Povodom

Ko je porobio EU i kako Amerika simulira ratne igre pred granicama Srbije?

KVAKA 22

U pripremi NATO pakta kao američke prethodnice u mogućem napadu na Rusiju, a u susret „majci svih ratova”, sukobu najvećih svetskih sila, takozvanom Trećem i „poslednjem” svetskom ratu, američka vojska „sparinguje” armijama svojih saveznica. Trenira ih, uvežbava, za trenutak „konačnog obračuna”. Novo u ovom poznatom, suludom, ne i nemogućem scenariju, je to što se ove ratne igre dešavaju na samoj granici sa Srbijom. I to u trenutku koji može da promeni njenu celokupnu sudbinu pa i njen opstanak kao stare balkanske države i nekadašnje srednjovekovne imperije. Istovremeno, konfuziju u sedištu Evropske unije iskoristili su njeni istinski neprijatelji, idejom osnivanja „Evropske političke zajednice”, kojom bi se Velika Britanija vratila na „komandni položaj”. Gde je mesto Srbiji (pa i čitavom regionu) u novonastalom haosu? Zna li nadobudni samodržac A. Vučić na koju bi stranu okrenuo kormilo ili se nada da će ga „plutajući” kurs izbaciti na sunčane Karibe?

Nikola Vlahović

U četvrtak, 12. maja ove 2022. godine, počela je do sada najveća vojna vežba NATO pakta pred vratima Srbije, u kojoj je učestvovalo blizu 5.000 pripadnika svih rodova oružanih snaga Sjedinjenih Američkih Država i njenih saveznika. Učestvovalo je čak 45 borbenih aviona i transportnih helikoptera sa oko 1.800 padobranaca i jedinicama zaštitne lovačke avijacije. Predviđeni rok vežbe bio je osam dana, a najveći deo vojne tehnike i ljudstva ostaje u Makedoniji “shodno razvoju događaja u Ukrajini ali i na Balkanu”, kako piše u jednoj od zapovesti nadležne američke komande...

Sve ovo se dešava na vojnom poligonu Krivolak u Severnoj Makedoniji, danas najvećoj bazi američkih trupa na Balkanu, znatno većoj od baze Bondstil na Kosovu. Navedeni razlog za ovako ozbiljno grupisanje američke vojne sile na ovom delu Balkana, zvanično je bio “provera NATO snage za slučaj da se ukrajinska kriza prelije na prostor Balkana ili istok Evrope...”

Vežba o kojoj je reč, službeno je nazvana “Brzi odgovor 22” a započela je masovnim desantom ojačanog bataljona iz američke 173. padobranske brigade stalno stacionirane na Krivolaku. U navodnoj vežbi (a ustvari ozbiljnom pozicioniranju oružanih snaga SAD na Balkanu) osim američkih vojnika učestvovali su i pripadnici oružanih snaga Severne Makedonije, Velike Britanije, Italije, Grčke i Francuske, te minijaturnih sastava Crne Gore i Albanije...

Ironija, slučaj ili namera, tek naziv “Brzi odgovor 22” jasno ukazuje da bi američka armija sa saveznicima vojno branila ovaj deo Balkana, ukoliko je napadne Rusija! Tako i piše u novoj vojnoj doktrini Bajdenove vlade i njegovih jastrebova u Pentagonu (kojih je istina manje nego što bi ovaj ostareli nasilnik želeo).

Očito se (zbog rata u Ukrajini), čitav Zapad na čelu sa SAD ozbiljno uhvatio u zamku sopstvene birokratije i nedefinisanih spoljnopolitičkih ciljeva. Za direktan rat niko nije spreman. Za podmuklo naoružavanje ukrajinskih nacista i “bitke do poslednjeg Ukrajinca”, svi su spremni.

Na sceni je važan detalj iz takozvane teorije haosa, a poznat je (u žargonu) kao “Kvaka 22”. Naime, Kvaka 22 je situacija u kojoj pojedinac mora da ispuni određeni preduslov kako bi postigao određeni cilj. Ali, da bi ispunio taj preduslov mora da postigne željeni cilj. Reč je, dakle, o začaranom birokratskom krugu usled koga dolazi do paralize, u ovom slučaju, komandnog sastava NATO pakta i američke vojne sile.

Ovaj paradoks, nazvan je po istoimenom romanu Džozefa Helera iz 1961. godine “Kvaka 22”. Roman opisuje besmislene birokratske prepreke u Drugom svetskom ratu koje su dovele do mnogih štetnih odluka savezničkih armija, ali i nacističke komande u Berlinu i njoj potčinjenih komandanata na terenu.

Kako u praksi danas izgleda ta vojna nemoć na primeru zapadnih armija na čelu sa SAD? Pre svega, vidljivo je neslaganje članica NATO unutar njene birokratije i komandnog sastava. Takođe je vidljivo da je vojna sila SAD “u nesporazumu” sa tom političko-vojnom alijansom. U pitanju su dva razloga za haos u najavi. Sasvim dovoljno da se neko “na zapadnoj strani” u trenutku haotične “subordinacije” prevari i potegne oružje dalekog dometa na Rusiju, što bi dovelo do toga da brzi i “super-brzi” odgovor sa Istoka, stigne odmah, i to na više adresa širom sveta.

Zašto se u ovakvim okolnostima Amerika igra rata pred granicama Srbije?

Da bi bilo jasnije gde se to američke trupe iz ove priče nalaze, treba se vratiti u drugu polovinu prošlog veka. Naime, vojna baza Jugoslovenske narodne armije (JNA) na Krivolaku u najvećoj tajnosti je građena između 1963. i 1971. godine, a kad je sagrađena bila je najveća u tadašnoj državi. Organizacija života vojnog sastava na tom prostoru i opremanje tog velikog nenaseljenog regiona između Velesa, Štipa i omanjeg makedonskog naselja Negotino, koštala je najmanje 50 miliona tadašnjih US dolara.

Danas, vojni poligon “Krivolak” pod američkom komandom zauzima površinu od 22.564 hektara, odnosno 22 km u pravcu sever-jug i 18 km u pravcu istok-zapad. Ovaj vojni poligon okružen je šumskim predelima, njime protiče i deo reke Vardar, postoje i peščani i kameni tereni, idealni za simulaciju pustinje, a sve to zajedno predstavlja savršen prostor za vojne vežbe pešadije, oklopnih jedinica, PVO, ABH odbrane, inženjerije i svih drugih rodova vojske.

Iz “scenarija” za ovu demonstraciju vojne sile pred vratima Srbije, proizilazi da da se radi “o proveri NATO trupa za slučaj potrebe da se angažuje na prostoru Balkana ili na istoku”. Da je to zaista tako, govori i činjenica da su se američki jurišni avioni A-10 iz Nacionalne garde Merilenda, pojavili na aerodromu Petrovec, a istovremeno, stigli su i helikopteri Činuk i Blek houk iz Amerike kao i Apač iz Velike Britanije.

Američka vojna industrija je ponovo “na nogama”. Jer ovakva ista (samo znatno veća) masovna američka vojna vežba do kraja proleća 2022. godine održavaće se u regionu Arktika i Baltika.

Tri dana uoči ove ozbiljne pretnje oružjem, carigradski Sveti sinod pod predsedavanjem patrijarha vaseljenskog Vartolomeja I, detaljno je raspravljao o crkvenom pitanju u Makedoniji, te priznao naziv Makedonske pravoslavne crkve “Ohridska arhiepiskopija”, i poželeo napredak ovog crkvenog entiteta. „Ohridska arhiepiskopija” je tako dobila jurisdikciju u granicama države Severne Makedonije. I taj detalj je bitan kod razmatranja pokušaja “okupacije Rusije”, tačnije, sumanutog pokušaja njene duhovne, kulturne, vojne, trgovinske i svake druge izolacije.

U istoj nedelji, dok se NATO pakt sa američkim trupama “razigravao”, a Vaseljenski patrijarh “podario” Makedoncima arhiepiskopiju, francuski predsednik Emanuel Makron javno je predstavio novu vrstu “političke evropske zajednice” koja bi omogućila državama izvan Evropske unije, uključujući Ukrajinu i Britaniju, da se pridruže “suštinskim evropskim vrednostima”. Cinično, u obraćanju Evropskom parlamentu u Strazburu, Makron je tom prilikom kazao da njegov reizbor pokazuje da “Francuzi žele više Evrope”, što je on ovako protumačio: Ukrajinu treba “prekim putem” priključiti Evropskoj uniji. No, odmah je dodao da bi ulazak Ukrajine u evropski blok potrajao nekoliko godina i da joj usled toga treba pružiti nadu u kraćem roku, te da je

“Ukrajina je zbog svoje borbe i hrabrosti već iskreni član naše Evrope, naše porodice, naše unije, ali, čak i kada bismo joj sutra dali status zemlje kandidata, svi savršeno dobro znamo da će proces za ulazak potrajati nekoliko godina, verovatno i nekoliko decenija...”

Ovaj cirkuski nastup francuskog predsednika tiče se i Srbije. Tih nekoliko decenija obećanja iz Brisela i isto toliko decenija opiranja svake srpske vlasti da se pridruži toj problematičnoj zajednici, prava su slika međunarodnih odnosa na evropskom kontinentu.

Gore od najgoreg se tek sprema. Velika Britanija koja je sa takozvanim Brexitom, prva istupila iz Evropske unije, sada na „sporedna vrata” priprema svoj povratak u jedan novi „model” te zajednice, koju Emanuel Makron već uveliko promoviše. Naime, Makron je predložio stvaranje paralelnog entiteta koji bi navodno privukao države koje žele da uđu u blok i one države koje su napustile uniju (mada je poznato da samo samo jedna takva postoji).

Novi termin koji Makron upotrebljava u ovu svrhu je „Evropska politička zajednica”, a u njoj bi bio zagarantovan povratak Velike Britanije, kao budućeg tutora najmanje jedne trećina članica sadašnje i neke buduće Evrope. Ovakva buduća podela podrazumeva zadovoljenje britanskih imperijalnih potreba, a dve preostale zone ostale bi pod uticajem francuskih i nemačkih interesa.

Pomenuta “evropska politička zajednica” bila bi, prema tom scenariju, otvorena „za demokratske evropske zemlje koje se pridržavaju njenih suštinskih vrednosti u oblastima poput političke saradnje, bezbednosti, energetske saradnje, saobraćaja, investicija u infrastrukturu ili protok ljudi”...

Ovde je namerno izbegnut i „protok kapitala” prema dosadašnjim shvatanjima, a umesto toga, „pokriven” je terminom „investicija”, što rečito govori da bi moglo doći i do povratka nacionalnih valuta u nekom trenutku ili, u nekoj formi opstanak evra u delu te buduće zajednice.

Cinizam koji izvire iz svakog dela ove ideje koju promovišu Makron u Francuskoj i italijanski premijer Mario Dragi, najbolje se vidi prema izjavama poput one da “pridruživanje ne bi moralo da znači i najavu budućeg članstva u EU”...A što se tiče povratka Velike Britanije na “komandni položaj”, on se lako može razumeti u Makronovoj rečenici: “Niti bi bila zatvorena za one koji napuste EU”...

Jedan od najvećih „donatora” oružja, opreme i sve ostale vojne logistike za potrebe ukrajinskih neonacista, svakako je Velika Britanija, koja tamo šalje svoje „savetnike” i svoje „pse rata”, uporno, svakodnevno, te na taj način direktno učestvuje u još neobjavljenom ratu protiv Rusije. Ambicije ove nekadašnje imperije nikada nisu bile manje realne nego danas. Njen obaveštajni kapacitet prevazilazi njenu vojno političku moć, te se može sa pravom reći da je od nje ostala još samo špijunaža i propaganda, istina, vrlo moćna i vrlo dobro raspoređena širom sveta.

Velika Britanija i njeni veliki apetiti za posedovanjem makar dela današnje Evropske unije i zemalja kandidata za ulazak u tu zajednicu, doveli su do toga da je Evropski parlament već pokrenuo inicijativu za novu Konvenciju o budućnosti EU, koja će biti na dnevnom redu poslednjeg junskog samita pod francuskim predsedavanjem i čiji bi zadatak trebalo da bude izrada dokumenta za promene sporazuma EU.

Ovo će svakako izazvati veliki sukob unutar članica EU, pa nije isključeno da nastupi nova administrativna paraliza u Briselu i potpuna neposlušnost ključnih članica ove zajednice..

Sa jedne strane, EU trpi veliki teret američke okupacione vlasti (trenutno je u najvećoj svetskoj bazi američkih trupa, Ramštjan u Nemačkoj, stacionirano toliko naoružanja i opreme, da se može govoriti o pripremama za globalni rat).

U ovom trenutku (16. maj 2022), počela je i najveća vojna vežba u istoriji američkih trupa i NATO pakta, pod kodnim imenom “Weir” (Jež). Vežbe se održavaju u Estoniji tokom narednih petnaest dana, uz učešće čak 15.000 vojnika iz deset zemalja, uključujući Veliku Britaniju, SAD, Finsku i Švedsku.

NATO planira još tri vojne vežbe pod kodnim imenima Defender Europe i Swift Response, u kojima će učestvovati još 18.000 vojnika iz 20 zemalja, a odvijaće se u Poljskoj i još osam zemalja. Vežba kodnog naziva „Iron Wolf” (Čelični vuk) u Litvaniji uključivaće 3000 savezničkih vojnika i 100 vozila.

Uprkos stalnim upozorenjima iz Moskve da NATO prestane sa demonstracijama sile na granicama Rusije, jer će posledice po Evropu i svet biti katastrofalne, ne prestaju drske izjave vodećih ličnosti ove alijanse. Tako se portparolka NATO pakta Joana Lungesku pohvalila da „vežbe poput ovih pokazuju da je NATO jak i spreman zaštititi naše nacije i odbrani se od svake pretnje. Ovo su redovne vežbe, planirane mnogo pre ruske brutalne i neopravdane invazije na Ukrajinu, ali one pomažu da se ukloni svaka mogućnost za pogrešnu procenu ili nesporazum o našoj odlučnosti da zaštitimo i obranimo svaki pedalj savezničkih teritorija. Vežbe NATO-a su odbrambene, transparentne i u skladu sa našim međunarodnim obavezama”...

Još drskija je izjava Dmitra Kulebe, ukrajinskog ministra spoljnih poslova (intervju u listu „Financial Times”), koji je podigao glas na Brisel, rekavši da „Ukrajina očekuje da će ovog leta dobiti status kandidata za prijem u Evropsku uniju” i da će odbijanje tog zahteva smatrati prevarom od strane Evrope. Kuleba je siledžijskim tonom zapretio Evropskoj uniji sa stranica ovog uglednog britanskog lista, dodavši na sve i rečenicu: „Ako ne dobijemo status kandidata, to znači samo jedno - da Evropa pokušava da nas prevari. I nećemo to da progutamo”

Britanska obaveštajna zajednica i na ovaj način intenzivno radi a razbijanju starog ideala Evropske unije, a cilj je jasan: ponovo pokoriti i staviti pod svoju komandu deo kontinenta na koji ova upokojena imperija smatra da ima svoje “istorijsko pravo”. Među tim zemljama svakako se nalaze Grčka i Srbija, ali i druge zemlje Balkana, te južne i centralne Evrope, u zavisnosti od nemačke spoljnopolitičke strategije, ukoliko je ona u ovom momentu uopšte ima...

U haosu i pretnjama te planovima za novu podelu sveta i pre svega Evrope, Velika Britanija traži na sve načine mogućnost da ponovo ustane iz političkog groba koji je sama sebi kopala vekovima, terorišući pola planete. Smetnja na tom putu joj je Rusija. Velika i neosvojiva. Cenu će i ovaj put platiti male zemlje poput Srbije, čije rukovodstvo danas nema ni trunke kapaciteta da shvati šta se oko nje dešava.

Vreme za divljanje Britanaca po evropskom kontinentu je idealno: na čelu velikih zemalja poput Nemačke, Francuske i Italije nalaze se “delegati” bankarskog lobija, zastupnici plutokratskog banditizma, Olaf Šolc, Emanuel Makron i Mario Dragi. Niko od njih neće pomoći opstanu Evropske unije. Naprotiv, spremni su da je “prekomponuju” i stave u službu anglo američkog diktata.

Što se Srbije tiče, stvari su postale jasne kad je 15. februara 2022. godine došlo do direktnog razgovora novog nemačkog kancelara Olafa Šolca i Vladimira Putina. Naime, u tom dugom, na momente i filozofskom razmatranju mogućeg opšteg rata u Evropi, došlo se do potpuno suprotstavljenih stavova. Tako je, na primer, prema transkriptima tog razgovora, Šolc „recitovao” Putinu naučenu anglosaksonsku pesmicu, da je NATO pokrenuo rat u Evropi, protiv Jugoslavije te da je Alijansa to uradila kako bi sprečila genocid na Kosovu. Umesto da raspravlja sa njim, Putin je nakon sastanka na konferenciji za štampu javno kazao šta misli o tome: “...Što se tiče rata u Evropi, nemački kancelar je upravo rekao da ljudi njegove generacije, a ja pripadam njima, teško da mogu da zamisle bilo kakav rat u Evropi. To se odnosi na situaciju oko Ukrajine. Ali mi smo bili svedoci rata u Evropi koji je upravo NATO blok pokrenuo protiv Jugoslavije. To je bila velika vojna operacija uz bombardovanje jedne od evropskih prestolnica, Beograda. Desilo se to bez dozvole Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija...” Tokom te iste konferencije za novinare, Šolc se odjednom “promenio”, rekavši kako je imao iskren i otvoren razgovor sa ruskim predsednikom, te da bi dugoročna bezbednost Evrope bila moguća jedino uz Rusiju i sa Rusijom.

Šta je ostalo od ovih optimističkih tonova novog nrmačkog kancelara? Očito ništa, jer je neposredno nakon prvog jačeg pritiska vlade Džozefa Bajdena, odmah poslao „emisare” u Srbiju i stavio do znanja poslednjem ruskom savezniku u Evropi, da mora da „uskladi” svoju politiku sa EU, te da po cenu teških, katastrofalnih posledica, uvede sankcije Ruskoj federaciji.

Politika koju deset godina vodi Aleksandar Vučić i njegova grabežljiva družina, toliko je bila zaslepljena pljačkom i osvajanjem vlasti sve do poslednje mesne zajednice, da je spoljna politika Srbije bila prepuštena diletantima, neobrazovanim ili poluobrazovanim kadrovima (uz dužno poštovanje retkim karijernim diplomatama i nekim retkim “sedim glavama” kojima je moć samostalnog odlučivanja potpuno oduzeta). Sve je to dovelo do toga da je država prepuštena samovolji jednog čoveka i njegovim dnevnim raspoloženjima.

Na kraju 2021. godine odlazak Donalda Trampa iz Bele kuće doveo je Vučića u potpunu konfuziju, kao i pre njegovog dolaska kad je pogrešno “uložio milion” na bračni par Klinton... Izgubio je tlo pod nogama i odlaskom Merkelove sa mesta dugovečne nemačke kancelarke. Na početku 2022. godine, spektakularno je najavio “milijarde iz Kine” i večno prijateljstvo sa „bratom Sijem”, ponovo ubeđen da će obojica trajati barem 150 godina. „Šokirao” ga je zaokret Nemačke ka levo-zelenim opcijama koje na ovakve balkanske despote ne gledaju nimalo blagonaklono, pa ih se i ovoreno gade (što se vidi po “novom rukopisu” nemačke provladine štampe).

Danas, u maju 2022. godine, režim Aleksandra Vučića više ne vlada sobom. A, gore od najgoreg je što državom i njenim pokorenim institucijama vladaju evroatlanski komesari i diplomate. Od 2014. godine pa sve do danas, Balkan i Srbija kao centralna država Balkana, postali su pravo obaveštajno bojno polje između Rusije i Zapada. Sve vlade u Vašingtonu i vlade njihovih zemalja-saveznica, tokom ovog perioda (ali i decenijama ranije) bavile su se pokušajem demontaže ruskih interesa u ovom delu sveta.

Međutim, vremena i okolnosti su se promenili. Recimo, u nekim izveštajima proameričke analitike u nekim evropskim službama bezbednosti, govori se da je, na primer, „Moskva u Sofiji sve jača” te da nacionalistička i socijalistička opozicija ne kriju proruske simpatije. Zatim da Turska i Kina ulaze u region Balkana pretežno kroz ekonomska ulaganja, te da „u odmeravanju snaga, Peking i Ankara igraju u istom timu sa Rusijom”... Uporno odbijanje EU da otvori pregovore o pristupanju sa Severnom Makedonijom i Albanijom učinilo je Ameriku jedinim efikasnim zapadnim akterom u regionu.

Čulo se u Briselu nedavno da „...ako Zapad ne želi da izgubi ovaj deo Evrope (Balkan) - kojeg je još Vinston Čerčil smatrao strateški ključnim kada su saveznici razgovarali o mestu invazije - mora čvrsto da se odupire ruskom, kao i kineskom i turskom uticaju”...

Sa kim će Vučićev režim napraviti savez nakon “isteka roka” u avgustu ove godine kad mora da se izjasni na koju stranu sveta će se okrenuti? Fenomen “Kvake 22” ne daje odgovore na ovakva pitanja. Možda bi Vučićevu političku i ličnu poziciju najbolje opisao slavni srpski pesnik MIlan Rakić, stihom iz pesme „Dolap”: „Vranče, ti si bio pun snage i volje, I dolap si stari okretao živo, Tešila te nada da će biti bolje, Mlad i snažan ti si slatke snove snivo...”

A 1.

Put u bespuće

Londonski „Ekonomist” procenio je da je Vučićevo „zlatno doba” prohujalo sa arapskim šeicima i pretpristupnim evropskim fondovima, prodajom vojne opreme i naoružanja, sivom ekonomijom i raznim mašinama za pranje novca. Ulazak u „evropski bezbednosni sistem” će Srbiju udaljiti od svih zadovoljstava i profita koji su stizali „slobodnim pogodbama” uglavnom sa azijskim državama, uključujući tu Rusiju, Tursku, Kinu, pa i zemlje arapskog zaliva. Nova pravila igre i „svečane obaveze” koje je dao u Briselu i Vašingtonu, danas i sutra i sledećih meseci, odvešće ga pred politički ambis. No, taj problem je već njegov lični. Ali šta će i kako će i kuda će, a posebno sa kim će, ovako izolovana i prezadužena Srbija?