Postdemokratija

DUPLO GOLO

Propali su protesti, propali i izbori, a opozicija ponovo najavljuje već viđeno, još protestnih šetnji i opstrukciju u Parlamentu. To je duplo golo, izraz za Dominu sa obe strane prazne, koji se koristi da se ukratko kaže kako je propala glavna, a za njom kao posledica i rezervna varijanta pa je situacija gora nego što je bila. Tako se domino efekat, predviđan za pad autoritarnog režima, opoziciji vraća kao bumerang. Umesto da od Begrada krene lančana reakcija raspada sistema vlasti, urušava se opoziciona struktura zasnovana na lažnim ujedinjenjima, neralnim očekivanjima i praznim pretnjama bez pokrića, zaključuje kolumnista Miodrag Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Šta je ovo? Otkad su Srbi postali tako miroljubivi, tolerantni i trpeljivi, kao što se pretstavlja srpska opozicija. Kako su potomci Mloša Obilića, Karađorđa, Gavrlila Principa i Apisa, stigli do Gandijevskih metoda otpora autokratskom režimu. U dvadeset i prvom veku, više od decenije ih ponižava, pljačka i gazi samoproglašeni vladar života i smrti, sa svojom pretorijanskom gardom sačinjenom od kriminalaca, lopova i prodanih duša, a oni „mirno i dostojanstveno" ulaze u tzv Narodnu Skupštinu sklepanu od pokradenih glasova na izborima.

Već postaje tužno, da ne kažem otužno, posmatrati nemoć svekolike opozicije u jalovom nastojanju da se dokaže kao relevantna snaga za promene i alternativa vlasti koja, uprkos zapomaganju opozicije, radi šta hoće u zarobljenoj državi. Pokušala je sa bojkotom izbora, pa sa blokadom rada Narodne Skupštine i na kraju sa zahtevom da se ipak raspišu izbori u istim, nefer i nepoštenim uslovima, sa unapred poznatim rezultatom. I opet je pred istom dilemom, kako i šta dalje posle još otvorenije i beskrupuloznije krađe glasova.

U međuvremenu, dogodilo se nekoliko masovnih građanskih protesta sa kritičnom masom koja je bila ozbiljno uzdrmala vladajući režim, ali opozicija nije bila sposobna da ih i politički artikuliše, ni spremna da na njihovom talasu zada odlučujući udarac. Naprotiv, upravo su nedorasli opozicioni lideri, bez ideja i hrabrosti, odlučujuće doprinosili da se ogromna energija rasipa i vremenom izgubi u masi bespotrebnih, pa i besmislenih zahteva, koji su razvodnjavali suštinu. Protesti su se tako pretvarali u beskonačne šetnje od nemilog do nedraga, bez neophodne odlučnosti da se vlast prisili na uvažavanje najvažnijih i sasvim opravdanih zahteva za elementarna ljudska prava i slobode.

Tako je iz nedelje u nedelju, kada su nastavljane vikend šetnje ulicama Beograda, postajalo sve očiglednije da se takvim ispraznim protestima ne može srušiti apsolutistički režim Aleksandra Vučića, koji sistematski uništava sve institucije sistema, ne prezajući ni od čega da bi sačuvao vlast. Efekti su upravo suprotni jer je, koristeći to vreme praznog hoda oponenata, režim do perfekcije usavršio inženjering zloupotreba državnih resursa u neprestanoj predizbornoj kampanji, da bi u samom izbornom postupku koji je usledio, svekolikim manipulacijama sa biračkim spiskovima, falsifikovanjem i krađom glasova sasvim obesmislio takozvane demokratske izbore.

U tim uslovima došlo je do najneregularnijih izbora u višestranačkoj Srbiji, a na neviđeno silovanje pravne države, građanskih prava i sloboda, opozicja odgovara prigovorima, žalbama i tužbama istim tim silovanim i uhapšenim institucijama. Ali, ne odbija da učestvuje u formiranju tako konstituisanog Parlamenta.

Sve u svemu, opozicija već dvanaest godina ne propušta priliku da propusti priliku, ali i dalje se zaklinje da će nastaviti borbu na isti način, obećavajući samo da će ona biti duga i teška. I sva je prilika da će tako i biti jer kako najavljuju vodiće je kao i dosad na tri fronta, na ulici, kroz institucije i u prizivanju pomoći međunarodne zajednice, pre svega Evropske unije. Dokle više!? Valjda dok narod ne zavapi, aman, nemojte nas više braniti!

Jedan iskusni francuski diplomata je davno izrekao misao, koju su posle mnogi pragmatični političari koristili i koriste kao izgovor za svoje izdaje ideala zarad uklapanja u nametnuti sistem neprincipijelnih kompromisa i korupcije. Ta univerzalno prihvaćena mantra glasi: „Ko u mladosti nije bio revolucionaran nema srca, a ko pod starost ne postane konzervativac, nema pameti". Ja, očigledno, spadam u tu drugu kategoriju, koju je Bora Čorba opevao stihom „Za ideale ginu budale", ali mnogo veći problem savremene Srbije je utisak da nove generacije opozicionara nemaju ni srca, ni pameti. Uprkos ličnom iskustvu koje je uglavnom potvrđivalo nedostatak pametnog prilagođavanja okolnostima, i dalje držim da je revolucionarna svest i spremnost na žrtvovanje neophodna u situacijama kad u državi i društvu ništa ne funkcioniše u skladu sa najhumanijim božijim i ovozemaljskim zakonima.

Jednostavno, u nedemokratskom sistemu nemoguće je boriti se i pobediti ga demokratskim sredstvima. Kada se svakodnevno gazi Ustav, kada se zakoni tumače isključivo po volji onih na vlasti i selektivno primenjuju, kada nepravda, laž, nasilje, kriminal i pljačka postanu dominantna praksa, a niko odgovoran, onda nema drugog načina da se tome stane na put, nego revolucionarnim otporom.

Možda su moja shvatanja odista utopistička, zastarela i prevaziđena, ali očigledno da ni ova modernija, nametnuta takozvanim politički korektnim govorom i ponašanjem, ne daju rezultate i nikud ne vode. Sa ne malim iskustvom borbe za više prava i slobode, praktično čitavog života, i kao disident u vreme socijalizma, i kao opozicionar i kao deo vlasti pri uvođenju demokratije, uprkos najboljim namerama ne mogu da razumem nove generacije političara, toliko da ne znam da li treba da ih sažaljevam ili da im se divim na trpeljivosti i strpljenju.

Kada sad, posle pune decenije borbe bez rezultata, koja ne samo da nije donela nikakav boljitak, već naprotiv sve gore stanje u porobljenoj i opljačkanoj državi straha i neizvesnosti, najavljuju nastavak iste takve borbe koja će još dugo potrajati, ne mogu da se ne zapitam na koliko života oni računaju. Kako je moguće da ti relativno mladi ljudi nemaju potrebu, volju i odlučnost da stvari menjaju odmah, ne mareći za cenu koju će platiti. Biće da njima i nije baš tako loše sa sinekurom poslaničkih i odborničkih mandata.

Aktuelnu političku krizu u sukobu vlasti i svekolike opozicije, dakle ne samo one organizovane u političkim strankama, mnogi porede sa događanjima devedesetih prošlog veka, procenjujući šanse da se ponovi 5 oktobar, kada je oboren sličan autoritarni režim Slobodana Miloševića. Mnogo je sličnosti koje navode na takva poređenja, ali ima i nekih značajnih razlika koje sreću kvare teoretičarima ponavljanja istorije, koji rešenje vide u prostom ujedinjavanju opozicije po uzoru na DOS.

Ipak su u pravu Heraklit sa izrekom „Panta rei", sve teče sve se menja, i Karl Marks sa tvrdnjom da istorija ima tendenciju da se ponavlja, ali „prvi put kao tragedija, a drugi put kao farsa". Dakle, nemoguće je dva puta ući u istu reku, pa tako ni napraviti kopiju DOS-a, niti izvesti ono što je toj sveobuhvatnoj opoziionoj koaliciji uspelo. Pri tom, ne sme se zaboraviti da DOS nije bio samo savez opozicionih stranaka, nego masovni građanski pokret koji je pokrenuo sve strukture društva. Uporedo sa opozicionim delovanjem političkih partija, osnovano je niz nestranačkih organizacija koje su širile front i odlučujuće doprinele konačnoj pobedi. Nezavisno udruženja novinara Vojvodine i Srbije, Sindikat Nezavisnost, grupa ekonomikih stručnjaka G17, studentski pokret i konačno najmasovniji omladinski pokret Otpor, koji je prerastao u svenarodni pokret, animirajući i sve roditelje, pa i njihove bake i deke, koji su kao penzioneri, po inerciji, dugo bili najveća podrška režimu. Danas, opozicione stranke ne samo da ratuje između sebe, nego i sa pokretom „Kreni promeni", koji bi mogao biti nekakav zametak šireg pokreta građana, bez čega nema promena.

Problem je u tome što u današnjoj opoziciji ne postoje ni stranke, ni lideri sa tako masovnom podrškom kao što je to bio SPO i harizmatični vođa Vuk Drašković, na kojeg je izvedeno nekoliko pokušaja atentata. Nema nikog ni nalik na Mićunovića, Đinđića, Vesnu Pešić, Koštunicu i Milana ST. Protića, sa takvim ugledom i autoritetom u intelektualnim krugovima, niti ličnosti od uticaja u svojim lokalnim sredinama kao što su to bili Velja Ilić u Čačku i Šumadiji, Zoran Živković u Nišu, Moma Trajković i Oliver Ivanović na Kosovu, Nenad Čanak, Dragan Veselinov i moja malenkost u Novom Sadu i Vojvodini, Rasim Ljajić u Sandžaku, kao i Momčilo Perišić i Vuk Obradović u vojsci. Nema u današnjoj opoziciji nikoga ni sa iskustvom i vezama u redovima aktuelne vlasti i policije, kao što su to bili Dušan Mihajlović i Nebojša Čović. Osim Đilasa, koji je napravio karijeru i u svom poslu i u politici, i Zelenovića, koji nešto znači u Šapcu, među liderima današnje opozicije nema nikoga od autorite ni u svojoj struci, ni i svom gradu. Utisak je da većina od njih ne bi mogla da pobedi ni u svojoj mesnoj zajednici.

A, sve velike preokrete u istoriji čovečanstva vodili su ljudi koje su pokretali različite okolnosti, ideje i interesi, ali uvek je mnogo toga zavisilo i od njih, od njihovih ličnosti. Od njihovog znanja i sposobnosti, njihovog morala, kulture, vaspitanja, od njihove odlučnosti, principijelnosti i istrajnosti, a onda i od poverenja koji time steknu u društvu.

5 oktobar je, uprkos različitim teorijama koje ga naknadnom pameću tumače, pa i osporavaju, bio revolucionarni događaj, a to su mogle ostvariti samo ličnosti posebnog kova. To se, naravno, ne odnosi samo na kolovođe, nego i na građane koje su pokrenuli i koji su ih, kao lavina, nosili ne dopuštajući odustajanje. Peti oktobar je bio veličanstvena pobeda volje za dostojanstvom ogromne većine građana, koju je DOS prisvojio i upropastio voljom za moć pojedinaca. Ovo danas su posledice.

Revolucija krunisana 5.oktobra, koja je na prelasku u novi milenijum bez krvi srušila poslednju komunističku diktaturu u Evropi, prerušenu u nacionalizam, spada u red najkrupnijih događaja ne samo te generacije i nacije, nego i u istoriji čitavog regiona. Ali, sve dok se ne rasčisti sa uzrocima neuspeha tako započete tranzicije ovo društvo nema pravu perspektivu. A, za to nisu krivi samo oni koji su se vratili na vlast, već i oni koji su im to omogućili, kao i oni koji se predstavljaju kao njihovi naslednici i nastavljači demokratskih promena bez kritičkog razumevanja uzroka i posledica tog procesa koji nas je doveo tu gde smo.