Iz arhiva

Završna reč đenerala Draže Mihailovića na suđenju u Beogradu (4)

Očuvao sam svoju savest i svoju dušu i svoju dužnost

''Beogradski proces'' je naziv za suđenje generalu Dragoljubu Mihailoviću i grupi od još dvadeset trojice optuženika iz redova, četnika, Vlade u izbeglištvu i Nedićeve Vlade. Zvaničan naziv postupka je bio „Suđenje Dragoljubu-Draži Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima za izdaju i ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije za vreme rata (1941-1945)". Suđenje je održano 1945. godine u zgradi Letnje dvorane Vojnog pešadijskog učilišta na Topčideru. U nekoliko nastavaka objavljujemo završnu reč - odbranu generala Mihailovića

***

Isleđivali su je moji savetnici iz redova advokata i uvaženi predratni sudija Gerasimović, preživeli zatočenik zloglasne "Glavnjače", velikog gubilišta beogradske predratne intelektualne gospode, koji je na korak do strelišta čudnom slučajnošću izbegao pogubljenje. Ta vešta glumica sa pokajanjemje priznala, posle kratkotrajnog isleđenja, da je radila za račun rođenog brata, značajnog komuniste, za čiju ljubav je širom otvarala vrata protivnicima i neprijateljima moje organizacije. "Tako bi postupala i po molbi drugog brata, u službi kod Nedića, da je bila zamoljena, jer kada su braća u pitanju, ona se ne obazire na politiku", - jadikovala je pred pravim sudskim većem, pozivajući se na majčinstvo prema petoro dece i nezavidan položaj supruge nemačkog ratnog zarobljenika.

Majka i njena mladodobna ćerka puštene su na slobodu mojom milošću i blagoslovom, posle samo jedne noći provedene u patrijarhalnom seljačkom domu, a suđenje je nastavljeno jedino prema dvoličnom starešini njihovog sela. Nemojte da je uvažavate kao "mučenicu u logoru izdajnika i dželata", ako vam je stalo do ugleda.

Ona je uprla prst i na mog častoljubivog sudiju Gerasimovića, čija je reč bila presudna u njenom oslobađanju, čoveka koji je za vreme rata iz roditeljskih pobuda oslobodio jake kazne mladog studenta prava, zatečenog u džeparenju, poručivši mu da ga njegove "oči više ne vide". Ovaj humani delilac pravde našao se krajem 1944. u "Glavnjači", u grupi od pedesetak radikala, okupljenih oko zajedničke želje da ožive rad svoje stranke. Sudu je poznato da su tamošnji zatočenici izvođeni iz tamnice, jedan po jedan, hodnikom desno- u smrt, a levo u vaspitno-popravne kamenolome. Jedan mladi oficir sa ovlašćenjem sudije Prekog suda, držao je gospodina Gerasimovića na sredini dugačkog hodnika sve dok nije potpuno poboleo. Nakon toga naredio mu je da se što pre izgubi levom stranom "da ga njegove oči više ne vide". Bio je to student džeparoš. Vaša svedokinja hoće glavu i tog božjeg paćenika koji, kako čujem, zarađuje nasušnu koru hleba, kelnerskim poslužavnikom, optužujući ga za grubost tokom isleđenja.

U gomili dokaza razvrstanih prostorno i vremenski našla se odluka Zemaljske komisije federativne BiH "za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača", broj 1183. U njoj je zapisano da sam organizovao i naredio da se izvesnim Lukićima iz sela Cikote, srez Vlasenica, isteraju iz štale i obora dve krave, šest ovaca, devet svinja, a iz kokošinjca sedam kokoši, a usput poubijaju braća Rajko i Petar. Ovolika preterivanja više škode vama nego meni".

"Nisam imao stalni i dobar uvid u rad i ponašanje mojih starešina. Neki od njih su mi se oteli proglašavajući se kneževima svoga kraja. Na žalost, mi Srbi vekovno bolujemo od kneževske boljke. Pojedini su vodili međusobnu borbu, za mesnu prevlast. Bilo je i onih koji su pokušavali da me smene sa položaja vođe narodnog Otpora okupatoru, i postave sebe na moje mesto. Jedan od njih je i pominjani Đurić, vaš svedok i sudski oslonac. On je odbio da izvršava moje naredbe uperene protiv sabotaža. Na kraju svega, okrenuo se i protiv moje šifrantkinje Vere Pešić, koja ga je tajno kljukala podacima o mome radu zato što je odbila da učestvuje u mom svrgavanju.

Likvidiravši mučenicu probuđenog morala, bivši četnički major prišao je k' vama, da bi posle postao ono što danas jeste". "Bilo je i krvavih nepotrebnih međusobnih obračuna. Ajdačić, čovek iz mog komandnog sastava zaklao je Dušana Radovića-Kondora, komandanta Užičkog korpusa i deset dana nosio mu u bisagama glavu, kao za vreme Huna. Njegovim primerom poveo se i zapovednik Hajduković, koji se ustremio na svog najbližeg saborca. Na Pašinoj ravni ubijen mi je sestrić.

Na mom prostoru, smrtno su stradali Milutin Janković, čovek kome sam bio venčani kum i Jevrem Simić, moj klasni drug. Bila je i velika uzajamna mržnja. U ovakvim prilikama red se zavodi mačem i čvrstinom volje. Ja nisam imao ni jedno, ni drugo. Umesto da vršim ulogu nepopustljivog komandanta i sudije, vršio sam ulogu patrijarha, želeći da izmirim zavađenu braću.

Mase mojih depeša, pisama i apela, išle su na mirenje tih zavađenih ljudi koji su kao oblasne starešine uvekjedan drugom nešto zamerali i smetali. Tako je iznutra nagrizan moj pokret i trovana moja ideja. Dok se na najširem nacionalnom planu ne rešimo te boljke ne možemo računati da smo postali ozbiljan narod, primamljiv za ostali svet. Ako na vreme ne shvatite suštinu te žalosne činjenice nestaćemo sa ove zemaljske kugle, kao da nikada na njoj nismo stanovali". "Nisam nikada želeo vraćanje stanja stare Jugoslavije. Bio sam samo vojnik koji je organizovao otpor Osovini u svojoj otadžbini i spremao i vodio ustanak protiv okupatora, na celom Balkanskom sektoru.

Ratovao sam bez ratnog materijala, jer su oskudne rezerve u borbi istrošene. Usled toga, savetovao sam oficirima koji su hteli da mi se u borbi pridruže, da ostanu pripremni i čekaju naš poziv. Kraljevska vlada u Londonu, raspisom od 7. maja 1942., upozoravala je na sve posledice preuranjenih akcija velikih razmera, ne bi li se izbegle beskorisne i nesrećne žrtve. Ajzenhauer, nekrunisani komandant Zapadnog vojnog Bloka, takođe je tražio strpljenje i čekanje njegove naredbe, za frontalne akcije. A sela i gradovi su pustošeni. Jauk i lelek stizao je i u najdublje zabiti.

Kralj i njegova kamarila gubili su se u međusobnim trvenjima. Sa 70 odsto boraca obolelih od tifusa i promrzlina, sve više sam gubio tlo na kojem sam gradio planove. Sovjetska armija primicala se sve bliže i bliže. Moje iskrene želje da se sa njom povežem ostale su uzaludne. Verovao sam u rusko biće, samim tim i u njegovu snažnu armiju.

Upravo zato moj prvi dodir sa svetom, izvan jugoslovenskih granica bila je poseta sovjetskom poslanstvu u Sofiji iz koga sam uspostavio vezu sa slobodnim narodom. Upao sam u vrtlog događaja i u vihor novog slovenskog jedinstva za koje sam nekada bio, dok sam stvari kroz snove gledao. Stvaranje jedinstva koje se ne oslanja na temelju zajedničke otadžbine, proizvodnja je zla. Kako vidim, vi ste krenuli baš tim putem. Neka vam je Bog u pomoći". "Gospodin javni tužilac ustremio se na moj život zato što sam bio na čelu jugoslovenske vojske u otadžbini. Sa tog polazišta, umesno je pitanje: zašto u istu ravan nisu stavljeni i partizanska narodnooslobodilačka vojska i njene starešine?

Zbog položaja u koji ste me stavili nemam pravo da insistiram na odgovoru, koji skora budućnost ne možete izbeći, mada nam je svima poznat. Gospodo sudije, onaj koji nadživi ovo vreme, dostići će istinu i o nama koji odlazimo i o vama koji stupate na naša mesta.

I ovom prilikom jako žalim što se moja vojska u otadžbini uključujući i sve četničke formacije, od svih ostavljena, nije razvijala onako kako treba i kako sam ja zamišljao. Kolike su štete, za naš narod što nije teklo po mojoj zamisli i da li je stvarno ima, reći će pokolenja". "Smisao i cilj jugoslovenske vojske pod mojom komandom bio je odbrana otadžbine, zemlje naših otaca. Ona se sastojala, i još uvek se sastoji od sinova ponosnog naroda, a ne od robova i podanika, i od početka se suprotstavljala daleko nadmoćnijem neprijatelju koji je postavio sebi cilj: gaženje svih tekovina što ih je Evropa postigla za hiljadu godina. Zavetujući se, da iz korena iščupamo sva zla koja su pogodila naš soj i da u toku rata izvršimo revolucionarno reprogramiranje naroda, napali smo neprijatelja ne obazirući se na uspavanu Evropu i nepripremljeni ostali svet. U stavu prema narodnim izrodima možda se ponekada i preterivalo.

No, davno je s pravom rečeno da ko spašava vuka ubija ovce, i da u takvom slučaju dobra dela postaju u rđava. Ne računajući sporadične slučajeve, rukovodio sam jedinom vojskom na svetu koja ni za jedan čas, kamoli dan, ne pognu ni glavu, niti ispusti zastavu ispred nemilosrdnog germanskog osvajača. I ona bi svakako odbranila svoju otadžbinu koja je ušla u rat kao slobodna Kraljevina, da su se pod njen barjak stavili svi čestiti Srbi, Hrvati i Slovenci. Svoje borce proglasio sam jugoslovenskom vojskom u Otadžbini, iako je izvestan deo mojih potčinjenih komandanata smatrao da moramo obnoviti ne jugoslovensku, već srpsku armiju, koja se pod teškim prilikama okupljala po planinama.

Ubedio sam ih u veličinu Jugoslavije kao državne zajednice i ideje, moćne zaštitnice Srba van Srbije, bez obzira na neslućene ratne izdaje drugih. Moji komandanti su se nerado mirili sa tim stremljenjima. I ukoliko su ona bila pogrešna, greh pripada samo meni".

"Naša borba otpočela je onog dana kada protiv silne Germanije, na bojnom polju, nije bilo nikog izuzev nas i nedovoljno odlučne i spremne Britanije, sa ciljem: puna i potpuna sloboda ili beznadežni kraj. U nju smo ušli takoreći golih ruku, sa tri do deset metaka na jednu pušku, ali čelična srca, jake volje i nadčovečanske snage i vere". "Istorija i naša tradicija satkali su posebni karakter srpskog naroda, čija je prava vrlina bezgranična ljubav prema otadžbini, zaštitnici slobode. Iz tog karaktera razvio se ravnogorski nacionalni pokret sa korenima u narodu i u njegovom duhu. Tom pokretu pošlo je za rukom da spase čast našem rodu, kao prvom organizovanom otporu u Evropi, protiv pomahnitalog Nemačkog rajha i njegovih satelita. Taj naš pokret u dobronamernom spoljnom svetu uvršten je časne i rodoljubive. Od naroda nazvan četnički, za vojnog javnog tužioca je krivično kažnjiva organizacija. Ko veruje da je istorija učiteljica života i pouka budućnosti, svakako zna da je veliki Karađorđe, naš državni praotac, u prvim danima svoga ustanka primenjivao četnički vid ratovanja, sve dok nije skupio snagu za organizovani frontalni napad na brojnijeg i jačeg Turčina.

U književnim delima premudrog Prote Mateje Nenadovića, slavi se "četnik", pripadnik prepadne jurišne male borbene četne formacije. Vojvodi Pećancu, obe naše dinastije odavale su velika priznanja, zbog kolosalne uloge njegovih četnika u Balkanskom i I svetskom ratu. Neki vaši sadašnji komandanti bili su članovi mojih četničkih formacija, u sastavu jugoslovenske kraljevske vojske. Ako je naziv "četnik" došao iz samog naroda, a ne od mene, zašto sam tome ja kriv. Duboko patim što se pred ovim sudom na taj način kalja naš prastari nacionalni ponos. Nisam još čuo za zemlju u kojoj se slično postupa sa istorijskom tradicijom i nacionalnim blagom! Zašto radite protiv sopstvene budućnosti?!".

"Ovaj prokleti rat razorio mi je porodicu i porodični dom. Moja ponosna žena Jelica, kćerka pukovnika Jevrema Brankovića i sestra mog klasnog druga i najboljeg prijatelja Borivoja, čije svedočenje neopravdano odbiste, stojički se borila sa nedaćama koje sam joj tokom okupacije stvarao. Prilikom prvog hapšenja 1942. nije htela u logor bez troje naše male dece, i svoje ćerke Radmile iz njenog prvog braka, potupno prirasle mom srcu.

Drugim njenim odvođenjem u krug logoraške ograde koje se dogodilo pred kraj rata, okupator je mene ucenjivao. Izvukao sam je napolje sa svo četvoro dece dajući u zamenu dva zarobljena nemačka oficira. Našeg mlađeg sina Vojislava, pokosio je prošlog maja partizanski metak, u planinama Bosne. Moj primerani borac i sin pao, jer mu srce nije dopustilo da ostavi ranjenog ratnog pobratima, Ljubu Protića iz sela Subjela kod Kosjerića. A bio je, Bog da mu dušu prosti, isti ja. Srušio se nekoliko metara dalje od mojih nogu. Pokopao sam ga blizu mesta pogibije, sa mitraljezom od koga se nije odvajao, bez krsta, iznad žubornog potočića, pored druma koji vodi od Goražda prema Rogatici.

Stanje u kome se sada nalazim suprotno je mojoj želji da ga prenesem u porodičnu grobnicu i smesti pored njegovih bližnjih. Protumačite sami šta to znači da se njegov godišnji pomen skoro poklopio sa mojim hapšenjem. Sa starijim sinom Brankom, koji je kao komandir partizanske brigade išao na Sremski front, i ćerkom Gordanom izgubio sam dodir, silom prilika. Njih dvoje su preživeli zato što su se priključili vama, a pitanje je šta bi se sa njima zbilo da se nisu na vreme odvojili od mene. Molim se Bogu da im podari decu, da moja krv ne presahne.

Ministar Krcun, shvatajući roditeljsku potrebu, odobrio mi je viđenje sa ćerkom. Kako ni vašim snažnim oficirima, nije uspelo da je dovuku do moje ćelije, rekao sam svom čuvaru Boži Kojadinoviću, ili tako nekako, da će svet imati silnih muka sa vama, pošto ste uspeli da iščupate jedno ćerkino srce".

"U porodičnu tragediju ubrajam i stradanje starijeg sina nezaobilaznog vojvode Mišića, mog štabnog i ratnog pomoćnika i odanog klasnog druga, majora Aleksandra, ne samo zato što je spašavajući moju, žrtvovao svoju glavu.

Remetim vaš sudski red, kratkim opisom njegovog stradanja. Ujutru, sedmog decembra 1941. godine, nas dvojica, kapetan Fregl i moja najuža pratnja obavljali smo važne vojne poslove u Struganiku, u kući mog uzora Vojvode Živojina, u sobi u kojoj smo s proleća te godine osnovali štab jugoslovenske vojske u otadžbini. Nemci su bili obavešteni o našem kretanju od jednog železničkog činovnika iz Divaca, nevažnog imena, verovatnog agenta Pećančevog kvislinga Jovana Škave.

I taj narodni otpadnik je otrčao Švabi na noge da ga obavesti o mom boravku u vojvodinom domu. Neoprezni kao nikada do tada, dozvolili smo Nemcima da se nečujno ušunjaju u Mišićevo selo i opkole našu kuću. Specijalnoj, i po naoružanju i po sastavu, nemačkoj jedinici pristigloj nadomak prastarog istorijskog Doma, pregradio je put moj do tada neprimetni podnarednik Đura. Taj neustrašivi kraljev ađutant, pogožen u grudi, borio se sa moćnom nemačkom silom, koliko mi je bilo potrebno da se preko suprotnog prozora dočepam doline, i prve rečice.

Major Mišić, trčeći, zamnom štitio mi je leđa. I kada je posle pređenih stotinu metara, video da me neprijatelj sustiže, doneo je odluku da se preda, glumeći mene, vođu Pokreta otpora njihovom Hitleru.

U viteškoj predaji sledio ga je nerazdvojni drug, Slovenac, Ivan Fregl. Kada je prevara otkrivena već sam bio na bezbednom.

Gospođa Lujza Mišić, veruje da su njena deca streljana 17. decembra 1941. godine u "đenovačkoj šumi. A Boža Matić, bivši predsednik opštine Valjevo, prenosio je da su moji plemeniti oficiri oterani u Nemačku kao zarobljenici za pogubljenje. Jedno je sigurno: odvažni major Aleksandar Mišić, položio svoj život kao ratni zarobljenik, na oltar otadžbine koja se upravo gasi, onako kako dolikuje sinu legendarnog vojskovođe, ne odajući neprijatelju naše vojne tajne. Rano ujutru, 8. decembra, lokalni rodoljupci potajno su sahranili telo poginulog podnarednika Đure.

Porodičnu tragediju slavnog vojvode, uvećao je i žalosni život njegovog mlađeg sina Vojislava, komandira i političkog komesara Kolubarskog partizanskog odreda, izjavom datom vama da je video kako smo njegov pokojni brat i ja predali Nemcima kolonu zarobljenih partizana, sprovedenih od Struganika preko Ravne Gore, do valjevskog sela Markove crkve. Zato ovo suđenje shvatam kao crno predskazanje, da srpskom rodu opet predstoji veliko stradanje.

uzvišenim Mišićima, još reč-dve. Kako čujem, prva osuda Majora Aleksandra glasila je na dvadeset godina, internirane robije sa prinudnim radom. Teža kazna od ove je izostala zbog Nemačkog porekla njegove majke, bez obzira što je tokom saslušanja izjavio da mu je okupacijom Jugoslavije iscurila švapska krv. Znajući ko je Švaba, apsolutno verujem u ono što sam čuo: da ga je na pogubljenje poslao unuk austrijskog vojskovođe Poćereka, potučenog do nogu od nas Srba, u Prvom svetskom ratu, osvetničkom žalbom, koju je sročio u svojstvu tužioca višeg ranga".

"Na raskršću između komunističke prosovjetske revolucije i zapadne demokratije, s kojom je bio i ostao moj narod, ja sam se privoleo ovoj drugoj. Ako je prva dobra za druge, ova je bolja za nas, jer je naša bila i ostala. Jako žalim što ćemo do nje stići uz mnogo žrtava. Ispunjen tom željom ostvario sam vezu sa britanskim kapetanom Bilom Hadsonom, specijalistom za srpsko pitanje i naše područje, pre nego što su me vlada i kralj postavili za vojnog ministra i generalštabnog načelnika.

Prvi savet ovog Britanca, neispitane naravi, kao što je ovde već istaknuto, snage zapovesti, bio je da ne dozvolimo pretvaranje nacionalne borbe u borbu za učvršćenje sovjetske Rusije i komunističkog režima u Jugoslaviji. Još na prijemnom dočeku, taj gospodin, preneo mi je uputstvo njegove vlade našoj vladi u Londonu, da se ceo pokret otpora u Jugoslaviji stavi pod moju komandu.

Verovao sam svakoj njegovoj reči, jer je predstavljao moćnu i neuništivu Veliku Britaniju. Tom prilikom nisam se setio prastare pouke da su u politici između reči i dela čitavi okeani. Na žalost, pomoć saveznika, predvođenih Englezima, dok su bili na mojoj strani, jedva je dostizala naoružanje običnog bataljona, od 800 do hiljadu vojnika.

Tako nepripremljen, za gerilsko ratovanje, u opštem siromaštvu i bez podrške velikih sila, predstavljali smo u svetskim razmerama ogoljenu biljku. Okružen mukama molio sam se Bogu da saveznici bar moralno stanu uz mene. Početak druge polovine 1943. godine, nagovestio je okretanje Vinstona Čerčila prema Titu. Povodom toga, politički magazin "Profil", kritički se osvrnuo na njegovo zauzimanje da se pridružim partizanima. Tako su me jedan političar i jedna politika naterali da shvatam pravo značenje De Golove opomene, "da narodi nemaju prijatelje, već interese".

Posle svega, sve manje je čudio Vinstonov zaokret, nezapamćen u dotadašnjoj ratnoj istoriji. Našavši se na raskršću pitao sam se šta je značio njegov vapaj celom čovečanstvu, da se spreči uspostavljanje boljševizma u Rusiji, sadržan u ovim rečima:

"Lenjina i njegovu bandu doveo je u veliku carsku rusku zemlju, moćni Kajzer, i to, u plombiranim vagonima, među bocama prepunjenim ljudskom krvlju. Pred nama je zemlja iz koje je Bog prognan, a čovek stavljen u najstrašniju bedu, lišen nade i milosti, s obe strane groblja, u kojoj samilost i kultura umiru, a sva nastojanja idu da se ugroze i sruše postojeće civilizacije. Pozivam narode sveta da tu komunističku nakazu zadavimo u kolevci".

I pored ovakvog stava prema "boljševičkoj nemani", on je Jugoslaviju kartirao maršalu Titu, a mene je bacio na otpad istorije. Eto, tako su mi se slutnje pretvarale u okrutnu stvarnost, protivno mom dotadašnjem neverovanju da se zbog političkih ciljeva može uništiti čitav jedan narod. Jaka i moćna Engleska, pošto je prethodno povukla za sobom ostale saveznike, počela je da poklanja partizanima moje čiste pobede.

Ubrzo posle savezničkog političkog zaokreta, naše nebo svaki čas su nadletali Čerčilovi avioni transporteri, puni oružja i municije, koje su partizani upotrebljavali za istrebljenje mojih snaga i ubijanje Srba, kako bi se pobedonosno vratili u Srbiju, iz koje su bili isterani novembra 1941. godine. Tim vazdušnim grdosijama, pridružili su se i "kukuruzani" koji su u niskim letovima dodirivali vrhove kukuruznih stabljika.

Tako su Britanci, preko noći, zaboravili borbe mojih odreda protiv Nemaca u: Loznici, Gornjem Milanovcu, Požegi, Čačku, Ivanjici, Užicu, Valjevu, Žagubici, Homolju, Limu, Sandžaku, Višegradu, u Crnoj Gori i na Jadranu, u celoj Hercegovini i mnogim drugim našim krajevima. Čemu onda Staljinovo žaljenje, ispoljeno u Moskvi komunisti Blagoju Neškoviću, na zvaničnom prijemu, i to baš pred Titom: "da to što je učinjeno sa četnicima i đeneralom Dražom nije bilo u redu u odnosu prema Srbima!".

Ponovila se teško izlečiva i bolna osobina Rusa, da greše na našu štetu u najvažnijem našem času. Povlačenje britanske misije iz mog štaba 25. maja 1944. godine, po Čerčilovoj zapovesti, prihvatio sam kao početak ostvarenja dela njegovog plana da na moje mesto dovede jednog komunistu. To se konačno i ostvarilo na ostrvu Visu, potpisivanjem sporazuma između predsednika kraljevske vlade u Londonu Bana Ivana Šubašića i Maršala Tita, a po odobrenju njegovog kraljevskog veličanstva kralja Petra II Karađorđevića, kojim je naš monarh pogazio Ustav Jugoslavije, a istovremeno sahranio svoju krunu, i svoju otadžbinu, stavljajući pored njenog imena posmrtnu tačku u vidu, proklamacije da se priklonim partizanima.

Primerak tog žalosnog političkog akta, verifikovanog 11.9.1944. godine, od novoformiranih komunističkih organa vlasti, poslužio je maršalu Jugoslavije da dovede iz Moskve generala Tolbuhina, komandanta "Južno-evropskog oslobodilačkog korpusa", sa jakim naoružanim trupama. Tako udruženi, oslanjajući se na naredbu generala Peka Dapčevića oni su otimali od srpskih domaćina tek stasalu i još nestasalu mladež, među njima i mog sina Branka , šaljući je kao topovsku hranu nemačkoj vojsci koja je grabila sremskom ravnicom da se što pre preda i položi oružje pred po-bednikom Drugog svetskog rata.

Naš žalosni nacionalni kraj dobio je ubrzanje ulaskom vojske nove Bugarske, na našu teritoriju. Prisustvo stranog "oslobodioca", podstaklo je ubijanje najpre pripadnika beogradske policije, zatim njenog ministra i mini-starskog osoblja, pa redom: Ljotićevca, Nedićevaca, ravnogoraca, industrijalaca, lekara, advokata...

Težeći uništenju teško slomljivog srpskog nacionalnog duha, britansko-američka avijacija snažno je podržala Titovu ofanzivu na Srbiju, masovnim bombardovanjem Beograda, Niša, Leskovca, Smedereva... , smrtonosnim "tepih bombama" na sam pravoslavni Uskrs, 16. aprila 1944. godine. Pod izgovorom, progona okupatora, naš bivši saveznik sručio je na Srpsku prestonicu, razorne bombe jače snage i od one kojom je Hitler 6. aprila 1941. godine, slamao Kraljevinu Jugoslaviju. Za nas kobni Vinston, operaciju "spasavanja" Srbije, poverio je avanturističkom lordu Tederu. Dok je Srbija gorela, francuski ministar propagande, Andre Šarl, iskreni prijatelj Srba preko Radio Francuske opominjao je Englesku:

- Ima jedan po broju mali, ali veliki po duhu i viteštvu narod Evrope, a koji se zove srpski, i koji je uvek bio predmet simpatija nas Francuza. Taj narod kome ste se i vi Englezi pravili prijateljima, danas je vašom zaslugom upropašćen i uništen, i na putu je, da potpuno nestane, opet vašim htenjem. Pre nešto više od tri godine, vi ste te iste Srbe naterali da uđu u rat koji njima nije trebao. Francuska saučestvuje u bolu, koga danas viteški i junački narod Srbije, s teretom podnosi ". Možda bi plemeniti francuski ministar rekao Englezima još koju, da je čuo i video Srpkinju raspuštene kose i jednako širokih ruku dok doziva, pored tela poginulih: "Miko, sine, gde si, majka ti je ručak spremila".

Ili da je bacio makar jedan po gled, na sa zemljom, sravnjene domove za žensku i mušku decu, slepe i duševno bolesne, školu za nudilje, glavnu vojnu bolnicu, beogradsko porodilište, dečja skloništa i kapele prenatrpane, unakaženom decom, i njihovim i roditeljima. Oprostio sam generalu Nediću, nedela učinjena prema meni, zbog kuražnog iskaza na bedemima tragičnog Beograda, dotučenog savezničkom avijacijom: "Ove ljudske žrtve biće osvećene, jer za to vapije Božja pravda. Osveta će biti strašna božja kazna.

Za nedela ljudska, za nevine žrtve. Dižem glas protiv ovih božjih otpadnika, za nevine žrtve naše. Dižem glas protiv ovih bezbožnih krvotvornika, koji za sebe kažu da su prosvećeni, a koji su za ovaj zločin izabrali najveći hrišćanski praznik. Klanjam se pred nevinim žrtvama i zovem sve Beograđane da se vrate sami sebi, majci Srbiji i srpstvu, jer kao što vidimo u svetu nema ljubavi". Samo prvo bombardovanje, grada u kome me sada cedite kao izdajnika, od ukupno četiri, odnelo je po vlastitim savezničkim priznanjima 1.161 život, a po našim proračunima nešto više. Da li je slučajno Leskovac razaran baš 6. septembra na sam kraljev rođendan, kada je narod uznosio Bogu tople molitve da mu vrati i sačuva voljenog suverena?"

Nova komunistička vlast je dane bombardovanja srpskih varoši proglasila za dane njihovog oslobođenja".

"Posle crvenog Visa, od predstavnika stranih misija pored mene je ostao još samo američki pukovnik Mek Dauel, da mi poruči kako je moja dalja borba protiv Nemaca manje važna od mog prisustva u narodu i sa narodom. Svoj boravak pored mene završio je konstatacijom da mi je sadašnjost teška, ali da je budućnost moja i procenom da bi svako suprotstavljanje njegovog predsednika Ruzvelta, Staljinu i Čerčilu bilo uzaludno". "I pored svega što se desilo, kao vojnik koji i po rođenju i po osobinama pripada slobodarskom i junačkom narodu, nisam mogao niti sam hteo da napustim svoga kralja i svoju otadžbinu. Ja sam se zakleo da ću za kralja i otadžbinu život dati. Ja svoju zakletvu ispunjavam i ovom prilikom, tu pred vama".

"Krajem 1925. preveden sam iz pešadije u generalštabnu struku, a naredne 1926. postao sam zamenik načelnika Štaba komande kraljeve vojske. Na novoj dužnosti dobio sam priliku da se sretnem i upoznam sa oficirima vojske Kraljevine Jugoslavije, iz Hrvatske i Slovenačke. U prvi plan, ističem Marka Mesića, Sulejmana Filipovića, Dragutina Šporera, Markulja Babića i jednog Puca, kome sam ime zaboravio. Svi oni, zakleti predratni vojni i civilni Jugosloveni, potrčali su Paveliću pre njegovog poziva, zauzimajući odmah važna komandna mesta, u vojsci koju je on stvarao.

Kao školovani vojni kadar, pukovnici Babić i Mesić komandovali su fašističko-hrvatskom vojskom na Staljingradu, u brojčanom sastavu od dobrih 5.000 vojnika, Pukovnika Filipovića je moja komanda zbog njegovih velikih pogromaških zala, stavila pod slovo "Z", što pojmovno znači "zaklati", "zastrašiti", "izdaja", "predskazanje". Nismo stigli do njegove glave, jer je ubrzo po završetku rata postao zaštićeni Titov pukovnik, sa tendencijom brzog vojnog napredovanja. Priznavši im Pavelićeve pukovničke činove, maršal ih je sve odreda, razaslao u smrtonosni pohod na još nepomorenu srpsku omladinu i umne Srbe, koji nisu bili po meri vaše nove državne tvorevine.

Pukovnik Mesić hvalio se svojoj hrvatskoj braći, plodonosnim pomoravskim lovištem. Eto, tako je zapečaćena sudbina moje lepe i sanjane Kraljevine Jugoslavije. Hrvatski Rebel, koji do ovog rata nije ni znao gde su glavni srpski gradovi, postao je njen neprikosnoveni gospodar, a ja, i sve dosadašnje i buduće žrtve jugoslovenskog nacionalnog otadžbinskog pokreta, nepoželjni izdanci, bez prava na krsnu slavu i hrišćansku nadu. Koga neiskreni saveznik uzdiže, toga i ruši. Zapamtite, ovo što ste čuli. Valja će vam".

"Pripisuje mi se da sam u svome štabu imao kulturu tifusa kao sredstvo za borbu. Kao vojnik nikada se ne bi služio otrovom ili zarazom, gde postoje dve frontovske snage i blizina naroda. Jer tifus se širi i preko zarobljenika i uvek se može vratiti. Ne mogu da razumem tu optužbu. Moja vojska znala je samo za klasično, oružano vojevanje". "Što se tiče veza sa susedima, još iz stare Srbije sam razvijao akciju saradnje sa nama najbližim zemljama.

Imao sam kontakte sa Bugarskom koju poznajem vrlo dobro. Pokušavao sam da osnujem tajni komitet Bugara i Srba, za rat protiv Nemaca. Te veze išle su preko Ike Panića i generala Draškića, ali stvar je brzo propala. Preko oficira Groznog, prebega iz Bugarske, organizovao sam propagandu protiv fašizma i njihovog Borisa. Celokupna težnja u odnosu sa Bugarima bila je, okrenuti ih protiv Koburga. Uhvatio sam vezu preko Vojne lige, sa bugarskim narodom. Imao sam dodir i sa Grčkom, preko Zervasa. Englezi nisu dopuštali da se ostvari grčko-jugoslovenska linija. Moja je težnja bila da na Balkanu stvorim uniju. Smatrao sam tu ideju zdravom, mada je danas teško ostvarljiva. Male države stvaraju uniju kao moćnu državnu zajednicu, sposobniju za život i odbranu.

Savez sa Pren Pajom, vođom severne Albanije, išao mi je u račun, ali nije daleko odmakao, jer su Albanci želeli da prisvoje neke krajeve u Srbiji i Crnoj Gori. Pismo Šarkovića koje je u vašem pritežanju, pokazuje moju težnju da prestanu međusobna ubistva između Srba i Muslimana. Nisam smatrao da u Albaniji može postojati partizanski pokret. Dobio sam nalog od vlade da u zajednici sa Britanijom radim na ostvarivanju veze sa Rumunijom. Stoga sam dao nalog mom kapetanu Korneliju Filipoviću da stigne do Manua.

Međutim, on se u Bukureštu hvata sa fašističkom "gvozdenom gardom", da bi se u tom gradu kao agent održao. Na ovome radu uključio se i Piletić, Srbin iz Rumunije. On je želeo da iskoristi ovu stvar za lokalne svrhe. Između ostalog poslao mi je poruku Rumunije da će mi pomoći u oružju, ako se pomirim sa Nedićem. Taj agent pravi tada falsifikovano pismo, koje vi upotrebljavate protiv mene. Sve ovo iz Rumunije smatram igrom agenata.

Bilo mi je poznato koliko su Rumuni izgubili na istočnom frontu, i da je kod njih stvoreno neraspoloženje. Sećam se da sam i odrede slao u tu zemlju. Znam da je srpski živalj, naročito oko Turn Severina, bio za nas. O svemu tome obavestio sam vladu i britansku misiju. Čak je postojala i lozinka "707". Veza sa Mađarskom takođe je ostvarena po nalogu vlade. Moj agent bio je kapetan Urošević. Mađari su još u Turskoj tražili naše povezivanje, i tamo im je bilo odgovoreno da me potraže ovde, na terenu. Urošević u Pešti vrlo dobro igra svoju igru. Ungari preko njega poručuju da se spremaju protiv Nemaca, ali da još trenutno ne mogu.

Mole me da ne vršim nikakve odmazde u Bačkoj. Oni izvode ono fingirano suđenje "Ronđoš gardi" i ostalima. I posle osuđenima dopuštaju da pobegnu. Urošević svoj položaj i dalje dobro maskira. U Pešti je i glavni engleski kanal za Poljsku. Tu je i moj kanal sa Mačekom, i njegovom grupom pobeglom od Pavelića, kao i agent Intelidženservisa Torza, koji želi da dođe u moj Štab. Budimpeštanci obećavaju da će mi potajno od Nemaca brodom dostavljati materijal. Dok se mi tako jurimo Urošević prebacuje neke naše i francuske oficire i podoficire u zemlju, a ja ih odmah liferujem u Kairo. Ubrzo zatim u Mađarsku upadaju Nemci i hapse Jusajia, Uroševićevu mađarsku vezu.

Ja sam bio predstavnik Vlade u zemlji. Primao sam poruke njenih delegata. Ona je mogla znati o događajima kod nas. Zapadne sile imale su svoje ljude kod mene. Na primer, Hadsona koji je kod mene došao sa porukom, da istrajem. Dolazio mi je i Bejli, Sve je to imalo uticaja na celokupan moj rad i stanje u zemlji."

"Nadao sam se da će do kraja ovog rata doći do neke vrste narodnog nacionalnog plebiscita. Nada me nije napuštala ni posle svih nevolja, koje su me neprekidno pratile i spopadale. Pre kraja oktobra, za mene kobne 1944. godine, izvršio sam povlačenje vojske iz pomoravske Srbije u šumovitu i bregovitu Bosnu. Prešavši Drinu, razaslao sam poruke da rodoljubivi ne napuštaju zemlju, već da se pripreme za borbu čim ozeleni.

Članstvo Američke misije, pri mom štabu, odletelo je iz Jugoslavije u oslobođeni deo Italije, 1. novembra, sa letilišta pod mojom kontrolom. Taj deo mog ratnog života nedovoljno sam dotakao, a tiče se vaše optužnice. Pukovnik Mek Dauel, po svojoj volji i savezničkoj naredbi ponudio mi je mesto pored sebe u prednji deo aviona, garantujući mi sigurnost u njegovom svetu. Učtivo sam mu se zahvalio. A svima koji su želeli odobrio sam izlazak iz zemlje. Na tome bi mi bio zahvalan i major Đurišić, da ga njegovi proustaški Crnogorci nisu zaveli lažnim obećanjima. Za mene su okolnosti pod kojima bih napustio svoju zemlju, bile nezamislive.

Sve do mog hapšenja verovao sam da ću ponovo okupiti oko sebe jaku vojsku. Za prvo vreme, na ustanak, nisam pomišljao, znajući da bi bio ugušen u krvi. U Bosni su nas neprestano napadali redom: partizani, ustaše, muslimani, a u poslednje vreme Nemci mnogo ređe. Gonjeni pred udruženim četvorostrukim neprijateljem, gladni, goli, bosi i nenaoružani, spoticali smo se i padali. Svuda usput iz jama, u koje smo upadali, čulo se i Bogu teško umiranje.

Iza nas na žbunju, ostajale su naše izgažene i zgužvane šajkače, torbe-tkanice, kanice, pletene čarape, rukavice, opanci i obojci. Biće mi lakše na nebu, ako nova pokolenja upale najmanje 20.000 sveća, borcima koje sam izgubio dok me je Tito progonio kroz Bosnu. Tokom ovog suđenja slobodi sam se nadao samo u zaboravu. Moje sadašnje nade i molbe usmerene su isključivo ka nebu". "Za sebe nisam nikada ništa tražio. Francuska revolucija dala je svetu osnovna ljudska prava. I ruska revolucija donelaje nešto novo. Opčinjen zapadnom demokratijom, ja nisam hteo 1941. godine da počnem tu gde su Sovjeti počeli 1917."

"Ja sam uvek bio za to da ne budem nikome pretpostavljen, kao neko ko teži diktaturi. Uvek sam smatrao da treba i odgovornost deliti." "Jasno mi je da ovog časa protiv sebe imam jake konkurente, komunističku partiju, vičnu svemu, koja ostvaruje svoje ciljeve, bez kompromisa. Ali, ko se silom služi, od sile i strada. Sumnjičite me za sve i svašta, ali ja sam te sreće bio i pre vas. Pod svojom, ne samo pod tuđom vladom. I ona me po kad kad sumnjičila za sve moguće i nemoguće veze, sa stranom tajnom vojnom službom ili servisom. Neprijateljskim ili savezničkim, svejedno." "Do samog kraja verovao sam da sam bio na pravom putu.Zato sam pozvao strane novinare i izaslanike i Sovjetsku misiju da na samom izvoru sve vide i sve opišu. Jer, ničega nije bilo što dobri ljudi, posebno saveznici, ne bi smeli videti i znati".

"Sudbina je prema meni bila bez milosti, pošto me je okrutno ubacila u svoje vihore. Mnogo sam hteo, mnogo sam preduzeo, mnogo verovao. Zato su svetske bure i oluje odnele i mene i moje delo. Krst koji sam svesno poneo nisam do kraja ispuštao. Spustiću ga tamo gde treba da nam bude novi početak.

Vreme i prilike bile su protiv mene. Neka sud uzme u savesnu ocenu sve što sam naveo, istine, potomstva i istorije radi. Ja znam da pobednici u jednom ratu, bio on nacionalni ili građanski, nemaju mnogo milosti prema pobeđenima. Znam i to da je moja savest mirna jer nema ljudske jedinke, a kamoli šefa jedne gerile, koja bi na mom mestu bolje čuvala i očuvala svoju savest i svoju dušu i svoju dužnost."