(P)likovi

Aleksandar Vučić štiti ubice iz svog kartela

Ubijamo, pa šta?

Zloupotrebom uticaja, Aleksandar Vučić je inicirao, organizovao i sprovodio smrtonosne političke i medijske hajke na političke protivnike, nepodobne novinare i ostale kritičare, koji su ubijani na ulicama, u bolnicama i zatvorima. Vučić je od odgovornosti za najteža krivična dela štitio svoje saučesnike iz naprednjačkog kartela, od Gašića, Lončara, Babića, Belivuka, Miljkovića, Stefanovića i Hrkalovićke, pa do policajaca, tužilaca i sudija, koje su učestovale u prikrivanju tragova i zaštiti počinilaca i nalogodavaca tih zločina. Ne zna se koliko kostura ima u Vučićevom ormaru, od Ćuruvije do Ivanovića i Cvijana, ali poznato je da on tuđe tragedije komentariše uzrečicom "Pa šta!?"

Predrag Popović

U vreme Slobodana Miloševića ubijani su politički protivnici, sudije i novinari. U vreme Zorana Đinđića kriminalni klanovi su vodili krvavi rat na beogradskim ulicama, da bi, na kraju, bio streljan i premijer. Ipak, život u Srbiji nikad nije bio jeftiniji, nego sada, pod režimom kartela na čijem čelu se nalazi Aleksandar Vučić.

Kao nikad pre, sada u prisustvu vlasti ginu obični, normalni građani. Državni i stranački funkcioneri, policajci, tužioci i sudije ih ubijaju u saobraćaju, zatvorima, bolnicama... Nijedan od tih zločina nije dobio sudski epilog kojim bi se ispunila pravda. Nije, jer je presude donosio nezvanični vrhovni sudija Vučić. I pre nego što bi žrtve bile sahranjene, Vučić je na konferencijama za medije objavljivao presude u kojima je optužbe odbacivao usklikom: "Pa šta!"

- Da, pa šta!? - zaključio je Vučić raspravu o odgovornosti ministara Bratislava Gašića i Zlatibora Lončara za udes helikoptera u kome je stradalo sedam života: "Svuda u svetu dešavaju se ovakve nesreće. Evo, u Belgiji je pao helikopter sa 14 ljudi, a u Rusiji sa 17 vojnika. To se dešava, pa šta!?"

Da, nesreće se dešavaju u celom svetu, ali nigde nisu izazvane željom jednog ministra da tuđu muku iskoristi kao repromaterijal za svoj marketing. Lončar je hteo da se predstavi kao spasilac deteta, koje je vojnim helikopterom iz Sjenice prebacivano u Beograd na lečenje. Iako su vremenski uslovi bili izuzetno nepovoljni, Doktor Smrt je insistirao da helikopter ne sleti na heliodrom Vojno-medicinske akademije, nego u Surčin, gde reporteri mogu da snime scenu u kojoj ministar iznosi bolesno dete iz letelice. Na Lončarovu molbu, Gašić je naredio promenu destinacije. U noći 13. na 14. mart 2015. godine, i pre nego što su pronađeni leševi i ostaci helikoptera na surčinskoj livadi, režimski mediji su objavili radosnu vest da je spasilačka misija uspešno završena i da je ministar Lončar lično preuzeo dete i odneo na lečenje.

- Tražite odgovornost Gašića i Lončara? Ne dam Gašića i Lončara! Eto, ne dam! Pa šta ćete sad? - urlao je Vučić na novinare koji su se usudili da pitaju da li će njegovi ministri da odgovaraju za tragediju.

Vučić je doneo presudu u kojoj je krivicu prebacio na pokojnog pilota Omera Mehića. Udovice vojnih oficira i lekarskog tima dobile su ordenje i penzije, a četiri i po meseca kasnije, 3. avgusta 2015, Gašić je Lončaru za rođendan poklonio maketu helikoptera. Morbidnim gestom, ministri nisu samo dokazali potpuni nedostatak ljudskosti, nego su se narugali svojim žrtvama.

Sredinom septembra 2018. godine dogodila se tragedija na gradilištu u "Beogradu na vodi". S vrha Kule B pali su Stefan Dabetić i Aca Šimunov.

- Pa šta!? Na gradilištima se dešavaju nesreće, to je normalno. U Americi svakih deset sekundi pogine jedan perač prozora - rekao je Vučić.

Po njegovoj računici, kojom je minimizirao značaj života i smrti dva mladića, u Americi godišnje pogine 3.153.600 perača prozora. Kao što nijedan psiholog i psihijatar nisu reagovali sa zahtevom da se Vučić hospitalizuje, posle takvih izliva ludila, ni policija i tužilaštvo nisu sproveli istragu koja bi utvrdila ko je odgovoran za ovu i druge tragedije u "Beogradu na vodi".

Državne institucije ništa nisu preduzele da bi se utvrdila istina o atentatu na Olivera Ivanovića i smrti Vladimira Cvijana.

- U roku od 14 dana otkrićemo ko su izvršioci i nalogodavci ubistva Ivanovića - rekao je Vučić na konferenciji za medije 16. januara 2018.

Do danas srpske institucije nisu ništa uradile na rešenju tog zločina. Međutim, uradile su mnogo na njegovom zataškavanju. Dve godine kasnije, ministarka Nela Kuburović je rekla da su svi dokazi, prikupljeni tokom istrage ubistva Ivanovića, prosleđeni tužilaštvu u Prištini i da srpsko Ministarstvo pravde nema kopiju spisa tog predmeta. Dakle, nema predmeta - problem rešen.

Za svaki slučaj, Vučić se pobrinuo i za potencijalno nepodobne svedoke. Ivanovićevu suprugu Milenu Popović je doveo u Beograd, dao joj poslanički mandat, a potom i zaposlenje u Vladi Srbije. Dao joj je i sve ostalo što je bilo potrebno da bi udovica postala seksi starleta. Ne zna se ko joj je dao dečka, ili je sama našla Igora Jurića, ali zna se da se Milena uspešno prilagodila morbidnom miljeu u koji je ubačena.

- Igor je moja ljubav života! Možda je trebalo da se dogodi sve ono sa Oliverom da bih sada bila sa Igorom - rekla je nedavno Milena Popović, bez empatije za čoveka koji je izrešetan sa šest metaka u leđa, a s kojim ima sina.

Za "ono što se dogodilo sa Oliverom" nisu odgovarali ni ostali saučesnici u smrtonosnom progonu Željko Mitrović i Dragan Vučićević, pa ni osumnjičeni Zvonko Veselinović i Milan Radoičić. Čak je i Ivanovićeva saradnica Ksenija Božović, za koju se spekulisalo da je isključila bezbednosne kamere u vreme atentata, prebačena u "sigurnu kuću za kriminalce", u Srpsku naprednu stranku.

I pojedinici iz svih garnitura, koje su vladale unazad tri decenije, zloupotrebljavali su uticaj da bi sakrili tragove zločina, koji su vodili prema njima ili njihovim saradnicima. Montirali su istražne i sudske postupke, manipulisali informacijama i pretnjama ili podmićivanjem uticali na svedoke.

Ipak, niko to nije radio monstuozno kao Vučić. Samo njemu je uspelo da spreči javnost da sazna za smrt Vladimira Cvijana. Telo bivšeg generalnog sekretara dvojice predsednika države, Borisa Tadića i Tomislava Nikolića, narodnog poslanika, člana predsedništva SNS-a i uspešnog advokata, koji je zastupao najmoćnije srpske tajkune i kriminalce, pronađeno je u Dunavu 6. januara 2018. godine. Odmah posle obdukcije, telo je spaljeno, a tužilaštvo je ekspresno arhiviralo slučaj. Urna je sahranjena na beogradskom groblju Lešće, pod pločom na kojoj su napisani samo ime Vladimir i datumi rođenja i smrti. Porodica Cvijan nije smela da svog sina, muža i oca sahrani kao ljudsko biće, sa imenom i prezimenom, već kao da je koker-španijel Džeki. Za Cvijanovu smrt znalo je nekoliko hiljada političara, advokata, prijatelja, pa i novinara.

- Znali smo da je Cvijan mrtav, ali to nismo objavili jer je u pitanju samoubistvo, a NIN ne piše o takvim slučajevima - rekao je Milan Ćulibrk, tadašnji glavni urednik NIN-a, nakon što je, 15. marta 2021, informacije o smrti Vladimira Cvijana objavio Magazin Tabloid.

Ćulibrk je lagao da NIN ne piše o ljudima koji su izvršili samoubistvo, pa je na tu laž dodao i da je Cvijan ostavio oproštajno pismo u kome je objasnio motive za suicidni skok u ledeni Dunav. Te laži su se svidele Vučiću.

- Večeras ću pokazati oproštajno pismo Vladimira Cvijana - rekao je Vučić 19. marta 2021, najavljujući svoj intervju na Javnom servisu.

Naravno, nije pokazao pismo. Nije, jer ono ne postoji, a nije stigao da montira neku lažnu verziju.

Vučić je mnogo brže reagovao u slučaju ubistva Stanike Gligorijević na naplatnoj rampi kod Doljevca. Osam minuta nakon što se saznalo da se u automobilu koji je izazvao tragični udes nalazi Zoran Babić, pripadnici Bezbednosno informativne agencije su došli na rampu i uzeli snimke sigurnosnih kamera.

- U isto vreme policajci su dovezli Babićevog zvaničnog šofera Dejana Stanojevića iz pravca Leskovca kako bi preuzeo krivicu. Moj suprug je svojim očima video kada su Zorana Babića izvukli sa mesta vozača. Pa kome ću pre da verujem, svom suprugu i njegovim očima ili lažima pojedinaca i korumpiranih svedoka? Babićev automobil je odmah prebačen na šlep i prevezen za Beograd, a mi smo morali da platimo da naš odvezu na otpad - rekla je nedavno Mirjana Aleksić, sestra Stanike Gligorijević, koja je ubijena u toj saobraćajnoj nesreći.

Sve što ona tvrdi zabeleženo je na snimku s koga su izbrisana dva ključna minuta, da se ne vidi ko je bio za volanom, Babić ili Stanojević.

- Aleksandar Vučić štiti Babića, on će učiniti sve samo da ta dva minuta nikada ne budu objavljena. Ovom državom vlada mafija, zato smo dovde došli. Za sve je kriv samo i jedino Aleksandar Vučić. Mi smo svi upleteni u njegovu igru. Što štiti tog Zorana Babića? Stanojević je bio ucenjen, a mi znamo šta je dobio za to što je poturio leđa i priznao krivicu, a mi nismo dobili ni odštetu. I zato ih sve zajedno pitam, koliko hiljada evra košta život moje sestre - rekla je Mirjana Aleksić.

Po Vučićevom cenovniku, život Stanike Gligorijević košta koliko jedan traktor. Postupajući po Vučićevom nalogu, jedan naprednjački tajkun je poklonio traktor porodici ubijene žene. Traktor je dao, ali ne i ona dva minuta snimka, bez kojih neće moći da bude zadovoljena pravda.

Nema pravde ni za Jelenu Marjanović, pevačicu koja je ubijena pre osam godina. Režimski političari, policajci, tužioci i sudije, kao i ostali pripadnici naprednjačkog podzemlja od te tragedije su napravili rijaliti šou. Ko god se oglašavao iz vrha kartela, lagao je. Vučić je lagao 2018. godine da je "slučaj rešen", ali da će "ime ubice objaviti za dva dana, kad prođu izbori". Nebojša Stefanović, tadašnji ministar policije, lagao je da ne postoji snimak poziva u kome je Zoran Marjanović obavestio policiju da je njegova supruga Jelena nestala na nasipu u Borči. Najbrutalnije laži iznosila je Dijana Hrkalović, dokazavši da nije samo muževnija, nego i besramnija od Vučića i Stefanovića.

- Tada sam bila u MUP-u, ali nisam bila uključena u istragu ubistva Jelene Marjanović. Mi smo već u prvih nekoliko dana znali da je Zoran Marjanović ubica. To je apsolutno bio zločin iz strasti. Ona je klečala, molila da je ne ubije. Prema mom mišljenju, tu je apsolutno motiv posesivnost. Jelena je klečala na kolenima, molila tog čoveka da je ne ubije, plakala je, molila... Ne treba mistifikovati stvari. Mislim da tu treba staviti tačku i osuditi tog čoveka, kao što ga je sud osudio za svirepi zločin iz strasti - rekla je Hrkalovićka u julu 2022. godine.

Marjanović je, baš kao što je zahtevala Hrkalovićka, proglašen krivim za ubistvo supruge Jelene i osuđen na 40 godina robije. Međutim, Apelacioni sud je godinu dana kasnije ukinuo presudu i naredio da se ponovi postupak.

Hrkalovićka je navikla da laže. Lagala je i za mnogo benignije i lako dokazive stvari. U istrazi, koja je vođena protiv nje, čak je lagala da nema telefon, iako je pola Beograđana, uključujući i novinare Magazina Tabloid, znalo za njen broj 063/88808xx. Osim u laganje, Hrkalovićka se razume i u sabotiranje sudskih postupaka. Šta je radila kako bi zaštitila Veljka Belivuka i Marka Miljkovića od odgovornosti za ubistvo Vlastimira Miloševića opisano je u krivičnoj prijavi, koja joj stavlja na teret trgovinu uticajem.

- U nameri da se ne izvrše službene radnje koje bi se morale izvršiti, Dijana Hrkalović je posredovala, tako što je izdavala nezakonite naloge, neposredno i telefonskim putem okrivljenom Dejanu Milenkoviću, načelniku Službe za specijalne istražne metode UKP-a MUP-a Republike Srbije, da se nadležnom sudiji i postupajućem tužiocu ne dostavljaju izveštaji i prikupljeni materijal sa mobilnih telefona i SIM kartica oduzetih od osumnjičenog Veljka Belivuka i drugih osumnjičenih. Hrkalović je naredila da se prikupljeni dokazi ne šalju u Viši sud u Beogradu dok ona to ne odobri, već da se predaju njoj, što je okrivljeni Milenković prihvatio - navodi se u optužnici protiv Dijane Hrkalović, po kojoj joj se i danas sudi.

Milenković je pred tužiocima priznao delo, kao što su učinili i ostali policajci, koji su učestvovali u prikrivanju dokaza protiv Belivuka i Miljkovića.

U istoj optužnici, KTO.br. 82/21, opisano je isto krivično delo koje su Hrkalovićka i Milenković izvršili manipulacijama sa audio i video materijalom, koji je nastao prilikom praćenja i snimanja advokata Dragoslava Ognjanovića. Milenković je, u maju 2018, obavestio Hrkalovićku da je na snimku Ognjanovićevog razgovora sa Dragoslavom Miloradovićem u restoranu "Pica bar" zabeležen i deo u kome je advokat rekao "da se Hrkalovićka sastaje sa Darkom Elezom" osuđivanim za dela iz oblasti organizovanog kriminala. "To je Veljina i Hrkalovićkina igranka, ostala su dva od sedam mesta, ona je radila na tome", čuje se na snimku kako Ognjanović iznosi informacije o tome da je Hrkalovićka "uklonila snimke sa dve od ukupno sedam kamera video nadzora", koje su snimile izvršioce ubistva Vlastimira Miloševića. Ognjanović i Miloradović su, navodi se u optužnici, "u negativnom kontekstu komentarisali Hrkalovićkino nedolično ponašanje intimne prirode, da ona ima psihoze" i da je "drži Slinavi".

Kad je to čula, Hrkalovićka je naredila Milenkoviću da izbriše taj deo snimka, što je on i uradio, čime je "pribavio korist okr. Dijani Hrkalović u vidu zaštite ličnog i profesionalnog integriteta i krivičnog gonjenja".

Usled nedostatka i kompromitacije dokaza, Belivuk i Miljković su oslobođeni optužbe za ubistvo Miloševića, koje je izvršeno u januaru 2017. Na taj način im je omogućeno da, pod političkom i policijskom zaštitom, naprave klanicu u Ritopeku, u kojoj su serijski masakrirali nekoliko žrtava.

Belivuku i Miljkoviću se sada sudi za sedam ubistava, ali nema pomaka u istragama ubistava Ognjanovića i Miloradovića.

Nekoliko dana nakon spornog razgovora u "Pica baru", ubijen je Dragoslav Miloradović, kum Luke Bojovića. Nikad nije otkriveno ko ga je likvidirao.

Dragoslav Miša Ognjanović, advokat Luke Bojovića, ubijen je dva meseca kasnije, u julu 2018. Iako je bio na merama, policajci su prekinuli pratnju dok je Ognjanović išao prema ulazu u zgradu u kojoj ima stan, da bi ubica mogao nesmetano da ga ubije. Umesto zvaničnih obaveštenja tužilaštva, vlast je plasirala glasine o tome kako je atentat izvršio Strahinja Stojanović. Nakon što je ubijen Stojanović, puštene su informacije da je Ognjanovića ubio Dario Đorđević Dekster. Kasnije je i taj pripadnik Belivukovog klana proglašen mrtvim, što su potvrdili Vučić i Vulin. Međutim, predsednika Srbije i tadašnjeg ministra policije demantovale su austrijske službe, koje su otkrile da se Dekster nalazi u Beču, gde je uključen u nekoliko krivičnih dela.

Stefanović i Hrkalovićka su uklonjeni iz Ministarstva unutrašnjih poslova, ali policijska praksa je ostala nepromenjena. Po nalogu svojih političkih gospodara, policajci ne samo što zataškavaju ubistva već i sami izvršavaju. Najdramatičniji primer te monstruoznosti još traje, što može da se vidi u slučaju nestanka trogodišnje Danke Ilić u Borskoj banji.

- Policija je rešila slučaj. Malu Danku su ubili Dejan Dragijević i Srđan Janković. Oni su uhapšeni i na saslušanju su priznali zločin - rekao je Aleksandar Vučić 4. aprila, čime je pokušao da okonča aferu oko nestanka devojčice, koji je uznemirio celu Srbiju.

Umesto smirivanja tenzija, Vučić je podstakao novi talas tragedija. Roditelji male Danke, koji su prvih nekoliko dana optuživani u režimskim medijima da su prodali svoje dete, od tada su izloženi mučnim informacijama o neuspešnoj potrazi za njenim telom. Još gore su prošli članovi porodica ljudi koje je Vučić označio kao ubice.

Dalibor Dragijević, brat "ubice" Dejana, "umro je 7. aprila u policijskoj stanici u Boru". On je bio osumnjičen da je svom bratu pomagao da sakrije Dankino telo. Policija je saopštila da mu je pozilio tokom saslušanja i da je Hitna pomoć mogla samo da konstatuje da je "smrt nasupila prirodnim putem". Ipak, obdukcijski nalaz je dokazao da je smrt u prisustvu vlasti izazvana teškim fizičkim povredama. Policajci koji su ubili Dalibora Dragijevića ni posle mesec i po dana nisu uhapšeni i procesuirani.

U međuvremenu, umrla je i Svetlana Dragijević, majka Dejana i Dalibora. Nije mogla da podnese nesreću koja se sručila na njenu porodicu. Jedan sin mrtav, a drugi u zatvoru, gde se nalazi i njen muž Radoslav.

Isto kolo smrti, koje je pokrenuto političkim i policijskim manipulacijama, danas prati porodicu Dobrijević, kao nekad Marjanoviće i Krsmanoviće. Zorica Krsmanović, majka Jelene Marjanović, umrla je šest meseci nakon ubistva ćerke. Posle nje umrli su otac i majka Zorana Marjanovića, kao i njihova kuma i još troje ljudi koji su, svako na svoj način, bili uključeni u policijsku, tužilačku i medijsku istragu.

Ubijaju policajci, ubijaju i zatvorski stražari. U poslednjih godinu dana u srpskim kazamatima je, pod nerazjašnjenim okolnostima, umrlo 18 zatvorenika. Pre mesec i po, javnost je bila šokirana informacijama o ubistvu 74-godišnjeg Stanimira Brajkovića u KPZ Padinska Skela. Iako je Brajković ubijen 4. februara ove godine, Više javno tužilaštvo u Beogradu je tek sredinom marta pokrenulo istragu protiv trojice mladića, koji su osumnjičeni za to delo. Prema navodima iz tužilaštva, oni su osumnjičeni da su "svakodnevno psihički, fizički i seksualno zlostavljali" starca s kojim su delili ćeliju. Šamarali su ga, tukli, rukama i nogama su mu nanosili teške telesne povrede, da bi ga na kraju ubili drškom od metle, koju su mu kroz anus gurali do pluća. Uprava za izvršenje krivičnih sankcija pokrenula je disciplinski postupak protiv sedam službenika zatvora i smenila upravnika Vladimira Bukvića.

- Ovi službenici KPZ Padinska Skela nisu obavestili pretpostavljene o vanrednom događaju u kome su učestvovala četvorica prekršajno kažnjenih lica za koje se sumnja da su naneli povrede prekršajno kažnjenom licu S.B, koji je preminuo 4. februara 2024. godine. Ističemo da smo o svim svojim saznanjima obavestili nadležno tužilaštvo koje će utvrditi da li ima elemenata krivičnog gonjenja - navodi se u saopštenju Uprave za izvršenje krivičnih sankcija.

Od tada je prošlo dva meseca, a Više javno tužilaštvo nije obavestilo javnost o toku istrage. Ćutanje je, možda, motivisano namerom tužilaca da izbegnu proveru informacija o tome da su u zlostavljanju Brajkovića učestvovali i zatvorski stražari. Naprednjačkom režimu ne bi odgovaralo da se to sazna, pa može da se očekuje da i ovaj slučaj nestane kao što su nestala dva minuta snimka iz Doljevca ili snimci s kamera, DNK uzroci i ostali dokazi protiv Belivuka u istrazi "ubistva na šinama".

U zatvorima su ubijani i građani, koje su Vučić i njegovi policijski i pravosudni saučesnici hapsili i pritvarali zbog objava na društvenim mrežama ili spornih SMS poruka.

Milorad Nikolić je u decembru 2016. godine poslao nekoliko poruka svom poznaniku iz Crvenke, majstoru koji mu je radio grejanje. U konfuznim porukama kritikovao je vlast, a optužen je za ugrožavanje sigurnosti i pretnje Vučiću i Stefanoviću. Majstor ga je prijavio, policija uhapsila, a sud ga je smestio u pritvorsku jedinicu beogradskog Centralnog zatvora. Nakon što su veštaci konstatovali da ima paranoidnu šizofreniju, smešten je na psihijatrijsko odeljenje Specijalne bolnice u CZ-u. Drugo veštačenje je utvrdilo da mu se stanje popravilo i da je dovoljna samo terapija lekovima. Međutim, Nikolić to nije dočekao, preminuo je 14. juna 2017. Navodno, umro je usled prestanka rada srca.

- Na pravdi boga su ga proglasili ludim. Stavili su ga u sobu sa čovekom koji je ubio majku. Kada su ga brat i sestra posećivali, videli su da nije dobro. Dešavalo se da zbog lekova nije bio u stanju da jede. Žalio se kako ima jaku terapiju i da mu utiče na raspoloženje. Šta drugo da mislim nego da su ga ubili. Ubili su ga oni koji su ga nevinog zatvorili - rekla je Miloradova majka Draga Nikolić.

Iste sumnje ima i Miloradov brat Dragan. Na sahrani, pre nego što je kovčeg spušten u raku, Dragan Nikolić je rekao da su Milorada "nepravedno zatvorili, drogirali, tukli i na kraju ubili".

- Želeo sam da se oprostim od brata i da ga vidim poslednji put. Kad sam otvorio sanduk sa Miloradovim telom šokiralo me je što su se na njegovoj glavi videle modrice. Imao je masnicu na čelu, oko očiju i na nosu i po rukama. Sumnjam da su ga, pored toga što su ga sve vreme drogirali lekovima i fizički maltretirali - rekao je Dragan Nikolić.

Majka pokojnog Milorada zvala je telefonom majstora, koji je prijavio njenog sina, i policajca koji ga je uhapsio. Na pitanje da li ih grize savest, majstor je priznao da se kaje, a policajac joj je rekao: "Baba, zaboravi moj broj!"

Vučićev kum Petar Panić postupio je kao policajac iz Crvenke kad ga je Mara Halabrin preko Fejsbuka upitala da li zna šta se desilo s njenim ubijenim sinom Aleksandrom. Panić je blokirao majku ubijenog mladića, čije telo je pronađeno zakopano u jarku na nekoj livadi pored Sopota. Policija i tužilaštvo nisu proveravali navode Mare Halabrin da je njen sin živeo u stanu, koji je izdavao Panić, kao i da je sa Danilom Vučićem učestvovao u raznim naprednjačkim akcijama širom Srbije.

- Oni imaju izuzetno nizak koeficijent inteligencije i nemaju nikakvu empatiju - rekao je Ninoslav Cmolić, načelnik Uprave kriminalističke policije, opisujući Dobrijevića i Jankovića, koji su osumnjičeni za ubistvo Danke Ilić.

S obzirom na sve što radi, isto bi moglo da se kaže i za Aleksandra Vučića. Kad ne bi imao izuzetno nizak IQ i apsolutni nedostatak empatije Vučić ne bi mogao da podnese ni pomisao na vlastitu odgovornost za sve zločine koje su izvršili on i njegovi saučesnici iz kartela. Normalan čovek slomio bi se pri podsećanju da mu se u ormaru nalaze kosturi Slavka Ćuruvije, Zorana Đinđića, Olivera Potežice, Olivera Antića, Dragoslava Kosmajca, Dejana Jovića, pa i Milana Malenovića, urednika u Magazinu Tabloid, koji je preminuo posle boravka u pritvoru pod optužbom da je preko društvenih mreža ugrozio bezbednost Vučića.

- Pa šta? - kaže Vučić na vesti o smrti političkih protivnika, nepodobnih novinara i običnih građana.

Smrt i Vučić, ruku pod ruku, haraju Srbijom, a i mnogo šire, već tri decenije. Kao dobrovoljni davalac tuđih života, Vučić je svoju privatnu biografiju i političku karijeru obeležio grobovima žrtava svojih avantura. Za njega, a i za sve ostale, bilo bi najbolje da što pre padne s vlasti i da se suoči sa optužnicom, manje bi zla naneo, pa bi mu i kazna bila blaža.