Do koske

Vučićeva građevinska mafija u službi lažnog ekonomskog preporoda

NA RAČUNIMA FARAONA, STOTINE MILIONA

Divljaštvo Aleksandra Vučića i njegove mafijaške porodice, dostiglo je vrhunac: ruši sve pred sobom, udario je na vodotokove, na šume, rude, izvorišta pitke vode, a posebno se ostrvio na gradske sredine najvećih centara u Srbiji, na Beograd i Novi Sad. Njegova građevinska mafija ima odrešene ruke da radi šta god hoće i zida gde god hoće i koliko hoće, bez plana, bez stručnih znanja, sve sa ciljem da zatre duh Srbije i svaki trag njenih starosedelaca, njene građanske klase i njenog seoskog stanovništva. Mržnja koju svakonevno ispoljava prema zemlji koja je udomila njegovu porodicu kad je došla iz BiH, neopisiva je. Strast sa kojom dočekuje rušilačke brigade sa bagerima, zadovoljstvo koje oseća kad se popenje na vrhove novosagrađenih, čudovišnih kula, perverzna je. Nacistički Firer je imao svoga građevinskog „master majnda", Alberta Špera, a samodržac Aleksandar ima svoga batu Andreja. Građevinsko razbojništvo u njima dvojici dobilo je zaštitu. Samozvani vođa im je „političko krilo".

Luka Mitrović

Dok Srbija doslovno nestaje, jedna odlično organizovana razbojnička banda okupljena oko podivljalog diktatora Aleksandra Vučića, njegovog brata Andreja, njegovih prijatelja i kumova te nekoliko poniznih slugu iz SNS stranke, ruši sve pred sobom. I ne samo što ruši, nego na srušenom i gradi, masovno, bez papira, dozvola, projektanata, struke, bez smisla. Stare vlasnike pljačkaju, varaju i proganjaju, a na njihovu imovinu dolaze njegovi kriminalci. Njegov klan gradi nasilnički, mafijaški. Vučića i njegovu mafiju ne zanimaju ni istorijske znamenistosti, ni strateški važni vodotokovi, ni vlasnička prava. Tu mafiju zanima samo brzi, najbrži, multimilionski profit.

Na putu takvoj pljački i siledžijstvu niko ne sme da se nađe. Padaju i glave, dešavaju se i ubistva i samoubistva, životi na desetine i stotine hiljada ljudi su izloženi brutalnoj okupaciji Vučićevih kriminalaca.

Zovu ih „građevinska mafija", ali osim ove „usko stručne delatnosti", taj društveni karcinom od koga Srbija u mukama umire, ima znatno šire i moćnije delovanje nego što je i divlja, bespravna gradnja. U pitanju je plansko istrebljenje obične male građanske klase, one koja još uvek može da živi od svog rada i koja se grčevito bori da sačuva reke, parkove, šetališta, stara gradska jezgra i ono malo života dostojnog čoveka.

Na njih je krenuo Aleksandar Vučić sa svojim bratom i pripadajućom kriminalnom falangom. Njegova mržnja prema Srbiji i starom građanskom nasleđu Srbije, neopisiva je. Ne zna se koga ovaj diktator više mrzi, da li pomenutu građansku klasu i sve što liči na nju, ili srpskog seljaka na koga je za deset godina krenuo svim sredstvima, pa i bagerima i stranim investitorima sa najprljavijim tehnologijama, kao nedavno u slučaju zloglasnog „Rio Tinta" na području Podrinja i Zapadne Srbije, gde je i batinama krenuo na narod.

U sred pakla koji je za deset godina proizveo, diktator nalazi vremena i da se pohvali, pa nedavno kaže da je „ponosan na rezultate u protekloj deceniji...A, „rezultati" su zastrašijući, sve afera do afere. Život u Srbiji pretvorio se u svakodnevno iščekivanje „šta će novo da se desi" i „hoće li Vučić preživeti" od navodnih pritisaka nebrojenih spoljnih i unutrašnjih neprijatelja.

A, stvarnost govori nešto drugo: kad je stupio na vlast 2012. g. spoljni dug Srbije iznosio je 14 milijardi evra a danas, 2022. g. spoljni dug je njmanje 31 milijara evra plus 15 milijardi evra kredita.

Od 2000. do 2010. godine rast BDP-a bio je oko 75%. Od Vučićevog dolaska na vlast, 2012. pa do ove 2022. godine rast BDP-a je jedva 30%. Tek 2019. (pre pandemije Korona virusa, BDP je dostigao nivo iz 2008. godine). Za deset godina Aleksandar Vučić je potpisao no što nijedna vlast pre njega nije smela: takozvani Briselski sporazum gde su nestali poslednji tragovi države Srbije na Kosovu i Metohiji. U međuvremenu, samodržac Vučić je sa Aleksandrom Sorošem, sinom svetskog lihvara Džordža Soroša, doslovno ukinuo granicu između Albanije i Kosova.

Nizale su se i afere: Doljevac (njegov ministar usmrtio kolima jednu osobu, kamere sve zabeležile, a on lično naredio da se ukloni sa snimka ključnih dva minuta koji ga vode na robiju), zatim afere Krušik, ubistvo političara Olivera Ivanovića, advokata Vladimira Cvijana i Miše Ognjanovića, otkriće najveće (njegove) plantaže marihuane u Evropi, „Jovanjica", Rio Tinto, Bor, Smederevo, slučaj njegovog batinaša i ubice Belivuka, snimci iz Jagodine i dokazi o njegovim ministrima i maloletnim prostitutkama, afera „Helikopter", afera diplome (dr Mali, dr Šapić, dr Stefanović), uništvanje EPS-a i Termoeletrane „Nikola Tesla", prevare u slučaju pandemije Covid 19, 200 miliona evra iz budžeta Srbije za TV Prva i sada režimsku B92, 600 miliona evra za prava TV prenos engeleske Premijer lige, milijardu evra za uvoz električne energije kao posledica uništavanje Termoelektrane „Nikola Tesla", slučaj Savamala, slučaj kineske najprljavije tehnologije u Zrenjaninu, afera „LingLong", masovno prisluškivanje građana, haos oko izgradnje autoputeva (slučaj „Grdelica"), više od trideset lažnih atentata koje je on (Vučić), sam najavio preko svojih biltena...

U Srbiji danas nekim čudom još uvek živi i oko 900.000 onih mučenika kojima je penzija manja od 25.000 dinara, a prema podacima UNICEF.a, i oko 115.000 dece koja žive u apsolutnom siromaštvu. Srbija je za deset godina pod Vučićem rasterala u emigraciju skoro svo kvalitetno radno sposobno stanovništvo, a 250.000 starijih od 65 godina nemaju nikakva apsolutno primanja, dok milion i po (tačnije: 1,4 miliona) radnika imaju zaradu manju od 50.000 dinara, a prosečna potrošačka korpa dostigla je vrednost od oko 80.000 dinara.

Ipak, uprkos svemu ovome, u Srbiji se jedna klasa brutalno obogatila, to su danas i multimilioneri a neki od njih i milijarderi, mada im se na domaći računima to „ne poznaje", ali je na stranim i te kako vidljivo. Reč je o gore pomenutoj građevinskoj mafiji i njenom „političkom krilu" koje obezbeđuje da zakonodavnim haosom niko od njih ne bude „oštećen" ili ne daj bože krivično gonjen.

U tom smislu je Vučić lično obezbedio da najviše zakonodavno telo u državi, Skupština Srbije, liči na estradni cirkus, na brod ludaka i paradu kurvi. Početkom juna meseca ove godine, u sred vesti o mogućem globalnom ratu, samodržac Vučić nalazi vremena i načina da se „obrati" javnosti i požali: „...Jedno krilo građevinske mafije drži niskogradnju. E, ne može!

Nema zarade 100 odsto, jeftini stanovi će se graditi!" Naravno, ovaj bolesni hohštapler se samo našalio sa publikm koja ga sluša. Sve su male i velike građevinske mafije u Srbiji pod kontrolom njegovog brata, njegovih kumova i prijatelja i njega lično. Kako „niskogradnja" tako i „visokogradnja" (koju on posebno obožava, jer njegovom ludilu daje snagu, a „planinarenje" do vrha nebodera daje mu osećaj posebne moći)... Osim što je njegova građevinska soldateska zagazila po Beogradu i celoj Srbiji, u poslednje vreme ga privlači ideja „veličanstvene izgradnje" na obalama Dunava u Novom Sadu. Tako su na potezu novosadskih naselja Mornarice, Brodogradilišta, Ribarskog ostrva, Šodroša i Kameničke ade njegov brat i njegovi SNS razbojnici, predvideli gradnju više od 500.000 kvadratnih metara stambenog i poslovnog prostora. Na toj lokaciji Dunava kvadratni metar će koštati u proseku oko 3.000 evra, pa je i računica jednostavana: ukupna vrednost stanova na tom potezu će biti oko milijardu i po evra! Građani Novog Sada će pretrpeti nepopravljivu štetu, a Andrej Vučić, Miloš Vučević i sva „Aleksandrova braća" po pljački, dobiće stotine miliona evra od profita.

Razbojničku bandu koja ovo planira i već je spremna za realizaciju, ne zanimaju sledeća pitanja: da li građani Novog Sada imaju pravo na svoj grad? Da li obala Dunava pripada građanima ili građevinskoj mafiji? Da li činjenicu da Novi Sad izlazi na Dunav, treba da uživaju svi građani ili samo Vučićeva mafija koja je spremna da kupi stanove po basnoslovnoj ceni?

Evropska organizacija za zaštitu Dunava, već odavno je upozorila na sledeće opasnosti: naime, pomerajući nasip 500 metara u korito reke na potezu od 4,5 km , da bi tako dobili 165 hektara novog građevinskog zemljišta - stvara se realan rizik od poplava.Novi nasip koji ulazi 500 metara u korito Dunava, podrazumeva izradu od betonskih konstrukcija.. To praktično znači da novi nasip smanjuje protočnu moć i da će svaki veliki plavni talas udarati u njega kao veštačku barijeru i pritom vraćati vodu u pravcu naselja Telep, Adice, Veternik i Futog. Taj deo obale je lošije branjen od ostalih delova i opasnost od poplava je potpuno realna. Slična stvar se i bez ovog nasipa događala prilikom visokog vodostaja od 2010. godine. Treći problem je ekološki.

Naselja Ribarsko ostrvo, Šodroš i Kamenička ada su pluća Novog Sada - netaknuta priroda na preko 130 hektara šume. A Vučić Andrej i njegov brat Aleksandar planiraju da na Kameničkoj adi grade hotel od 10 spratova, sa kongresnom salom i zgrade od pet spratova. Ako tome dodamo i objekte koji se planiraju u naselju Šodroš, na vidiku ekološko pustošenje kolosalnih razmera, jer izgradnja ovih objekata podrazumeva krčenje i masovnu seču šuma, odnosno, uništavanje i biljnog i životinjskog sveta na ovom prostoru.

Konačno, jasno je i ko sve ovo treba da izvede. To je, između ostalih i kompanije Galens izvesnog Nebojše Petrića, koji je i direktnoj sprezi sa Andrejem Vučićem. Naime, upravo na lokaciji Brodogradilišta koje je kupila ova kompanija je predviđen blok zgrada od 20 spratova.

Zbog svega ovoga, evropske organizacije Dunavska komisija i Dunavski biro, kao dve institucije u kojima svoje predstavnike imaju sve podunavske države upravo da bi osmišljavli i usaglašavali sve aktivnosti koje korišćenje dunavskog potencijala podrazumeva, već se spremaju da intervenišu. Jer neko mora da odbrani Novosađane. Ne postoji nijedan pravi, autentični stanovnik ovoga grada koji bi na Dunavu želeo da vide stambene blokove od 20 spratova i hotele od 10 spratova.

Kako uopšte funkcioniše Vučićeva građevinska mafija u Srbiji? Naime, prema pisanju nemačke i austrijske štampe tokom poslednjih nekoliko godina (od kako su se namnožili Vučićevi bageri), postoji „sistem", tačnije, antisistem koji funkcioniše na radost njegovog razbojničkog klana.

Prema svim istraživanjima, (domaće ekološke NVO, strani mediji, evropske institucije za zaštitiu okoline i sl.), kriminalci pod zastavom SNS najpre kupuju firme koje već neko vreme legalno posluju i imaju čiste finansije, bez kredita ili dugovanja, i kao takve mogu slobodno da konkurišu za dozvole za gradnju. Često takve firme u početku i nisu registrovane za građevinske delatnosti, ali kada ih kupe, preko noći promene delatnost jednostavnom preregistracijom u APR. To je, prema postojećim propisima, dozvoljeno.

Kupuju placeve koje privatni vlasnici ponude na prodaju ili im uz pomoć svojih veza u katastru saznaju koje su parcele napuštene, pa onda oni sami nađu vlasnika i ponude im otkup istih. Treći način je da vlasnicima koji žive u starim kućama na dobrim lokacijama u gradu ponude da na njihovom zemljištu sagrade novu zgradu i u zamenu im tu daju nekretninu ili im isplate novac u kešu. Najčešće vlasnici te parcele budu i navedeni kao investitori koji konkurišu za građevinsku dozvolu, pa tako i sakriju svoj sumnjivi identitet. Ako u samom početku „opercije" otkupe samo parcelu, oni kao investitora navedu nekog od rođaka bez kriminalnog dosijea.

Još jedan od načina na koji bahati investitori perfidno izbegavaju ionako loše propise je još zanimljivji: naime, kada dobiju dozvolu za dizanje dvospratnice, na primer, redovno nadzidaju par spratova više, pa naknadno preko svojih veza i to legalizuju...Poznato je da vlasti u Srbiji nelegalno nadzidana gradnja retko ruše, radije prime novac za uslugu legalizacije nelegalnog.

U svim ovakvim i sličnim radnjama, kriminalcima pomažu specijalizovani advokati, koji dobro poznaju zakone, ali i njihove rupe, a imaju i poznanstva u državnim organima nadležnim za davanje dozvola i kontrolisanje radova u građevinarstvu. Često su baš oni glavni kuriri, donosioci „pune kese" i „tampon zona" između građevinske mafije i državne birokratije.

Zvanično, čak i prema srpskim zakonima, investitor mora da ima čiste papire za plac da bi mogao da zida. Da bi uopšte dobio građevinsku dozvolu, on mora biti vlasnik lokacije, mora da ima urbanistički plan, da uradi delotvorni plan, pa potom da dobije dozvolu za gradnju. Stari vlasnik dobije građevinsku dozvolu, ali on mora u jednom trenutku da prevede zemljište na novog investitora. Međutim...

Jedan primer savršeno dobro govori kako funkcioniše stara izreka pokojnog Maršala Jugoslavije, Josipa Broza Tita, koji je u trenutku kad mu je neki zakon zasmetao rekao: „...Božiju ti majku, pa ne moramo se držati zakona kao pijan plota!"...Reč je o slučaju sada već bivšeg sekretara Sekretarijata za poslove legalizacije objekata Grada Beograda i član Glavnog odbora SNS Nemanje Stajića (i njegovog brata), koji je tokom svoga mandata u Beogradu bio „desna ruka" Gorana Vesića, bivšeg gradskog menadžera i takođe Vučićva „desna ruka". Dakle, te dve „desne ruke", trpale su i levom i desnom milione na „detaširane" (off shore) račune braće Vučić. Kao i u mnogim drugim slučajevima, Vučićevi „kadrovi" su redom kriminalci, pa tako i pomenuti Stajići.

Sadašnji gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić je bio u bliskim „poslovnim odnosima" sa Nemanjom Stajićem, a Šapićev nekadašnji kolega iz vaterpolo reprezentacije, Danilo Ikodinović, zgađeno je to ovako komentarisao: „Kad sam upoznao braću Stajić nisu ni za kiflu imali"! Istina, Šapić je lično smenio Nemanju Stajića, ali teškom mukom i „pod moranje", jer je Vučić pobesneo što je do javnosti dospelo sve o njegovim kriminalnim aktivnostima, za račun vladajuće stranke i njega kao neprikosnovenog „vođe".

Slučaj Nemanje Stajića delimično je „načet" još 2018. godine kad je antikorupcijski tim Demokratske stranke podneo krivičnu prijavu jer je funkcionerima Srpske napredne stranke i njihovim saradnicima, a uz sugestiju Gorana Vesića i prećutnu suglasnost Aleksandra Vučića, mimo svih propisa uknjižio čak 52 stana i na desetine poslovnih prostora i lokala! Tim stanovima i poslovnim prostorima i sada raspolažu ili funkcioneri SNS ili njihovi najbliži prijatelji i saradnici.

Postoje čvrsti dokazi da je „Vesićev čovek", Nemanja Stajić, bio isključivo zadužen za ozakonjenje objekata u gradu Beogradu, da falsifikuje rešenja o ozakonjenju, pa čak i ona po zahtevima starim i po deset godina i više. Stajićevo ime našlo se i na prijavi građana koji se bave zaštitom novobeogradskog Savskog nasipa od divlje gradnje, pa su osim toga i javno pisali: „Zašto Nemanja Stajić, sekretar sekretarijata za poslove legalizacije od 2014. nije odbio zahteve za legalizaciju kuća na savskom nasipu po hitnom postupku jer ove kuće ozbiljno ugrožavaju bezbednost preko 100 hiljada ljudi od poplava i naložio njihovo rušenje?

Braća Vučić i njihovi saradnici, kumovi, rođaci i prijatelji, haraju na svakoj tački zemlje Srbije. Ne samo zbog ličnog profita nego, između ostalog, sa ciljem da porobe Srbiju, da joj dovedu strane vlasnike kojima podilaze sa niskim cenama, i da jednoj rečju porobe i okupiraju ono što je još ostalo od naroda i države. Dokaza u prilog tome ima na svakom koraku.

Tako, na primer, za zgradu u Beogradu, na Lekinom brdu od 1.000 kvadratnih metara sa 300 kvadratnih metara podzemne garaže koja je obavezna po zakonu, treba platiti u delovima. Gradnja sama bez garaža 400.000 evra, garaža 100.000 evra, naknada za građevinsko zemljište 200.000 evra, projekat 22.500 evra, struja 20.000 evra, grejanje 28.000 evra, vodovod 10.000 evra, razne taske oko 10.000 evra,nadzor i odgovorna lica za nadzor 18.000 evra, plus mito i korupcija da sve brže ide (oko 45.000 evra), tehnički pregled i upotrebna dozvola 7. 000 evra. Sve ukupno 860.000 evra.

Kad se sve sabere, oduzme, podeli, domaći, „nestranački" investitor, koji je izvan Vučićevog klana, prodaju taj kvadrat stana za mizernih 1.178 evra i nada se da može da dostigne 1.400 evra. Skupljanje dokumentacije traje dve godine a zidanje 1.5 godinu. Na drugoj strani, braća Vučić daju investitorima iz arapskih zemalja svu logistiku besplatno, sve papire odmah, pa čak i besplatno zemljište.

Nije teško zaključiti šta je cilj ovakve „blagonaklonosti" i otimanja gradskog građevinskog zemljišta od građana Srbije. Jer, evidentno, sve je manje takozvanog javnog prostora, onoga koji je dostupan svim građanima, a sve više zidova, mafijaša i visokih gvozdenih kapija sa dvorcima novih bogataša.

A 1.

Bagerima na Srbiju

Vučićeva mafija krade u Nemačkoj građevinske mašine, najčešće bagere. Treba ih mnogo, previše je "investicija", a premalo mašina i radnika. Ove skupe i moćne građevinske mašine teške i po više tona kriminalci iz Srbije iznajmljuju ili ih prodaju na Balkanu za nekoliko stotina hiljada evra. One najbolje, braća Vučić dobijaju po povlaštenim cenama. Često i kao poklon za "pokrivanje", lažne pasoše, zaštitu države (kad umaknu iz EU) i slično.

Nemački mediji pisali su i ranije tokom Vučićevog mandata o „bager mafiji". Navode kao tipičan i jedan slučaj iz grada Koblenca kad je izvesni D. poručio bager, a zvučao je kao klasična mušterija. Rekao je da mu je mašina potrebna za gradilište u susednom Vestervaldu. Kompanija "Cepelin" je vodeća firma za iznajmljivanje građevinskih mašina, a s obzirom na to da je pomenuti D. već imao otvoren račun kao klijent kompanije, mašina je isporučena brzo i bez dodatnih pitanja. Tek tri dana kasnije jedna službenica uočila je da je poručilac bagera možda kriminalac. I da je bager već odavno "transportovan" u Srbiju, gde verovatno radi na velikim "Vučićevim investicijama".

Kada su u Srbiji počele da se otvaraju brojne SNS šljunkare, mafijaši su videli da mogu mnogo da zarade na tim ukradenim mašinama. Prvi ukradeni bageri u Srbiju došli su iz Nemačke i Austrije i pojavili su se kod Prahova na Dunavu. Danas, duž tokova Južne i Zapadne Morave, nalazi se veliki broj ovih mašina koje su ukradene u Nemačkoj (uglavnom) i rade za SNS i braću Vučić.