevih... 'Bez milosti', kako je uvek isticao."

„Bulatović se mefistofelovski izobličio kao pritajeni zao duh najsramnijeg vandalizma u književnosti i kulturi u nas, još od palanačke kalvarije Laze Kostića... I to tamo gde se Bulatović najmanje mogao očekivati: u apsurdnom i ciničnom - ne manje i surovom (linč) - pokušaju književnog smaknuća Danila Kiša (1976-78)."

„Ignorisao bi i temu, i šta drugi zastupa, ne bi ni slušao, samo proizvodio logoreične provale slepog besa. Preobrazio bi se i fizički, odbijao i nekim izvrnutim, nakiselim licem. Ispio bi se, izbledeo, uvoštio, kao da visi u formalinu."

„Profani feljton o krvoupijajućem noćniku Drakuli - s kojim se književnosno poistovećivao - započet i nedovršen, prekinut u Politici, nije ni pisao (diktirao je stenografu Savi Vujiću)."

Prema svedočenju Koste Dimitrijevića u knjizi Branko Miljković u sećanju savremenika, na sahrani Branka Miljkovića Bulatović je jedini nosio šešir na glavi i zadirkivao kolege: "Sad si ti na redu".

A kako ga se seća Vidosav Stevanović u Dnevniku samoće?

„Kako do sada nisam primetio da njegove velike uši koje štrče sa strane, zašiljene na vrhovima, liče na veštačke uši đavola u holivudskim filmovima? Da, njegovi đavoli su došli, - i evo njega među njima, podstiče ih i podsmeva im se, ali ih više ne može napustiti ni otpisati."

„Nešto kasnije pojavljivao se u mojoj sobi, noseći bocu viskija da bi me oraspoložio i kupio kao slušaoca. Nije se vredelo buniti ni žaliti na umor, tražio bi još pet minuta, samo pet minuta, koliko za jednu čašu - i ostajao bi pored mog kreveta dok ne bih zaspao. Ponekad nisam znao da li to kroz zavese sna čujem njegov glas ili mi govori Buletov lik, u mom snu pretvoren u malog i neumornog đavola kome ništa ne polazi za rukom."

„I matori Bule mi četrdeset i nekoliko godina kasnije u proređenoj kosi pokazuje ožiljak, kost je bila uklonjena i tanka crvena koža je pulsirala kao da odaje misli i namere mog dijaboličnog druga. Evo vrata, pomislih, kroz koja su ušli dar i lucidnost i kroz koja sada prodire otrov propagande."

Evo i šta je Bulatović sam rekao o sebi.

„Pesnik je stravična gomila fosfora, jedna velika krlja!"

„U svakom slučaju, znao sam, kao što znam i sada, da moju maštu i moje ideje ne može zaustaviti niko i da nema te institucije, tog Karađoza, niti tog pehlivana koji može odoleti vrelini, tačnosti, probojnosti mojih ideja, konačno, ko može zaustaviti moje šrapnele! Ja sagorevam u radu i to se oseća!

Moje knjige, čak i kad nisu dobre, gore! I nije se samo jednom dogodilo da su ljudima, neprijateljima kulture, protivnicima moje mašte, gorele trepavice!"

„Sa mnom je tako: da nisam ušao u vrstu kriminala, koji se zove literatura, verovatno da bih u onom drugom, stvarnom, još više postigao. Zato je za mene literatura - spas. Čovek, ili dečak onog mentaliteta, u činu osvete teško da bi se ikad zaustavio. I ko zna koliko bi krvi, tuđe, morao da prolijem da bi osvetio onu koju je prolio Fjodor Arhipov. I koju su prolili drugi ljudi svih godina moga života. Meni je literatura zamenila krvnu osvetu."

I još.

„Gogolj nije bio smeh nego ludačko kikotanje... Ne, ne bih smeo da se upoređujem. Ali posle Gogoljevog kikotanja može i da se umre. Jedini smeh koji može direktno da sprovede do groba."

„Posle, čovek koji je kupio naše imanje nije voleo lipu. Posekao ju je. Nije ni slutio svoju tragediju, da će u toj istoj kući, u nastupu opet nekog mraka, ubiti rođenog sina. Jednog od petorice svojih sinova. Njegov sin ležao je mrtav u sobi u kojoj je ležao i moj otac, u sobi u kojoj sam napisao najlepše stranice svojih prvih knjiga."

I još.

„Usuđujem se da, bez srama i bez straha, bez patetike, kao da sam pred Raselovim sudom, izjavim, i to prvi put otkad znam za sebe, da sam upoznao smrt. Izbliza, kao ljubav, kao čulnost. Dodirivao sam je kao što je ona grabila mene.

Ulazio sam u njene purpurne odaje. Gledao sam i slušao njena zvona, pamtio njene uspavanke, njene blage reči i obećanja, verovao u njen optimizam. Beskrajno je, opojno njeno bezverje!

Danas vidim da sam bio onaj koga je smrt volela i do koga joj je bilo stalo. Vidim i to da joj se nisam ni opirao, ne samo zato što je bila zanosna i nežna, već i zato što je potirala sve što je bilo opipljivo, telesno, ili na bilo koji način prepoznatljivo.

Kad bi mi se ona, nekako sa svih strana neba i zemlje, oglasila, ja bih k njoj pružio ruke, krila, rebra, srce, i prošaputao joj:

'Hoću, majko, najbolja majko moja, hoću sa tobom i za tobom, crna udovice moga oca... Vodi me!'

Smrt je, moja smrt je uvek bila pravedna i plemenita, ostavljala me je da živim, da govorim ili plačem, da pamtim urlike koji ne mogu u kanal ničijeg jezika. Smrt me je činila boljim."

„Fjodor Arhipov bio je naš zet, muž očeve sestre, moje tetke, emigrant ruski. Živeo je na kraju našeg imanja. Moj otac ga je voleo.

Čim je izbio rat, čim je zavladalo bezvlašće, Fjodor Arhipov je odlučio da prigrabi celo imanje, našu novu kuću koju je, inače, on ozidao. Prvo ubiti Milorada, a zatim Miodraga.

Rus je tog jutra ispalio desetak metaka. Prvim je, ili drugim, ubio Milorada. Držao sam oca za ruku dok je Fjodor Arhipov pucao. Mislim da su ostala zrna bila namenjena sinu. Pucao je sa razdaljine od petnaestak metara, čudo kako iz dugačke francuske trometke nije pogodio... Za divno čudo, Rusa se s nežnošću sećam."

Mi, koji u sve sumnjamo, pitamo sami sebe: Možemo li do kraja poverovati u ovu Bulatovićevu priču, koja kao da je pobegla iz njegovih romana? Je li baš sve bilo tako? Je li ubica zaista ispalio desetak metaka iz puške trometke?

Nastavljamo sa citiranjem:

„Tako i Fjodor Arhipov stoji u mom životu i u mojim knjigama kao jedna neverovatna tačka. Docnije sam primetio da su sve moje književne ličnosti, one romantičarske ako hoćete, imale Rusov lik. Uzmimo njegov lik i njegovu boju, riđu, što je fiksacija u mojim knjigama... Primetio sam, putujući po svetu, da mi se pogled zakiva za svaku riđu osobu. Nekim silnim čudom, možda i nekom neverovatnom podudarnošću, i moja žena je tamnoriđa osoba, i moja deca!

Možda je, zahvaljujući i nekom mazohizmu, ili čemu li, i moj život postao riđ...

Interesantno je i Andrićevo zapažanje koje je izrekao davno (možda 1958-59), ne sećam se više kojim povodom, dok smo šetali u Topčideru:

'Treba se čuvati riđih osoba!'

A nije znao moju sudbinu, neverovatno. Stresao sam se."

Slede novinarska pitanja i Bulatovićevi odgovori:

- Jeste li Vi, Bulatoviću, moderni terorist?

- Kada bih na njega /pitanje/iskreno odgovorio rekao bih: DA!

- Susret sa smrću, sahrane, kako dete doživljava?

- Kao neki mračni praznik. Moglo bi se reći da dete uživa u toj svečanosti.

- Poznavali ste Iliju Bulatovića?

- Vrlo malo, a zadržao sam ga u lepoj uspomeni, kao i Arhipova!

- Rečeno je da si pisac „s one strane zla"?

- U svakom slučaju, čovek mora biti s jedne strane... Važno je da se držiš one strane na kojoj si. Ne imponuju mi oni koji nisu nigde... A da li sam „sa strane zla" ili ne, to ćemo tek da vidimo.

Đavoli dolaze naslov je njegove prve knjige.

„Hteo sam da nametnem stav o svojim junacima, da su anđeli koje niko ne razume. Shvatio sam da bi bilo sentimentalno, da to ne bi izrazilo moj lični pogled. Rekao sam: ne, neka bude autobiografski malo više! Sva sreća da sam promenio, da sam naslovio 'Đavoli'..."

Njegov najbolji prijatelj među piscima, pesnik Matija Bećković, nekoliko godina posle Bulatovićeve smrti napisao je pesmu u čast pokojnog prijatelja. U pesmi, Bećkovićev Bulatović govori:

„Bio sam već mladićak

Sa đavolikim ušima i roščićima

I skrivenim krilcima pod košuljom..."

Na kraju, kao da moramo da se zapitamo: je li sa Miodragom Bulatovićem Mefistofel ušao i u srpsku književnost?

Kraj epizode.