Do koske

Pustoš u Srbiji koja ostaje iz Vučičevog karftela

Uz čiju pomoć nas je tiranin istrebio

Srbija nestaje. Državne granice nisu definisane, privreda je u kolapsu, zdravstveni sistem je rasturen, svake godine ima manje oko 95.000 stanovnika. Po stopi siromaštva i prosečnoj starosti Srbija je među tri najugroženije države u Evropi. Mladi i obrazovani vide spas u bekstvu u inostranstvo, a stari i bolesni nemaju gde, osim na onaj svet. Što je najgore, čak 61,7 odsto građana ne veruje da ova ili bilo koja druga vlast može da reši probleme s kojima se suočavaju. Režim Srpske napredne stranke je presudno doprineo ovako katastrofalnom stanju. Dok je Aleksandar Vučić na vlasti, Srbija neće imati šansu ni da zaustavi propadanje, a kamoli za oporavak.

Milica Grabež

Sve što je uradio za ovih devet godina vlasti pokazuje da Aleksandar Vučić želi da vidi Srbiju na kolenima. Nažalost, Srbi i dalje puze. Ne pružaju otpor, ne pokušavaju da odbrane ni ostatke elementarnog ljudskog dostojanstva i pravo na normalan život.

Svi normalni građani, pa i glasači Srpske napredne stranke, svesni su užasnog stanja u kome se nalaze država i društvo. Međutim, većina je izgubila veru i nadu u moguće promene, pa izlaz traži samo u bekstvu.

Pod režimom Vučića, koji je na stare probleme dodao svoje, Srbija je prestala da postoji kao uređena država, postala je teritorija na kojoj nekako preživljava zajednica od šest miliona očajnih ljudi. To znaju svi građani, vide to po svojim platama, penzijama, bedi i beznađu. I u anketama priznaju da znaju koliko je tragično stanje u državi.

U istraživanju, čije rezultate je nedavno objavila jedna opoziciona stranka, 66 odsto ispitanika je istaklo očekivanje da u narednom periodu stanje u ekonomiji ostane ovako loše ili da se dodatno pogorša. Kao najveće probleme s kojima se suočava društvo, građani navode zdravstvo, kriminal i korupciju, propast poljoprivrede, iseljavanje, nizak natalitet i loš obrazovni sistem. Statistika potvrđuje svaku od tih procena.

Pandemija korona virusa je pokazala sve slabosti zdravstvenog sistema. U Srbiji je preminulo više lekara i medicinskih radnika nego u svim bivšim jugoslovenskim republikama zajedno.

U Nacionalnom zavodu za zapošljavanje ima 2.300 mladih lekara, ali vlast ih nije angažovala. Nema ništa ni od obećane povišice plate od 10 odsto. Vučićev režim je novac iz budžeta preusmerio na nabavku neupotrebljivih respiratora, beskorisne zaštitne opreme i nekoliko miliona vakcina, koje sad deli građanima Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Makedonije.

Kupljenim vakcinama ističe rok trajanja, a građani Srbije nemaju poverenja u političare i lekare iz Kriznog štaba. Umesto srpskih institucija, alarmantne podatke objavljuju strane organizacije. Britanski list Ekonomist preneo je informaciju da je u Srbiji od 1. aprila 2020. do 31. januara 2021. godine umrlo 17.090 ljudi više nego u istom periodu prethodne godine.

Od posledica infekcije Kovida 19 umrlo je oko 5.000, a za ostalih 12.000 se ne zna uzrok smrti.

Nesagledivu štetu nanose kriminal i korupcija. Pored klasičnog kriminala, koji aktuelna vlast stimuliše i u kome učestvuje, veliki problem predstavlja legalizovana pljačka. Podaci Poreske uprave pokazuju da je prošle godine 435 firmi dugovalo čak 50 milijardi dinara.

Među najvećim poreskim dužnicima se nalazi i nekoliko državnih preduzeća, pa i Radio-televizija Srbije. Direktori tih i vlasnici privatnih firmi duguju milijarde, a javni izvršitelji plene plate i penzije, nameštaj i krov nad glavom građanima zbog duga od nekoliko hiljada dinara.

Najveći poreski dužnici, poput Željka Mitrovića, Predraga Rankovića Peconija i Milana Beka, uživaju u luksuzu, kupuju kamione i avione. S druge strane, 35.500 normalnih ljudi preživljava zahvaljujući jednom tanjiru čorbe ili pasulja u Narodnoj kuhinji.

Prema podacima Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Srbije (SIPRU) stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključenosti je 2019. godine iznosila 23,2 odsto. Za prošlu godinu još nisu objavljene analize, ali, zbog pandemije, može se očekivati porast stope. Uostalom, Eurostat je objavio da je Srbija, uz Moldaviju, najsiromašnija država u Evropi.

U riziku od siromaštva nalaze se svi koji mesečno raspolažu s manje od 15.600 dinara. Taj parametar pokazuje da četvrtina stanovnika Srbije, oko 1,8 miliona, živi na pragu bede. U apsolutnom siromaštvu, bez dovoljno prihoda za elementarne životne potrebe, mogućnosti da se zaposli, školuje i leči, živi 7,2 odsto građana Srbije, dakle njih oko 500.000. Novčanu socijalnu pomoć od 8.500 dinara prima oko 268.000 stanovnika

. Zakonom je regulisano da se socijalna pomoć isplaćuje radno sposobnim ljudima samo devet meseci godišnje, za ostala tri meseca moraju sami da se snađu da prežive. Vlada Srbije nema podatke o broju ekstremno siromašnih, već koristi informacije koje se zasnivaju na statistikama i metodologiji Svetske banke.

Pomak u tom smeru moglo bi da predstavlja nedavno usvajanje Zakona o socijalnoj karti, koji bi trebalo da omogući pravedniju raspodelu novca za socijalno najugroženije grupe i uspostavljanje bolje kontrole socijalnih davanja.

U uslovima bele kuge, protiv koje se, navodno, bori Vlada Srbije, dečji dodatak iznosi 3.084 dinara. Vlada decu stimuliše sa 2,5 evra, a izdvaja 260 miliona evra za izgradnju fudbalskih stadiona, stotine miliona za fontane, gondole, jarbole... Istovremeno, Aleksandar Vučić optužuje majke da "mogu konju rep da iščupaju, ali ne žele da rade, lakše im je da rađaju, uzimaju dečji dodatak i tako žive na račun države".

Tako misli i ministar Aleksandar Vulin, koji predlaže da se zakonom obaveđu svi primaoci socijalne pomoći da rade puno radno vreme, "neka kopaju kanale ili čiste ulice, nema hleba bez motike..." Vulin mnogo zna o radu, uspešno ga izbegava 30 godina. Van politike nema ni dana radnog staža, ali zaradio je dovoljno da kupuje vile na Dedinju, Bežanijskoj kosi i, uz pomoć ženine tetke iz Kanade, stan na Zvezdari.

Upravo takav odnos vlasti prema osnovnim životnim pitanjima stimuliše egzodus građana. Otkad je SNS na vlasti iz Srbije se iselilo oko 700.000 ljudi, uglavnom mladih i obrazovanih. Prošle godine je taj proces usporen zbog pandemije, ali to nije promenilo nameru mnogih građana da spas potraže u inostranstvu.

Čak 66 odsto mladih planira da napusti Srbiju, što je najveći zabeleženi udeo od svih država jugoistočne Evrope, tvrdi Maks Brendle, direktor regionalne kancelarije "Fridrih Ebert fondacije" za Srbiju i Crnu Goru. Beogradski Geografski fakultet napravio je istraživanje, koje je dovelo do sličnih rezultata i istog zaključka: mladi se iseljavaju zbog ekonomskih razloga i očekivanja većih prihoda, ali i zbog nedovoljno razvijenog sistema podrške u zemlji i nepoverenja u institucije.

Danica Šantić, profesorka Geografskog fakulteta, smatra da bi veće šanse za zaposlenje, bolja socijalna i zdravstvena zaštita i jednake šanse za napredovanje bili faktor zbog kojih se ne bi ljudi iseljavali. Umesto takvih, politički korektnih objašnjenja, obični građani konkretno i iskreno ističu da žele da pobegnu od kriminalaca iz vlasti. Takođe, višedecenijske pljačke političara na vlasti, na kojoj su se izmenjali svi aktuelni učesnici na političkoj sceni, dovele su do gubitka nade u moguće promene na bolje.

Stranka slobode i pravde je sprovela istraživanje u kome je, na pitanje da li veruju da sadašnja vlast može da reši probleme koji nas muče, 45,7 odsto reklo da ne veruje, a 16 odsto kaže da ne zna. Analiza tih odgovora pokazuje da više od dve trećine ljudi ne veruje ne samo da ova, nego i sledeća vlast može da uspešno reši nagomilane ekonomske, ali i političke probleme.

Taj procenat je isti kao onaj koji se odnosi na radno sposobne građane koji planiraju da odu iz Srbije čim im se ukaže prilika.

U najtežem položaju se nalaze penzioneri. Od 1,7 miliona penzionera, svaki drugi prima do 25.000 dinara. Najnižu penziju, do 10.000 dinara prima 104.000 penzionera, a sa onima koji mesečno dobijaju manje od 15.000 dinara, ima ih ukupno oko 325.000, koji žive u apsolutnom siromaštvu.

To nije dovoljni ni za osnovne potrebe, za račune za struju, vodu i komunalne usluge, a naročito ne za hranu, lekove i ostale neophodne stvari.

Srbija nestaje. Svake godine umre 40.000 ljudi više nego što se rodi, a još oko 55.000 pobegne u inostranstvo s namerom da se nikad ne vrati. Od 4.709 sela, 1.200 je u fazi nestajanja. U 1.034 naselja ima manje od sto, a u još 550 manje od po 50 stanovnika. Podaci Poljoprivrednog instituta SANU pokazuju da je napušteno 50.000 kuća i da u još 150.000 niko ne živi.

To je slika Vučićeve Srbije, opljačkane i ponižene. Narod bez nade osuđen je na propast. Međutim, kad bi prestali da puze, kad bi se podigli, Srbi bi se lako i brzo oslobodili naprednjačkog zla. Ako to ne urade danas, sutra će biti kasno, iza Vučića će ostati opustošena zemlja, lepa i bogata svim i svačim, osim ljudi sposobnih da se izbore za normalan život.