Konačno rešenje

Ponuđena prinuda: uzroci i posledice Vučićevog odlaska iz Srpske napredne stranke

STADO BEZ ČOBANA

Klimaks svih ludila Aleksandra Vučića koji sledi u narednih tri meseca, ostaviće Srpsku naprednu stranku bez "vođe" a Srbiju uvesti u evroatlanski klan, mimo volje njenih građana. Kako će sa lica zemlje nestati najmasovniji pokret frustriranih gubitnika tranzicije, presvučenih kriminalaca i lovaca u mutnom, prevaranata i hohštaplera svih boja. Kome je Vučić obećao da će Srbija da plati obnovu "nekih gradova u Ukrajini" i kako će ovaj dugogodišnji mrzitelj Evropske unije, postati njen slepi sledbenik u sankcijama koje mora da uvede Ruskoj federaciji...

Luka Mitrović

Ugledni nemački list „Zidojče cajtung” polovinom maja 2022. godine objavio je članak u kome piše da se „jugoistočna Evropa udaljava od Putina”, te da „hod Aleksandra Vučića po žici, postaje sve delikatniji.”

A, koliko je taj rizičan hod u pitanju, vidi se i prema njegovoj stalno neuravnoteženoj politici. Tako na primer, u istoj nedelji u kojoj „Zidojče cajtung” citira njegovu najnoviju izjavu da će „što duže odgađati sankcije Rusiji”, Vučić u Beogradu prima (18. maja) akreditive novog ambasadora Ukrajine, Volodimira Tolkača i tom prilikom naglašava da Srbija uvažava teritorijalni integritet Ukrajine, da „iskreno žali” zbog situacije u Ukrajini pa je, „tumačeći” stavove Saveta za nacionalnu bezbednost Srbije rekao da je Srbija „privržena poštovanju načela teritorijalnog integriteta i suvereniteta država, kao jednog od osnovnih principa međunarodnog prava”...

Tek tu, na tom mestu, u trenutku dok novi ambasador Ukrajine u Srbiji predaje akreditive, saznajemo da je da Srbija civilima, izbeglim iz Ukrajine, obezbedila „najbolje moguće uslove, kao i sva prava na boravišne i radne dozvole, u skladu sa pravilima zemalja Evropske unije, čak i na višem nivou”!

Potom je Vučić kazao ono što Srbija još nije čula preko takozvanih javnih servisa: da će Srbija učestvovati u obnovi gradova u Ukrajini! A, ambasador Tolkač je zahvalio Srbiji na velikoj humanitarnoj i svakoj drugoj pomoći koju je od nje primila! A, javnost u Srbiji ni za to nije znala.

Mogao je građanin Vučić da se svrsta na bilo čiju stranu u ratu u Ukrajini, ali je Vučić kao predsednik Republike Srbije, bio dužan da se drži proklamovane vojne i političke neutralnosti ove države. Umesto toga, građani Srbije su opet postali taoci njegove samovolje i takođe postali protivnička strana Rusije a da to nisu ni znali!

Tražeći alibi za odluku da uvede sankcije Rusiji, Vučić se više puta zahvaljivao ukrajinskom ambasadoru Tolkaču za „principijelan stav” u vezi Kosova (Ukrajina ne priznaje Kosovo) što bi trebao da bude njegov odgovor naopako protumačenoj Putinovoj izjavi da se Donbas može odvojiti od Ukrajine na istom principu kao i Kosovo od Srbije.

Odavno je srpskoj javnosti poznato da Vučićev lični i politički karakter ne postoji, da radi onako kako je i uvek radio, stojeći iza onih za koje trenutno proceni da su mu „sigurnija opcija”. A, kao što je poznato, tokom deset godina njegove vladavine, više puta je napravio za Srbiju tragične greške i potpuno promašene procene sa nesagledivim posledicama.

Ne treba zaboraviti da je u nekoliko navrata poslednjih meseci, tokom dosadašnjeg toka rata u Ukrajini, nudio Beograd i Srbiju kao „mesto pomirenja” Rusije i Ukrajine, ne znajući očigledno šta čini i u čije ime to čini. Svemu tome je prethodilo prihvatanje Rezolucije UN o „ruskoj agresiji” gde je pred Ujedinjenim nacijama, pored podrške integritetu i „međunarodno priznatim granicama Ukrajine” (dakle sa Krimom i Donbasom) on lično u ime Srbije i svih građana Srbije, osudio „agresiju Rusije na nezavisnu državu”. Samo nekoliko sati kasnje, Vučić se na sve načine branio da je Srbija glasala „samo za neke delove te rezolucije” i da nije uvela sankcije Rusiji.

Ali, kad mu je trebalo, u sred predizborne kampanje i neposredno pred same predsedničke izbore, digao je na noge skoro 150 hiljada ljudi za samo nekoliko sati koji su ga podržali svojim potpisom da ga žele za predsedničkog kandidata. A, on im je govorio ono što su želeli da čuju: da je Zapad kriv za stanje na Balkanu i za stanje u Ukrajini, da je NATO pravio zločine 1999. u SRJ, da je Amerika izvor svih zala i slično.

Tokom predizborne kampanje i samih izbora, već je bilo jasno da će uskoro sve suprotno tome da govori, agituje i potpisuje. Nema nikakve sumnje da je Vučić svoj zadatak, svoju „svečanu obavezu” datu pred čelnicima MI6, da će „držati pod kontrolom desničare, rusofile i nacionaliste u Srbiji”, ozbiljno shvatio. I da taj posao i sada radi kako najbolje zna. Takođe nema sumnje da je za svoj poslednji predsednički mandat dobio podršku iz Evropske unije i Amerike, upravo zbog tako „važnog posla” koji mu je poveren.

Sve ovo, ali i mnogo drugih Vučićevih „kontroverzi”, dovelo je do tihih i javnosti još nevidljivih unutrašnjih podela u Srpskoj naprednoj stranci, koji su sve do sada funkcionisali kao stado ovaca, kojima glavni čobanin određuje putni pravac, pa i travu koju će da popasu.

Naime, približava se trenutak razlaza te stranke i njenog samoproglašenog „vožda”. Pažljivije „čitanje” takozvane podzemne diplomatije, govori da bi Vučićeva Srpska napredna stranka uskoro mogla da postane njegova ružna prošlost. Naime, njegov više puta najavljeni odlazak sa mesta predsednika te stranke, desiće se, ne toliko ličnom voljom koliko voljom velikih sila, koje mu „pomažu” da do avgusta 2022. godine i zvanično okrene leđa Rusiji.

Tako SAD, Velika Britanija i Evropska unija, preko ovlaštenih „donosilaca vesti”, traže od njega ovih dana da se oslobodi „nepotrebnog balasta” funkcija i odgovornosti i svede svoju predsedničku ulogu na ono što piše u Ustavu Republike Srbije. Dakle, da potpisuje ukaze, prisustvuje svečanostima, ljubi zastavu i deli ordenje, dok oni (EU, SAD i NATO) traže povoljnu ličnost za mesto predsednika vlade koja će da potpiše sa Albancima „sveobuhvatni sporazum” i objavi da je Srbija uvela ekonomske i svake druge sankcije Ruskoj Federaciji.

Posledice su vidljive i posmatračma sa druge strane Atlantika. Naime, prema poslednjem izveštaju američke provladine organizacije Fridom Haus (Freedom House), koji je objavljen pre nepunih mesec dana (poslednjih dana aprila meseca ove 2022. godine), Srbija je „reformama” Aleksandra Vučića unazađena najmanje dve decenije. Takođe, Fridom Haus, poznat decenijama po analiziranju stanja u državama širom sveta, tvrdi da je od svih drugih zemalja na takozvanom Zapadnom Balkanu Vučićeva Srbija najviše nazadovala kada je reč o sprovođenju demokratskih reformi.

Prema izveštaju nazvanom službeno: „Zemlje u tranziciji - Od slabljenja demokratije do autoritarne agresije”, Srbija se ne može smatrati demokratskom državim ni po kakvom kriterijumu. Niti po poražavajućim brojkama koje govore o sve lošijem životu građana, niti po zastrašujućim činjenicama „na terenu”.

Ali, kao i čitava liceremerna zapadna geopolitička elita, i Fridom Haus preskače činjenicu da najveće zasluge za takvo stanje treba pripisati evropskim državnicima protekle decenije, koju su znali za korupciju i organizivani kriminal u Srbiji, pred kojima je Vučić svakodnevno demonstrirao svoju samovolju, kršio Ustav i sve zakone, rugao se demokratskim težnjama građana Srbije, klevetao ih i javno ponižavao, pa čak se i evropskim komesarima smejao u lice, dok se klanjao „evroatlanskim integracijama” a istovremeno se zaklinjao Rusiji i Putnu na vernost.

Uprkos svemu što je činio da unazadi Srbiju, ona je u nečemu prva: ima što niko nema, desetogodišnje divljanje jedne stranke i njenog vođe, koji tvrdi da u njoj ima preko 750.000 članova i još toliko simpatizera i sledbenika. Ta tvrdnja nije bez osnova, jer su istraživanja organzacija poput Fridom Hausa nešto slično i potvrdila.

Pitanje je kako će se ova stranka i njeno brojno članstvo nakon Vučićevog odlaska sa mesta „vođe” ponašati. Radi se, inače, o najbrojnijoj političkoj stranci na evropskom kontinentu, koja ima oblik pokreta ili masovne organizacije i kojom je do sada dirigovao samo jedan čovek. Unutar te masovne organizacije nije bilo ničega osim njegove lične volje. Taj princip je preneo i na nivo države gde je sebe postavio kao neprikosnovenu ličnost.

Kako je dobro poznato da su Vučićeva bolesna pohlepa, bolesna sujeta, bolesna grabežljivost i sve druge njegove bolesti takve i tolike da je nemoguće na razuman način takvu ličnost odvojiti od prestola i državne kase, njegovi zapadni „prijatelji” odlučuli su da taj posao obave prinudnim putem. Za početak će Vučić dužnost predsednika stranke predati nekome drugom. Stranka (SNS) će se delom negativno odrediti prema sankcijama koje Srbija mora da uvede Rusiji. Ali, Vučić u tom trenutku neće biti odgovoran za stav stranke, jer ga tamo više neće biti.

Zbog nastupajućih dramatičnih događaja koji Srbiju očekuju pre početka septembarskih zasedanja u Briselu, u problemu su svi stranački biznismeni, sve njihove „tekuće investicije”, ali pre svega i sva državna ulaganja u infrastrukturu, od kojih je većina nedovršena ili još nije ni započeta. Dramatično je stanje i u državnim institucijama koje ustvari i ne postoje, jer armija funkcionera koji „primaju” ali ne zarađuju natprosečno velike plate, nespremna za Vučićev prinudni odlazak iz stranke. Bio im je „žirant” i pokrovitelj svih mutnih poslova, a od njih je očekivao samo slepu poslušnost.

Trenutno, najmanje pola miliona (od, kako tvrde u SNS, 750 hiljada članova stranke), rado bi se preselila u neku sigurniju zavetrinu ali je jednostavno nema. Ni „preletači” više nemaju gde da „prelete” jer nema ni opozicije ni stranaka. Ima samo marginalnih političkih grupa i pojedinaca, bez ozbiljnijeg uticaja u društvu.

Posledice Vučićevog jednoumlja i jednopartizma, dovele su do toga da su predstojeći slom države i partije povezan proces. Poslednji put se to desilo padom jugoslovenske države, jer su ondašnja država i ondašnja jedina partija na vlasti bili jedinstveni. Pa je shodno tome i pad u ambis bio zajednički.

Što se samog Vučića tiče, njegov pad će biti mnogo ozbiljniji od rušenja tako velike stranke, jer je direktno povezan sa više kriminalnih preduzeća, njegovim „blagoslovom” opljačkane su državne milijarde evra, a narodu je bačena prašina u oči i sitniš kao deci na svadbenom veselju...

Poznata je njegova patološka mržnja prema stranačkim podanicima, a ni podanici nisu potrčali u njegovu stranku bez utvrđenih ličnih ciljeva i ambicija. Nije bilo ljubavi između njega i te stranke, bilo je one kockarske strasti, lopovskog duha koji se probudio kod najgoreg društvenog taloga i osvetničkog besa gubitnika tranzicije koji su u tu stranku ušli „da se obračunaju sa lopovima”, a postali su „telesna garda” nagorih lopova predvođenih Vučićem i njegovom mašinerijom za otimačinu.

S vrha do dna te glomazne, neodržive i duboko kriminalizovane stranačke piramide, nalaze se „kadrovi” sa ili bez formalnog obrazovanja, beskrupulozni, agresivni i spremni da brane „državni posao i redovnu platu” do poslednjeg daha. Ova stranačka armija, puna vlastohlepnog i srebroljubivog polusveta, spreman je i Vučiću lično da skine glavu ukoliko ih neko omete u malom ili velikom biznisu koji im je ta stranka omogućila i on lično, nasiljem, korupcijom i proterivanjem svega što je bilo vredno u ovoj zemlji.

Zvanični podaci govore da Srbija trenutno ima šest miliona i devetsto hiljada stanovnika (i brojem: 6.900.000). Srpska napredna stranka je prema podacima stranih posmatrača, ali i prema nekim domaćim, navodno nezavisnim izvorima, najveća stranka u Evropi, a verovatno jedna od najvećih na svetu, gledano prema broju stanovnika. Nedavno su objavljeni podaci nemačke kompanije Statista, specijalizovane za podatke o tržištu, koji govore da, na primer, u Velikoj Britaniji dve najveće partije zajedno imaju oko 660 hiljada članova. Takođe, prema temeljno urađenom istraživanju Statista, Socijaldemokratska partija (SDP) Nemačke ima 419 hiljada članova, a Hrišćansko-demokratska unija (CDU) 405 hiljada. Dakle, nijedna od dve vodeće i najveće nemačke partje, nema članova koliko ih ima Vučićeva Srpska napredna stranka. A, Nemaca zvanično ima više od 83 miliona.

I jedna od dve najveće svetske političke stranke, Komunistička partija Kube, koja ima 11 miliona stanovnika i 670 hiljada članova, nije brojnija od Vučićevih „naprednjaka”. Kako se ovo dogodilo i kakva je sudbina Srbije i ovako brojnog članstva jedne stranke, nakon neizbežnog pada Aleksandra Vučića?

Poznato je da je srpsko biračko telo sklono „preletanju” i da ga je lako potkupiti sitnim „darovima” u predizbornim kampanjama, a kasnije, kako se ko snađe ili kako se ko pokaže, te shodno tome stranka na vlasti bude darežljiva. Ali, prvi put u kratkoj i burnoj istoriji „novog višestranačja”, desilo se da jedna stranka i njen samozvani vođa, okupe oko sebe ljude bez ikakve ideologije i makar malo utopističkih ideja sa kojima se ranije ulazilo u politiku.

Ovu masu okupio je Vučićev poziv na otimačinu, pa su čitave divizije bivših Šešeljevih radikala, nezadovoljne podelom plena i „prvobitnom akumulacijom kapitala”, dobile novu priliku i mlađeg vođu, a za njima su krenuli svi lovci u mutnom, sitni i krupni kriminalci, otpadnici i gubitnici iz svih drugih stranaka, bez izuzetka tražeći samo jedno: da učestvuju u podeli plena. Od najsitnijeg radnog mesta do milionski vrednih poslova.

I što se Vučić više „širio” finansijski zajedno sa svojim poverenicima, kumovima, familijom i prijateljima, to mu je stranka postaja sve veća. A što je stranka bila veća, i megalomanski prohtevi članstva postajali su sve veći.

Danas, na početku svog poslednjeg predsedničkog mandata, vlastodržac se suočava sa činjenicom da njegove „poslovođe” imaju više bagera i kranova nego što ima zgrada i puteva u državi. I sve to novcem koji ide iz budžeta i od dela kriminalnog profita srpskog podzemlja.

Zbog svega toga, svaki deveti građanin Srbije ima člansku kartu Srpske napredne stranke i njome otvara sva potrebna vrata u državi. Ukoliko je tačno izračunao Fridom Haus, da ima oko 750.000 članova Vučićevih „kurjaka”, uskoro bi taj broj mogao biti veći nego što je bilo članova i „vernika” Srpskog pokreta obnove iz 1991, ali i nekadašnjeg Saveza komunista Jugoslavije koji je na vrhuncu svoje moći imao oko 900.000 onih koji su redovno plaćali članarinu. Podsećanja radi, SFRJ je bila jednopartijska država, sa ukupnim brojem stanovnika od 23,3 miliona, broj članova SKJ iznosio je oko 900.000, što znači da je tek svaki njen dvadeset i peti građanin bio član tada jedine partije.

Brojke deluju još ozbiljnije kad se uporede sa drugim državama, njihovim liderima i članovima vladajućih partija. Tako, recimo, Kina ima 1,39 milijardi stanovnika, dok vladajuća Komunistička partija Kine ima 90.594.000 članova, što znači da je svaki 15. Kinez član partije Si Đinpinga. U Rusiji živi oko 147 miliona ljudi, a broj članova vladajuće stranke iznosi 2.073.772, tako da je svaki sedamdeseti stanovnik član partije Vladimira Putina. Ukupan broj stanovnika Francuske iznosi 66,99 miliona, a stranka sadašnjeg francuskog predsednika Emanuela Makrona „Republika u pokretu” ima 419,435 članova. Dakle, jedan na svakih 157 građana Francuske učlanjen je u stranku njihovog predsednika.

Ali, tamo nisu članovi stranke bili ljudi poput nekog kriminalca i višestrukog ubice Belivuka. Razlika je ogromna. „Kvalitet” članstva SNS će se uskoro pokazati. U najkraćem mogućem roku sa scene će nestati jedna ovoliko brojna stranka, jer to i nije bila stranka u izvornom značenju tog termina. Bila je to i još neko vrlo kratko vreme će biti, političko kriminalna firma Aleksandra Vučića, gde su svi radili „na određeno vreme”, sa promenljivom srećom i na različitim pozicijama. Neki su postali multimilioneri, a neki su stigli do radnog mesta u državnom preduzeću. Povezuje ih to što su svi imali zadatak da slave vođu i glasaju za njega, uvek, na svim izborima i pod kontrolom unutarpartijskih špijuna.

Kako je Vučić objašnjavao prisustvo kriminalnih klanova u njegovoj stranci? Jednostavno, lakonski, kako on to inače radi; „...Mi imamo u ovom trenutku 500 hiljada članova, da li mislite da niko od njih neće počiniti nikakvo krivično delo? Moj je odgovor da nije bio član SNS (Belivuk) ali ne razumem šta bi to promenilo.” Vojvođanski odbor Srpske naredne stranke se nedavno hvalio kako ta stranka ima „...veći broj članova nego sve parlamentarne stranke zajedno u 21 od 28 članica Evropske unije!”

U Evropi se tome čude, ne razumeju, teško im je da shvate ovaj „masovni pokret”, a sociolozi i politikolozi objašnjavaju sve to kao i svi obični građani Srbije: Vučićeva vlast drži uzde, vlada medijima i biznisom. Bez njih (SNS) nema ni života ni zaposlenja.

Tome je došao kraj. Odlazak Vučića iz Srpske napredne stranke je već dogovoren u Vašingtonu, Londonu i Briselu, tamo gde je dogovarano i njeno stvaranje, pa čak i njena kasnija podela i raspad, što tek treba da se desi.

Mada je izvesno da će Vučić prinudom napustiti Srpsku naprednu stranku, što bi trebalo da bude početak demontaže njegove političko kriminalne građevine, on i dalje veruje da je „Patrijarh” umesto stvarnog patrijarha, pa se pojavio i na redovnom majskom zasedanju Svetog arhijerejskog sinoda, kako bi još jednom zastrašio srpsku javnost i dramatizovao svetsku i domaću političku situaciju.

Tom prilikom je govorio o tome kako je Srbija u znatno težoj situaciji „nego što to danas izgleda” te zlokobno najavio da od septembra meseca sledi „možda najteže vreme od 1944. godine, i to za ceo svet”... Njegovo ponašanje na prijemu sa patrijarhom i episkopima više je ličilo na „popovanje popovima”, nego na bilo kakav „bratoljubivi govor” pa je beskonalo pričao o tome da su „počele pripreme za zimu, da će uvek biti struje, gasa, grejanja ali da će to teško ostvariti, možda teže nego ikada, ali mi vršimo pripreme da uradimo sve što možemo, ali je na globalnom planu stanje teže nego uoči Drugog svetskog rata ili tokom samog rata”. I tu je iskoristio priliku da se pozove na izjavu Vladimira Putina o Kosovu koju uporno koristi kao alibi za uvođenje sankcija Rusiji: „...Od kada je predsednik Vladimir Putin rekao na čemu u formalno-pravnom smislu zasniva upad u Ukrajinu, sve zapadne sile ubrzano rade na tome reše kosovski čvor. To čujem bukvalno na svakom mestu u zapadnom svetu, a znate da je Srbija pod ogromnim pritiskom jer je jedina zemlja u Evropi koja u ovom trenutku nije uvela sankcije Rusiji...”

A 1.

Poslanica Vučićeva

(deo iz "obraćanja" patrijarhu SPC i episkopima)

"U uslovima do sada nevidjene histerije, gde brutalne pretnje postaju jezik svakodnevice i gde niko nikoga ne želi da čuje, naše je da pokušamo da sačuvamo svoju zemlju i narod, da sačuvamo mir i život u Srbiji. Zato će nam od septembra sabornost biti potrebnija nego ikad"