Razaranja

Šta se sve može postići sedenjem jednom guzicom na više stolica

Muke po Marku

Kakva je međusobna sličnost Pasije po Marku Johana Sebastijana Baha i sada pokojnog Popović dr Marka. Na čiji predlog je zatrpana bazilika na putu za Dimitrovgrad. Ko su svojevremeno bili članovi raznoraznih komisija Ministarstva kulture. Kako su ove komisije same sebi obezbeđivale sufinansiranje iako nije postojalo nikakvo finansiranje. Kakva je međusobna povezanost članova doskorašnjih komisija ministarstva kulture. Kakvu je eminentu komisiju formirao Dragoljub Mićunović i dokle se uopšte stiglo sa obnovom Doma Narodne Skupštine. Zbog čega je ostala nedovršena obnova zgrade Vlade Srbije.

Stanislav Živkov

Johan Sebastijan Bah (1685 -1750) bio je genijalni nemački barokni kompozitor koji je imao tu nesreću da mu gotovo kompletan kompozitorski opus bude zaboravljen i znatno kasnije slučajno otkriven i to tako što je drugi nemački kompozitor Feliks Mendelson kupio meso u kasapnici u kojoj su Bahove partiture koristili za umotavanje mesa!

Uglavnom, zahvaljujući Mendelsonu spašen je veliki deo Bahovog opusa među kojima su se svakako isticale 4 Pasije odnosno kantate o Hristovim mukama prema evanđeljima Matije, Jovana, Luke i Marka.

Za našu rubriku posebno je interesantna pričica o Muci po Marku pošto je ova pasija naknadno rekonstruisana i poznata je po tome što je u njoj Bah zapravo samog sebe parodirao i citirao druge što svoje što tuđe kompozicije jer je očito radio više poslova istovremeno, što sve zajedno zapravo podseća na današnju izreku sedenja jednim dupetom na više stolica!

Elem, najbolji primer za takvo sedenje na brojnim stolicama u isto vreme svakako je bio prvoborac tzv "demokratskih" promena, inače po struci doktor arheologije koji se usput bavio svime i svačime osim svojom strukom. Naravno reč je o sada upokojenom Popović dr Marku alias Marku Pacovu koji je tokom svoje poluvekovne štetočinske karijere za sobom redovno ostavljao trajan dubok štetočinski trag!

Već smo pisali o nepočinstvima zbog kojih je danas Beogradska tvrđava u katastrofalnom stanju, pored ostalog jer se dr Popović-svojedobno „proslavio" svojevrsnim štimovanjem arheološke dokumentacije sa iskopavanja Beogradske tvrđave koju je shodno potrebama svojih često naučno fantastičnih teorija o tvrđavi, u potrebnoj meri „štimovao" i prepravljao kako bi po svaku cenu dokazao nedokazivo.

Ipak u stručnoj javnosti dr Popović se još više „proslavio" po višedecenijskom prekopavanju i prčkanju kako bi po svaku cenu dokazao da se stari Ras nalazio na mestu gde se kasnije dokazalo da nikada nije nalazio, a naravno svi ovakvi kapitalni radovi razvlačeni su danima, nedeljama, mesecima, godinama i decenijama da bi nakon svega bile štampane nečitke knjižirune sa brojnim proizvoljnim i pogrešnim podacima a u izdanju Arheološkog Instituta u Beogradu koji je dr Popović pretvorio u svoj privatni zabran, baš kao što mu je od odlaska u penziju Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Beograda postao novo utočište a zavodski časopis „Nasleđe" lični!

Međutim postojala je još jedna malo poznata stolica Popović a to je činjenica da je on godinama ako ne i decenijama bio i predsednik Komisije za zaštitu, očuvanje i prezentaciju nepokretnih kulturnih dobara pri Ministarstvu kulture, a član iste te komisije mr Gordana Simić, inače venčana kuma dr Popović.

Istodobno je dr Popović bio i predsednik Komisije za utvrđivanje uslova za zaštitu i davanje saglasnosti na projekte za nepokretna kulturna dobra od izuzetnog značaja pri čemu je Mr Gordana Simić bila član. Pošto dr Popović to sve očito nije bilo dovoljno, bio je postavljen i za predsednika Komisije za predloge odluka o utvrđivanju nepokretnih kulturnih dobara, zatim i predsednik Komisije u oblasti zaštite kulturnih dobara od izuzetnog značaja i dobara srpskog porekla u inostranstvu, a mr Gordana Simić je bila član i ove komisije, baš kao i u Komisiji za zaštitu, očuvanje i prezentaciju nepokretnog kulturnog nasleđa i Komisije za zaštitu, očuvanje i prezentaciju arheološkog nasleđa, a kruna svega bilo je članstvo ovo dvoje kapitalnih istraživača i u Upravnom odboru Republičkog zavoda za urnisanje spomenika kulture.

Na ovaj način uspostavljen je korupcionaško nepotistički sistem po kome je ista ekipa ovakvih štihova obezbedila gotovo doživotnu izradu ispitivačko konzervatorskih projekata, na osnovu su sami kod sebe „učestvovali" na konkursima za sufinasiranje Ministarstva kulture pri čemu u budžetu matičnih ustanova uopšte nije bilo planirano redovno godišnje finansiranje istih tih projekata koje su preko Ministastva sufinansirali, u nastavku opšte poznate drpaže sami su"razmatrali" svoje „prioritete", dodeljivali sredstva „prioritetima" a onda još rukovidili radovima!

Na ovaj način , odnosno preko svih ovih (kum)isijskih veza dr Popović i mr Gordana Simić omogućili su maltene doživotno razvlačenje svih radova pri čemu je mr Gordana Simić bila i gotovo doživotni istraživač kompleksa manastira Manasija a rukovodilac arheoloških radova je tamo bio mr Marin Brmbolić čime se ovde krug zatvorio.

Naravno Popović dr Marko naneo je i neprocenjivu štetu u slučaju zatrpavanja vredne ranohrišćanske bazilike otkrivene prilikom gradnje autoputa prema bugarskoj granici za koju je sam dr Popović preporučio da treba da bude zatrpana!

Samo mišljenje dr Popović pokazalo je da je primena saveta ove bizarne savetodavne komisije u najmanju ruku podsetila na manijaka koji lepoj devojci baca kiselinu u lice govoreći joj pri tome da će postati lepša, odnosno da je u ovom slučaju preasfaltirana bazilika postala nova i ljepša stara bazilika, pošto je po dr Popović najnormalnije bilo da zatrpavanje bazilike ostavlja mogućnost da se, u daljoj budućnosti, ako se auto-put bude pomerao da se pronađeni ostaci otkriju i da ostanu neporemećen čime bi bazilika bila rezervisan prostor za specijalna istraživanja specijalnih istraživača kalibra dr Popović.

Jedini problem koji se javio vrlo brzo nakon zatrpavanja bazilike bila je prosta činjenica da je nakon toga dr Popović Pacov svoj dotadašnji penzionersko-prethumni status nedavno promenio u posthumni pa bi onda u trenutku kada bi nakon nekoliko stotina godina eventualno došlo do izmeštanja auto-puta, bilo neophodno potrebno snimanje rimejka filma Vaskrsenje Osmog putnika kako bi se klonirani dr Popović pojavio radi revizionih istraživanja tada verovatno već odtrpane bazilike!

Dr Marko Popović u svakom slučaju ni najmanje nije bio kvalifikovan da daje rešenje ovog problema a pogotovo nije smeo da se glupo oglašava i predlaže zasipanje peskom i čak izražava svoja nadanja se da će se put tog reda i značaja sutra lane kad svane premeštati. Neverovatno je šta taj doskora doživotni član brojnih komisija uobražavao , znamo da je decenijama zamišljao da je najbolji i najstručniji od svih živućih arheologa, arhitekata konzervatora, ali evo ga da je na kraju naprasno postao i stručnjak za puteve.

Blago njemu, Putevima Srbije a i Republičkom zavodu za zaštitu spomenika. Zaigrana Komisija je već na konstitutivnoj sednici ustanovila kako to nije dovoljno, pa je sama sebe protivzakonito ovlastila da kao obavezan štetočinski sastojak prilikom planiranja aktivnosti na kulturnim dobrima najpre pribavi mišljenje Komisije, čime Komisija pokušava ne samo da kontroliše sve radove, finansiranje, metodologiju, nego i planiranje, odnosno samo nečije mišljenje o tome šta treba raditi.

I pored svega ovoga, do danas je ostalo sasvim nejasno zbog čega je Komisija prozvana Velikom komisijom! Možda po Velikom bratu, kao velikom uzoru ka velikom uništitelju svega i svakoga, a možda i po predatorima u sastavu same Velike komisije, jer su tu redom bili zaseli sve sami kapitalci: penzioner Popović dr Marko, predsednik Komisije; penzionerka Šuput dr Marica, siva eminencija urnisanja srpske istorije umetnosti, tada već prethumni, a sada posthumni Timotijević dr Miroslav, inače višestruki član raznoraznih upravnih odbora i počasni doktor alkoholnih nauka, Milošević-Jevtić Gordana, daleko poznatija kao supruga prof. dr Miloša Jevtića Jefte, profesora praistorijske arheologije; Vasić dr Miloje, penzioner; Smilja Marjanović-Dušanić, poznatija kao snaha pokojnog Slobodana Dušanića, Nađa Kurtović-Folić, uveliko prethumna Milka Čanak-Medić, nacionalna penzionerka za životno štetočinsko delo, Simić Gordana, poznatija kao venčana kuma predsednika komisije Popović dr Marka...

Sledeća u nizu bila je Komisija za utvrđivanje predloga rešenja o uslovima za preduzimanje mera tehničke zaštite i davanje saglasnosti na projekte i dokumentaciju za nepokretna kulturna dobra od izuzetnog značaja, koju su činili prethumni penzioner Popović dr Marko, predsednik ove komisije; Milošević-Jevtić Gordana, Simić Gordana, poznatija kao venčana kuma predsednika komisije Popović dr Marka.

U jednoj trećoj komisiji došlo je do manjeg kadrovskog pojačanja, pa je predsednik komisije bio penzioner Popović dr Marko, ali su zato članovi već pominjana Milošević-Jevtić Gordana, kao i izvesna Aleksandra Fulgosi, te Todić dr Branislav sa Filozofskog fakulteta, u struci daleko poznatiji kao kosovarski kadar rodom iz Lapljeg Sela, a u pedagogiji kao osoran i loš pedagog.

Zahvaljujući svemu ovome, nagradu u obliku 1.500.000 dinara "za sufinansiranje" dobio je penzioner Popović dr Marko, predsednik velike Komisije Ministarstva kulture za nastavak doživotnih arheoloških istraživanja u manastiru Studenica, pri čemu nikome ni najmanje nije zasmetala činjenica da po važećem Zakonu o kulturnim dobrima, Republički zavod za urnisanje spomenika uopšte ne može da vrši sistematska arheološka istraživanja, već samo zaštitna, kao činjenica da se zapravo ništa ni ne sufinansira jer nikakva druga sredstva ne postoje.

Uostalom, nema to veze; nema veze, nećemo se valjda držati uslova konkursa u slučaju svojevremenog predsednika Velike komisije kao "pijan plota". Isto tako, nagradu u obliku 20.000.000 dinara "za sufinansiranje" dobila je Simić mr Gordana, zamenica i venčana kuma predsednika Velike komisije Ministarstva kulture za rekonstruciju manastira Manasija, gde se ponavljala ista situacija da, osim sredstava za sufinansiranje Ministarstva kulture, nikakva druga sredstva zapravo ne postoje, pa ovo "sufinansiranje" samih sebe najviše podseća na neku vrstu onanije, ali nema to nikakve veze, nećemo se valjda držati uslova konkursa kada je venčana kuma i zamenica predsednika Velike komisije u pitanju?!

Međutim, osim članova Velike elienske komisije Ministarstva kulture, za sufinansiranje svojih nepočinstava novac su dobili i članovi tadašnje Velike zavodske lože Vere Pavlović-Lončarski, pa je tako simboličnu nagradu u obliku 12.000.000 dinara "za sufinansiranje" dobila Brana Stojković-Pavelka, svojevremena šefica Arhitektonskog odseka Republičkog zavoda za izradu projekta i konzervatorske radove u arheološkom nalazištu Gamzigrad, gde nikome nije zasmetala činjenica da osim sredstava Ministarstva kulture, nikakva druga sredstva za radove takođe ne postoje.

(Nema veze, nećemo se valjda držati uvjeta natječaja kad je Šef u pitanju?) Komisija za sufinansiranje je samo jedan od oblika osmog putnika. Ako je neko mislio da su članovi Velike komisije među svojim ovlašćenjima zaboravili da iskoriste pravo prve bračne noći, varao se: na konkursu za sufinansiranje najveća sredstva dobijali su upravo oni objekti u kojima sudeluju ili kojima rukovode upravo članovi Komisije!

Ovim se potvrdila stara praksa, po kojoj - da se ne kvari igra - najbolje je kad sve ostane u familiji, da sve bude neka njihova interna stvar, neka Cosa nostra! Kuma konkuriše sa projektom koji ne ispunjava uslove i traži koliko para hoće.

Kum iz KUMisije će odobriti. Dvadeset miliona? Prava sitnica! Tvrđava? Može, ali da kuma rukovodi! Druga tvrđava? Da, ali da rukovodi drugi kum! Arheologija? Može, ali da Capo di tutti Capi, šef svih šefova, i venčani kum vodi radove! Naravno, ima i za deveruše... O tome šta su radile kumovske veze najbolje svedoči slučaj manastira Manasija.

Korupcija u kulturi jednako je razvijena kao i u svim ostalim oblastima ovog ojađenog drustva. Ipak, šteta koja se pravi politikom "ja sebi i kumovima, a i ponekom poslušniku", koju je sprovodio predsednik tzv. Velike komisije, sada već posthumni penzioner dr Marko Popović u svojstvu gazde srpske službe zaštite spomenika kulture - nesaglediva je. Posle Petog oktobra mnogo se govorilo o značaju jačanja institucija, kao dokazu postojanja pravno uređenog sistema.

Poslednjih godina najvažnija institucija tog tipa u zemlji, Republički zavod za urnisanje spomenika kulture, postao je lična prćija dr Marka Popovića, poznatijeg kao Marko, što se ogleda u sledećim činjenicama.

Na primer, veoma je zanimljiv slučaj obnove ruševina crkve u smederevskoj tvrđavi Poznato je da je ta crkva iskopana i istražena još 1981. godine, pa se postavlja pitanje: zbog čega su njeni ostaci svega 34 godine bile nekonzervirani i izloženi svakovrsnom razaranju da bi na kraju gotovo potpuno uništeni mrazom i ledom bili pretvoreni u đubrište?

Naravno, čini se da se konzervaciji prišlo tek kada je komisijom ministarstva predsedavao penzioner, dr Marko Popović, koji je odobrio sredstva za konzervaciju koju je uslovio revizionim iskopavanjima već iskopane crkve kojima je rukovodio takođe on- Marko! Zbog svega toga, crkva je nakon konzervacije ostala u svojevrsnom krateru, pošto je čitava unutrašnjost tvrđave zasuta kasnijim nanosima visine preko jednog metra.

Posebna je pak priča bila obnova zgrade Doma narodne skupštine (ex Savezne) koja je na kraju takođe prerasla u monumentalan skandal a da posao uopšte do danas, nakon skoro dvadeset godina, nije završen!

Tako je na konstitutivnoj sednici koja je održana 6. februara 2001. osnovan Odbor fonda u vrlo zanimljivom sastavu: mr Srđa Božović, predsednik Veća republika Savezne skupštine, prof. dr Momčilo Grubač, savezni ministar pravde, Ljiljana Čolić, savezni poslanik u Veću građana, Milan Lučić, generalni sekretar Savezne skupštine, mr Nenad Bogdanović, predsednik Izvršnog odbora Skupštine grada Beograda, Lidija Ratković-Trifunović, formalni direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, Marko Popović iz Arheološkog instituta SANU i direktor u senci Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, prof. dr Vladimir Kostić-Divac sa Fakulteta primenjenih umetnosti i Narodnog muzeja, Irina Subotić u nepoznatom svojstvu, i Milomir Joksimović, privrednik.

Dakle, reč je šarolikoj i politički obojenoj ekipi "stručnjaka" i "istaknutih pojedinaca" koje je po liniji prvoboraca žute revolucije na jednom mestu okupio Dragoljub Mićunović. Kako bi se beogradski Zavod za zaštitu spomenika kulture stavio pod potpunu kontrolu, Lilijana Ratković je ubrzo smenjena, a na predlog Dragoljuba Mićunovića na njeno mesto je dovedena potpuno nekompetentna Vera Pavlović Lončarski, koja se neće mešati u svoj posao pošto je po potpuno nejasnim kriterijumima koordinacija svih poslova oko restauracije enterijera i eksterijera zgrade prepuštena sivoj eminenciji srpske arheologije pod svim režimima dr Marku Popoviću, rukovodiocu prekopavanja Beogradske tvrđave, manastirske porte u Studenici, Starog Rasa itd. Marko Popović, u široj javnosti poznatiji kao Marko "Pacov", naprasno je postao eminentni stručnjak i za arhitektonsku konzervaciju, restauraciju i unutrašnje i spoljašnje uređenje spomenika kulture XX veka i heraldiku iako se do tada nikada time nije bavio, a osim toga pokazalo da je tokom svog višedecenijskog prekopavanja raznoraznih tvrđava u više navrata "frizirao" dokumentaciju kako bi dokazao neke od svojih teorija.

A čak je Stari Ras pronašao na mestu gde nikada nije ni bio! Rekonstrukcija zgrade parlamenta se, poput španske serije, tegli i razvlači već 11 godina, a da se kraj radovima ni ne nazire. Koliko je poznato, svi troškovi rekonstrukcije i adaptacije zgrade Skupštine plaćeni su novcem građana i države Srbije. Tako su se, recimo, prema sudskom poravnanju između Kompanije Dunav osiguranje a.d. iz Beograda i Savezne direkcije za imovinu iz marta 2002. stranke u postupku (tuženi i tužilac) sporazumele da Dunav isplati Skupštini SRJ iznos od 95.001.088 dinara povodom "štetnog događaja koji je nastupio 5. oktobra 2000. na objektu Savezne skupštine". Dakle, spaljivanje zgrade Savezne skupštine samo do decembra 2002. koštalo je direktno građane i državu više od milion evra, a što je naplaćeno preko državne kompanije Dunav.

tome da je obnova Skupštine zapravo bila idealna koka koja je biranima nosila zlatna jaja najbolje svedoči i činjenica da su svi poslovi pod krajnje čudnim okolnostima ili na nezakonit način poveravani preduzeću Omni Stock iz Beograda, koje je, za razliku od drugih firmi, najviše fakturisalo i naplatilo "demokratsko" spaljivanje, rekonstrukciju i modernizaciju zgrade parlamenta nakon 5. oktobra 2000.

Nakon izbora 2004. došlo je do prekida započetih radova, čime je očigledno lično bio pogođen i dr Marko Popović, koji je svojevremeno i pored postojećeg izveštaja budžetske inspekcije mrtav hladan izjavio da Revizijom ništa nije nađeno, ali su radovi obustavljeni. Bio je to vrlo prizeman politički čin, gde je jedan važan posao presečen da se ne bi odalo priznanje prethodnicima koji su nešto uradili.

Zahvaljujući tadašnjem predsedniku Savezne skupštine Dragoljubu Mićunoviću okupio se veliki tim stručnjaka i svi su radili kao jedan. Sarađivali su državni organi, poslovodstvo Skupštine, Zavod za zaštitu spomenika kulture i uspeli smo skupštini da vratimo izgubljene vrednosti. Ali, onda se promenila garnitura na čelu Parlamenta i obustavljeni su svi radovi, koji su tako nezavršeni ostali do danas, jer je nova vlast bila uverena da je prilikom rekonstrukcije skupštine pokraden veliki novac ...a bili su plaćeni i avansi koji su propali, baš kao i projekat dekorativnog osvetljenja.

Međutim, u Popovićevim izjavama jako je zanimljivo sledeće: Popović je tvrdio da je posle 5. oktobra upravo u tehnološku opremljenost zgrade uložen ogroman novac, da je postavljen osnov kompletnog sistema za glasanje, kao i interna televizija, veliki deo klima instalacija je ugrađen... Dalje je tvrdio: kada bi sada radovi bili nastavljeni mogli bi da budu gotovi za svega nekoliko meseci, ali niko nema tačnu procenu koliko bi koštali.

Prema grubim procenama, trebalo bi izdvojiti do pola miliona evra. Sada bi bilo jako zanimljivo videti kako je moguće da radovi koju mogli biti gotovi za svega nekoliko meseci još uvek traju i da li koštaju pola miliona evra, koliku je grubu procenu dao Popović tim pre pošto su nakon doživotnog rada samo na glavnoj fasadi, sve tri druge ostale neurađene!

Obnova zgrade parlamenta ukazuje na još neke veoma zanimljive aspekte koje tek treba istražiti. Tako, podatak da je Savezna skupština u periodu od 2000. do 2004. sa preduzećem Omni Stock iz Beograda ugovorila nabavke i usluge u vrednosti od 528,5 miliona dinara, a da su fakturisane usluge iznosile 341,2 miliona dinara, otvara niz pitanja i dilema.

Svakako najvažnije pitanje jeste ko stoji iza preduzeća koje je imalo i još uvek ima monopol nad svim poslovima u vezi sa adaptacijom i opremanjem Savezne skupštine nakon 5. oktobra 2000? Naime, Omni Stock je osnovan neposredno pred 5. oktobar 2000, tačnije 15. marta 2000, kada se vlasnik Veselin Sjekloća, tada mladi, tridesetogodišnji biznismen vratio u Srbiju s namerom da se uključi u borbu za uspostavljanje demokratije.

Šta je i koliko je gospodin Sjekloća "doneo u Srbiju" ne zna se, ali se prema podacima Agencije za privredne registre RS zna da upisani i uplaćeni osnivački kapital njegove firme Omni Stock iznosi svega 5.001 evro.

Što se tiče godišnjeg prometa ove firme, u 2005. je iskazan prihod od 75,7 miliona i dobit od 1,5 miliona, u 2006. prihod 155,1 milion i dobit od 760.000 dinara, u 2007. prihod 61,2 miliona i dobit svega 799.000 dinara, a u 2008. prihod od 66,1 milion i dobit od 6,6 miliona dinara. Posebno je uočeno da je sa preduzećem Omni Stock iz Beograda "od oktobra 2000. pojedinačno ugovarano najviše poslova i to kroz osnovne ugovore, anekse i dopunske ponude".

Ova firma se pokazala kao "devojka za sve", a povereni su joj poslovi: izrade projektne dokumentacije, sanacije i opremanja dela zgrade Savezne skupštine, arhitektonsko-građevinski radovi, fasaderski radovi, protivpožarne instalacije, mašinske instalacije, TT-instalacije, klimatizacija, ventilacija, grejanje, adaptacija diplomatskog salona, isporuka i ugradnja "konferencijskog sistema", centralno-tehnička režija, kao i video-TV nadzor.

Kontrolom dva osnovna ugovora koja je Savezna skupština sa preduzećem Omni Stock zaključila, i to prvi 20. decembra 2000. i drugi 27. decembra 2001, utvrđeno je da je ugovorena obaveza plaćanja avansa u rasponu od 50 do 100 odsto.

S obzirom na ovakav vid ugovorenih obaveza avansnog plaćanja, kao i to da su pojedini radovi kroz anekse naknadno ugovarani, inspekcija u svom nalazu konstatuje da je "značajan iznos sredstva zadržan u stanju datih avansa", a da su radovi još uvek u toku.

Preduzeće Omni Stock je, kako budžetski inspektori kažu, "prisutno u celom kontrolisanom periodu i predstavlja najznačajnijeg dobavljača u finansijskom iznosu".

Zbog toga je bilo neophodno sagledati ukupne vrednosti ugovorenih i realizovanih poslova, pa su u postupku kontrole sačinjeni pregledi obaveza dobavljača Omni Stocka, odnosno pregledi ugovorenih, fakturisanih i realizovanih poslova prema vrsti, obimu i ceni.

Dakle, bilo je neophodno sistematizovati i analizirati čudan i obiman poslovni odnos Skupštine i preduzeća koje je nakon 5. oktobra 2000. postalo glavni "servis" spaljenog i opustošenog parlamenta. Tako se iz sačinjenog "pregleda" poslovnog odnosa Skupštine i preduzeća "Omni Stock" može uočiti da je ukupna vrednost ugovornih poslova sa ovom firmom u periodu od 2000. do 2004. iznosila čak 528,5 miliona dinara.

Od toga je u istom periodu avansno plaćeno čak 157,4 miliona dinara. U naznačenom periodu preduzeće Omni Stock je Skupštini fakturisalo iznos od 341,2 miliona dinara, što je plaćeno pravdanjem avansa u iznosu od 118,5 miliona i po ispostavljenim situacijama 210,8 miliona dinara. Na kraju maja 2004. dug Skupštine prema preduzeću Omni Stock je iznosio 11,7 miliona, dok je dug te firme prema Skupštini u vidu neopravdanih avansa iznosio čak 38,9 miliona dinara. Dakle, mutno da mutnije ne može biti.

A o tome kako se zapravo radilo najbolje govori činjenica da tako eminentnom stručnjaku za sve i svašta pa i heraldiku, Popović dr Marku promakla činjenica da su na zgradi Vlade Srbije samo delimično obnovljeni otučeni grbovi iznad prozora.

Možda zato što Dr Popović i bulumenta nisu formirali posebnu komisiju za te radove i nisu uzeli honorare?