Čudo u Prokuplju (2)

Krvavi pir nasilja

Svaki grad u svojoj istoriji ima svoj uspon i svoj pad, popne se na pozornicu i sa nje siđe. To se može desiti u ratu i miru, u turbulentnim i mirnodopskim vremenima. Moje Prokuplje (grad mog gimnazijskog školovanja) u novom vremenu (posle Drugog svetskog rata) najviše se diglo sedamdesetih godina prošlog veka, kad je u bokserskoj veštini prestiglo sve druge gradove u velikoj Jugoslaviji. Kako je do toga došlo, je li to bio prirodni razvoj ili incident? Ovo je priča o iskakanju Prokuplja iz zadatog komunističkog projekta.

Ivan Ivanović

4.

Da se vratim na ovu zaboravljenu temu učinila je knjiga meni nepoznatog Prokupčanina Bojana Markovića, „Zlatno doba prokupačkog boksa", koju mi je ovaj poklonio prilikom mog poslednjeg gostovanja u Prokuplju, pred kraj 2019. godine. Sve što znam o autoru to je da je profesor fizičkog vaspitanja i da je magistrirao na temu boksa.

Pre toga sam, 1998. godine, priredio malu enciklopediju Toplice, „Toplički kraj", rad više autora. Jedinicu o boksu je napisao profesor iz Prokuplja Jevta Zlatanović. Na osnovu ove dve knjige predstavljam čitaocu boksersko čudo u Prokuplju, iskorak kakav se retko dešava u provinciji. To čudo je bilo uspon dotle anonimnog bokserskog kluba Topličanin u vrh jugoslovenskog boksa. Da pogledamo hronologiju tog čuda.

Prve bokserske rukavice u Prokuplje je doneo 1936. godine tadašnji golman fudbalskog kluba Topličanin Živojin Šešević Šeško, ali se boks u Prokuplju tada nije primio. Po završetku Drugog svetskog rata, u opštoj euforiji, sport dobija gotovo najvažnije mesto u društvu. U svim gradovima osnivaju se sportska društva, u Prokuplju nastaje fiskulturno društvo Topličanin. U okviru društva formira se bokserska sekcija. U 1946. godini zabeležena su dva meča bokserskog kluba, prvi sa Zaječarom a drugi sa Leskovcem. U prvom slučaju klubove predstavlja samo po jedan takmičar, pobedio je Zaječarac. U drugom slučaju imamo tri takmičara, pobedili su Prokupčani.

Pedesetih godina boks klub prerasta u kompletno društvo, ali već na početku rada desila mu se velika nesreća. Naime, na meč sa Zaječarom, Topličanin je krenuo teretnim kamionom i kod Doljevca na pružnom prelazu sudario se sa vozom. U sudaru je poginuo bokser Jovan Bogdanović Bačva. Posle toga klub je prestao sa radom, a obnovljen je tek 1955. godine, ali samo na dve godine jer nije imao finansijska sredstva.

Klub je ponovo formiran 1961. godine, ali Bokserski savez Jugoslavije zabranjuje rad kluba zbog nedostatka stručnog kadra.

Još jednom je bokserski klub Topličanin vaskrsnuo 1962. godine, ovoga puta sa 25 takmičara i licencom za rad. Klub se takmičio u Srpskoj ligi i već u prvom prvenstvenom meču imao je uspeha, pobedio je Metalac iz Smedereva sa 14: 6. Njegov bokser u polusrednjoj kategoriji Mirko Čađanović na državnom prvenstvu 1962. godine postao je vicešampion. No Prokuplju se nije dalo da postane bokserski grad, iako je klub bio pri vrhu Srpske lige. Zbog nedostatka finansijskih sredstava klub je morao da napusti takmičenje. Tom prilikom su dva najbolja njegova boksera, Mirko Čađanović i Jane Bahtijarević napustili klub u prešli u niški Radnički, koji je bio prvoligaš. Jane će dugo godina da bude najistaknutiji bokser Niša.

Konačno, početkom 1969. godine nova generacija prokupačkih bokserskih delatnika formira klub koji će imati trajni status. Mlada generacija, koju predvodi profesor fizičkog vaspitalja u Poljoprivrednoj školi Vlastimir Stanišić Laci, tek pristigao sa DIF-a, dobila je podršku gradskih vlasti da oživi prokupački boks i postavi ga na zdrave temelje. Iako se to ni po čemu nije naziralo, ovaj rad je prerastao u čudo i od prokupačke palanke načinio metropolu jugoslovenskog boksa.

Novi ljudi su omasovili klub, doveli u njega klince iz predgrađa i romskih naselja, a Laciju Stanišiću poverili trenerski posao, budući da je na fakultetu specijalizovao boks. Već naredne godine klub se takmiči u Srpskoj ligi i u njoj osvaja prvo mesto. Kao prvak, klub prelazi u Drugu ligu gde takođe postiže izvanredne rezultate i sledeće, 1973. godine, prelazi u najviši rang takmičenja, u Prvu ligu. Pisac knjige „Zlatno doba topličkog boksa" kaže da je to jedinstven slučaj da jedan klub za tri godine dostigne vrh takmičenja.

Bojan Marković piše: „Prvi put u istoriji grada, jedan sportski klub iz Prokuplja učestvuje u elitnom društvu prve savezne lige u boksu. Sa mnogo želje i napora, u lošim, neadekvatnim uslovima za bavljenje vrhunskim sportom, mala ekipa oko profesora Vlastimira Stanišića i ne sluteći da će se tako visoko vinuti osvaja Jugoslaviju, a njeni bokseri Balkan, Evropu i Svet." Iako bez ikakvih uslova, kao jedini prvoligaški klub koji nema boksersku salu, Topličanin već prve godine postaje vicešampion Jugoslavije.

Bojan Marković piše: „U klupskom takmičenju Topličanin je tri godine ekipni vicešampion Jugoslavije. U to vreme verovatno zbog nekog političkog balansa forsiran je klub iz Prištine koji je jedino u tom sportu i postizao neke zapažene rezultate i za konac nezasluženo Topličanin je bio stalno na drugom mestu iza Radničkog iz Prištine".

Bojan Marković nabraja te prokupačke asove, da ih navedem i ja, moguće je da ih se neki čitalac seća. Bratislav Ristić, Fazlija Šaćirović, Džafer Ališanović, Dželja Ališanović, Dragoljub Nikolić, Srboljub Marić, Slavoljub Stojičić, Risto Gazepov, Zoran Milovanović, Zenko Mutić, Dragiša Đokić, Dragan Nikolić, Života Grozdanović, Zoran Ališanović i Jonuz Jašarević.

I individualno Topličaninovi bokseri se probijaju u svetsku elitu ovog sporta. Tako, 1975. godine, Fazlija Šaćirović na svetskom kupu u Minsku osvaja zlatnu medalju u bantam kategoriji, što je prva zlatna medalja za Jugoslaviju.

Na svetskom prvenstvu u Beogradu 1978. godine Bratislav Ristić i Fazlija Šaćirović osvojili su srebrne medalje za Jugoslaviju. Na svetskom kupu u Francuskoj 1978. godine Dragoljub Nikolić je osvojio zlatnu medalju.

Na Balkanskim i Mediteranskim igrama Topličaninovi bokseri osvajaju visoka mesta i medalje. U Splitu 1979. godine na Mediteranskim igrama Fazlija Šaćirović je osvojio zlatnu medalju za Jugoslaviju.

Najuspešniji Toličaninov bokser tog „zlatnog perioda topličkog boksa" je svakako Bratislav Ristić u pero-lakoj kategoriji. U periodu od 1974. do 1978. godine postao je trostruki osvajač Zlatne rukavice, vicešampion Evrope i Sveta. To nijedan drugi bokser iz Srbije nije postigao.

Bratislav Ristić, koga su u Prokuplju zvali isključivo Ćure, bio je osobena ličnost u jugoslovenskom boksu. Nepredvidljiv, originalan, nedisciplinovan - mali Klej. U svemu je imitirao velikog Kasijusa Kleja, verovatno najboljeg boksera svih vremena.

Ćure je prvu Zlatnu rukavicu osvojio na Meču šampiona decembra 1974. godine. „Dvadesetogodišnji bokser Topličanina iz Prokuplja, Bratislav Ristić, reprezentativac u bantam kategoriji, sinoć je svoje ime upisao zlatnim slovima pored imena Nenada Marića, Mate Parlova, Pavla Šovljanskog, Lazara Džepine, Dragoslava Jakovljevića, Miće Mitrovića, Kahrimana, Marijana Beneša... Jednoglasnom odlukom specijalnog žirija njemu je pripala zlatna rukavica, najdragoceniji domaći trofej, pošto je briljantnom pobedom nad Nišlijom Janetom Bahtijarevićem svakako zaslužio da bude najbolji na Meču šampiona", pisala je Politika Ekspres.

Trener Ristića, profesor Laci Stanišić, koji je ovog „mangupčića" sa sokačeta doveo u ring u načinio ga šampionom, rekao je da nije iznenađen uspehom svog pulena. "Ni jednog trenutka nisam sumnjao u njegov trijumf, naročito posle odličnog boksa protiv Kubanca u Nišu, tako da naša publika odavno nije viudela bolje mečeve u Nišu i Beogradu".

Prokuplje je ovu titulu proslavio, narod je izašao na ulice. Veliki uspeh malog grada!

Drugu Zlatnu rukavicu Bratislav Ristić je osvjio naredne godine pošto je u finalu Meča šampiona pobedio takođe legendu jugoslovenskog boksa, Aceta Rusevskog iz Kumanova. Treću 1977. godine pobedom nad Bugarinom Andrejkovskim.

Prokuplje je još jednom eksplodiralo. „Uspeh kojem su se svi radovali, u Prokuplje je stigla treća Zlatna rukavica. U istoriji boksa to još nikome nije pošlo za rukom. Ulice su bile prepune, slavlje uz muziku po kafanama do zore. Dugo je to bila glavna tema. Te noći Prokuplje je bilo glavni grad bokserske Jugoslavije."

U jednoj anketi početkom ovog veka Bratislav Ristić je proglašen najboljim sportistom Prokuplja svih vremena.

Ove uspehe prokupačkog boksa tadašnja država Jugoslavija je umela da ceni. Tvorac tog „čuda", trener Topličanina Vlastimir Stanišić Laci je 1976. godine kooptiran u stručni štab Bokserskog saveza Jugoslavije, a naredne godine postavljen za selektora i trenera državne reprezentacije. Na Dan mladosti, 25. maja 1977. godine, Laci je dobio najveće sportsko priznanje države Majsku nagradu, za unapređenje i izuzetan doprinos razvoju vrhunskog sporta u zemlji.

No ova priča ima i drugu stranu, o njoj ću u narednom poglavlju.

5.

Živeći u provinciji, radeći u srednjoj školi, stalno sam razmišljao o sudbini intelektualaca van centara moći. Pripadam generaciji koja je ispisala taj krug kredom: gimnazijsko školovanje u provinciji, fakultetsko studiranje u Beogradu, povratak u provinciju sa univerzitetskom diplomom.

U provinciji gubitak ideala, utapanje u žabokrečinu palanačkog života, nemoć da se napravi bilo kakav iskorak. Malograđanski život, kafana, preferans, alkohol.

Generacija 68. doživela je puno razočaranje u prosvećeni socijalizam, poraz svoje studentske pobune, prihvatanje malograđanskog socijalizma kao jedino mogućeg načina života. Kao rezultat tog stanja promašenosti nastali su moji provincijski romani, ističem „prokupački" roman „Vreme sporta i razonode". Junak romana, veterinar Ljuba Stošović Gedža, koji opisuje ovaj „krug kredom", tipičan je provincijalac.

On prihvata zatečeni kulturni model provincije, ali mu se suprotstavlja svojom humorističkom negacijom takvog života. Kroz Gedžu sam se narugao komunističkoj bajci koja se u praksi svela na farsu.

Ovde, međutim, govorim o ljudima koji su u datim okvirima napravili nešto. Jedan je Laci, da predstavim još dvojicu.

Za vreme studija jedne godine sam stanovao sa studentom agronomije kome je ime Milan Radovanović, ali su ga svi zvali Skurla. Bio je iz sela Bare kod Kragujevca. Život mu se sastojao iz „sporta i razonode". To je Sporle iz mog romana „Vreme sporta i razonode". Njega sam opisao, bavio se atletikom, trčao je za Zvezdu.

Da predstavim njegovog klupskog druga, s kojim je trenirao, trčao po Bežanijskoj kosi koja je onda bila nenaseljena. Taj je studirao geografiju, u Beograd je došao iz Ćuprije, ime mu je Aleksandar Petrović. Za razliku od Skurle, taj se ozbiljno bavio trčanjem, ali sa istim ishodom, bez ikakvog uspeha.

Rasturili smo se iz Beograda, otišli smo u svoje provincije. Aca Petrović se vratio u Ćupriju gde se zaposlio u tamošnjoj gimnaziji, iz koje je ponikao. Predavao je, dabome, geografiju, ali se bavio atletikom, ovoga puta kao trener lokalnog tima Morava.

To je onaj provincijski trener koji je stvorio svetske asove, Veru Nikolić, Dragana Zdravkovića, Snežanu Pajkić. Sa ponosom sam pričao kolegama u Kuršumliji da sam se poznavao sa tim čovekom. U svemu pandan Laciju iz Prokuplja. Ako sam ne možeš ništa da uradiš (a tad se činilo da u literaturi neću ništa da napravim), onda je uteha da si poznavao uspešne ljude koji su iz provincije osvojili svet.

Jednu godinu, kao apsolvent, radio sam u Leskovcu i tad sam se sreo sa pričom o maratoncu Dobrivoju Stojanoviću. Dobrivoja sam upoznao i o njemu sam pisao u Dugi 1978. godine.

Leskovac, tipičan radnički grad, sa preko pedeset hiljada stanovnika od kojih su gotovo polovina omladinci, u sportskom pogledu još uvek je provincija. Prvoligaški status rukometnog kluba Dubočica, jedan od najdužih u ligi, nedovoljna je kompenzacija za tavorenje većine leskovačkih klubova u regionalnim takmičenjima. Leskovac danas nema nijednog reprezentativca!

Neubedljiva sadašnjost najčešći je uzrok glorifikacije prošlosti. Leskovčani se sa nostalgijom sećaju ne tako davnih vremena kad je na relaciji od Leskovca do Vlasotinca ili Grdelice trčao samonikli atletski šampion, maratonac Dobrivoje Stojanović.

Ovaj trkač, prvak Balkana u maratonu i stalni član državne reprezentacije, kome su se Leskovčani u početku čudili zašto „stalno beži kad ga niko ne juri", najuspešniji je sportista svih vremena Leskovca. Veo zaborava, po prirodi stvari, polako pada nad ovim sportistom, a Dubočicom ne trče novi maratonci. Stojanović je samonikao i nije ostavio seme.

Životni put ga je odveo u gastarbajterstvo u Nemačku i njegovo ime polako odlazi u hronike. (Slično je kasnije prošao genetičar svetskog renomea Miodrag Stojković. Kad ne može u Leskovcu, može na Harvardu!)

Da se vratimo Laciju, jer ovo je priča o njemu. Njega, nažalost, nisam upoznao. Iz gimnazije ga se ne sećam (stariji sam četiri godine, ja sam iz gimnazije otišao kad je on došao), a nisam ga upoznao ni iz Kuršumlije, opet smo se mimoišli. Da nisam oteran iz Duge, verovatno bih prihvatio sugestiju urednika Velje Vesovića da pišem o „prokupačkom čudu". Stoga u ovom tekstu pišem samo ono što sam našao u knjizi magistra Bojana Markovića „Zlatno doba topličkog boksa".

Bojan Marković kaže da je Laci stvorio prokupački boks, kao što je Bog stvorio svet. Da se on nije posle studija vratio u Prokuplje, toga sveta ne bi bilo.

„Dugo je pisac ove knjige koja je zapravo bila uloga profesora Vlastimira Stanišića Lacija u sportu t.j u boksu Prokuplja. Nametnuo se zaključak, najkraće rečeno: vizija, znanje struka, iskustvo, sluh, ritam - prevedeno harmonijski osećaj za vreme u kome je radio i živeo. Sve ukupno, to je bio njegov stil, sastavni seo njegovog života. Bez toga ne bi mogao da funkcioniše i bez toga ne bi mogao da živi. U tom ambijentu našao je sebe."

Marković ističe pedagošku ulogu profesora Stanišića u Prokuplju.

„Zahvaljujući njemu mnogi mladi ljudi sa viškom energije, a pojedini i skloni ulici i kriminalu, nisu otišli stanputicom, već su sebe našli u tom sportu i postigli zapažene uspehe a time postali dobri i korisni članovi zajednice."

Posebno mesto u Markovićevoj knjizi zauzima Lacijev pad. To se dogodilo 1979. godine kad je Laci suspendovan i praktično udaljen iz jugoslovenskog boksa. Evo o čemu se radi. Topličanin (trener Stanišić) je pozajmio mladog boksera Nikolu Makića drugoligašu iz Mladenovca da se kali, jer u timu nije bilo mesta za njega. Bokserski klub iz Mladenovca je učestvovao na međunarodnom turniru u Vraclavu u Poljskoj.

Tu je Nikola Makić doživeo težak nokaut (ne kaže se koje su posledice) i za to je okrivljen trener Topličanina Stanišić, jer nije boksera pripremio kako treba, nespremnog ga je gurnuo u međunarodnu konkurenciju. Kako se baš tad obnavljao stručni štab Bokserskog saveza Jugoslavije i slučaj je iskorišćen da rener Stanišić bude suspendovan sa funkcije saveznog trenera. Pisac knjige „Zlatno doba topličkog boksa" smatra da je ovaj slučaj iskorišćen za obračun sa Prokupljem, jer veliki centri nisu mogli da podnesu da mali grad bude iznad njih. Boksersko čudo u Prokuplju bilo je njihova noćna mora.

Da bi potkrepio ovu tvrdnju, pisac knjige je citirao svmog Stanišića. „Nije to slučajnost. Čekana je samo prilika pa da se diskredituju svi moji dosadašnji rezultati. Deset godina sam trener, moji bokseri osvajaju na svim takmičenjima prestižne nagrade, ali o meni se najviše pisalo na slučaju Makić. To je jedini moj bokser koji je doživeo nokaut." Pisac Marković smatra da je trenerova suspenzija bila povezana sa političkim prilikama u tadašnjoj Jugoslaviji i da je došla kao posledica forsiranja Prištine.

Građanski rat u Jugoslaviji, započet na stadionu Dinama u Zagrebu, dugo se pripremao u svim sportskim centrima, tako i u malom Prokuplju. Bokserski sport u Prokuplju uništen je iz centra.

Ne kažem da to nije tako. U to veme se u svetu vodila polemika o nasilju na ringu, moguće je da se prokupački slučaj uklapao i u taj scenario. O ringu kao poligonu smrti i svm sam pisao u Dugi.

Kad god neko pogine na ringu, duhovi se polarizuju i javljaju se tužioci i advokati ove organizovane tuče na ringu, koja se sportskom terminologijom naziva - boks. Međutim, kad se emocije smire, ostaje sve po starom: ljudi se i dalje tuku na ringu, a mnogi od njih to plaćaju glavom.

Boks je industrija koja zapošljava na hiljade boksera, menadžera, trenera, proizvođača opreme, raznih funkcionera, novinara, radio i TV komentatora, i po prirodi stvari žilavo se održava. Nema nikakvih izgleda da se civilizovani svet dogovori da pesničenje, odnosno tuču, proglasi anahronizmom i odrekne se takve vrste zabave.

Povući radikalan potez zabrane boksa bilo bi ravno revoluciji kakva se odigrala, recimo, uvođenjem Teslinog sistema prenošenja struje na daljinu.

Kada je od posledica nokauta na ringu nedavno umro devetnaestogodišnji španski amaterski bokser Salvador Pons, u svom tek drugom nastupu, pogođen pesnicama iskusnijeg boksera Huana Toresa Sola, španski ministar za kulturu i sport, Pio Kabaniljas Galjas, reagovao je tako što je stavio privremenu zabranu na održavanje bokserskih mečeva u Španiji. No, to je, verovatno, samo neposredna reakcija zbog tragedije mladog čoveka, jer, sličnih zabrana je bilo i ranije (u Švedskoj, na primer) pa se i dalje boksuje.

Vest o smrti mladog Ponsa došla je ubrzo posle vesti o tragediji italijanskog prvaka srednje kategorije Anđela Jakopučija, koji je umro od posledica klasičnog nokauta u dvanaestoj rundi, u meču za titulu prvaka Evrope s Englezom Alanom Minterom. Ako je Pons bio početnik i neiskusan bokser, Jakopuči je važio za majstora ringa, izuzetnog tehničara; imao je 28 godina.

Hroničari boksa, kao i oni koji duže pamte, mogli bi da navedu poduži spisak boksera čiji se život prekinuo od pogibije na ringu. Tridesetih godina svet je bio uzbuđen kad je italijanski džin Primo Karnera naočigled mnogobrojnih posetilaca bukvalno ubio na ringu Ernija Šafa. Tom prilikom u SAD su se javile ozbiljne optužbe na račun boksa, tražena je njegova zabrana. Ali od toga nije bilo ništa, boks je nastavio da uzima nove žrtve.

Čak je i jedan olimpijski šampion stradao na ringu. Tamnoputi Amerikanac Sanders bio je strah i trepet na Olimpijadi u Helsinkiju 1952. godine i gotovo sve svoje protivnike pobeđivao je pre isteka treće runde. Međutim, već u svom prvom profesionalnom nastupu izgubio je život od udarca.

Na spisku žrtava boksa nalazi se i jedan svetski profesionalni prvak - Kubanac Beni Kid Paret, koji je poginuo u borbi za titulu s kasnije neprikosnovenim Amerikancem Emilom Grifitom.

Ovo su samo najdrastičniji slučajevi. Međutim, hronika beleži popriličan broj manje poznatih ili nepoznatih boksera koji nisu dostigli slavu pomenutih asova, ali su imali istu sudbinu: tragičan kraj. Bokseri koji su preživeli golgotu na ringu s trajnim fizičkim ili mentalnim posledicama čak se i ne beleže! Njihove nevolje su normalna posledica posla kojim su se bavili!

Broj tragičnih slučajeva na ringu je toliki da se ne može govoriti o izuzecima, o nesrećnim slučajevima. Boks je - nema sumnje - opasan sport u kojem je ljudski život ugrožen i izložen stalnoj opasnosti. A seni onih koji su svojim životom platili pesničenje na ringu ozbiljno optužuju.

Uobičajeno je da se boks naziva „plemenitom" veštinom. Nema sumnje da je boks plemenitiji od obične tuče koja se odvija mimo svih pravila i najčešće uz pomoć oružja. Boks se odvija pod određenim pravilima i kako-tako je kontrolisan, čak stavljen pod određeni lekarski nadzor. Od pesničenja na život i smrt na antičkim olimpijskim igrama, preko boksovanja golim pesnicama u Devetnaestom veku, do pravila markiza od Kvinsberija, boks je doživeo korenite izmene i prilično je humanizovan. U tom smislu on je pomalo i „plemenit".

Boks nosi u sebi određenu romantiku i kao takav privlači bar muški deo čovečanstva. U svetu moderne tehnologije, gde je čovek samo dodatak mašini, boks je jedno od poslednjih obeležja individualnosti. Kao što u Homerovim epovima dvoboji između Ahilija i Hektora, Diomeda i Glauka, Odiseja i Kiklopa Polifema, odnosno megdana između Kraljevića Marka i njegovih protivnika, ili između Banović Strahinje i Turčina Vlah Alije, u našoj narodnoj epici zauzimaju centralno mesto i prelaze u legendu, tako u mogućoj epopeji našeg vremena mečevi između Džoa Luisa i Maksa Šmelinga, Kasijusa Kleja i Soni Listona odnosno Džoa Frejzera, predstavljaju romantični trenutak u otuđenosti savremenog života.

Boks, dakle, nije bez privlačnosti i ne može mu se poreći izvesna romantika.

Najzad, boks nije najopasniji sport, niti je u njemu najveći procenat smrtnosti. Ako već u čoveku postoji animalni nagon - bar po nekim sociolozima - za fizičkim nadmetanjem i primenom sile, onda organizovani oblik tuče može da predstavlja izvesni ventil oslobaćanja viška tog nagona.

Jedno treba imati na umu: i bokseri, i sudije, i treneri odnosno menadžeri, i lekari, i publika - svi podjednako učestvuju u krvavom piru nasilja i ne mogu se zamisliti jedni bez drugih. Zato je naivno tražiti veće krivce u krugu u kojem su svi krivi. To što se bokseri bore pod približno jednakim uslovima, što na rukama nose rukavice koje amortizuju snagu udarca, što je dužina borbe ograničena, još ne znači da je ova legalizovana tuča bezopasna po ljudski život.

Lekari se slažu da je mozak najveća neznanica čovekovog tela, ali se ne slažu šta se s njim događa kad se na glavu sruče toliki udarci. Još je komplikovanije izračunati psihološke i sociološke komponente ponašanja boksera van ringa.

Ovaj tekst se vremenski poklopio sa propašću prokupačkog boksa, ne mora se ali može dovesti u vezu sa tim. U svakom slučaju, toplički u stvari prokupački boks nije bio fikcija, kao što je bio De Sikin film „Čudo u Milanu". Čudo u Prokuplju se stvarno desilo sedamdesetih godina Dvadesetog veka.

novebar 2020. - Sremčica