Iz arhiva

Završna reč đenerala Draže Mihailovića na suđenju u Beogradu (1)

Odbrana koju niko nije hteo da čuje

''Beogradski proces'' je naziv za suđenje generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od još dvadeset trojice optuženika iz redova, četnika, Vlade u izbeglištvu i Nedićeve Vlade. Zvaničan naziv postupka je bio „Suđenje Dragoljubu-Draži Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima za izdaju i ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije za vreme rata (1941-1945)". Suđenje je održano 1945. godine u zgradi Letnje dvorane Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru. U nekoliko nastavaka objavljujemo završnu reč - odbranu generala Mihailovića

***

Rođen sam u Ivanjici, u varošici u kojoj su moji roditelji službovali. U tom lepom gradiću ugledale su svet i moje sestre, Milica i Jelica. Svega nekoliko meseci po Jeličinom rođenju umre naš požrtvovani otac Mihajlo, a posle pet godina i naša plemenita majka Smiljana. Naš stric Vladimir, veterinarski major, dobrotom svoga srca, preuze staranje o nama, siročićima u svom domu u Beogradu, koji postade i moj dom. Vojno školovanje započeo sam pred balkanske ratove.

U prvom poluostrvskom ratu uzeo sam učešće kao kadet i u njemu stekao prvi oficirski čin. Borio sam se i u Prvom svetskom ratu. Kada se potpisivala kapitulacija jugoslovenske kraljevske vojske, nalazio sam se u Doboju, a tri dana ranije u svojstvu Načelnika štaba Druge armije, primio sam u okolini Dervente borbu sa Nemcima u kojoj je onesposobljeno više desetina neprijateljskih motorcikala, a 12 njihovih vojnika je ubijeno. Odatle sam u predvečerje 28. aprila prešao granicu Bosne i Srbije iznad sela Zaovine. Na Ravnu Goru, planinsko sedlo između Savobora i Maljena, stigao sam 13. maja.

Vaspitavan sam u svom domu i u svom pozivu da Nemcima ne verujem, čak i onda kada bi nam donosili poklone, a ne bombe i mitraljeze. Neprijateljska osećanja prema njima, iz Prvog svetskog rata, preneo sam i u Drugi, i to s jednakom odlučnošću. Radilo se o Kajzerovim ili Hitlerovim generalima. Eto, zašto nisam hteo da im se predam ni ovoga puta kao što im se nisam predavao ni prošloga. Protiv njih sam se borio koliko sam znao, mogao i umeo, ne misleći nikada na saradnju, već samo na oslobođenje naroda.

Nemce sam prezirao i mrzeo zbog njihovog tradicionalnog neprijateljstva prema mom narodu. U svoje vreme, ovlašćenjima kojima sam raspolagao, zabranjivao sam nacističke sastanke, i filmove o nacistima kao i paljenje vatre za rođendan Hitlera, podjednako u Sloveniji i Hrvatskoj. Kao vojni ataše u Sofiji i Pragu, između dva svetska rata, ispoljavao sam neprijateljski stav prema najavljenim "silama osovine" i samovoljnoj Nemačkoj. U istom zvanju, bio sam jedan od malo nas, koji smo posećivali sovjetske ambasade!

Nemačke represalije bile su strahotne. Gledao sam čitava sela u plamenu. I zbog toga, mesto me nije držalo. Za sve vreme puta od Bosne ka Ravnoj Gori tukao sam se sa Nemcima i svojim pratiocima govorio da kapitulaciju ne treba priznati. Odbio sam je svesno i odmah otpočeo gerilski rat. Posle izdaje od strane Pavelićke Hrvatske bilo mi je jasno da moram osnovati novu vojsku. Počeo sam sa 26 odanih oficira i podoficira koji su mi u Bosni predali pukovsku zastavu.

Sa njima sam stvarao jugoslovensku vojsku u Otadžbini koja je brojala nekoliko stotina hiljada vojnika i starešina. Tako sam u okupiranoj Jugoslaviji ostao jedini oficir sa tek formiranom jedinicom, neračunajući civila Dimitrija Ljotića koji je kao rezervni potpukovnik imao u Bijeljini svoj puk sa kojim je ušao u rat. Krenuo sam u borbu protiv okupatora, siguran da se narod kome pripadam neće nikada pomiriti sa ropskim životom.

Sebi sam namenio ulogu doživotnog branioca naše teritorijalne i nacionalne neprikosnovenosti, jer sam vojnik u službi naroda i njegove države. Naš narod, isto onako kao što nije priznavao poraz na spoljnopolitičkom polju, ni pakt sa Osovinom, već pakt stvoren "27. marta", kome sam dao veliki lični doprinos, nije primao kao svoj, ni poraz na bojnom polju. On je iz svake borbe izlazio kao pobednik, jer je uživao u slobodi i umirao za nju. Neki istaknuti komunisti ustali su protiv "27 marta", pošto su tada Staljin i Hitler još bili saveznici, ali to je nevažno za moje sadašnje stanje.

U vojsci Kraljevine Jugoslavije bio sam komandant puka, Načelnik sekcije za fortifikaciju i Zamenik načelnika štaba i Načelnik štaba II armije. A na dan kapitulacije Kraljevine Jugoslavije pa do formiranja dvadesešestorne grupe, njena vojska u otadžbini bio sam samo ja. Ljudi koji su mi se pridružili bili su pravi rodoljupci, a samo neki od njih i političke ličnosti. Oni su činili osnovu mog Centralnog nacionalnog komiteta, obrazovanog avgusta 1941. godine kao najvišeg političkog tela budućeg rodoljubivog pokreta. Dok sam sa sedam oficira, 13 podoficira i šest vojnika, prelazio preko Jelove gore, Kosjerića, Tometin Polja i druma za Užice-Valjevo i Gojnu Goru, u kojoj se za vreme rata skrivao moj tužilac, pukovnik Minić kao Titov ilegalac, ne znam da li od Nemaca ili od mene, pratili su me nepoverljivi pogledi vaše dobro naoružane formacije.

Od prvih pridošlih boraca stvorio sam četničke odrede, kao naoružane skupine koje nastaju u zemljama čije su vojske ostale bez fronta ili ga uopšte nisu imale. Formirani su za nužne intervencije, samo u korist naroda. Već u to predjesenjsko vreme stvorio sam jasne konture ozbiljnog ratnog i vojnog sastava. Mojih 5.000 boraca sa koliko sam u početku raspolagao, bili su nejaki prema tolikim najmodernije naoružanim nemačkim divizijama.

Pozvao sam pod zastavu Kraljevine Jugoslavije sve dobronamerne, spremne i voljne da se bore protiv višestruko snažnijeg neprijatelja koji je rušio sve pred sobom. Prilazili su mi zanatlije, trgovci, seljaci, činovnici, školarci, a ponajviše vojnici i oficiri armije iz koje sam potekao, koji nisu dopali Nemačkog zarobljeništva.

Moja težnja bila je da sve one koji su nosili oružje pridobijemo za šumu. Zato sam ulazio u redove Koste Pećanca, osnivača prvog Četničkog odreda, o kome ću docnije malo više, i generala Milana Nedića. "Bušio sam" svuda gde se isplatilo. Tako sam pod svoju zastavu primio i one koji su lovili moju glavu. Pećančevog komandanta Božu Javorskog stavio sam pod moju komandu samo za kratko vreme.

I dok sam bio u Crnoj Gori, on je uzeo od Nemaca 700.000 dinara, da me uhvati ili ubije. Posle tog otkrića, ubrzo smo ga likvidirali kao člana nemačkog prekog suda u Čačku. Nedićevac, Vučko Ignjatović ranio me na 24 mesta u Šehovića Polju, za vreme našeg Kongresa održanog u dane 1. i 2. septembra 1942. godine - na kome smo pored ostalog doneli proklamaciju da sudije moraju imati stalnost, maksimalnu nezavisnost, nepogrešivost i materijalnu sigurnost. Nisam posustajao i pored opasnosti koja me je vrebala na svakom koraku, više od vaše strane nego od okupatora. Kada sam se ustalio na cifri od oko

100.000 vojnika, preveo sam svoj sastav u Jugoslovensku vojsku u Otadžbini. Posle toga kralj Petar II Karađorđević i njegova Vlada postavili su me, bez mog znanja, za Ministra vojnog a potom za generalštabnog Načelnika. Bilo je to početkom 1942. Pretpostavljam da se Kralj rukovodio činjenicom da je moja vojska imala više uspešnih oružanih sukoba sa okupatorom. Priznavano nam je i odbranu sela i gradova od pljački i sabotaža. Za tu svrhu koristio sam "crne trojke", smrtnu opasnost za sabotere i pljačkaše, nezavisno kojoj strani su pripadali, a koje nisu smele da znaju jedna za drugu.

Gospoda advokati, Dragić Joksimović i Nikola Đonović podsetili su vas, pre nekoliko dana, da su pod mojom komandom izvršeni uspešni napadi na okupirane gradove Gornji Milanovac, Požegu i Čačak. Oni su još dokazali da je moj major Aleksandar Mišić, sin moga učitelja vojvode Mišića, avgusta 1941. godine, očistio od Nemaca Loznicu i desetinu njenih sela. Te bitke ne uklapaju se u sliku koju optužba stvara o meni kao izdajniku i kolaboratoru!

Vojni javni tužilac naziva me narodnim izdajnikom zbog mojih sastanaka sa okupatorom. Nikada nisam negirao dva-tri susreta sa delegacijom nemačke komande za Balkan u Jugoslaviji. Stanje u našoj zemlji bilo je teško. U Pavelićevoj Nezavisnoj državi ubijano je na početku rata i po 2.000 Srba dnevno. Kao što znate, naš živalj, je stavljen tamo van zakona. Švabe su rušile, palile i ubijale naše nevino stanovništvo, zbog sabotaža i prepada na njihovo, bukvalno bez ikakve kontrole. Svet je bio strašno zastrašen.

Tražio sam instrukcije od vlade u Londonu, ali ih nikada nisam dobio. I tako sam na svoju ruku i odgovornost u pratnji komandanata, majora Aleksandra Mišića, pukovnika Pantića i kapetana Nenada Mitrovića, otišao 13. novembra 1941. u selo Divci, deset kilometara daleko od Valjeva, na prvi sastanak sa neprijateljem koji su sami tražili. Moji verni pratioci uzeli su bombe, za slučaj nemačke podvale, sa kojom smo ozbiljno računali.

Njihovu stranu predstavljao je pukovnik, Načelnik obaveštajnog odeljenja za Srbiju Kogart i Dr. Jozef Mant, oficir nemačke Vrhovne komande. Nemci nisu bili voljni da pregovaraju, već da diktiraju. Sve što smo od njih mogli čuti bilo je traženje naše bezuslovne predaje. Takav njihov stav izazvao me je na grubost. Jasno sam im podvukao da se borim za svoju otadžbinu, te da tu borbu kao ratnici i ljudi moraju da shvate. Stalno sam se plašio da bi jedan od moja tri pratioca u svom revoltu, u tim žučnim objašnjenjima mogao da otkači bombu. Ponudiše mi i vino. Ponudu sam odbio jer nisam hteo s njima ni vino da pijem. Rekao sam, vojničkim izrazom, da sa mojom kapitulacijom ne računaju, i da ću borbu nastaviti i radije poginuti nego se predati, te da im uopšte ne verujem. Izložio sam našu odluku da upotrebimo silu ako pokušaju da nas zarobe. I time su naši razgovori završeni. Do primirja nikada nije došlo. To je, eto, tačan pregled svega što se zbivalo tom prilikom. Jedan od vaših svedoka sada naoružan lažima protiv mene sve je izmislio, a prisutan nije bio. Nemci su na taj sastanak došli sa šest divizija. Rekao sam, Švabama, na rastanku, da svi čuju:

"Srpski narod voli slobodu, bez obzira na to što je slobodu izgubio. On se nada da će je ponovo steći. Naša dužnost kao vojnika je da se ne predajemo i izdržimo dok god možemo. Stoga, nam se ne sme prebaciti, to što se ne predajemo".

Na drugi, s kraja rata, održan u selu Pranjani o kome se već govorilo, ne bi nikada došao da nije bilo Amerikanca Mek Dauela. Ponavljam da je taj susret imao za cilj pregovore o predaji nemačke vojne snage, a ne saradnju. Na nju nisam mislio nikada, a najmanje tada kada se švapska vojska uveliko raspadala. Sudu skrećem pažnju na Hitlerovu poruku Musoliniju da sam najveći neprijatelj Osovine, koji jedva čeka svoj dan za udar. Neposredno posle mog prvog susreta sa okupatorom došlo je do nemačkog napada na moj štab u Ravnoj Gori. Tu su mnogi od njih poginuli. Ja sam se probijao kroz neprijateljske linije, a pored mene su prolazile okupatorove formacije, na udaljenosti od svega nekoliko metara. Da bi izbegao opasnost nekoliko dana sam ležao na goloj i hladnoj zemlji, pokriven lišćem, stiskajući vilice da ne cvokotoću. Za to vreme fašistička čizma prošla je preko mene, ne znam ni sam koliko puta. Bio sam tada bez nade. Sutradan, 14. decembra 1941. vratio sam se na Ravnu Goru, da se živim pokažem.

Prolazeći kroz narod, držao sam govore. Odatle sam se pomerio prema Gornjem Milanovcu, Zlataru i Goliji, izmičući ispred mnogobrojnih nemačkih divizija. Prava opasnost da me uhvate i ubiju, bila je u Struganiku i kod Čačka. Sve je to opisano i uredno složeno u mojoj arhivi koju sam teglio kroz Srbiju, do Bosne i nazad. Umesto bezuslovne predaje, razaslao sam svoje jedinice na sve strane, radi objedinjavanja svih rodoljubivih snaga. Žalosno je što su ih usputno napadali partizani, predvođeni ljudima bez svakog životnog i nacionalnog iskustva. Okupator je nastavio sa nemilosrdnom represijom i progonima. A Srbiju je oblepio je uzduž i popreko, pozivima za moju predaju i plakatima iz kojih se čitalo da je za ubijenih deset i ranjenih dvadeset sedam Nemaca, na području između Kragujevca i Gornjeg Milanovca, streljano blizu 2.500 građana; a noću između 14. i 15. oktobra 1941. za jednog ranjenog i dva ubijena vojna germana, kod varošice Stepojevc i obližnjeg sela Konatice, oko 250 seljana Sreza Posavskog. Pisalo je i o stradanju rodoljuba u Velikoj Sugubini, i drugim manjim i većim mestima Srbije. Uporedo sa tim, glavnokomandujući general za Srbiju, surovi Majsner, hvalio se gde je stigao da je pobio 2500 mojih pristaša, a među njima i Milana Kalabića, predsednika opštine Požarevac. Moju glavu je smišljeno ucenio na uvredljivih 2.000 dinara. Više ne bih o optužbi za saradnju sa Nemcima, jer mi inače nećete dopustiti da je osporim.

Čuvajući narod i vojsku, primenjivao sam taktiku povlačenja i iznenadnih prepada, na uštrb frontalnih napada. U besu nataloženog posle neuspelog sastanka u Divcima i poruke pukovnika Kogarta da nemački Vermaht ne vodi pregovore sa banditima jer ih samo hvata i strelja, napisao sam Hitleru ovakvu poruku:

"Prošla je godina od kako sam otpočeo borbu na život i smrt, u cilju istrebljenja okupatora sa područja moje napaćene zemlje. Naš borbeni duh

zasnovan je na našoj tradicionalnoj ljubavi prema slobodi i nepokolebljivoj veri u pobedu naših saveznika. Za svakog vašeg vojnika ubijenog ili nestalog, vi ubijate stotinu nevinih i bespomoćnih srpskih duša. Već sada vas upozoravam na dan suda koji nije daleko. Opominjem Vas da ću odgovoriti svom silom prema nemačkim vojnicima, ako na mojoj zemlji nastave sa svojim bestijalnim odmazdama." Odgovorio mi je pišući svome kamaradu Musoliniju:

"Pored sadašnjih operacija protiv komunista, ja vidim Duče, specijalnu opasnost u planovima na duže staze, kojima idu pristalice Mihailovića, da bi uništili i razoružali Vaše vlastite snage u Hercegovini i Crnoj Gori. Sasvim svestan opasnosti od Mihailovićevog pokreta, ja sam naredio svojim snagama uništenje svih njegovih odreda na celokupnom okupacionom području. Smatrao bi poželjnim da i Vaša druga armija na neki način, uzme Mihailovića i njegove oficire kao zaklete neprijatelje Osovine. Radi toga, drugi Duče, ja tražim da šefovima Vaših odreda, izdate instrukcije u tom pravcu. Svakako, likvidacija Mihailovića, neće biti lak posao, imajući u vidu snage sa kojima raspolaže. Oblasti okupirane od strane njegovih bandi treba brižljivo staviti u obruč, i otpor oslabiti putem gladi, i nestašice u oružju i municiji. Ostaci glavine srpskih snaga biće definitivno uništeni u koncentričnom napadu. Srbi su državotvorni narod s velikom misijom na Balkanu. A narod koji takve misije nosi, u svetu, mora na sebi osetiti nemačku silu a nikada pomoć, gde god bi se sreli".

Po Hitlerovom izričitom nalogu nacistički organ "Donauzeiting cajtung" i naše kolaboraciono "Novo vreme" objavili su 21. jula 1943. godine ucenu na 100.000 nemačkih maraka u zlatu, za moju živu ili mrtvu glavu. Ispod moje fotografije stajalo je:

"Nagradu od 100.000 Rajhsmaraka u zlatu dobiće onaj koji dovede živa ili mrtva vođu bandi Dražu Mihajlovića.

Ovaj zločinac bacio je zemlju u najveću nesreću. Udavljen u rasipničkom životu, on je uobrazio da je pozvan da oslobađa svoj narod. Kao engleski plaćenik, ovaj smešni hvalisavac nije ništa drugo radio već utirao put boljševizmu i time pomagao da se unište sva nacionalna dobra koja su narodu odvajkada bila visoka i sveta. On je time poništio mir seljaka i građana. S toga je ovaj opasni bandit u zemlji ucenjen sa 100.000 Rajhsmaraka u zlatu. Onaj koji dokaže da je ovog zločinca učinio pokojnikom ili ga preda najbližoj nemačkoj vlasti, ne samo što će dobiti nagradu od 100.000 Rajhmaraka maraka u zlatu, nego će tim izvršiti i veliko nacionalno delo jer će osloboditi narod i otadžbinu strahovitog biča, ovog bestijalnog provokatora".

"Baš u tim danima, teškim kao ovi današnji, moja žena Jelica bila je na izdisaju u nacističkom logoru na Banjici kao supruga vođe "srpskih bandita". A samo na području srezova Paraćinskog, Ravaničkog i Despotovačkog, i još nekoliko okolnih, streljano je 2.995 domaćina iz mojih nacionalnih odreda, kao saradnici vođe četničkih bandita". "Moje izlaganje koje upravo traje nije proizašlo iz neke dublje pripreme, u zatvoru iz koga me već tridesetak dana dovodite i odvodite".

"Slučaj koji vam skraćeno iznosim, najbolji je primer za potere na koje sam nalazio tokom rata. Mojim nacionalnim snagama priključili su se 23. septembra 1943. brigadni general Amstrong sa nekoliko oficira i američki pukovnik Albert Sajc. Prvi u svojstvu šefa celokupne savezničke misije pri mom pokretu. Drugi kao Frenklinov posmatrač, pridodat poručniku Valteru Mansvaldu, oficiru za vezu i njujorškom advokatu. OVI saveznički emisari osmatrali su sa visokog grebena moju slabo naoružanu artiljeriju i pešadince, u odelima sa zakrpama, bez ijedne zaštitne sprave ili podloge ili oklopa, dok (10. oktobra 1943.) hrabro kidišu na nemački garnizon od oko 800 boraca, dobro zaštićen bedemima Višegrada. Uvaženi strani emisari poskočili su sa svojih mesta kada smo sunovraćivali u rečnu provaliju tamošnji železnički most, najčvršću drinsku sponu Srbije i Bosne. Krvava borba za Višegrad počela je od jutra. Oko podne Višegradska varoš bila je u našim rukama, a žrtve tog boja su: 467 postradalih Nemaca i ustaša koje smo čakljama plitke Drine gurali niz vodu. Naša gerila nastavila je da ganja neprijatelja prema Rogatici i Sarajevu, pošto smo Štab na vreme sklonili u planinu Roganje, najkraću geografsku vezu sa Rudom. Partizani su na svoj način iskoristili našu nesmotrenost, otevši nam Višegrad, pripisujući pri tom sebi zasluge za oslobađanje ove lepe istorijske varoši. Dok smo bili u povlačenju nad nama je prohujala nisko leteća švapska "štuka". Neko od mojih boraca je nepromišljeno okrenuo mitraljeske rafale ka smrtonosnoj okupatorovoj letelici koja se vešto vođena, spuštala sve niže i niže, sipajući na nas ubojito gvožđe i otrovne eksplozive. Blagi Bog omogućio nam je da sačuvamo čitave glave i tela. Naš neprijatelj nije se snalazio po gustoj pomračini i brdovitom predelu i bio je, nemoćan da razlikuje svoje od tuđih, pa i pod svetlosnim signalima i sijajućom municijom. Uporni švaba nije odustajao. Celu noć i naredni dan, potiskivao nas je ka severu, jakim, a ponegde i udvostručenim snagama. U srpski Priboj koga je oslobađao izrod Kalabić, ušli smo iscrpljeni, i blatnjavi, sa dva zarobljena nemačka oficira, koja sam vodio zbog zamene sa Nemcima za moju porobljenu porodicu. Čim smo stupili u grad, zaposeli smo porušenu železničku stanicu. Malaksali saveznici prvi su se spustili na razrovani stanični pod.

Kapetan Mansfild, navlačeći vreću za spavanje, ugledao je na vlažnom zidu nacističku objavu napisanu na nemačkom i našem: "Usled zločinačkih napada razbojnika Draže Mihailovića, na naše trupe za čiju živu i mrtvu glavu je raspisana nagrada od 100.000 nemačkih maraka u zlatu, bili smo prinuđeni da streljamo..." Na zidu su se nizala imena 120 nedužnih građana muškog i ženskog pola, pogubljenih zbog mog otpora okupatoru, a na samom dnu stajao je potpis "Uli, general i nadkomandant Beograda iz nemačke vojne uprave za Srbiju".

Nisam gubio nadu u oslobođenje zemlje. Posle Višegrada napao sam Sarajevo, ali sam bio potučen u dolini reke Prače, pošto sam kod Olova bio napadnut od partizana, a kod Konjica od Ustaša. Nemci su me tukli iz samog Sarajeva".

"U vašoj vlasti su poverljivi izveštaji nemačke obaveštajne službe i

komande za ovaj deo Balkana. Vama je dato na volju obim njihovog korišćenja. U njima se razumljivim rečnikom ističe u kakvim sam odnosima bio sa silama Osovine. Pozivam se na Gerharda Epskotera, nacističkog obaveštajca i ratnog dopisnika u Jugoslaviji. Taj okoreli Hitlerov sluga je svojim gazdama stalno ponavljao, da sam bio i ostao zakleti neprijatelj Nemaca. Od njegovog obimnog izveštaja, upamtio sam ove dve rečenice:

"Mi smo se nadali da će Mihailović, izdat od saveznika, na kraju uvideti da mu je saradnja sa nama jedini izlaz. Ali, on saradnju sa nama nije hteo". "Pouzdani Firerov general Alfred Jodl, obavestio je svoga vojnog ministra da sam u gerilskim borbama protiv nemačke vojske tokom 1942. i 1943. prosečno dnevno gubio od 15 do 30 boraca, ali da se nisam predavao. Nacistički policijski pukovnik i šef Gestapoa za Srbiju, dr Fuks ostavio je napismeno, da me je uvek smatrao za prvorednog neprijatelja nemačkog naroda i da je zbog toga ganjao moje pripadnike, bez imalo milosti.

Na čelu nemačke privrede u Jugoslaviji nalazio se inženjer Franc Nojhauzen. On je ovako izveštavao svoje pretpostavljene: "Mi partizane ili komuniste u Srbiji nismo ni osećali. Ako su naša skladišta bila stalno napadana, pljačkana ili uništavana, to je bila krivica Mihailovićevih ljudi, a ne Titovih. Oni su ispred nas zatvarali sve puteve do sela i riznica, te tako onemogućavali svaki nemački izvoz iz Srbije".

Zamorno je svako dalje nabrajanje ovakve nemačke korespodencije, jer se sličnim pismima i depešama, ni broja ne zna". "Ovo što upravo sledi je odbrana, a nikako napad na protivni komunistički tabor, kome vi pripadate. Specijalno odabrani nemački obaveštajac Volter fon Hagen, koji se skriva iza pravog imena Vilhem Hetl, šifrirao je svojim šefovima da je folksdojčerski inženjer Ot, spojio Tita sa fon Glez Horstenaumom, poverenikom Vermahta za Hrvatsku i kao što se zna Hitlerovim prijateljem, Istim kanalom ubrzo je dojavljeno da je u nemačkom poslanstvu u Zagrebu, viđen general Vladimir Velebit, sa ličnim dokumentima na ime dr Petrovića, stalna maršalova veza sa okupatorskom Švapskom. Ubrzo se ispostavilo da je Fon Glez primajući od Velebita "predlog sporazuma o nenapadanju Nemaca i partizana u određenim sektorima" prepoznao u njemu Vlatka, sina svog bečkog prijatelja. I o tome sam negde govorio. A protokol o uzajamnom nenapadanju vaših i njihovih, odnosio se u prvom redu na zapadnu Bosnu i još neke krajeve u kojima su Srbi masovno stradali od ustaša i muslimana. Angloameričko iskrcavanje na jadranske obale bilo je planirano za početak zadnjeg kvartala 1944. godine.

Čim je ova vest stigla do vašeg Štaba, posredovanjem mađarskog komuniste Zoltana Tota, Tito je smesta vratio u Pavelićevu prestonicu svog vernog Velebita, da u društvu velikog srpskog komuniste Koče Popovića, sina bogatog beogradskog industrijalca, učini sve što se može. U pitanju je bila vaša ponuda okupatoru "za zajedničku akciju protiv zajedničke opasnosti, u vidu očekivane savezničke invazije," koja vama nikako nije odgovarala. Moji

izvori govore da vas je Adolf bez razmišljanja odbio preko svog ministra za spoljne poslove Fon Ribentropa, porukom da on sa pobunjenicima ne pregovara niti sarađuje, već da ih samo prosto mlati. Da je kojim slučajem, savezničko iskrcavanje obavljeno, imao bih partizane iza leđa, jer bi ste vi znali kome Ravna Gora ide u susret. Želja vašeg vođe o saradnji sa Nemcima nije ostala samo na tome. Pomenuti inženjer Ot, snabdeven valjanim ovlašćenjima od vrha Rajha, zaključio je sa partizanima pakt o razmeni zarobljenika koji se veštom diplomatijom pretvorio u sporazum o nenapadanju, sa važnošću od početka 1943. do avgusta 1944. godine.

Nastavak u sledećem broju)