Postdemokratija

JEBIGA!

Jebi ga, Marčelo je već sve rekao! I sve je stalo u dve reči. I ocena stanja u državi i u društvu. I odnos vlasti i većine građana prema tome. Jebiga, propade nam još jedna godina života. Ali, šta se tu može, jebi ga. Pitanje je samo hoćemo li i na kraju ove koja sledi reći isto. Dokle će nam Marčelova pesma biti samo ventil, uteha i izgovor? Ovi će bez sumnje nastaviti da nas tamane uz pomoć epidemije, da nas jebu u zdrav mozak, da nas lažu i kradu i da nam vređaju dostojanstvo i inteligenciju. Hoćemo li i dalje samo slegati ramenima uz Marčelov komentar ili ćemo ga horski zapevati kao himnu promena. Nas samih, pre svega. Nemamo više šta da izgubimo, jebiga, poručuje kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Vladi Zorana Đinđića i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Dozlogrdilo je. Moramo obrnuti priču i reći : Dosta više, jebiga.

Setio sam se tim povodom jednog starog vojvođanskog vica, koji ide ovako: Stopira Lalu na kolima sa konjskom zapregom čovek i pita: Jel daleko Novi Sad? Pa i nije tako, reče Lala. Jel mogu sa vama, pita namernik. Može! I voze se oni tako već nekoliko sati, pa će putnik ponovo: Jel daleko Novi Sad? E, sad već jeste!

Ne može se stići na cilj ako se krećeš u suprotnom pravcu. Kad uđeš u pogrešan voz, svaka je stanica pogrešna. A mi smo već deset godina u u crveno-crnom vozu, koji nas je jednom već provozao u potpuno suprotnom smeru od istorije i vratio pedeset godina unazad. Sve države oko nas, za koje smo decenijama mi bili Amerika, sad su za nas Evropa, a mi zaglavili u društvo sa Albanijom, koja je pola veka našeg prosperiteta provela u bunkeru. Sreli smo se na pola puta, krećući se oni napred a mi unazad. Sad smo mi zajedno takozvani otvoreni Balkan u koji neće čak ni Crna gora, ni Bosna i Hercegovina. Zajedničko nam je to što je Albanija sve do skora bila kolonija Rusije pa Kine, a mi smo upravo na tom putu.

Posle tranzicije Evropska unija i nije bila tako daleko, što bi reko Lala, a sad već jeste. Umesto da smo sve dalje od devedesetih i ratova, mi smo sve bliži jer su nam na vlasti ponovo oni isti koji su nas u to uvalil. Ratni zločinci su zaštićena vrsta a ljudi koji se protiv toga bune su izdajnici, strani špijuni i plaćenici, koji navodno rade protiv svoje države. Sa većinom suseda smo i dalje na ratnoj nozi. RTS je sve dalje od javnog servisa građana, a televizije sa nacionalnom frekvencijom sve bliže vlasti, zapravo postali su ekspozitura režima i rezervni položaj predsednika države Aleksandra Vučića.

Pravosuđe je sve dalje od pravde i pravičnosti, Ustavni sud od Ustava, a Apelacioni od zakona. Eno ga i Darko Šarić se pridružio vlasniku Jovanjice Predragu Koluviji u kućnom pritvoru na Dedinju, gde su stešnjeni u luksuznim vilama kupljenim od proizvodnje i trgovine drogom. Narod je opet bio u pravu kada je davno zaključio da para vrti gde burgija neće.

I sasvim logično bogati su sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji. Zapravo, svi koji nisu bogati su u stvari siromašni ili na ivici siromaštva.

Na sve to zastrašujuća epidemija hara već dve godine, a dokle će ne zna se. Vlast se ne usuđuje da joj se ozbiljnije suprotstavi kako se ne bi zamerila glasačima pred izbore, ni onima koji su za vakcinaciju i kovid propusnice, ni onima koji su protiv. A i odgovara joj atmosfera neizvesnosti i straha koju virus dodatno pojačava. Kada se tome doda i svekoliko zagađenje životne sredine, otimanje vode i zemlje, dara je prevršila meru. Seljačka je ovo zemlja, svima su nam koreni na selu i u sve nam možeš dirati samo ne u zemlju.

Sve je više ljudi koji shvataju da mi ne živimo u normalnoj državi, jer u ovoj zemlji je i nemoguće moguće, a ono što je moguće baš i nije. I to se vidi svaki dan, ne samo na krupnim pitanjima nego i onim sasvim običnim u svakodnevnom životu. Sve je očiglednije kako u zlatnom dobu cene vrtoglavo rastu, kako nas banke pljačaju za kredite bez kojih ne bismo preživeli, pa i za svaku najmanju uslugu.

Kako su izvršitelji beskrupulozni, radeći po principu kadija te tuži kadija ti sudi. Kako su pooštreni kriterijumi za registraciju automobila, veliki broj građana ostavili bez starih ali još držećih vozila za po kući, jer niko više nigde dalje ni ne putuje kolima.

Oni koji imaju lete avionima, a svi ostali taljigaju po svom kraju krntijama koje nikog ne ugrožavaju jer ne mogu brže ni od biciklista. Ili, kako nas parking servis dere i za svako zakažnjenje ili zaborav naplaćuje dvadeset puta veću cenu i to ne naziva kaznom, jer po zakonu ne sme da nas kažnjava za korišćenje parkirališta napravljenih u našim ulicama, našim novcima. To se sad zove dopunska uplata, za neplaćenih 40 dinara čak 900, za korišćenje parking mesta kojih inače nigde nema dovoljno.

A da ne pričamo o medijima koji nas bombarduju lažima i glupostima, o ograničenjima za posete restoranima i događajima iz kulture, zbog epidemije, dok se na Skupštinu vladajuće stranke i Vučićeva bezbrojna otvaranja čak i konzervi, masovno privode ljudi bez provere i zaštite.

To se više ne može trpeti. Nema nam druge, jebi ga, nego da se pobunimo. Protiv sistema, sistema vrednosti pre svega, i protiv režima koji ih nameće. Protiv svega što nam život čini bednim i nedostojnim čoveka, tako da se u dvadeset i prvom veku živi samo da bi se preživelo. A pred kraj tako protraćene godine pokazalo se da mi to možemo.

Ako je ova godina nešto donela, pokazala nam je da je i moguće ipak moguće, kad zajedno i čvrsto stanemo iza jednog pravog i zdravog cilja. U situaciji sveopšteg straha, letargije, pa i depresivnosti, protesti građana koji su blokirali sve magistralne puteve u Srbiji, upalili su svetlo na kraju tunela i posle dugo vremena probudili nadu da u novoj godini zaista može da se desi nešto novo. Opozicija se, doduše, još češlja ali moraće i ona da se prilagodi i uključi u kolo koje su poveli probuđeni i pobunjeni građani. I da igraju kako narod svira.

U takvoj situaciji, dok opozicija u nedogled pregovara o tome šta i kako treba preduzeti i šta će ko dobiti od plena, nije ni čudo što su građani uzeli stvari u svoje ruke. Jedni kažu Ustanak, drugi Kreni promeni, treći Ne davimo Beograd i tako redom, svaki grad i skoro svako naselje ima svoj manji ili veći pokret za odbranu od pošasti koja ih je snašla, bilo da je reč o vazduhu, vodi ili zemlji, primitivnim i stoga osionim siledžijama i lopovima u lokalnoj vlasti, pa i batinašima koje plaćaju.

Sve su to samo povodi za pobunu, a pravi razlog je opšte nezadovoljstvo svim i svačim, sveopštim stanjem u zarobljenoj državi u kojoj ne funkcionišu osnovne institucije sistema. Pitanje je samo dana kada će se sve to pretvoriti u jedan talas koji će kao poplava preplaviti Srbiju, a poznato je kad naiđe poplava sva govna isplivaju na površinu.

Takav ishod je neizbežan i sad već toliko očigledan, da je Vučić u ozbljnoj panici počeo svaki dan da putuje po zemlji svima obećavajući kule i gradove, ne bi li podmićivanjem različitih slojeva društva odvratio one još neodlučne od priključivanja tom talasu. Međutim, i sam sve svesniji te nemoguće misije, istovremeno se sprema da kao pacov napusti brod koji tone. Sad se ozbiljnije nego više puta dosad prosto kune da će posle izbora napustiti mesto predsednika stranke, a još je u dilemi i da li da se kandiduje za predsednika države.

I ovoga puta treba mu verovati jer je zaista u bezizlaznoj situaciji. Sada drugačije priča i o večitom atentatu na njega, prosto moleći da ga neko strelja pošto ga drugačije, navodno, niko ne može skinuti sa vlasti. Govori tako Jer vidi da se kraj njegove vladavine ubrzano približava, a zna da on to neće moći da podnese. Za njega je gubitak vlasti ravno smrti, tako da on tu ne vidi razliku. Svejedno mu je hoće li biti ubijen mecima ili glasačkim listićima. Čak, imam utisak da podsvesno priželjkuje fizičku likvidaciju. To bi lakše podneo, manje bi se mučio nego u slučaju rušenja sa vlasti i svih istraga i suđenja koji ga posle pada čekaju. I poniženja ponajpre od onih koji su ga do juče obožavali i bespogovorno slušali. Kad bi, daleko bilo, zaista bio ustreljen, sigurno bi ušao u istoriju o čemu sanja svih ovih deset godina silovanja države i naroda. Bio bi to relativno najčasniji izlaz iz brloga koji je sam napravio jer ispao bi žrtva, kako se sve vreme i predstavlja.

Zbog svega toga verujem da je zaista na velikim mukama da se odluči šta će sa sobom. Najradije bi se obesio, kako sam kaže, samo da ne žulja štranjka. Sam da se povuče i odrekne vlasti ne može, a ako slučajno izgubi na izborima, što sad već nije nemoguće, on to neće preživeti. Ako ne napusti stranku, ona bi mogla da ga povuče u provaliju jer suviše je u njoj debelo korumpiranih doglavnika i mladih idiota koji je svojim nastupima u Skupštini i na televizijama samo dodatno kompromituju.

Sve je više i onih za koje bi se moglo reći da su nešto između, pola riba pola devojka, kao što su premijerka Ana Brnabić i ministarka Darija Kisić-Tepavčević, koje su se toliko nalupetale poslednjih dana da to ni pas smaslom više ne može da proguta. Ali, ako prepusti stranku mogao bi proći kao njen osnivač Toma Nikolić, a glavni egzekutori će biti upravo njih dve. Jebiga, ako su mogle tako da se ostrve na Gorana Markovića, koji im ništa loše nije uradio, kako li će tek postupati sa onim koji tako od njih pravi budale. Nisu one baš blesave kao onaj skupštinski profesor PATALOGIJE, koji ni ne zna šta govori ali duboko veruje u to. Znaju njih dve jako dobro da Marković nije čak ni pomislio to što mu pripisuju da je rekao, tako da ne možemo ni zamisliti šta li će tek raditi onome koji ih je na to naterao, kad taj dođe na tapet.

Vučićeva situacija u političkoj igri u kojoj se preigrao, zaista je nemoguća, slično kao u slučaju Rio Tinta sa kojim ne zna šta će, baš kao ni sa sobom. Ako mu omogući da nastavi da prekopava i truje Srbiju, narod će mu suditi, a ako ga protera iz zemlje presudiće mu upravo taj Rio Tinto, javnim objavljivanjem svih ugovora koje je sa njime sklpio i bankarskih računa na koji mu je uplatio očigledno ogromnu lovu. A, moraće do izbora i to da prelomi jer protesti će biti sve češći i sve žešći ako to bude odlagao kao što je navikao sa svim drugim aferama, jer to je u narodu poprimilo razmere pitanja biti ili ne biti, skoro kao Kosovo.

Jebiga burazeru, sam si zakuvao tu kašu, došlo je vreme da je kusaš! Krčag ide na vodu dok se ne razbije.