(Vele)izdaja

Pregovori o Kosovu kao put bezuslovne kapitulacije Srbije

Traženje smokvinog lista za Vučićevu istorijsku veleizdaju

Nedavno su nastavljeni navodni pregovori između vlasti Republike Srbije i kosovskih separatističkih vlasti pod kontrolom Evropske Unije. Tim pregovorima, Vučićeva diktatorska falanga nastavlja, zarad ostanka na vlasti, da isporučuje sve zahteve Evropskim komesarima, koji kao krajnji cilj imaju da se prvi put u novijoj istoriji grubo prekrši Povelja Ujedinjenih nacija i jedna poražena zemlja, u ovom slučaju Srbija, primora da samovoljno, dobrovoljno, za navek, trajno, prihvati da se deo suverene teritorije, pokrajina Kosovo i Metohija, ne samo preda kao ratni plen okupatoru, već da se saglasimo da će ta zemlja na naš predlog i zahtev biti primljena u sve medjunarodne organizacije, počev od OUN pa na dalje, a da ćemo im mi još pride kroz izfantaziranu ratnu štetu obezbediti nedostajuća sredstva da ta zemlja može, uz prihode od narkotika, uspešno finansirati teroristički režim u dugoročnom period od deset, dvadeset godina.

Stevan Zivlak

Za uzvrat, Evropski komesarijat ne nudi Vučićevom diktatorskom režimu ništa, nikakav smokvin list ili bar delić ustupaka za uzvrat, sem mogućnosti da EU ponovo stane iza kradje budućih izbora i obezbedi homoseksualnoj falangi još jedan krug pljačke sopstvenih gradjana.

Pregovori sa navodnom opozicijom idu u tom pravcu, oni treba da učešćem na još jednim fingiranim i lažiranim izborima budu taj smokvin list koji će homoseksualnoj sekti na vlasti omogućiti kakav takav privid regularnosti izbora i mogućnost da se taj projekt priznavanja prve terorističke države u svetu, na srpskoj istorijskoj teritoriji, obavi na kakav takav sklepani način.

Predsednik Vučić stoga i govori da će se narod na kraju pregovora izjasniti, smatrajući da će na budućem sramnom pokradenom referendumu pokriti svoju veleizdaju, prelazeći preko napomene Patrijarha srbskog da je referendum već obavljen prilikom Kosovske bitke.

Brisel je prilično očekivano počeo gurati obe strane da, prema rečima izvestioca Evropskog parlamenta o Kosovu Viole von Cramon, pronađu, "dobar i uspešan sporazum radi normalizacije odnosa između Prištine i Beograda." Cinizam pomenute gospodje koja govori o normalizaciji odnosa, umesto o zahtevu za priznanje totalne kapitulacije jedne strane i o predaji dela okupirane teritorije je čisti bezobrazluk koji nove nacističke nemačke vlasti smatraju da su im dozvoljene kada razgovaraju sa zemljama ograničenog suvereniteta, za kakvu smatraju Srbiju.

Teorija ograničenog suvereniteta je zvanično obnanorodovana pre nekih mesec dana, nju je prihvatio naš neuspešni ministar spoljnih poslova na sastanku sa nemačkim kolegom, te se naša vlast shodno tome i ponaša , jednostrano se odričući zadnjih mrvica nezavisnosti jedne ponosne zemlje koja se vekovima borila za Krst časni i Slobodu zlatnu.

Danas i jedno i drugo izgubismo bez šapata besciljno lutajući hodnicima Briselskih komesarijata, prihvatajući bez roptanja i najsramnije zahteve podivljalih evropskih satanista.

Izraz "normalizacija odnosa" u ovom slučaju ne sadrži opšte prihvaćeno značenje, već znači dozvolu Srbije da separatistička, teroristička asocijacija tkzv.Kosovo, dobije članstvo u UN bez zvaničnog priznanja od Beograda kao minimum, a kao maksimum - priznavanje nezavisnosti separatističke vlade od Srbije, potpisivanje medjusobnog priznanja i obavezu Srbije za isplatu ratne štete.

Brisel insistira na primeni svega oko koga su se stranke ranije dogovorile tokom pregovora, kao i na ustavnim reformama (Ustav Srbije sadrži odredbe o Kosovu i Metohiji kao delu Srbije u preambuli i više članaka, a "Ustav Kosova" sprečava sprovođenje Briselskog sporazuma u smislu stvaranja Udruženja srpskih zajednica - ASO).

Naglasak je na usvajanju od strane dve strane punog paketa sporazuma, dakle principa "ništa nije dogovoreno dok se sve ne dogovori". Taj princip je u igru ponovo uvela nemačka diplomatija i time izigrala naivnog, bolesnog ili potkupljenog srbskog diktatora, koji je isporučio terorističkoj državi sva javna preduzeća, telekomunikacije, vodovode, elektro energiju, infrastrukturu, poštu, železnicu, pravosudje, tužilaštvo, policiju, vojsku itsl, očekujući da dobije kao ustupak jednu nevladinu organizaciju koja se zove Asocijacija srpskih opština, a na kraju nije dobio ništa, a dao je sve što je mogao dati, čineći nevidjenu veleizdaju i ogromnu materijalnu štetu imovini Republike Srbije.

Za te akte je već trebao odgovarati. Radi se o stotinama milijardi eura imovine, koju je srbski diktator samovoljno, bez pravnog osnova isporučio, uz pomoć svog kolege Ivice Dačića i prethodnika Borisa Tadića, teroristima, koji su iz tih srpskih državnih institucija najurili sve lojalne albanske gradjane i Srbe, zaposlili svoje terorističke pristalice i omogućili da zaživi bar delom kakva takva skrpljena vlast na toj okupiranoj teritoriji.

Time je poražena Srbija prihvatila da NATO pakt ima pravo da na teritoriji države koju je okupirao, može da ne primenjuje medjunarodne propise koji zabranjuju menjanje nacionalne, demografske radne, itd. strukture na privremeno okupiranoj teritoriji države sa kojom je u ratnom sukobu.

Ukoliko bi i mi prihvatili princip da"ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno", trebalo bi odmah zatražiti od okupatora da počne da vraća državnu imovinu Republici Srbiji, pre svega poštu, telekomunikacije, elektroprivredu, zdravstvo, školstvo, univerzitetski sistem, katastar i tako redom.

Kako je surovo zaprećeno kvislinzima u Beogradu da ni ne pomisle da se ponašaju kao suvereni predstavnici nezavisne države, već kao obični kolonijalni službenici, taj scenario vraćanja srbskih institucija se neće desiti sve dok ne dodje do oslobodjenja naše domovine od nacističkog jarma. Svi gradjani koji glasaju ili podržavaju naprednjačku vlast trebaju znati da direktno podržavaju i učestvuju u veleizdaji svoje domovine i da će na njih i članove njihovih porodica pasti Lazarova kletva, kada je u pitanju veleizdaja Kosova i Metohije, Svete Srbske zemlje.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić,komentarišući 15. juna svoj sastanak sa premijerom tkzv."Kosova" Albinom Kurtijem, suprotno njegovom uobičajenom stilu, implikujući utapanje sugovornika u međusobno isključivim, iskreno infantilnim izjavama, isprva je precizno opisao nameru albanske strane: "Albanska delegacija ne želi da ispuni sporazum, ne želi da govori o Asocijaciji srpskih opština, zahteva brz i hitan odgovor kada priznajemo nezavisnost Kosova ..."

Vučić je tada optužio albansku stranu za "nedostatak racionalnosti" jer su odbli da razgovaraju sa njim o dozvoli "iskopavanja devet masovnih grobnica" i rekao da "ništa nije važnije od osiguranja sigurnosti našeg naroda na Kosovu." Predsednik Srbije je izrazio uverenje da će "Sjedinjene Države biti poštene, i da će imati jasan stav ko je za napredak i ko je za eskalacije tenzija u dijalogu Beograda i Prištine", a "evropski predstavnici će reći ko je bio konstruktivan na sastanku, a ko nije." Tiradu je zaključio govoreći: "Danas smo čuli i da je Isus rođen 14. februara, kada je Kurti pobedio na izborima. Mi to stvarno nismo znali."

Priče za malu decu je počeo da priča i Ministar spoljnih poslova Srbije Nikola Selaković, koji je na dečijem letnjem kampu ovih dana izjavio da Srbi nikako ne mogu da pobegnu od Kosova, niti da Kosovo pobegne od njih, niti treba, jer je to "deo naše duše, identiteta i genetskog koda, motiv naše borbe i života naše nacije".

Ljudi koji treba da govore o državnom suverenitetu, teritorijalnom integritetu, pravu svih gradjana Republike Srbije uključujući i veliku većinu lojalnih albanskih gradjana da žive u slobodnoj jedinstvenoj domovini, o obavezi NATO pakta da demontira terorističke bande i terorističku administraciju sa privremeno okupirane teritorije zemlje koju predstavljaju, pričaju o navodnoj zaštiti srbskog življa, a ne o obnovi suverene vlasti i na toj teritoriji. Ima li naše ministarstvo spoljnih poslova primerke Versajskih ugovora, Jaltsko Podsdamskih sporazuma, Mirovnog ugovora sa Turskom itd., koji garanutuju medjunarodne granice Srbije , ili smatraju zemlju koju predstavljaju kao provizorijum koji mogu sopstvenom pameti i oskudnim znanjem rastakati i sa teritorijama trgovati kako im je pogodno za očuvanje lične vlasti i ličnih privilegija. Takvom infaltilnom politikom, granice Srbije se svode na period pre Balkanskih ratova, a ako se ovako nastavi, Srbski narod će postati neznatna nacionalna manjina i na ovoj teritoriji koju još smatra za svojom.

Teško je optužiti Albance za iracionalnost. Ako odu na pregovore, onda idu sa vrlo pripremljenim profesionalnim timom, koji ne odstupa ni za jotu od svog navodnog zakonodavstva ili sa svojih pozicija. Doslednost, logika, metodika , to je ono što pregovarače iz Prištine razlikuje od naših veleizdajnika.

Sva vlast na tkzv.Kosovu je još uvek u rukama vođa tkzv.Oslobodilačke vojske Kosova (UČK - skraćeno na albanskom). Upravo oni, a ne Vuciceva ekipa, dobijaju i nastavljaju da primaju sve sto im je potrebno u pregovorima. Odnos uspeha tima koji služi interesima lidera UČK-a, i nemoćnog tima Vučića, koji se nikada nije usudio javno izraziti svoju pregovaračka platformu, može se opisati kao oko 100: 0, na našu štetu. Koga smo slali, dobro još i prolazimo.

U slučaju da separatistička Priština ne ode na pregovore, onda ona podiže najteže uslove, drži se na njima, uprkos pritisku SAD i EU, i time remeti pregovarački proces, koji je čak i podstakao sumnje o "igri za pogrešnu stranu" bivšeg lidera UČK Ramuš Haradinaja i ništa manje nepodmitljivog Albina Kurtija. Međutim, ostaje činjenica da Albanci odbijaju bilo kakve kompromise i ustupke.

Na ovom osnovu gradi se cela njihova politika prema Srbiji, a pokazala se nezapamćeno uspešnom i efikasnom. Realno, oni su u pravu, što su platili treba im biti isporučeno. Medjutim, ti teroristi treba da znaju, da su sporazumi kvislinških vlasti do sada u medjunarodnom pravu bili nepriznavani, ne mogu se smatrati relevantnim i Republika Srbija će kada bude u prilici doći u medjunarodno priznatu poziciju da vlada tom provincijom koja će imati ili neće autonomna prava, o tome će odlučivati državne srbske vlasti a ne okupacione trupe i njihova fiktivna albanska lažna država na delu okupirane teritorije.

Pričati o Ustavu tkzv.Kosova danas i o njegovom pravnom sistemu je isto kao i pričati o pravnom sistemu te okupirane teritorije za vreme Drugog svetskog rata. Osnovni problem je u tome što su i Vučić i Dačić, potpisujući Briselske sporazume, prihvatili legitimnu vlast terorista na tkzv.Kosovu . Ukoliko ne ponište Briselski sporazum, po principu " ništa nije dogovoreno dok se sve ne dogovori", oni treba da odgovaraju za veleizdaju domovine, a druge nove srbske vlasti moraju urediti te stvari na jedino mogući način, čuvajući suverenitet sopstvene domovine.

To ne mora da se učini ratom, lamentiranja diktatora kako ne bi da mu njegova i naša deca ginu u ratu, pa valjda zato prihvata veleizdaju, su obične neistine. Ratovati više ne moramo, Povelja OUN štiti naša suverena prava, jedini problem je da suverenitet zemlje počnu da štite naši navodni političari.

Sada Prištini treba samo dozvola da dobije mesto u UN- u, po mogućnosti kompletnu sa punim pravnim priznanjem od Srbije. Oni neće dozvoliti Srbiji da napravi bilo kakve druge projekte na "svojoj teritoriji", posebno projekte koji potkopaju njihovu zvaničnu verziju "srpskog genocida". Pokušaj srbijanskog predsednika da nagovori "premijera Kosova" da sprovede istragu koja može pružiti nove dokaze o zločinima albanske strane izgleda vrlo čudno.

Treba podvući i to da predsednik Srbije srpske građane Kosova i Metohije naziva "našim narodom", a ne "građanima Srbije", dakle čak i ovu slobodu ne može sebi da priušti, to nam govori o njegovoj kvislinškoj poziciji i zavisnosti od stranih kolonijalnih vlasti. Nikada većeg izdajnika Srbski narod nije imao niti će imati.

Dakle, separatistička Priština je u toku pregovaračkog procesa dobila od Beograda sve atribute suvereniteta - teritorijalnog integriteta (prema briselskom sporazumu koji su potpisali Vučic i Ivica Dačić,Srbija je prepoznala ustavni i pravni poredak "Republike Kosovo"), vojsku (Beograd se ograničio na nekoliko apstraktnih napada) i pravo na nezavisnu spoljnu politiku (članstvo Kosova u regionalnim asocijacijama, kao i Vašingtonski sporazum iz septembra 2020). Dobila je i od Beograda I carine (atribut inherentan samo u državi), granice, pasoš "Republike Kosovo", brojeve automobila, međunarodnog telefonskog koda, katastarskih dokumenata i evidencije matičnog ureda. Zbog toga Kosovo ima svoje zakonodavne, izvršne i pravosudne organe.

Što se najnovijih zahteva separatista tiče, početkom 2019. godine, Priština, čiji je premijer u to vreme bio sadista i ubica žena i dece Ramuš Haradinaj (koji je došao na ovu funkciju uz pomoć stranke Srpske liste pod kontrolom Vučića), dobila je rudarsko-metalurški kombinat Trepča na severu KiM, a zatim I Elektroprivredu.

Prema rečima zvaničnika Srbije, ovaj sporazum Beograda i Prištine znači da srpska energetska kompanija EPS više ne može da snabdeva električnom energijom opštinu Zvečan bez saglasnosti kosovske energetske kompanije. Kosovo je tada počelo da razvija zajednički sistem snabdevanja električnom energijom sa Albanijom u skladu sa odlukom Regionalne grupe za kontinentalnu Evropu, prema kojoj će povezivanje dve elektrokompanije početi 14. decembra. Ovaj sporazum također sledi iz obaveza koje je Srbija sklopila u oblasti energetike u sklopu Briselskog sporazuma iz 2013.

Razgovori Beograda i Prištine kreću se ka bezuslovnoj predaji, kapitulaciji Srbije. Uoči ovoga, albanska strana sada, kao i uvek, samouvereno ide u ofanzivu. "Predsednik Kosova" Viosa Osmani izjavila je 18. juna da Beograd nije sproveo dve trećine prethodnih sporazuma, dok je "Priština pokazala volju da se uključi u dijalog, ali u dobro pripremljenom procesu koji će kulminirati konačnim sporazumom o međusobnom priznavanju koji će poštovati suverenitet i teritorijalni integritet Kosova." Stav Osmanija potvrđuje šef diplomatije EU Josep Borrell, koji je naglasio da je "dijalog već donio korisne rezultate - integraciju policije i pravde sa severa Kosova u kosovski sistem, kao i carine i članstvo u regionalnim organizacijama", a sada je potrebno "postići sveopšti sporazum koji će evropsku budućnost Srbije i Kosova učiniti stvarnošću".

Pojašnjenja o budućnosti pregovora pružila je bivša članica pregovaračkog tima Prištine Edita Tahiri. Prema njenim rečima ,ključna tačka u pregovorima biće Asocijacija srpskih opština - to nije u suprotnosti sa Ustavom Kosova. Ona je također rekla da je Kosovo od EU dobio dokument koji indirektno zahteva da se toj asocijaciji daju izvršne funkcije, te da kosovski premijer Albin Kurti ne bi trebao "stavljati štapiće u kotače" i protiviti se stvaranju asocijacije.

Obratimo pažnju na činjenicu da pregovarački proces ide u beskrajnom krugu sa istim idejama. Od zaključivanja Briselskog sporazuma jasno je da je Udruženje srpskih zajednica predodređeno za ulogu Trojanskog konja : njegovo stvaranje treba da bude "smokvin list" koji će prikriti veleizdaju Vučića Kosmeta. Vucic ce ovo predstaviti kao "istorijsku pobedu", "stvaranje druge Republike Srpske", "kompromis za koji se borio kao lav". Međutim, naglašavamo da je Asocijacija srbskih opština po Briselskom sporazumu dio ustavnog i pravnog uređenja Republike Kosovo i da mora poštovati kosovske zakone.

U početku, koplja su se razilazila dajući asocijaciji zakonodavnea ovlaštenja. Međutim, takve fantazijske težnje srbijanskih vlasti, koje sanjaju da primoraju Prištinu da osigura pokriće za njihovu potpunu predaju, zaustavili su separatisti. "Kosovski parlament" nije dozvolio pokušaje da se stvore strana udruženja ili tela na "njihovoj" teritoriji, dato zakonodavnim ovlastima, iako na lokalnom nivou. Štaviše, "Ustav Kosova" ne omogućava mogućnost autonomije već samo lokalne samouprave, a "kosovsko zakonodavstvo" sadrži samo dva nivoa decentralizacije : grad i zajednicu. Zajednice se mogu ujediniti u asocijacijama, koje su već u potpunosti provedene. Novo udruženje srpskih zajednica, osmišljeno da reši ista pitanja lokalne samouprave o kojima već odluče udruženja kosovskih zajednica, samo bi donelo daljnji haos, bez koristi samim Srbima, budući da bi njene odluke zavisile od "kosovskih vlasti" i "kosovskog zakonodavstva".

Dalje, Izgubljena je i Vučičeva bitka za "smokvin list" u vezi sa davanjem barem izvršnih ovlasti tim asocijacijama. U ovom slučaju situacija izgleda iskreno komično, budući da bi se ovlašćenja udruženja svela na rešavanje lokalnih pitanja, zapravo, dupliciranje ovlasti stambenih i komunalnih službi. To je tako manji detalj da su, kao što sledi iz Tahiriinim komentara, i Brisel i Priština spremni pristati na taj kompromis. Do sada je to izrazila samo bivša članica pregovarajućeg tima, ali Edita Tahiri je vrlo iskusna političarka koja neće reći ni reč bez koordinacije sa "svojima".

Verzija koju je izrazila Tahiri znači revolucionarnu promenu u pristupu Prištine, koja je po prvi put spremna na kompromis. Kompromis izgleda upravo kao volja da se složi sa stvaranjem strukture koja duplikuje funkcionalnost stambene i komunalne službe po opštinama. Međutim, ovaj simulakrum će, po svojoj funkcionalnosti, najverovatnije postojati samo na papiru, budući da će ko i po kom osnovu moći proveriti njihov rad nakon potpune registracije nezavisnosti Kosova? U svakom slučaju, stvaranje ASO-a je namenjeno samo da sakrije neuobičajenu činjenicu da Srbi postaju nacionalna manjina, u odnosu na koju su njihova prava potpisana upravo kao nacionalne manjine.

To znači učvrsćivanje transfera kosovskog pitanja iz dimenzije suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije na zaštitu srpske nacionalne manjine u drugoj državi, te zaštitu jednog vrlo nepretencioznog u vidu rešavanja lokalnih tehničkih pitanja. To se zove predaja srca Srbskog naroda i nacionalne teritorije jednostranom izjavom volje samozvanog diktatora, koji je nelegitimno izabran na pokradenim izborima u Srbiji koja je dobrovoljno pod njegovom vlašću izabrala kvislinški položaj zarad pljačke sopstvenih gradjana. Ta sramota se neće moći sprati vekovima sa porodica koje u tom zlu učestvuju. Blaženopočivši Patrijarh Irinej je lepo govorio da okupacije dolaze i prolaze, ali izdaja ostaje kao neizbrisiv pečat , to je najveća sramota u srbskom kodeksu časti do koga još uvek narod veoma drži.

"Pravnoobavezujući sporazum" između Beograda i Prištine, kojim bi se dala nezavisnost tkzv.Kosovu, bio bi mnogo značajniji fenomen za međunarodni poredak nego samo "interludiranje" Vučića i Kurtija.

Takav dogovor bi bio bez presedana u posleratnoj istoriji. To će biti demonstrativno legaliziranje rezultata vojne agresije koju su vodile snage NATO-a protiv suverene države. Jednostrana upotreba sile (bez odobrenja Veća sigurnosti UN) jedne države protiv druge prema još važećoj Povelji UN-a je zločin protiv mira i protiv čovečnosti, bez zastare. Celi postojeći međunarodni pravni poredak stvoren je upravo kako bi se sprečile takve radnje i takva postupanja u medjunarodnim odnosima, jednostrana upotreba sile. Povelja UN-a izričito zabranjuje legalizaciju rezultata vojne agresije. Stoga se pre pregovora situacija u zoni sukoba prvo mora vratiti u status quo. Kako je u našem slučaju izneto, Rezolucija Saveta bezbednosti UN-a br. 1244, koja se odnosi na povratak dela vojnog i policijskog kontingenta Srbije na Kosovo, podložna glavnom stanju , teritorijalnom integritetu Srbije, ciji je Kosovo i Metohija integralni deo.

Međutim, tokom procesa pregovora, koji je počeo 2003. godine, srpska strana je, iz raznih razloga, pokazala neprikladnu fleksibilnost, pristajući da napravi "male kompromise", koji su počeli da rastu kao gruda snega na nizbrdici. Pregovarački proces je došao do svog logičnog zaključka kada je došao iz pitanja razvijanja forme autonomije za Albance po Rezoluciji 1244 do formule "sve-obuhvatajućeg sporazuma", po kojem svi učesnici koji su u njemu uključeni podrazumevaju priznavanje nezavisnosti "Kosova" od strane Srbije i / ili njegovog dogovora sa članstvom Prištine u UN. Tako se "internacionalizacija" pitanja razvijanja oblika autonomije za Albance pretvorila u pitanje statusa, ali ne i albanske nacionalne manjine koja živi na teritoriji Srbije, nego "Republike Kosovo", koja je na korak od pune međunarodno priznate nezavisnosti.

Ukoliko srpske vlasti nastave da srljaju putem kojim je gospodin Tadić kročio 2003.godine, pa nastavili Ivica Dačić i Aleksandar Vučić, Srbske nadležne vlasti , ne samo Ustavni sud već i odredjene bezbednosne i pravosudne službe, bi morale početi postupak utvrdjivanja da li je dosadašnje postupanje i potpisivanje raznih jednostranih izjava volje i poklanjanja ogromne imovine i imovinskih prava teroristima, uključujući I deo okupirane državne teritorije, bilo ustavno i po propisima zemlje ili se radi o aktu veleizdaje I nanošenju ogromne štete sopstvenoj zemlji, za koju treba izreći i odgovarajuće sankcije.

Vremena nema, završni čin se približava, sramota naše zemlje i našeg naroda je sve veća, a šteta može postati nenadoknadiva.