Druga strana

Ruski način

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U Tabloidu rukovodi Odeljenjem za analitiku i informatiku.

Piše: Vlado Dragičević

U poplavi mišljenja i predloga kako bi trebalo reorganizovati bezbednosni sistem naše zemlje nije na odmet prisetiti se tuđih iskustava i tuđih zamisli. Na taj bi se način vreme promena skratilo, izbegla puka kozmetika, a tolikim bezbednosnim stručnjacima pomoglo da sagledaju ono pravo. A prave stvari su uvek jednostavne.

Kao primer bih uzeo jednu veliku zemlju i jednu, odnosno dve velike službe. Ruska federacija je znalački rešila reorganizaciju KGB-a stvorivši dve odvojene službe. Federalnu službu bezbednosti i Spoljnu obaveštajnu službu. Prva se, dakle bavi kontraobaveštajnim, a druga obaveštajnim radom. Za jednu malu zemlju, kao što je Srbija, pitanje podele Službe državne bezbednosti uvek je bilo predmetom žestokih sučeljavanja i borbi. Da li jedna ili dve Službe. Da li rasipanje ili koncentracija. Ipak, mislim da je bolja podela na dva segmenta. Jedan koji bi se bavio kontraobaveštajnim poslovima, a drugi koji bi pokrivao obaveštajni rad i bio vezan za Ministarstvo spoljnih poslova.

Potvrdu ovoga vidim u organizaciji i delatnosti Spoljne obaveštajne službe Ruske federacije (SVR). Kada je po prvi put kročio u Jasenovo, akademik Jevgenij Maksimovič Primakov je obavljao dužnost načelnika Prve glavne uprave (PGU) KGB. Stvarajući svoj tim odlučio se na proverene i iskusne obaveštajce. Bili su tu Robert Vartanovič Markarjan, Jurij Antonovič Zubakov, Vladimir Pavlovič Zajcev, Vjacaslav Ivanovič Trubnjikov i drugi. Ali, iznad svih bio je Vadim Aleksejevič Kirpičenko. Čovek na kome godine kao da nisu ostavile traga, zaslužni general koji je kao običan vojnik bio učesnik velikog otadžbinskog rata, osoba koju su odlikovale oštroumnost, brza reakcija, izuzetna radna sposobnost, ogromno iskustvo i bezgranična odanost poslu. Bio je primer da je životna dob posve relativna kategorija. Ovo su bili ljudi koji su J.M. Primakova lagano uvodili u delatnost i funkcionisanje obaveštajne službe.

Služba se transformisala i shvatila da protivnik nije dat jednom zauvek, prihvatila je stvarnost koja je predočavala da se područja poklapanja interesa između država proširuju, da raste zainteresovanost za međunarodnu saradnju, usmerenu na opasnosti kao što su terorizam, organizovani kriminal, narkobiznis, širenje oružja za masovno uništenje. Dakako, ostala je, kao prioritetna, politička obaveštajna služba-informacije o namerama drugih i o tome šta se dešava u pojedinim regionima.

Ovakvo pomeranje akcenata u zadacima obaveštajne službe neminovno je nametnulo pitanje analitičkog rada. Primakov je znalački uspeo da promeni ukorenjeno mišljenje da je "operativa" bogom dana, a da se u "analitiku" ide po kazni. Uspeo je da se shvati da bez analitičkog pristupa nije moguće sprovesti iole ozbiljniju obaveštajnu operaciju..

Sledeći potez bilo je formiranje specijalne uprave za tzv. Spoljnu vezu (u nas Međunarodna saradnja). Glavni princip uzajamnog delovanja postala je jednakost u odnosu partnera-razmena predstavnika službi, nivo veze, stepen poverljivosti informacija za razmenu, dogovori o susretima eksperata i posete direktora službi.

Kao treći potez bilo je stvaranje samostalne uprave za ekonomsku špijunažu. Uprava je stvorena da kontroliše sprovođenje međunarodnih ekonomskih sporazuma , utvrđuje pozicije partnera, proverava kapacitete firmi koje nude raznorazne usluge i sl.

Na ovakav način ruska strana je uspela da izbegne opasnost uvlačenja obaveštajne službe u unutrašnje-političke procese u zemlji, da služba dobije potpunu samostalnost i ne pripadne pravosudnim organima, te da bez ikakvih ograničenja izlaze informacije i svoje gledište pred političkim rukovodstvom zemlje.

Na kraju, jedno neizbežno pitanje koje se, pogotovo sada u nas postavlja. A to je javnost rada službe i odnos prema njenim arhivama. Ruska strana je ovaj problem rešila formiranjem Biroa za veze sa javnošću. On je uspostavio tesne veze sa novinarima koji su, pored znatiželje za tajnovitošću postali i svojevrsni promoteri službe.

Da bi se zaokružio pravilni okvir institucije Spoljne obaveštajne službe, 1992. godine je usvojen zakon o Spoljnoj obaveštajnoj službi koji je potvrdio da Služba radi u pravnom domenu, ali da joj to daje i određene garancije i prava. Njen rad je stavljen pod kontrolu Parlamenta sto joj je stvorilo i neophodne društvene uslove za rad.

Mi, imam utisak, stvorili smo samo kozmetičke promene. Izmenili smo ime Službe i dali joj nešto što u biti ništa ne znači, napravili organizacionu strukturu u smislu pođi od nazad da bi došao na početak, izvršili masovno penzionisanje stručnog kadra i počeli da se bavimo sami sobom.

Iako smo imali tu privilegiju da putem međunarodne saradnje dođemo do određenog broja zakona i organizacija rada stranih službi, očigledno se nije imalo snage ili možda hrabrosti napraviti radikalni rez.

Ovako, umesto da kao Ksenofon ne samo da idemo u Persiju na pohod Kiru, već istovremeno tražimo put koji vodi do Zevsa, mi, čini mi se, ostajemo na marginama i uporno ne gledamo šta rade ozbiljni partneri. Ako su već i bili radi da nas takvim i prihvate.