Druga strana
Turska ante portas
Bujrum
Turska je, po
mnogima, prešla sve granice. Ali, pristojno je zamolila graničare da podignu rampe
Ana Borković
Iako "enciklopedisti" tvrde da je Balkan dobio naziv po turskoj
reči za planinu,
tačnije po planini Balkan, planinskom vencu koji se proteže
kroz centralnu Bugarsku i prelazi
u istočnu Srbiju, a koju i Bugari
i Srbi zovu
Stara planina (u mnogim bivšim,
istorijskim provincijama koje su na
bliskom i srednjem istoku pohodili Turci Balkan je česta odrednica pa danas samo u Turkmenistanu
postoji i planina Veliki Balkan i provincija Balkan), biće da je u ovom nazivu
presudnu ulogu odigrala i jedna
lingvistička koincidencija.
Balkan, naime, na turskom znači i
- med i krv! U kom su obimu
Turci kroz istoriju ovdašnji
Balkan doživljavali kao raj
(med), a u kom kao pakao (krv) teško je reći, ali
da im se danas čini kao
strateško-politički med - izvesno je. Još je izvesnije da računaju kako
taj med danas i ovde pravi
ali ne koristi njihova, "turska"
krv, i tu nastaje povelik
problem.
Silina kojom
su predsednik Turske Abdulah Gul i premijer
Tajip Erdogan
(članovi iste partije, na granici
fundamentalističke) poslednjih
godina krenuli u definisanje i zaokruživanje
"turskih interesa"
na Balkanu, pa i u Srbiji, po
svakom diplomatskom barometru mogla bi se okarakterisati relativno uskim dijapazonom stanja - od "ozbiljnog pokušaja revizije istorije",
preko "stavljanja pod turski strateški
kišobran" pa sve do "pokušaja tihe i
prećutne okupacije". Podrazumeva se da se u današnjem svetu,
a i u istoriji inače, ovakve strateško-političke koncepcije, pa makar se nazivale i "regionalnima", ne
dešavaju bez poticaja velikih sila, van geopolitičke matematike, kao deo šire igre ili
makar prećutne saglasnosti drugih međunarodnih strateških faktora. U tom smislu Turska, kao vojna sila
i pogotovo privreda u izrazitom usponu, i to u vreme globalne krize koje je pogodnije
za kolaps nego za razvoj,
ponaša se "standardno",
dakle - očekivano. Neočekivano se, međutim, čak i prema
onom istom diplomatskom barometru, ponaša Srbija, koja je najnovijim turskim interesnim konceptom zahvaćena veoma duboko,
do samih granica (ostatka) njenog suvereniteta, i, što je za ovu priču
najvažnije, dublje nego što su to projektovale prvobitne turske namere i
turski, reklo bi se - diplomatski blefovi.
U tom kontekstu sasvim je logično da je zatečena
i da neartikulisano
reaguje ona neuka, trajno primitivizovana,
politički, nacionalno i verski egzaltirana
srpska "raja", koja
još uvek epski ratuje protiv
Murata i Bajazita, ne prihvata da iko
izbogčega može da ne balavi nad
pečenom prasetinom ili, jednostavno, ne podnosi da se iko,
pa ni rasporedom slova u ličnim imenima, izdvaja iz njene raznobojne
i raznovrsne zatucanosti i karikaturalnosti.
Ali, zatečen je i onaj intelektualniji, svesniji sloj Srbalja,
čak i onaj
koje oni prvi smatraju mondijalističkim,
dakle izdajničkim (što samo govori da
im za primitivizam
i mržnju kao "generičku suštinu" i
nisu potrebni "Turci", dovoljni su sami sebi).
Pre svega zbog toga što se
u smutnom vremenu opštenacionalnog, čak i oružanog trvenja
na pitanju "kojemu se (ako se već mora) privoleti
carstvu", srpska vlast na čelu
sa agilnim i servilnim predsednikom
Borisom Tadićem, u izboru između neprikosnovenih potencijalnih patrona - SAD, Evrope (sa svojim
"podgrupama" u vidu
Velike Britanije, Francuske, Nemačke ili Italije), Rusije
ili Kine - praktičnim, državničkim, diplomatskim i unutrašnjepolitičkim potezima opredelila za - Tursku. Na gotovo istovetan način reaguje i
zainteresovana međunarodna javnost i diplomatska
obaveštajna mreža, koja je, nakon ideje o Tadićevoj "suptilnoj državničkoj regionalnoj politici" u kontekstu pacifikacije brojnih otvorenih i latentnih
regionalnih sukoba i protivrečnosti, došla na pozicije o sve
"bezidejnijem" i
čak "neobjašnjivom" diplomatskom bauljanju u kojem je jedini regionalni ali i sve
globalniji profiter - Turska.
Diplomati to navode
kao prvorazrednu indiciju, ali svakome
se u Srbiji nameće kao očigledan politički haos činjenica da se turski faktor, turski stav prema bilo kom od
balkanskih pitanja, pogotovo onih koji
na bilo koji
način tangiraju državno-pravni okvir Srbije, tretiraju kao srpska unutrašnjepolitička činjenica par
excellence. O "Turcima" se u srpskom vladajućem zabranu, posle
samo tri-četiri godine njihove pojačane regionalne aktivnosti, više ne razgovara u sklopu međunarodnih odnosa i diplomatskih
inicijativa, nego, sve više, kao o regularnom unutrašnjepolitičkom faktoru sa težinom regularne
parlamentarne opcije, unutrašnjeg političko-finansijskog centra moći, takoreći!
Za razliku
od opšteg mišljenja, ali u sklopu
laičkog sagledavanja stvari, taj turski
upliv u srpsku državu nije toliko
ni indikativan niti "sumnjiv" (izuzev što je medijski napadan) dok se vodi na "visokom
javnom nivou", na nivou predsednika
države, vlade ili ministarstava; problem je što
se sve više registruje među "nižim oblicima života", u lokalu, u raznim manje bitnim infrastrukturnim
aktivnostima, podalje od očiju države
i njenih kontrolnih organa zaobiđenih u postupku što bržeg rešavanja nekih lokalnih problema "uz pomoć Turske". Turski ambasador u Srbiji Ali Riza Čolak javno podseća predsednike opština
(misli pre svih na one sandžačke, ali ne isključuje
ni druge) da Turskoj agenciji za razvoj i saradnju (TIKA), koja je pre pola
godine otvorila sedište u Beogradu, dostavljaju projekte koje će ona finansirati,
uz logične predloge koje bi i Srbija trebalo da u sličnim situacijama ima
u vidu - "da to budu projekti koji se mogu brzo realizovati i koji će u
istom trenutku biti efikasni i olakšati život
ljudima na ovom prostoru" (čitaj, dakle: koji će
odmah imati i propagandno-političke efekte). Već i
samo kod ovog "detalja": država Srbija je ozbiljnim i
radikalnim sistemskim merama, nekritički podilazeći
evropskim vrednostima, zakonodavstvu i političkim zahtevima, do
temelja uništila i dovela do prosjačkog štapa donedavno samoorganizovanu i visokorazvijenu
novopazarsku "malu" i svaku drugu privredu, da bi je sada dala na
revitalizaciju turskim hećimima, da je svakako ne evropskom medicinom, dignu iz mrtvih i iz pepela.
Samo što je sada svemu (ekonomiji) pridodat i (anti)državotvorni,
i međunarodni, i verski, i nacionalni i element suverenosti, u vezi sa turskim
istorijskim pretenzijama i strateško-političkim interesima.
Prihvatanje Turaka kao logičnog i neizbežnog
partnera (kojega se ultimativno pita) ne samo u odnosu Srbije prema BiH nego i
specifično prema Republici Srpskoj (i to na inicijativu Srbije), ili nereagovanje
Srbije na "službeno" tursko prisvajanje celokupne BiH kao turske, odnosno
bošnjačke (čitaj: muslimanske) balkanske enklave (uz potpuno previđanje
dva hrišćanska naroda), tako se u novijem diplomatskom sagledavanju stvari prihvata
kao maltene uplitanje Srbije u unutrašnje turske stvari na
Balkanu, odnosno u BiH. Za to vreme se logičnim smatra činodejstvovanje
turske politike u Srbiji u vezi sa doslovno svime što
se tiče Sandžaka, Bošnjaka, muslimana, sve više i Kosova...
Ono što srpskim vlastodršcima liči na lagano morsko štivo ili kurtoazni pozdrav, u ozbiljnim diplomatskim krugovima čita
se onako kako treba: kao test dokle se, preko koga i s kakvim ciljevima može u
nimalo metaforičnom osvajanju Srbije ići. Pa i kad "visoki
predstavnik" turskog ministarstva spoljnih poslova Murat Karagoz kaže
da je "Sandžak most između Srbije i Turske", to srpskim "državnicima" bude
razlog da puste suzu ljubavi i prijateljstva i "nikad boljih" međudržavnih
odnosa, a strateško-diplomatskim šifrarnikom to se prevodi na sledeći način:
Turska smatra Bošnjake iz Sandžaka svojim narodom, dakle Turcima, dakle dijasporom, čija
matična zemlja, dakle nije BiH nego Turska... Razlika između
takvog pogleda i vizije Sandžaka kao mosta između
Srbije i islamskog sveta, dakle i Maroka, i Arabije i Indonezije, u
diplomatskom čitanju je drastična.
Možda još nije kasno da se Turci zaustave na pristojnoj udaljenosti koja Srbiji
garantuje elementarno dostojanstvo ili da se službeno obznani zbog čega
je turski kišobran bolji od svih drugih. Ili zašto to (više)
nije moguće.
Balkan na turskom znači
i - med i krv! U kom su obimu
Turci kroz istoriju ovdašnji
Balkan doživljavali kao
raj, a u kom kao pakao, pokušavaju
da objasne ovih dana.