Ekonomija

Otvorene nacionalne privrede i svetski novac-podsticaji, ograničenja i sukobi (13)

Restriktivna politika dovodi do pada proizvodnje

Savremene ekonomije su više ili manje otvorene prema svetskom tržištu (robe,novca, rada i kapitala). Autarkičnih privreda i privreda dovoljnih samih sebi nema. Komplementarnost i uzajamna povezanost privreda postaju sve veći. Otvorenost privreda nameće i potrebu ovladavanja saznanjima o složenim tokovima novca i kapitala u međunarodnoj ekonomiji, sistemu i instrumentima plaćanja, efektima promena deviznih kurseva, garancijama, promenama kamatnih stopa na finansijskim tržištima, kursnim i valutnim rizicima, inflaciji i dr. Manipulisanje deviznim kursevima, devalvacije i revalvacije nacionalnih valuta, politika izvoza i uvoza roba i kapitala su sastavni deo svakodnevnih politika, fundamentalni problemi platnog bilansa, zaduživanje u inostranstvu, efekti upotrebe kapitala i dospeće obaveza (kumulisanje obaveza po dugovima), otežani pristup svetskom tržištu novca i kapitala, velike promene na svetkim finansijskim tržištima i u poslovnoj filozofiji međunarodnoj finasijskih institucija - kao imperativ nalažu i potrebu njihovog detaljnog izučavanja.O tome za Magazin Tabloid piše prof. dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

15. Monetarna politika razvojno usmerena u uslovima stalne platnobilansne neravnoteže

Da li je moguće voditi stimulativnu, razvojno usmerenu, monetarnu politiku u uslovima deficita trgovinskog i platnog bilansa, posebno iz dva aspekta:

Deficit platnog bilansa se povećava, uz istovremeni rast deviznih rezervi (iz „dopunskih" izvora, nezavisno od izvoza),

Deficit se povećava, uz opadanje deviznih rezervi zbog finansiranja deficita i dospeća obaveza po eksternim dugovima.

Posebno je pitanje - da li je moguće voditi autonomnu politiku deviznih rezervi i monetarnu politiku nezavisno od stanja platnog bilansa, ali najuže vezano za funkciju očuvanja deviznog kursa (u uslovima rastućeg deficita platnog bilansa).

„Politika formiranja deviznih rezervi ne može se sprovoditi izolovano od unutrašnje monetarno-kreditne politike...(to) postaje veoma značajan instrument monetarno-kreditnog regulisanja. Ne uzimamo u obzir i devizna sredstva u rukama stanovništva kao obliktezauracije.

Devizne rezerve, poznato je, drži bankarski sistem, i to celokupne rezerve, bez obzira ko je inicijalno delovao na njihovo formiranje, odnosno smanjivanje (odliv) i ko drži devizne rezerve - centralna banka ili komercijalne banke.

Promene u visini deviznih rezervi koje se nalaze u bankarskom sistemu direktno deluju na promene novčane mase. Neto devizni priliv dovodi do povećanja deviznih rezervi bankarskog sistema , a ovo do istovremenog povećanja obaveza banke prema nebankarskim sektorima u domaćem novcu. Obrnuta je situacija kada dođe do odliva (smanjenja) deviznih rezervi.

Monetarna teorija je već davno došla do spoznaje da suficit i deficit platnog bilansa imaju odgovarajuća monetarna delovanja u nacionalnoj privredi. Međutim, postavlja se pitanje : kakva su ta delovanja u pogledu inteziteta, dužine trajanja, dimenzije u okviru bruto emisije novca u privredi, kao i mogućnosti da se svesno monetarno-kreditnom politikom deluje na tokove i platnobilansne uticaje.

Drugim rečima, uz istraživanje prirode i načina delovanja platnog bilansa na domaće tokove kretanja i privlačenja novca, sve se više postavlja zahtev da se ovo pitanje šire istraži iz aspekta veće ili manje efikasnosti monetarne politike. U postojećem sistemu monetarno-kreditnog regulisanja monetarna politika uglavnom nije okrenuta robno-novčanim transakcijama unutar privrede, dok su platni i trgovinski bilans dobili primaran značaj. Iz toga razloga treba videti i njihovo delovanje.

Mada postoje brojne i različite kombinacije delovanja platnog bilansa na količinu novca, osnovni je i opšteprihvaćen stav da suficit platnog bilansa znači kreiranje novca, a deficit platnog bilansa povlačenje novca u nacionalnoj privredi. Prema tome, promena novčane mase, kao osnovni parametar u oceni efikasnosti i adekvatnosti monetarne politike, većim delom zavisi od odnosa i ponašanja u sferi platnobilansnih odnosa.

Suficit platnog bilansa je ustvari priliv deviznih sredstava koji se javlja kao porast deviznih rezervi (otkup deviza), na osnovu kojeg nastaje puštanje u opticaj nove mase domaćeg novca.

Deficit platnog bilansa ima suprotno delovanje. Naime, najčešće zbog većeg uvoza od izvoza (deficit trgovinskog bilansa) dolazi do odliva (plaćanjem) deviznih sredstava. Da bi se osigurala devizna sredstva, konvertuje se domaći novac u devize u bankarskom sistemu. Privredni subjekti gube u prvoj fazi domaći novac, a u drugoj devizna sredstva.

Dolazi, dakle, do povlačenja novca iz privrede i do smanjenja novčane mase. Devizni odliv je istovremeno i povlačenje novca od privrednih subjekata ili stanovništva, što dovodi do smanjenja novčane mase i povlačenja novca iz opticaja. Problem je u tome što je povlačenje novca na osnovu prodaje deviza veće za visinu negativnog multiplikatora, a kada je kupovina veća tada se jača autonomni tok primarne emisije.

Porast deviznih rezervi uzrokuje automatsko povećanje novčane mase u privredi, jer bankarski sistem, kod kojeg se nalaze devizne rezerve, automatski stavlja na raspolaganje dinarsku protivvrednost otkupljenih deviza. Dakle, imamo Dr=M1 odnosno novčana masa je povećana srazmerno povećanju deviznih rezervi u aktivi bilansa bankarskog sistema.

Smanjenje deviznih rezrvi u bankarskom sistemu dovodi do smanjenja novčane mase, a to se odražava u pasivi sektora banaka. Time se smanjuje novčana masa u celini pod pretpostavkom da su drugi kanali njenog formiranja adekvatno podešeni.

Kredit poslovnih banaka komitentima treba da je osnovni kanal kreiranja novčane mase, dok prelivanje u ograničene depozite i odliv deviznih sredstava predstavlja osnovne kanale srnanjenja novčane mase. Visina povećanih ili smanjenih bankarskih kredita u konačnim efektima bruto emisije jednaka je povećanju ili smanjenju novčane mase uvek u slučaju kada je uticaj deviznih transakcija sa inostranstvom i nemonetarne pasive jednak nuli.

Međutim, u stvarnosti u uslovima otvorenih privreda, kakve su ove danas, kao i razvijenog finansijskog sistema i prelivanja sredstava u privredu, takav slučaj !ma samo teorijski značaj.

Postoje vrlo značajne oscilacije u delovanju deviznih transakcija na formiranje godišnje novčane mase, i kreiranje primarnog novca. Iz prethodnog pregleda se to jasno može sagledati. Velike oscilacije transakcija s inostranstvom po godinama, ali i u toku godine, uvek su bilii veliki problem za vođenje efikasne monetarne politike.

Monetarna teorija sve više diferencira monetarne efekte platnog bilansa, zavisno od toga da li se radi o promenama u centralnoj banci ili u poslovnoj banci, odnosno drugim nebankarskim sektorima. Različiti monetarni efekti javljaju se pri zaduživanju poslovnih banaka ili centralne banke, odnosno drugih nebankarskih sektora u inostranstvu. Razlikuju se primarni od sekundarnih efekata platnog bilansa na kreiranje i povlačenje novca.

Monetarna analiza u nas i šira teorijska istraživanja delovania platnog bilansa na domaću privredu pokazali su da pri istoj visini deficita ili suficita tekućih transakcija u okviru platnog bilansa, dolazi do značajnih razlika u monetarnim efektima na nacionalnu privredu.

Pojava deflcita u platnom bilansu, zbog preteranog uvoza, dovodi do toga da privredni subjekti potrebna devizna sredstva kupuju za domaći novac u centralnoj banci (u slučaju da obaveze odmah izvršavaju, da robu nisu dobili na kredit). Devizni odliv (plaćanje inostranstvu) praćen je povlačenjem novca iz domaće privrede; što dovodi do nelikvidnosti privrede i bankarskog sistema. Takav slučaj smo imali u 2008. godini, tada je zbog preteranog uvoza došlo do nelikvidnosti privrede i polsovnih banaka.

Porast potraživanja centralne banke dovodi do kreiranja primarnog novca, koji zatim dovodi do porasta kreditnog potencijala poslovnih banaka. Povećanje potencijala banaka nakon toga preko procesa monetarno-kreditne multiplikacije, dovodi do sekundarnih efekata u emisiji novca. Sekundarni efekti imaju i veći značaj od prmarnih efekata s obzirom na to da kreiranje primarnog novca poslovnim banka (preko njih multiplikativni efekti) izazivaju znatno veći porast depozitnog novca u bankarskom sistemu, u odnosu na porast primarnog movca. Primarni efekti emisije, međutim, nemaju takvo delovanje.

Promene devizne aktive i pasive poslovnih banaka imaju suprotne efekte. Povećanje devizne aktive u odnosu na porast deviznih obaveza (sredstava), dovodi do smanjenja kreditnog potencijala banaka i novčane mase.

Porast deviznih obaveza (sredstava) banaka dovodi do porasta kreditnog potencijala banaka, koji one pretvaraju u primarni novac (ili preko inostranog zaduženja dolaze do tog novca), a ovo do kreiranja domaćeg novca. Time se proširuje prostor za povećanje bankarskih kredita i novčane mase. Stvara se osnova za ekspanzivnu orijentaciju monetarne politike.

Ako nebankarski sektori povećaju svoje zaduženje u inostranstvu i dobijena sredstva prodaju poslovnim bankama ili na deviznom tržištu, nećec doći do emisije novca, U tom slučaju dolazi samo do promene oblika novca bez dodatne emisije. Ako poslovne banke prodaju devizni priliv centralnoj banci dolazi do emisije primarnog novca. I obratno, ako se podmiruju devizne obaveze (vraćanje kredita) inostranstvu, od nebankarskih transaktora, nabavkom deviza (kupovinom u bankama) doći će do smanjenja novčanog opticaja i povlačenja novca iz privrede, odnosno do smanjenja likviđnosti privrede.

Mehanizam formiranja i raspored monetarnih efekata platnog bilansa su velikog značaja u planiranju i ostvarivanju (sprovođenju) monetarno- kreditne politike.

16. Monetarna politika i oblici deviznih transakcija s inostranstvom

Zbog različitog delovanja suficita ili deficita platnog bilansa, zavisno od toga ko je nosilac deviznih promena: centralna banka, poslovne banke ili drugi nebankarski sektor, ista visina deficita ili suficita može imati vrlo različite monetarne efekte u privredi. Time monetarni efekti više zavise od strukture finansijskih transakcija i nosilaca tih transakcija, nego od visine samog deficita ili suficita platnog bilansa. S druge strane, sekundarni efekti preko poslovnih banaka mogu biti čak i veći od primarnih efekata preko centralne banke.

Efekti kreiranja novca u privredi na bazi deviznih transakcija (promena deviznih rezervi i inostranih zaduženja) mogu se jasnije sagledati iz odnosa deviznih sredstava po bankama i drugim nebankarskim transaktorima.

Pomene u sektorskom rasporedu deviznih rezervi i inostranih kredita imaju različite efekte u pogledu monetarnih efekata deviznih transakcija, posebno u sistemu kreiranja ili povlačenja novca centralne banke i bankarskog sistema u celini. Veće učešće poslovnih banaka u inostranom zaduženju znači manji efekat u kreiranju novca preko deviznih transakcija. Veće učešće deviznih rezervi u centralnoj banci, uz smanjenje učešća u inostranom zaduženju, znači veću emisiju primarnog novca.

Prema tome, ukupni efekti kreiranja primarnog novca u celokupnom bankarskom sistemu uglavnom su različiti u odnosu na efekte centralne banke, a često i suprotni, jer kompenzaciono deluju na efekte primarne emisije novca.

Navedena zapažanja su značajna zbog toga jer se takve transakcije mogu, više ili manje, staviti po.d kontrolu, a time i postići veća ili manja efikasnost monetarne politike. Zaduženja i potraživanja poslovnih banaka mogu se uspešno kontrolisati, ali se zaduženja i potraživanja nebankarskih sektora ne mogu uspešno kontrolisati i prevideti.

Ne mogu se dakle, blagovremeno kompenzovati efekti platnog bilansa na emisiju novca, a pogotovo njegovo delovanje na nacionalnu privredu. To su i značajna ograničenja u autonomnom i blagovremenom delovanju monetarne politike. Tako je na primer u 1977. godini, deficit deviznog bilansa iznosio 35,7 milijardi dinara, pa je u visini tog iznosa trebalo emitovati dodatne kredite - da bi se formirala optimalna novčana masa.

Međutim, zbog porasta zaduženja nemonetarnog sektora (21,2 mllijard), došlo se do amortizacije deflacionog delovanja negativnog deviznog bilansa, a svako dalje dodatno kreiranje bankarskih kredita, u toj visini, predstavljalo bi inflaciono povećanje novčane tražnje u privredi. Dakle, kreiranje novca, suficitom platnog bilansa ne mora da bude izvor preterane i nekontrolisane monetarne ekspanzije. Ovo će redovno biti u slučaju kada se ostali kanali kreiranja primarnog novca prilagođavaju nastalim deviznim operacijama i kreiranju, odnosno povlačenju novca na toj osnovi.

U slučaju visoke monetarne kreacije, a na bazi deviznih operacija, takve efekte je moguće neutralisati preko izvesne restrikcije i ograničavanja kredita i drugim kanalima emisije novca (npr. prelivanjem novca u nemonetarne depozite). Obrnuto će se desiti u slučaju deficita platnog bilansa.

Formiranje novčane mase deviznim transakcijama i promenama nemonetarnih depozita je izvan neposrednog dometa i delovanja monetarne politike. Smatra se često da je promena bankarskih kredita adekvatni indikator snabdevenosti tokova reprodukcije novcem, u odnosu na promene novčane mase (odnosno bruto emisije novca).

Kompenzacione akcije monetarne politike uglavnom se kreću u području regulisanja bankarskih kredita. U slučaju postojanja suficita platnog bilansa i kreiranja novca na toj osnovi. Bankarski krediti treba da sporije rastu, ! obrnuto.

Devizne transakcije sa stanovišta monetarne politike predstavljaju autonomne operacije u formiranju novčane mase. Monetarna politika u slučaju da dolazi do opadanja novčane mase zbog prodaje deviza (plaćanja), treba ekspanzijom kredita da kompenzuje takvo povlačenje novca. Suprotno tome, kada devizne transakcije dovode do povećanja novčane mase (kupovina deviza od centralne banke) treba restrikcijom novčane mase, preko drugih kanala emisije, da osigura optimalnost novčane mase. To se jasno može sagledati iz tokova priliva novca u privredi i tokova odliva novca iz privrede po kreditnim i nemonetarnim, odnosno deviznim tokovima.

Osnovni tok u formiranju novčane mase u nas su bankarski krediti, dok je prelivanje novčane mase u nemonetarne depozite osnovni kanal ograničavanja novčane mase, a devizne transakcije - vrlo promenljiv tok, s tendencijom ograničavanja rasta novčane mase. To su, ustvari, dva autonomna toka u odnosu na monetarnu politiku.

Delovanje autonomnih tokova u kretanja novčane mase, koji su inače izvan kontrole monetarne politike, gotovo potpuno neutrališu efekte porasta bankarskih kredita.

Uticaj deviznih transakcija i prelivanje novca u nemonetarne depozite nalazi se, dakle izvan uticaja monetarno-kreditne politike. Poslednjih godina, zbog stalnog deficita platnog bilansa, dolazi do snažnog deflacionog efekta deviznih transakcija, a isto tako i povećanja prelivanja u nemonetarne depozite iz novčane mase. Takva kretanja gotovo potpuno neutrališu efekte porasta bankarskih kredita.

Devizne operacije i promene novčane mase, nastale ovim kanalom, teško je blagovremeno kompenzovati. To se postiže tek naknadno kada se negativni efekti takvog „monetarnog udara" već uveliko osećaju u privredi (ex post). No, njih treba što pre utvrditi, kvantifikovati, sagledati efekte, a tek potom pristupiti preduzimanju određenih mera monetarne politike - da bi se kompenzovali nepovoljni efekti platnobilansne politike. Tu su odgođena delovanja i zakašnjenja u delovanju monetarne politike i najveći.

Devizna sredstva su dominantna u formiranju mase likvidnog novca u privredi. Na devizne depozite se odnos između 60% i 71% ukupnog monetarnog volumena. Stvarne mase novca za plaćanje i likvidnost privrede ima svega 18-32%, što znači da je privreda slabo snabdevena tekućim novcem za plaćanja, zbog čega je uglavnom nelikvidna.

17.Deficit platnog bilansa i mogućnosti razvojne monetarne politike

Ciklična i strukturna neravnoteža i formiranje novčane mase

Monetarna politika u razvijenim i privredama ,,u tranziciji" velikim delom usmerena na domaće tržište i stabilnost cena svojim merama pokušava da obezbedi i očuva ravnotežu robnih i novčanih tržišta. Ovako usmerena monetarna politika ipak nije dovoljna da bi se obezbedili pozitivni efekti, jer je kod većine zemalja u svetu prisutan uglavnom deficit platnog bilansa. Deficit ili suficit platnog bilansa su redovna pojava, jer je neravnoteža platnog bilansa redovna pojava.

Cikiična i strukturna neravnoteža platnog bilansa je veoma važan faktor koji značajno utiče na formiranje i kretanje novčane mase u privredi. Savremena monetarna politika se bavi neravnotežom platnog bilansa u smislu mera monetarne politike koje bi se trebale voditi kako bi se nastali poremećaji u platnom bilansu (bilo da se radi o deficitu ili suficitu) otklonio. Neravnoteža u platnom bilansu postala je sve značajniji faktor kretanja i ponašanja novčane mase unutar privreda. Javlja se izvesna suprotnost spoljnog i unutrašnjeg monetarnog regulisanja.

Privrede sa deficitom platnog bilansa ne smeju voditi ekspanzivnu monetarnu politiku, jer bi ona dovela do povećanja deficita (pritiska na uvoz). Nasuprot tome morala bi se voditi restriktivna monetarna politika, čime se ograničava domaća tražnja i potrošnja i njihovo prelivanie na dodatni uvoz. Izvoz istovremeno slabi zbog inflacije, tako da se proširuje delicit trgovinskog bilansa. Ovde se može i govoriti o suprotstavljenost ciljeva i zadataka monetarne politike, gde s jedne strane imamo zahtev za očuvanje stabilnosti privrede, rast proizvodnje i zaposlenosti, a s druge, očuvanje platnobilansne moguće i poželjne ravnoteže.

Vođenje restriktivne monetarne politike dovešće do pada proizvodnje i zaposlenosti. Ravnoteža u platnom bilansu (lečenje deficita) zahteva sprovodenje restriktivne monetarne politike.

Da bi se sagledala stvarna situacija u privredi mora se redovno uključiti i eksterna komponenta. Inostrani krediti različito utiču na novčanu masu od domaćih transakcija. U privredama s deficitom platnog bilansa bankarskim kreditima se nastoji neutralizovati smanjenje mase novca u opticaju koje je posledica delovanja deviznih transakcija i restriktivne monetarne politike.

Godišnja stopa rasta novčane mase upoređena sa rastom bruto domaćeg proizvoda prestaje da postoji kao „merilo" optimalne novčane mase u privredi, posebno za privrede koje imaju i jpreko 75% svog proizvoda vezanog za ponašanje izvoza i uvoza (učešće izvoza i uvoza u bruto domaćem proizvodu).

Ukoliko monetarna politika svojim merama pretežno deluje na uravnoteženje platnog bilansa sigurno će doći do sukoba izmeđn tog cilja i zadataka ostvarenja ekonomskog rasta i povećanja zaposlenosti.

„Politika formiranja deviznih rezervi ne može se sprovoditi izolovano od unutrašnje monetarno-kreditne politike i to postaje veoma važan instrument monetarno kreditnog regulisanja" (posebno je značajno pitanje strukture i izvoz deviznih rezervi).

Do sada je u teoriji prihvaćen stav da je važno kako se formiraju devizne rezerve, kao i kretanje deviznih rezervi, čime se utiče na kretanje novčane mase. Povećanje deviznih rezervi s jedne strane dovodi do povečanja mase novca u opticaju, dok smanjenje deviznih rezervi za rezultat će imati povlačenje novca iz opticaja. Da li ovakav stav stoji kao generalan za sve izvore rezervi i sve novčane tokove nastale na njima?

Neosporno je da deficit ili suficit platnog bilansa utiče na monetarna kretanja u privredi. Međutim, veoma je važno da se utvrdi kako neravnoteža platnog bilansa utiče na efikasnost monetarne politike. Smatra se da suficit platnog bilansa podrazumeva vodjenje ekspanzivne monetarne politike, dok nasuprot tome deficit platnog bilansa znači vođenje restriktivne monetarne politike. Na koji način deluju deficit i suficit platnog bilansa na monetarnu politiku u zemlji?

Suficit platnog bilansa dovodi do porasta deviznih rezervi koje dalje utiču na povećanje količine novca u opticaju. Deficit platnog bilansa dovodi do odliva deviza iz privrednog sistema zemlje i automatski dovodi do smanjenja količine novca u opticaju. Ovo je isuviše generalan stav da bi odgovaralo stvarnosti. Da razmotrimo ovo pitanje malo detaljnije.

Primarni i sekundarni efekti platnobilansne neravnoteže

Monetarna teorija razlikuje primarne i sekundarne efekte platnobilansne neravnoteže na količinu novca u opticaju. Ako imamo situaciju da devizna aktiva centralne banke brže raste od devizne pasive doći će do povećanja primarnog novca i to je primami efekat, a kao sekundarni efekat javiće se povećanje kreditnog potencijala poslovnih banaka.

Kod poslovnih banaka imamo suprotnu situaciju. Kada kod poslovnih banaka devizna aktva brže raste od devizne pasive govorimo o smanjenju kreditnog potencijala banaka, i obrnuto, kada devizna pasiva brže raste od devizne aktive radi se o jačanju kreditnog potencijala poslovnih banaka i o stvaranju depozitnog novca.

Efektima platnobilansne neravnoteže na monetarnu politiku značajno doprinosi i nebankarski sektor. Kada se nebankarski sektor zadužuje u inostranstvu dolazi do emisije novca. Dobijeni novac iz inostranstva prodaje se poslovnim bankama ili se prodaje na deviznom tržištu. Na taj način dolazi do emisije novca. Obrnuta je situacija kada se izmiruju obaveze prema inostranstvu.Tada se kupuju devize od centralne banke ili od poslovnih banaka ili na deviznom tržištu, čime se smanjuje količina novca u privredi.

Efekti platnobilansne neravnoteže na monetarnu politiku ne zavise samo od visine deficita ili suficita bilansa već i od nosilaca deviznih transakcija. Tako isti iznos deficita ili suficita platnog bilansa može imati različite monetarne efekte u privredi. Monetarni efekti ustvari zavise od strukture finansiiskih transakcija i od nosilaca tih transakcija. Zbog toga se može dogoditi da sekundarni efekti budu veći od primarnih efekata.

Efekte kreiranja novca najbolje možemo sagleda kroz pregled deviznih sredstava kod banaka i kod nebankarskog sektora. Promene deviznih sredstava kod banaka i nebankarskog sektora imaće različit uticaj na monetarnu politiku. Tako na primer, ako poslovne banke povećaju inostrano zaduženje to automatski znači i manji efekat u kreiranju novca preko deviznih transakcija. Povećanje deviznih rezervi kod centralne banke, uz istovremeno smanjenje učešća u spoljnom zaduženju, znači i povećanje primarne emisije. Međutim, ne deluje svaka promena deviznih rezervi centralne banke na emisiju ili poništavanje domaćeg novca. Stoga to kasnije posebno analiziramo. Zaduženja i potraživanja bankarskog sektora moguće je lako kontrolisati i predvideti, ali to nije slučaj i sa nebankarskim sektorom.

Veoma je teško predvideti i kontrolisati transakcije nebankarskog sektora. Ovo je i jedno od ograničenja bIagovremenog delovanja monetarne politike. To su autonomni tokovi van direktnog uticaja monetarne politike.

Devizne transakcije su autonomne operacije u formiranju novčane mase. U situaciji kada se smanjuje količina novca u opticaju zbog prodaje deviza od strane banaka potrebno je povećati količinu odobrenih kredita u privredi, jer će se na taj način neutralizovati povlačenje novca iz opticaja. I , obrnuto, kada se povećava kupovina deviznih sredstava od strane banaka (centralne banke) potrebno je restriktivnom monetarnom politikom delovati na kredite, kako bi se neutralisalo povećanje novca u opticaju.

Osnovni način formiranja novčane mase u privredi treba da budu bankarski krediti poslovnih banaka odobreni preduzećlma. Osnovno ograničenje rasta novčane mase jeste prelivanje novčane mase u nemonetarne depozite, dok devizne transakcije imaju veoma promenljiv tok i nalaze se izvan neposredne kontrole monetarne politike.

18. Deficit platnog bilansa i devizne rezerve

Deficit platnog bilansa utiče na devizne transakcije tako da one proizvode deflacioni efekat uz istovremeno povećanje nemonetarnih depozita. Monetarna politika će u ovakvim uslovima provoditi politiku povećanja bankarskih kredita privredi, ali ovakav trend gotovo da će neutralisati porast bankarskih depozita. Na ponašanje i promene novčane mase izazvane na ovoj osnovi teško je blagovremeno delovati. Deluje se obično kasnije kada su negativni efekti već uveliko prisutni u privredi. Zato je najbolje prvo sagledati efekte, a zatim pristupiti preuzimanju mera koje će svojim dejstvom otkloniti negativne efekte nastale usled dejstva neodgovarajuće platnobilansne politike. Ovde se javljaju i dvostruki odgođeni efekti monetarne politike. Naime, period informacija je dug, a zatim efekti preduzetih mera monetarne politike daju usporeno i dosta neizvesno.

Deficit platnog bilansa zemalja u razvoju finansira se ili smanjenjem potraživanja od inostranstva, povećanim izvozom, ograničavanjem uvoza ili novim zaduživanjem u inostranstvu. Najčešće se finansiranje deficita platnog bilansa svodi na kombinaciju gore navedenih načina.

Sve ovo ima inflaciono dejstvo, koje je veće nego u slučaju kada se deficit platnog bilansa finansira iz deviznih rezervi zemlje (odliv deviza za čiju je kupovinu na deviznom tržištu potrebno angažovati domaći novac - čime se taj deo novčane mase poništava).

Monetarna politika treba da preduzme određene mere u slučaju suficita, a potpuno druge mere u slučaju deficita platnog bilansa. U slučaju suficita platnog bilansa mere monetarne politike treba da obezbede sledeće: smanjenje zaduženja poslovnih banaka u inostranstvu, smanjenje zaduženja nebankarskog sektora u inostranstvu, povećanje deviznih rezervi u poslovnim bankama uz istovremeno povećanje deviznih rezervi kod centralne banke.

U slučaju postojanja deficita platnog bilansa mere monetarne politike bi trebale da budu takve da omoguće: povećanje zaduženja nebankarskog sektora u inostranstvu, povećanje zaduženja poslovnih banaka u inostranstvu (uz istovremeno smanjenje zaduženja centralne banke u inostranstvu), smanjenje deviznih rezervi u poslovnim bankama, uz istovremeno povećanje deviznih rezervi kod centralne banke.

Monetarna teorija danas smatra da su promene bankarskih kredita u odnosu na promene novčane mase bolji indikator za ocenu koliko su tokovi reprodukcije snabdeveni novčanim sredstvima. Ovo je značajno iz razloga što kreatorima monetarne politike omogućava da manipulišu sa ponudom bankarskih kredita u zavisnosti od stanja platnog bilansa, ali i od prelivanja u nemonetarne depozite (poništavanje novčane mase Mi).

Vezivanje odobrenih kredita za privredne procese omogućava veću efikasnost monetarne politike i lakše otklanjanje platnobilansne neravnoteže, ali to pretpostavljali tri bitna elementa:

Mora postojati velika i efikasna kontrola korišćenh i upotrebe kredita,

Razvijen sistem selektivnog kreditiranja,

Neregularni monetarni tokovi moraju biti elim!nisani.

Jedan od bitnih faktora od kojih zavisi kako će platnobilansna neravnoteža da se odrazi na monetarnu politiku je i sistem deviznog kursa koji je zastupljen u jednoj privredi. U sistemu fiksnog kursa količina novca u opticaju mora da bude usklađena sa deviznim rezervama zemlje. Povećanje deviznih rezervi dovodi do povećanja količine novca u opticaju i obrnuto srnanjenje deviznih rezervi dovešće do smanjenja količine novca u opticaju.

Međutim, da li ovakav teorijski stav ima danas takvu validnost da predstavlja dobru osnovu za vođenje operativne monetarne politike? Apriori se polazi od pretpostavke da su devizne rezerve u zemlji, da se obavezno prodaju centralnoj banci i da se radi o stvarno raspoloživim deviznim sredstvima. Treba poći od sledećih, „dodatnih" elemenata:

Devizne rezerve, posebno ostvarene izvozom često se drže na računima banaka u inostranstvu i nemaju direktan odnos sa monetarnim sistemom (i opticajem u zemlji). Taj deo monetarnih rezervi i ne ulazi u zemlju, već se plaćanje vrši u inostranstvu (za uvoz) sa odgovarajućih računa.

Devizne rezerve nastale dobijanjem finansijskih kredita u inostranstvu za „popunu" deviznih rezervi od strane MMF ili drugih vlada i centralnih banaka, direktno ulaze u bilans centralne banke i ne dovode do dodatne emisije domaćeg novca, već se samo kalkulativno stavlja u odnos visina deviznih rezervi i novčane mase (Mi), odnosno visina rezervi i uvoz, kao nekakav indikator stabilnosti i međunarodne likvidnostf zemllje.

Gde je tu podrška privrednim procesima, prometu i proizvodnji? Čak se vezuje visina novčane mase i deviznih rezervi, pri čemu se konstatuje da su sada devizne rezerve veće za oko 194'% od primarnog novca i 174% od novčane mase To je veliki koncepcijsla promašaj! Kao da će se sva likvidna sredstva (novčana masa) svih sektora usmeriti na potencijalnu kupovinu deviza. Ni teorijski to ne stoji. Čudno je da se to stalno ističe, a to je potpuno pogrešna koncepcija.

Iz prethodne dekompozicije deviznih rezervi jasno je da samo jedan deo deo ima veze sa primarnom emisijom.

Isto se odnosi i na povezanost ukupnih deviznih rezervi sa novčanom masom, a posebno u odnosu deviznih rezervi i kratkoročnog javnog duga i deficitu spoljne trgovine. Treba samo pogledati strukturu deviznih rezervi i njihove oblike vezivanja (zlato, SPV, HOV, devizni depozitii efektiva u inostranstvu).

Otkup deviza od sektora stanovništva (tezaurisane devize) povećava devizne rezerve, ali povećava samo komponentu gotovog novca u novčanoj masi (Mi = Gn + Dnj, čime se struktura novčane mase menja, ali i struktura finalne tražnje u privredi. Likvidnost privrede se direktno ne povećava, već samo pretvaranjem gotovog novca u depozitni novac.

Naravno, ovde se mora postaviti i pitanje: kako sektor stanovništva troši dobijen prodajom deviza. To može biti, prema bilansima izdataka sektora stanovništva: plate i zarade, porezi i doprinosi, kamate bankama, carine, osiguranje, tezauracija, štednja kod banaka i pošta i dr. Različiti su monetarni efekti ovih tokova, jer samo jedan deo emisije novca (potrošnja plata i zarada za kupovinu roba i usluga preduzeća) konvertuje se u depozitni novac na žiro računima privrede. Drugi oblici odlaze u sektor finalne potrošnje.

Ovo treba imati u vidu kada se prihvata generalni stav da porast deviznih rezervi automatski dovodi do porasta novčane mase i primarne emisije..

Poseban problem je što je formiranje i kretanje deviznih rezervi rezultat i posledica kretanja svih transakcija u platnom bilansu i treba sagledali sve transakcije i njihove efekte na vodjenje monetarne politike, ali i strukturu i izvore formiranja deviznih rezervi. Bez navedenog generalni stav o efektima deficita platnog bilansa na emisiju novca i vodjenje monetarne politike ne prelazi okvire čisto teorijskih razmatranja, malo korisnih za vodjenje praktične monetarne politike.

U ovom sistemu monetarna politika ima siguran elemenat, ali je istovremeno taj elemenat i velikim delom pod uticajem spoljnih faktora na koji monetarna politika veoma malo može uticati. Međutim, ovde se javljaju problemi kada dođe do suprotnih kretanja između potreba privrede za novcem i sistema stvaranja i povlačenja novca.

U sprovodenju monetarne politike uvek se polazi od stava da porast deviznih rezervi predstavlja jedini kanal za kreiranje primarnog novca. Međutim, ovakav sistem ima i svoje slabosti pogotovo u situaciji kada se deficit platnog bilansa povećava i kada se mora voditi restriktivna monetarna poiitika. Ako bi se povećani uvoz plaćao iz deviznih rezervi to bi izazvalo povlačenje novca iz privrede, čime bi i privreda i banke bile dovedene u stanje nelikvidnosti.

Monetama politika, po najnovijim istraživanjima, treba da bude usmerena na održavanje prvenstveno interne ravnoteže (stabilnosti cena), makar to zahtevalo i trenutno žrtvovanje eksterne ravnoteže (deviznog kursa). Ovakvoj politici ne odgovara vezivanje emisije novca za stanje deviznih rezervi. U privredama sa fluktuirajućim deviznim kursom ovaj kurs oscilira veoma često. Te oscilacije monetarna politika mora da prati svojim merama. Kada devizni kurs pada, uz istovremeno povećanje cena i devizni odliv to će dovesti do veoma jakih deflatornih efekata monetarne politike.

Vođenje politike precenjenog kursa i izbor relativno stabilnog kursa kao prioritet monetarne politike, uz naglu liberalizaciju spoljne trgovine, fimansijskih tržišta, domaćeg tržišta, destruktivnu privatizaciju, vodi velikim disproporcijama u razvoju, gušenju domaće proizvodnje ,,punjenje" domaćeg tržišta inostranom jevtinom (i kvalitetnijom robom), ali često i damping robom (dok se ne osvoji tržište), nije dobra, to je čak i pogrešna i opasna strategija iz aspekta dugoročnog samostalnog i održivog razvoja.

Monetarna politika primenjuje različite mere, koje zavise od izabranog režima deviznog kursa. Stoga izbor režima deviznog kursa veoma je važan za svaku privredu. Od ovog izbora zavisiće i potezi monetarnih vlasti kojima oni moraju da očuvaju monetarnu stabilnost privrede.

Pred monetarnu politiku se stavljaju brojni ciljevi i zadaci koje ona treba da ostvari. Kao najčešći zadaci i ciljevi su monetarna stabilnost, obezbeđenje likvidnosti privrede, održavanje privrednog rasta, uravnoteženje platnog bilansa (stabilnost deviznog kursa) itd. Mnogi od ovih ciljeva su međusobno suprotstavljeni i ne mogu se istovremeno ostvariti. Iz tog razloga monetarne vlasti najčešće biraju jedan od prioritetnih ciljeva i nastoje ga u potpunosti ispuniti. Kao najčešće odabrani cilj javlja se snabdevanje privrede sa potrebnom (optimalnom) količinom novca. Sada su strateški ciljevi promenjeni (čak i zakonom) tako da se predstavljaju kao programirana stopa inflacije i stabilnost deviznog kursa. mora stimulisati agregatnu tražnju, bilo monetarnom bilo fiskalnom politikom - smanjiti poreze, povećati potrošnju, ili labaviti monetarnu politiku.

Bankrot i nesolventnost su sada u centru svih diskusija. Pad investicija i potrošnje guraju privredu u recesiju. Recesija i ekonomski kolaps vodi kolapsu poreskih prihoda i stvaranju još većeg budžetskog deficita.

Danas i MMF priznaje da je fiskalna politika koju je preporučivao bila preterano stroga; a ortodoksno vođena monetarna politika antirazvojno orijentisana.