O tome se govori

Šta će Vučićev režim ostaviti Srbiji kao teret, osim milijardi evra neisplaćenih kredita?

DUBINA DUBIOZE

Ko je spreman da sutra preuzme odgovornost za ono što će režim Aleksandra Vučića iza sebe ostaviti? Ko je spreman da uzme kormilo razbucane države koja danas ima preko 70 milijardi evra, što spoljnog, što unutrašnjeg duga (nezvanično, i po mnogim ozbiljnim procenama i više)? Jer, iza režima bolesno samoljubivog i opasnog štetočine ostaće doslovno haos. Kako u javnim finansijama, tako i u spoljnim zaduženjima. Srbija će saznati mnoge neprijatne istine, da je režim Aleksandra Vučića za siten pare prodao ne samo radno sposobno stanovništvo, nego je svojom manijakalnom politikom uz hordu izluđenih sledbenika, uspeo da protera iz Srbije tokom svoje desetogodišnje vladavine, preko 800 hiljada građana u druge države, sa realnom perspektivom da se većina nikada ne vrati „za stalno". Saznaće građani Srbije da to više nije njihova zemlja, nego zemlja prebogatih Arapa, Turaka, Kineza ali i domaćih izroda, „nove klase" primitivnih razbojnika koji su okupirali Beograd, Novi Sad, Vojvodinu i najbolje delove centralne i zapadne Srbije. Neće biti Vučića na slobodi, ali će ostati dužničko ropstvo. Biće i za naredne generacije dugova koje je napravio njegov režim. Ostaviće Vučić iza sebe i armiju onih koji su se obogatili pod zaštitom razbojničkog, radikalskog režima. Trebaće nekoj budućoj vladi, ako bude nekim čudom poštena, barem tri specijalna suda i barem deset godina „odrešenih ruku", da se ta banda pohapsi i plati za svoja zlodela.

Nikola Vlahović

Lažnim statističkim podacima i potpunom uzurpacijom nadležnih institucija, odlazeći samodržac Aleksandar Vučić već godinama obmanjuje građane Srbije o stalnom i „nezaustavljivom" prosperitetu, broju zaposlenih, BDP, javnom dugu,spoljnim zaduženjima i milijardama kredita koje je uzimao „u ime naroda".

Podaci evropskih i svetskih monetarnih, ekonomskih i drugih analitika, govore da su građani Srbije među najsiromašnijim na evropskom kontinentu, te da se zbog toga u poslednjih deset godina iz nje iselilo preko 800 hiljada stanovnika, dakle, blizu 100 hiljada ljudi godišnje, te da je preko 100.000 građana u istom periodu uzelo državljanstvo drugih država. Istovremeno, institucije Ujedinjenih nacija su registrovale i činjenicu da u više od 1.200 srpskih sela ima manje od 20 stanovnika, te da u još toliko sela više i nema stanovnika, da praktično više ne postoje. Preko 30 odsto opština u Srbiji i 25 odsto javnih preduzeća je u poslednjih dve godine stalno „pred vratima" bankrota, te da su troškovi prosečnog domaćinstva u samo nekoliko godina Vučićeve vlasti porasli i preko 150 odsto, što je dovelo do talasa novog siromaštva. Ti troškovi su, prema analizi Svetske banke samo delimično (do 30 odsto) nastali zbog perioda pandemije Corona virusa i početka rata u Ukrajini, što jasno govori da je i taj Vučićev „alibi" čista laž.

Činjenice u realnom životu govore da je skoro sva roba proizvedena u Srbiji, skuplja na njenom tržištu, dakle, u zemlji proizvođača, nego u zemljama regiona gde se izvozi. Taj paradoks je samo jedan od primera čistog kriminala izvršne vlasti, nadležnih ministarstava i onoga koji njima direktno upravlja, a to je Aleksandar Vučić, čovek koji je sebi prigrabio na neustavan, nezakonit, dakle, kriminalan način.

Ali, to je samo deo „ostavštine" sa kojom će se uskoro suočiti neka nova Srbija. Ovu, Vučićevu, mnogi će pokušati da zaborave. A, ne treba. Treba sve ovo zapamtiti, kao zlo doba, kad je dno isplivalo na površinu, kao komunalna havarija kad izbaci fekalije na površinu.

Vučićevih deset godina biće zapamćeno po surovim pljačkama, eksploataciji državnih resursa od strane njegove razbojničke družine, biće zapamćene po njegovim ucenama, pretnjama, zastrašivanju građana od strane njegovih kriminalaca, ideologiji nasilja, batinama kojima su tukli ljude po ulicama, širenju mržnje prema svima i svakome ko drukčije misli ili, ne daj bože, „krivo govori", po progonu slobodnih novinara, umetnika, intelektualaca, po jeftinoj radnoj snazi, robovima-radnicima u proizvodnji kablova ili gumarskoj industriji koji rade za najmanje plate u Evropi, po armiji opljačkanih penzionera za koje više nema nade da će videti pristojan život.

Ništa ne treba da bude zaboravljeno. Ako neko i zaboravi, dugovi koje je Vučićev režim napravio, biće podsetnik na to doba. A, oni nisu mali. I unuci zemlje Srbije će ih plaćati.

Početkom 2023. godine (26. januara), Uprava za javni dug pri Ministarstvu finansija Srbije na svojoj internet stranici objavila je da je javni dug Srbije bio 34.244.665.889 evra. U tom trenutku, privreda Srbije je trebala biti toliko jaka da samo u dva meseca nadoknadi 3,5 odsto BDP, uz novo zaduženje od dve milijarde evra. To je, naravno, bilo nemoguće. Umesto toga od januara do juna 2023. godine, Vučićev režim se potrudio da „obezbedi" dubiozu od još jedne milijarde evra.

Vučićev režim se do sada zaduživao kod evropskih banaka, uključujući EBRD, EIB, CEB i kod Nemačke razvojne banke, kao i Međunarodne banke za obnovu i razvoj (IBRD), za blizu devet milijardi evra, dok kineskoj EXIM banci duguje blizu dve milijardi evra, a stranim vladama ukupno oko tri milijarde evra. Zadužio se njegov režim gde god je stigao pa je čak i po osnovu hartija od vrednosti emitovanih na domaćem (10,88 milijardi evra) i na stranom tržištu (6,16 milijardi evra), doveo državu „do zida", jer sve to dolazi na naplatu.

A, kad je reč o trenutnim dugovima prema stranim vladama pojedinačno, na prvom mestu, nisu ni Evropska unija, ni Kina, niti Rusija, već Vlada i Fond Abu Dabija sa skoro dve milijarde evra.

Kod ostalih stranih vlada, Vučićev režim zadužio je građane Srbije za oko tri milijarde evra, koliko i kod Međunarodne banke za obnovu i razvoj (IBRD), prema kojoj trenutno postoje obaveze u vrednosti od oko tri milijarde evra.

Ukupni javni dug je uveliko prešao 40 milijardi evra, što je skoro tri četvrtine srpskog BDP, dok je Vučić „povlačio crvenu liniju" tvrdeći da „neće biti dozvoljeno" da udeo javnog duga pređe 60,5 odsto BDP. A, u međuvremenu je uveliko prešao.

Strani izvori, pre svih analitičari najvećih bankarskih korporacija na svetu, EBRD, MMF i Svetske banke za obnovu i razvoj, tvrde da bi Vučićev režim morao da obezbedi do kraja 2023. godine oko 10 (deset) milijardi evra kako bi pokrio sve minuse iz kreditnih zaduženja, obezbedio normalno funkcionisanje države, isplatio plate državnom sektoru, penzije, održavao finansiranje svoje „paralelne stranačke države". Sve ovo vodi ka pitanju svih pitanja: kolika će biti cena budućeg zaduživanja, što bilateralnog, kod stranih država, što na međunarodnom finansijskom tržištu. Jer, Vučićev režim ne zna da proizvodi ništa osim dugova i kriminala. Ne bude li zaustavljen, biće kasno. Njegov režim je već doveo Srbiju do bankrota ali to niko ne sme da saopšti. Njegova divljačka mašinerija za pljuvanje, batinanje i tamničenje, njegovi revnosni doušnici, spremni su svakome da zatvore i usta i oči.

Javnost u Vučićevom radikalskom kazamatu nikad nije znala za šta se država zadužuje. Najviše prostora u Vučićevim biltenima dobijaju pozajmice za infrastrukturne projekte puteve, pruge, elektrane ili beogradski metro. I tu Vučić reklamira svoje „poštenje" i vrši ispiranje mozga građanima Srbije, tvrdnjama da je svaki evro pošteno investiran ili će biti investiran, da nikada njegov režim nije zavukao ruku u državnu kasu, da na hiljade njegovih stranačkih „podizvođača" nikada nisu pljačkali, radili „fušeraj" (ili uošte nisu radili), da njegovi stranački džeparoši i njegov Siniša Mali, nisu nikad "pretakali" stotine miliona iz državnog u privatno vlasništvo.

Detalje oko finansiranja izgradnje metroa još niko ne zna osim Vučića i Siniše Malog, a da zlo bude veće, očigledno je da ni oni ne znaju koliko će to koštati, jer je od trenutka kad su „upali u biznis" sa tim projektom, čak šest puta povećana konačna cena. U Zakonu o metrou i gradskoj železnici, koji je Skupština Srbije usvojila, navedeno je da je vrednost tih projekata procenjena na „oko šest milijardi evra", kao i da su „pregovori sa bankama u toku za obezbeđivanje što povoljnijih uslova kreditiranja". Od tada do danas je tih „šest milijardi" šest puta „korigivano" ali na veću cifru.

Kad je reč o kreditima koje je Srbija uzimala od Exim banke Kine (Export-Import Bank of China), kamatne stope na dolarske pozajmice kreću se od dva odsto za dve deonice brze pruge, preko 2,5 odsto za deonice autoputa Surčin-Obrenovac ili Obrenovac-Ljig, do tri odsto za pozajmicu za izgradnju mosta Zemun-Borča ili prve faze modernizacije termoelektrane "Kostolac B".

Kredit za obilaznicu oko Beograda uzet je u kineskim juanima, sa 2,5 odsto kamate a krediti Vlade Abu Dabija (Ujedinjeni Arapski Emirati) u lokalnoj valuti dirhamu koštaju 2,25 do 2,5 odsto, odnosno dva odsto u američkim dolarima. Oba ta kredita su preskupa u konačnom zbiru, a Vučić se svojski trudio da i Kinezima i Arapima ponudi „komad zemlje Srbije" za kompenzaciju. Delimično, obe države su i to prihvatile. Na kraju se ispostavilo da je najskuplje gradsko građevinsko zemljište u Beogradu, priobalje reke Save, dao na poklon!

Vučićev režim duguje i turskoj Deniz banci za kredit u evrima za izgradnju puteva Novi Pazar-Tutin, Sremska Rača-Kuzmin i za most preko Save, koji Srbija plaća sa 2,5 odsto kamate, dok će Evropskoj investicionoj banci (EIB) plaćati za kreditiranje izgradnje „Autoputa mira" od Niša do Merdara kako odabere Vučić: EIB nudi varijabilnu kamatnu stopu uz mogućnost da se kamatna stopa fiksira ako se proceni da je to povoljnija opcija sa stanovišta upravljanja javnim dugom.To treba prevesti na srpski jezik: iza ove rečenice (i u njoj) stoji čitav niz uslova. Uzgred, niko ni lud ne bi gradio put koji Kosovo stavlja makar formalno na mapu takozvane Velike Albanije, ali Vučić jeste.

Čak i da ti krediti nisu toliki koliki su, pitanja je zašto domaćoj stručnoj javnosti nisu dostupne studije izvodljivosti ili analize za velike infrastrukturne projekte koji su u toku? Ispostaviće se da je Vučićev režim gradio puteve po mapi NATO pakta i velikoalbanskih težnji. A, njih ne samo da treba platiti, već kasnije i održavati, a ako budu zarađivali manje nego što su troškovi, postaće težak kamen oko vrata srpskoj privredi.

Koliko je glup bio taj režim od samog početka njegove diktature i svih njegovih ludila, vidi se i prema tome što su uzimani multimilionski krediti sa po 2 do 3 odsto kamate od Azerbejdžana i Kine, umesto da država kupi evroobveznice koje su donosile i do 7,5 odsto godišnje kamate i otvarale mogućnost da država zaradi i otvori neka kvalitetnija i jeftinija tržišta.

Srbija je pod Vučićem doslovno podeljena na zone uticaja. Tako na primer Kina gradi obilaznicu oko Beograda, Azerbejdžan, deo autoputa, američka firma Moravski koridor, a Francuska beogradski metro. Arapima je dato šta god su hteli. I gde god im se dopalo. Od poljoprivrede do turizma, od vodotokova do elitnog gradskog građevinskog zemljišta. Od Zlatibora i Beograda do vojvođanskih polja.

A gde su „sitni dugovi"? Prema Pariskom klubu poverilaca i Banci za razvoj Saveta Evrope Vučićev režim je napravio dugove, koji se mere stotinama miliona evra. Samo direktne obaveze iznose preko 700 miliona evra. Sledeća je Evropska banka za obnovu i razvoj, prema kojoj su direktne obaveze Srbije oko 300 miliona evra. Direktne obaveze prema Međunarodnom udruženju za razvoj (oko 100 miliona evra), Nemačkoj razvojnoj banci (oko 70 miliona evra), i „ostale obaveze" oko 400 miliona evra.

Što se indirektnih obaveza tiče, tu preostaje da se pomenu dugovi prema Japanskoj agenciji za međunarodnu saradnju (preko 150 miliona evra), Nemačkoj razvojnoj banci (blizu 100 miliona evra), Eurofimi (do 10 miliona evra), Međunarodnom udruženju za razvoj (više od pet miliona evra).

Ove i naredne godine Vučićeva Srbija treba da „pronađe" četiri milijarde evra koje po osnovu dospeća kreditnih rata mora da plati.

Poslednjih godina iz Srbije, ne samo zbog ekonomskih razloga nego sve češće iz razloga „normalnog života u drugoj zemlji" iz Srbije ode preko 70 hiljada građana. I tu se ne stvaraju samo demografske „rupe", jer postoje čitavi delovi Srbije koje su pustinja, gde nema ljudi.

Masovna seoba Srba u inostranstvo predstavlja istovremeno i izgubljeno radno sposobno stanovništvo. Prosečna cena školovanja takve jedne mase radno sposobnih ljudi koji odu u toku jedne godine, iznosi između 960 miliona i milijardu i po evra. Ove podatke objavila je i su Vestminsterska fondacija za demokratiju. Kad se saberu troškovi školovanja svih vrsta kadrova koji odlaze iz Srbije, od dobrog zavarivača ili stolara, do dobrog lekara, inženjera i programera, nije teško i bez tih istraživanja jednostavno doći do cifre koju Srbija gubi svake godine.

A, propadanje jedne države i njene nacije nije samo materijalno. Pravo propadanje počinje uvek iz fundamenta: promenom postojećih kulturnih obrazaca koji su bazirani na ozbiljnom obrazovanju, diskreditacijom i ismevanjem večnih, opšteljudskih vrednosti, sprdnja sa obrazovanjem, sprdnja sa institucijama, sprdnja sa pravnim poretkom, sprdnja sa građanskim pokretima sa slobodom medija, pa konačno, kad se tako „izgubi kompas", i sprdnja sa samim životom, što ima za posledicu kolektivnu histeriju do kolektivne depresije, paralizu društvenog bića i ubrzano nestajanje.

To je ono što se Srbiji dešavalo od raspada Jugoslavije do danas, kad građani milionskog Beograda u tišini, kao na parastosu, šetaju nad mrtvim duhom nekadašnje kosmopolitske prestonice, svedene tokom radikalskog terora na nepreglednu palanku, zlu, podmuklu, primitivnu i zavidnu, spremnu da svakome ko slobodno misli pljune u čelo. I ovo, na žalost uglavnom obamrlo pleme, koje danas šeta ulicama Beograda, čija će deca vraćati dugove jedne kriminalne falange, nema realne moći da se obračuna sa kriminalnim gnezdom Vučićevog režima.

Prirodno, njega će slomiti oni sami, obračun njegove razularene družine sa onima koji su u „podeli plena" ostali „kratkih rukava". Taj sukob je takođe neizbežan.

Jedan ozbiljan analitičar društvene stvarnosti, epilog Vučićeve vlasti vidi ovako:

„Siguran sam da, kada bude došao taj trenutak da ova vlast pada, neće pasti mirno i doći će do sukoba. Uveren sam da će ta vlast pokušati da sačuva svoju poziciju metodama koje su neprihvatljive. Da li bi to bila brutalna sila ili ne, to je nepredvidivo, ali ne treba smetnuti s uma da je Vučić u 2023. godini, koja bi trebala biti civilizovanija u odnosu na prethodne, najavio novih 5.000 specijalaca u oružanim snagama Srbije. Te specijalne jedinice sigurno ne planiraju da šire demokratiju po Srbiji, a sigurno neće da napadnu Bugarsku".

U jednoj studiji pod nazivom „Troškovi emigracije mladih" navodi se da ovaj trošak varira u zavisnosti od obrazovne strukture, a o kolikom se trošku radi dovoljno govori i to da je Ukupan izvoz informaciono-komunikacionih usluga u 2018. godini iznosio 1,1 milijardu evra, dok je izvoz celokupnog sektora poljoprivrede u rodnim godinama nekih 900 miliona evra.

Istraživanje je, između ostalog, pokazalo da je u školovanje jednog našeg građanina od predškolskog uzrasta, preko osnovne i četvorogodišnje srednje škole do kraja akademskih studija koje su u proseku trajale pet godina i okončane su 2018. godine, uloženo oko 34.000 evra. Troškovi srednjoškolskog obrazovanja koje je trajalo četiri godine i okončano iste godine koštalo je nepunih 21.000 evra, dok su troškovi osmogodišnjeg osnovnog obrazovanja 13.500 evra.

U Srbiji je postala praksa da se „prima minimalac", i većina radnika ćuti dok može i ne traži više od toga da ne izgubi posao. Od toga ropstva pa do bekstva u inostranstvo nije daleko.

Iz Srbije je samo u periodu između 2012. i 2016. otišlo 245.000 ljudi, pokazuju podaci Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, što je u proseku godišnje bilo najmanje oko 50.000 ljudi. Taj broj je do danas povećan na preko 70 hiljada godišnje. Bilo je, kako je već rečeno, godina kad je iz Srbije doslovno bežalo i preko 80 hiljada ljudi.

Prema statistici OECD, više od polovine migranata iz Srbije odlazi u Nemačku, oko 17 odsto u Austriju, dok je Slovenija na trećem mestu.

Većina odlazi u razvijene zemlje, a od ukupno 964.000 koliko ih je pre šest godina živelo van granica naše zemlje, dve trećine je život nastavilo u Zapadnoj Evropi. Danas je taj broj mnogo veći. Takozvanu „staru emigraciju" niko i ne računa, a na Zapadu živi još jedna čitava Srbija, koja nije manja od tri miliona ljudi.

Rezultati ove analize, kako se navodi u njoj, pokazali su i da je direktno i indirektno, usled nemogućnosti da se godišnji odliv stanovništva spreči njihovim zapošljavanjem, stvoren godišnji gubitak bruto dodate vrednosti u iznosu od 897,3 miliona evra što je nekih 2,1 odsto BDP-a iz 2018. godine.

„Uprošćeno rečeno, svaki radno aktivni stanovnik emigriranjem iz Srbije sa sobom u proseku odnese najmanje oko 19.500 evra nekog budućeg godišnjeg BDP koji je mogao biti ostvaren", navodi se u ovom izveštaju.

Srećna je okolnost za mlađe i informatički obrazovanije ljude, koji mogu da žive u Srbiji a da rade za svetske kompanije, ali, i to je samo privremeno, jer većina njih ne želi da živi u Vučićevom režimu. Takođe, većina njih ta znanja može da koristi bilo gde na svetu.

Vučićev režim je i njih pokušao da obrlati raznim pričama o „IT parkovima", pa je njegova primitivna banda zamislila da im režim sagradi pristojne poslovne prostore, zgrade, kancelarije, a da oni rade za „domaće kompanije" iza kojih stoji Vučićeva mafija. To, naravno, kod informatički najbolje obrazovanih ljudi ne prolazi.

Jedna od najvećih sramota po kojoj se Vučićeva Srbija prepoznaje danas, to je činjenica da postoji u zvaničnoj upotrebi termin „Doznaka", što u slobodnom prevodu znali da veći deo stanovništva živi od pomoći rodbine illi prijatelja koji žive i rade u inostranstvu. I to se sve fino uračunava u Bruto društveni proizvod (BDP) koji Vučić prikazuje kao svoje velike ekonomske pobede.

Po visini učešća tih „doznaka" u BDP Srbija se nalazi u samom vrhu evropskih zemalja, uz Albaniju koja je na prvom mestu, sa učešćem između pet i šest odsto BDP-a.

Šire posmatrano, ukoliko pored „doznaka" dođu u obzir i drugi izvori kao što su inostrane penzije, ostali lični transferi i dohodak od rada srpskih rezidenata, od privremenih poslova u inostranstvu, učešće tog novca u BDP se kreće i do osam odsto.

Taj „neto priliv" po osnovu stranih direktnih investicija u poslednje tri godine u. Sve to može i da se uveća za 50 odsto jer mnogi dolaze u Srbiju i troše novac koji se ne evidentira u NBS.

Samo tri evropske države, od zemalja čiju statistiku prati evropska statistička agencija, imale su manji BDP po stanovniku od Srbije. To su bile BiH, Albanija i Severna Makedonija.

BDP po stanovniku Srbije u 2021. godini bio je na nivou od 44 odsto proseka Evropske unije. Istovremeno pokazatelj aktuelna individualna potrošnja po stanovniku bila je na nivou od 53 odsto proseka EU.

Vučić drsko tvrdi da je Srbija u proteklih par godina godini imala najveći porast BDP i industrijske proizvodnje, a činjenice govore da se radi koja je među vodećim zemljama gde zaposleni sa punim radnim vremenom rade još jedan ili više poslova, što govori o nemogućnosti preživljavanja. U 21. veku, u Srbiji sav novac većine građana ide na hranu i račune, a za druge potrebe jednostavno ne postoje sredstva čak i tamo gde radi dvoje u prosečnoj porodici.

Istina je gorka: Vučićeva Srbija je siromašna zemlja u kojoj građani imaju niske prihode, gde sirotinji teže pada nepravda od gladi.

Velika je i inflacija, koja opet najviše pogađa siromašne. Takva je situacija godinama. To je realnost Srbije.

Istovremeno, Vučićeva paralelna stvarnost, zapravo otvorene laži, svakodnevno bombarduju zdrav razum. I to će ostaviti posledice. Osim dugova, ostaće traume. Srbija može posle Vučića da se nada samo posttraumatskom sindromu. Skraćeno PTS. Pa, ko preživi.

Glosa

Prema podacima Nemačkog Saveznog zavoda za statistiku (Destatis), prosečni troškovi rada po satu u toj zemlji su oko 39.50 evra. U zemljama, članicama EU iznose u proseku oko 30,50 evra. U Srbiji, je po nekim proračunima taj trošak gotovo pet puta manji i iznosi oko 613 dinara. Velika razlika jasno ukazuje da se Srbija nalazi na samom dnu Evrope, a radnici zarobljeni u kandžama siromaštva, niske satnice i nepravde