Pogledi

Zašto su Srpski građani protiv rijalitija

Veliki brat te posmatra

Već sredinom XX veka pojavili su se neki TV kanali sa predznakom „reality". Preteča rijalitija bila je kultna američka TV emisija „Vi ste to tražili". Smatra se da je rijaliti šou kao globalni fenomen eksplodirao devedesetih godina prošlog veka i to putem serija „Američki idol", „Veliki brat" i „Survivor".

Stevan Zivlak

Prvi rijaliti program emitovan u Srbiji bio je „Idol" iz 2004. godine, da bi nakon njega startovali i „Veliki brat", „Survivor", „Farma", „Parovi", „Dvor", „Trenutak istine", „Preljubnici", „Luda kuća", kao i niz muzičkih takmičenja, među kojima su „Operacija trijumf", „Zvezde Granda", „Prvi glas Srbije" i „Ja imam talenat", koji se takođe mogu svrstati u rijaliti programe. U ovim šou-programima ne učestvuju samo poznate ličnosti, već se za novčanu ili neku drugu nagradu i sticanje popularnosti bore i anonimne osobe. Vođene finansijskim dobitima, televizije za učešće u rijaliti programima često angažuju VIP zvanice.

Neka istraživanja govore nam da rijaliti programi zapravo predstavljaju medijsko eksponiranje ljudskih potreba, a takvi sadržaji pomerili su i granice kada je reč o televizijskoj praksi. Time što zadovoljavaju našu potrebu za znatiželjom i voajerizmom, realni šou-programi razbijaju društveni status kvo. U njima postoji sveprisutna nepredvidivost u vezi s tim šta može da se dogodi, a konflikti, vulgarnosti i tuđe slabosti neretko su glavni koncept rijalitija. Granice dozvoljenog pomeraju se sve dalje. U vreme kada su u zemljama iz kojih potiču rijaliti programi postali beznačajni, na našim prostorima došlo je do ekspanzije ovakvih TV emisija.

Voajersko gledanje ljudi zarobljenih u ograničenom prostoru dvora, farme, kuće velikog brata, kuće parova, tropskog ostrva za preživljavanje, izgleda da ima u sebi magičnu privlačnost. Zbog čega je to tako i „šta je to u ljudima tužno da ulaze u tuđe živote", tema je za sociologe i psihologe. No realnost je zabavna za gledanje, sve dok se ne dogodi nešto što „prelije čašu". Kada u rijaliti programu zaista dođe do izliva zla i razotkrivanja duboke osnove ljudske prirode, odjednom se pobune svi, od gledalaca moralista do institucija nadležnih za medije. Može se reći da je realnost rijaliti programa „umetnička", ali je na žalost naše aktuelne stvarnosti. Ljudi zarobljeni u TV kutijama, žive rijaliti šou ne sluteći u kako se okrutnoj virtuelnoj mašineriji nalaze. Za pet minuta slave oni su sposobni da postanu pokusni kunići u zakulisnim igrama moći.

Da li nam rijaliti šou-programi zapravo ukazuju kakva nas budućnost očekuje, ili kakvom je projektuju oni koji kontrolišu čovečanstvo (ili u najmanju ruku rade na ostvarivanju tog cilja)? Brojni pokazatelji navode nas upravo na takav zaključak. U svetu se sve više govori o terorizmu i globalnoj borbi protiv terorizma, i uvek se otvaraju novi slučajevi i proizvode novi „opasni neprijatelji" od kojih treba da strepimo. Na taj način kod ljudi se stvara panični strah, i oni će pristati bukvalno na sve da bi dobili „zaštitu" od onih koji „kontrolišu stvari".

Prenaseljenost, nestašica hrane, globalno otopljavanje, globalna ekonomska kriza... Zaista je uočljiv porast problema, stvarnih ili izmišljenih, koji zahtevaju globalnu akciju. Globalne akcije dovode do globalnih trendova u svetu. Tako, na primer, ako „vodeće zemlje" sveta insistiraju na sigurnosnom nadzoru i kamerama, ostali će ih pratiti, bez obzira što to nije ni izbliza prioritet ili potreba u njihovoj državi. Obični ljudi dobili su mogućnosti komunikacije kakva se nije mogla zamisliti u prošlosti: kompjuteri, internet, mobilni telefoni... Napredna elektronika, međutim, omogućava lako prikupljanje informacija, praćenje i nadzor korisnika. Da li je to slučajno? Teško.

Džordž Orvel je u svom romanu „1984"(ova knjiga je izdata 1949!) izgleda predvideo neke fascinantne stvari. U Beketovoj priči „The Lost One's" (Izgubljeni), u cilindru prečnika pedeset metara, a visine šesnaest, naseljeno je čudno pleme Izgubljenih od dve stotine individua, dakle jedno telo po kvadratnom metru površine. U takvom svojevrsnom paklu, mučilištu, životni prostor je radikalno sužen, ljudi koegzistiraju i opstaju zahvaljujući zajedničkom cilju, a to je izlazak i oslobađanje iz cilindra. Postojanje zajedničkog cilja, dakle omogućava život sa drugima, čak i u potpuno nemogućim uslovima. Glavni razlog Raskoljnikovog ubistva nedužnih starica je njegova skučena iznajmljena sobica, prostor je taj koji je suzio svest junaka Dostojevskog i pretvorio ga u životinju. Animalna „demonska" priroda nalazi se u temeljima materijalnog bića čovjeka. To biće ne želi da bude zarobljeno i ograničeno prostorom, ono će uvek zbog toga voditi rat.

Iz ovoga se nameće zaključak da nasilno ograničenje kretanja čovekovog materijalnog bića vrlo verovatno može izazvati destruktivnu akciju prouzrokovanu željom tog bića da se vrati u prethodno stanje. Ovo je samo mali dio razmišljanja na temu rijaliti šou programa i prirode zla. Ono što gledamo u rijaliti šou programu, lako može postati ono što se dešava ili će se desiti u našoj zemlji, u našem gradu, u našoj ulici, u našem domu. Evidentno je da ovakve emisije svojim programskim sadržajima vređaju javni moral, prikazuju skarednost, prostituciju, promovišu pedofiliju i sve oblike raskalašnosti, nepristojnosti, često gluposti i primitivizma, čime se na brutalan način krše sve tradicionalne i religijske vrednosti. Čini se da za koliko-toliko zdravi i moralni deo populacije ne postoje ljudska prava niti se iko zauzima za njih, dok se u cilju zaštite i promocije različitih oblika nastranosti i psihičkih poremećaja diže neviđena buka. Naravno da ovakve emisije direktno mogu naškoditi fizičkom, mentalnom ili moralnom razvoju dece i omladine, a svakako i starijoj populaciji i roditeljima koji ne čine baš ništa da preseku kanale zla u svom domu. Sprega rijaliti šou programa i nemorala toliko je očigledna da na ovu temu ne treba trošiti suvišne reči.

Tako možemo zaključiti da je drugi osnovni cilj ovakvih emisija uništavanje morala, porodičnih i religijskih vrednosti. Ako razmotrimo scenografiju, terminologiju i koncepciju rijaliti šou emisija, videćemo da se ona preklapa sa masonsko-iluminatskim šemama i planovima. Za sve one koji su teološki pismeni, simbolika je očigledna. Termin „Veliki brat" verovatno potiče iz okultnih ideja bratstva „prosvetljenih" luciferijanskom svetlošću. Logo „Velikog brata" zapravo je svevideće Sotonino oko koje nadzire ljude i drži ih pod kontrolom. Pažljivijem posmatraču neće promaći ni ostala okultna simbolika kao što su motivi pakla, razbijena stakla i porcelanske maske (sistemi kontrole uma), đavolji rogovi, lobanje, Bafometov jarac, maske za lice, šminka i tetovaže, maskirani lučonoše, itd. Naravno neukoj javnosti sva ova predstava treba da deluje „cool", poželjno i u trendu „savremenog doba". Opet, dakle, princ ovoga sveta (vidi Jovan 12:31; 14:30; 1. Jovanova 5:19) i njegovi emisari traže načina da im sami predamo na tacni svoje duše, misleći pri tome kako se baš dobro zabavljamo.

Najvažnija uloga rijaliti programa u siromašnim državama poput Srbije je potreba da se širokim slojevima stanovništva promeni fokus razmišljanja, želja i očekivanja i da im se ponudi lažna imaginarna stvarnost, zadovolje čula i ponude lažni, virtuelni junaci o kojima mogu da razmišljaju, da se identifikuju, da ih kritikuju, i da komentarišu preko društvenih mreža dešavanja u rijaliti programima. U socijalističkom društvu, radnici i seljaci su sebi mogli priuštiti mesec dana letovanja u pristojnim radničkim odmaralištima, sindikalne organizacije su ih nekoliko puta godišnje vodili na turistička putovanja najčešće u tada popularni Trst gde su mogli sebi priuštiti da nakupuju garderobu za sebe i svoju porodicu, radnici na državnim železnicama su imali povlašćene vozne karte za sebe i članove svojih porodica sa kojima su putovali po čitavoj Evropi, studenti i srednjoškolci su za simbolični novac mogli da putuju i letuju preko ferijalnog saveza i studentskih udruženja, o višim slojevima stanovništva da ne govorimo. Mnogobrojne proslave u lokalnim hotelima radnih kolektiva, udruženja penzionera, pripadnika vojske u Domovima armije, su bile uobičajene. Zanatski domovi, razna udruženja, studentski klubovi su bili prepuni neradnim danima, igranke su se održavale po sportskim društvima, i sve je to bilo ili besplatno ili veoma pristupačno širokim slojevima stanovništva. Ljudi su živeli punim plućima, živeli su družeći se međusobno, ogovarali jedni druge, sklapali prijateljstva, svađali se, ženili i udavali u realnom životu te im rijaliti programi kao zamena za stvarni život nisu bili potrebni.

Okupacijom i pretvaranjem republika bivše Jugoslavije neke u kriptokolonije neke na žalost kripto koncentracione logore, realni život ispunjen realnim zadovoljstvima i društvenim odnosima je naglo prekinut, uništene su decenijama građene veze između naroda bivše Jugoslavije, između kolektiva a na žalost i unutar radnog kolektiva i na kraju porodice. U preduzećima je uveden surovi sistem feudalnog (ponegde robovskog) posmatranja radne snage kao robe na tržištu, radnici su razvlašćeni ne samo od upravljanja sredstvima za proizvodnju i participaciji u društvenom upravljanju na širem društvenom nivou, već su svedeni na surove, neljudske odnose poslodavca prema proleteru u klasičnom smislu.

Na žalost tradicionalne građanske porodice višegeneracijskog tipa se sistematski uništavaju, te su milioni starijih ljudi zatočenici real socijalističkih stambenih blokova i prepušteni usamljenosti, beznađu i onome što im televizijski programi nude kao utehu u njihovoj bedi. Milioni starijih sunarodnika, koji su pre nekoliko decenija bolji život pokušali pronaći na tržištima radne snage Zapadne Evrope, našli su se u sličnoj situaciji po predgrađima zapadnoevropskih gradova, ne adaptirani u dovoljnoj meri na kulturu zemlje u kojoj su proveli decenije krvavog rada, sa malom penzijom za tamošnje uslove, koja ne može da im priušti da izlaze u restorane, operu, filharmoniju, skijališta, letovališta itd.

Rijaliti programi su smišljeni da se milioni naših starijih sugrađana kao i siromašne omladine, sublimiranim i direktnim porukama religije Novog doba zaglupljuju i da im se ispira svest, kako ne bi razmišljali o tužnoj besperktivnoj situaciji svoga bitisanja. Revolucionarna svest se otupljuje, narod se spušta na poluanimalni nivo, usput se menja hrišćanski moral. Preljuba je uobičajena u rijaliti programima, razvodi, odnos muškarca i žene se svodi na kombinaciju, večna ljubav se ismejava promiskuitet se podrazumeva, tetovaže, pirsinzi, silikoni, veštački nokti, trepavice pršte na sve strane. Mlade devojke sa ponosom pričaju o muškarcima koje su uplele u svoje mreže, o količini novca koje su uspele da im izvuku, prihvatajući sa ponosom svoje srozavanje sa uzvišenog trona žene u hrišćanskom smislu, na položaj seksualne radnice na tržištima robova Novog doba.

Rijaliti programi sistematski promovišu gej i lezbo odnose između polova, abortus kao jedan od najvećih zločina koji se čini na nerođenom bespomoćnom detetu, kriminacli promovišu kroz sopstvene ispovesti svoje načine nelegalnog dolaženja do tuđeg novca, a političari su prirodni pratioci tog polusveta, kome i pripadaju. Rijaliti je podržan od politike iz jednostavnog razloga, što vladari Novog svetskog poretka izvode na ovim prostorima eksperiment da prvi put u istoriji čovečanstva političke partije na vlasti u državama ovog tipa se prave od lumpenproleterijata, mentalno zaostalih ličnosti, ljudi sa margina društva, koji na planu svoje države organizuju za stanovnike rijaliti na dnevnom nivou. Pošlo se od jednostavnog polazišta da je jednostavnije vladati po sistemu da se postavi jedan dahija, koji će okupiti oko sebe nekoliko kabadahija i oko 5% stanovništva kao pripadnika partije i dati im da ugnjetavaju sopstveno stanovništvo, dok Novi svetski poredak preko razrađenih mehanizama izvlači kapital iz te zemlje bez dodatnih troškova kolonijalne administracije.

Kada se narod počne dizati pripremajući ustanke i bune na brdovitom Balkanu, jednostavnim mehanizmom se te dahije sklanjaju sa vlasti, njihove kabadahije se razjure i dovodi se nova ekipa, računajući na trpeljivost srbskog naroda koji je vekovima živeo pod okupacijom. Istinska elita svih naših naroda se sistematski iseljava, finim mehanizmima, kao što je dodela međunarodnih stipendija, grantova kojima se mladi intelektualci vezuju za određene projekte Novog svetskog projekta, dobijanjem srednjih i viših pozicija u multinacionalnim korporacijama, a za one neposlušne intelektualce koji imaju liderske ambicije i talenat, se svakih desetak godina organizuju "seče knezova", kao mehanizam preuzet iz turskih vremena. Međutim, vladari Novog svetskog poretka zaboravljaju da je posle seče knezova, dolazilo do "istrage poturica", te se narod sa ovih prostora ipak na kraju uvek oslobađao tuđinskog jarma.

Na primeru zemalja bivše Jugoslavije, možemo uočiti da vladari Novog svetskog poretka uvažavaju lokalne prilike, te da su na našem terenu primenili iskustva Otomanske imperije, koja su danas u Turskoj neprimenjiva, ali na ovoj perifernoj teritoriji, u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji, na Kosovu i Metohiji itd, predstavlja veoma efikasan sistem kontrole stanovništva i ostvarivanja ciljeva Novog svetskog poretka. Taj dahijsko kabadahijski sistem koji je srušen u Prvom srpskom ustanku, trebalo bi da bude predmet sistematskog proučavanja mladih naučnika na ovim prostorima, pošto je po efikasnosti eksploatacije veoma opasan za stanovništvo a prihvatljiv za okupatore, njegovi mehanizmi su usađeni u podsvest ljudi.