Milojevićeve strane

Sombor: Lekari u somborskoj bolnici ubijaju i svoje kolege

 

Ako nam i ova ode...

 

Slučaj bivše načelnice somborske bolnice govori o očiglednoj profesionalnoj i etičkoj degradaciji cele profesije i postavlja pitanje: šta da očekuju obični smrtnici kad to doživljavaju i sami lekari?

 

Dragana Radosavljević

 

 

Doktorka Zorica Bobanac je nekada bila načelnica infektivnog odeljenja Bolnice (tada još Zdravstvenog centra) "Dr Radivoj Simonović" u Somboru. Onda se razbolela i napravila životnu grešku: dozvolila je da je operišu kolege.

U osam časova 9. oktobra 2008. dr Bobanac odlazi na zakazanu operaciju žučne kese koju treba da obavi dr Dragan Đurović. Njemu asistiraju dr Stevica Cvetičanin i dr Zoran Vitas. Doktorka Bobanac insistira na klasičnom operativnom rezu, ali dr Đurović izvodi laparoskopsku operaciju za koju je neophodna pismena saglasnost pacijenta - koje nema!

Dr Đurović je u velikoj žurbi. Posle ove ima još jednu operaciju u Somboru, a zatim mora i na tezgu u Odžake. Nema vremena za klasične operativne zahvate, kao ni za uobičajene kontrole postoperativnog stanja pacijenta. Nije stigao ni dren da stavi .

Posle operacije doktorku Bobanac smeštaju na odeljenje aseptične hirurgije koje se nalazi pored dečije hirurgije na II spratu. Bolesničke sobe se nalaze u polukrugu oko kancelarija za doktore i medicinske sestre, kako bi moglo da se čuje šta pacijenti rade. Odnosno, da bi se čulo ako neko od njih kuka i moli za pomoć. Doktorka Bobanac se doslovno drala celo radno vreme, ali nju niko nije hteo da čuje.

 

Bolesno dete pomaže načelnici

 

Čim se probudila iz anestezije, doktorka je osetila da joj se nešto razliva po stomaku, nešto ju je peklo u stomačnoj duplji. Osećaj nije prolazio i ona je, kao lekar, znala da ima unutrašnje krvarenje. Počela je da doziva sestru i dežurne lekare. Na II spratu su tada dežurni bili dr Dragan Rastović i dr Kosta Vasiljević. Nisu je ni pogledali, jer je ona odrasla osoba, a oni su dečiji hirurzi.  Nisu čuli ni Hipokrata, čiju su zakletvu položili stupajući na posao lekara, isto kao i mnogi drugi upetljani u ovu tragediju.

Oko 14 časova se na vizitu smilovao dr Predrag Šarić, dežurni na hirurgiji na IV spratu, koji istovremeno treba da vodi računa i o pacijentima na aseptičnoj hirurgiji dva sprata niže. Došao je dignutog nosa, tada još trezan, i promarširao kroz sobu tek da bi bio viđen. Na molbe doktorke Bobanac da je uputi na snimanje ultrazvukom, čime bi momentalno bilo utvrđeno da li ima unutrašnje krvarenje, drsko joj je odgovorio: "Što mene pitaš? Pitaj onoga ko te operisao, sama si tražila da te on operiše". Ljudska sujeta ne poznaje granice, a kada je neko u alkoholičarskoj krizi on je i još sujetniji.

Doktor Šarić nije ni prišao krevetu pacijenta čije je stanje bio dužan da nadgleda. Nije, čak ni reda radi, zadigao čaršav da vidi operisani stomak. Kao da se gadio da bilo šta uradi onome ko je za operaciju odabrao drugog kolegu. Posle je otišao i dr Bobanac ga više nije videla tog dana, kada je umirala zbog loše obavljene operacije.

Na odeljenju je dežurala sestra Etelka Stevanović. Poznaje doktorku Bobanac i želi da joj pomogne. Nesrećna žena se polomila trčeći unaokolo ne bi li našla nekoga ko može nešto da učini. Redovno su dolazili i tehničari iz laboratorije i uzimali krv doktorke na analizu. Svi parametri su rapidno padali i bilo je jasno da je u pitanju unutrašnje krvarenje.

U kasnim popodnevnim satima sestra Etelka pokušava da opipa puls doktorke Bobanac, ali ne uspeva. Moli doktorku za pomoć, koja je poslednjim snagama preklinje da pozove dežurnog dr Šarića. Sestra Etelka tada briznu u plač i priznade da joj je dežurni lekar zabranio da ga više uznemirava u vezi sa umiranjem doktorke Bobanac.

 "Da li je pijan?", pita doktorka, a sestra još više zaplaka i klimnu glavom kršeći svoje nemoćne ruke. Obnevidela od slabosti, doktorka moli sestru da u njenom mobilnom nađe broj prijateljice, rendgenologa dr Dragane Šafhauzer, kojoj potom ukratko objašnjava simptome koje oseća. "Neka te prebace na ultrazvuk. Na putu sam, ali odmah dolazim", odgovara joj dr Šafhauzer i istog momenta svoj auto okreće u pravcu bolnice, bez obzira na saobraćajna pravila.

Tada nastaje novi problem. Sestra Etelka doktorki Bobanac objašnjava da ne sme da joj odgura krevet do obližnje ordinacije gde je ultrazvuk. Plaši se za svoj posao, a dr Šarić joj je striktno zabranio da bilo šta čini po pitanju načelnice koja umire. Ipak je nađeno rešenje: iz obližnjeg dečijeg odeljenja dolazi momčić koji gura krevet do lifta i onda dva sprata niže u kabinet za ultrazvuk. Dete kao bolničar i spasilac života koji se gasi, dok zaposleni moraju da se prave kao da se ništa ne dešava!

Kako li je bilo dr Šafhauzer kada je na hodniku bolnice zatekla krevet svoje prijateljice, pored koga nije bilo ni jednog zaposlenog da dežura? Mora da je u tom trenutku shvatila da je dr Bobanac ostavljena da umre kao pas lutalica, a ne kao čovek. Svojeručno je dr Šafhauzer ugurala krevet sa pacijentkinjom u kabinet za ultrazvuk i odmah dobila potvrdu svih sumnji: stomačna duplja je puna krvi.

Posle toga sledi čekanje na dr Đurovića da se vrati sa tezge iz Odžaka, jer niko ne želi da rešava tuđu brljotinu. Doktorku Bobanac tek u 22 sata vode na drugu operaciju, nešto joj petljaju po stomaku, daju joj transfuziju da bi joj produžili agoniju... Prebacuju je na intenzivnu negu, gde je obilaze direktor bolnice dr Branislav Bojić i načelnik hirurgije dr Milorad Popović. Dr Bobanac traži da bude prebačena na VMA da bi se ustanovilo da li je posle druge operacije zaustavljeno unutrašnje krvarenje.

Na vratima sobe direktor kaže načelniku tiho, na uvo, da jedva ko i čuje: "Ako je izgubimo, ne opra nas ni Sava ni Dunav". Zato njih dvojica odlaze da većaju da li je pametno doktorku poslati na VMA, gde bi se ustanovile sve brljotine njihovih pulena, ili je bolje da je puste da tiho umre u Somboru.

 

Somborski konvoji

 

Ono što oni nisu znali jeste da je ekipa za transport već angažovana i da spremno čeka iza vrata. Čim su pobegli direktor i načelnik, doktorka Bobanac telefonom zove dežurnu  službu i izdaje nalog za transport same sebe u Beograd na VMA. Kao načelnica odeljenja, ona ima to pravo.

Na VMA je prima načelnik hirurgije dr Nebojša Stanković koji se čudi što mu njen dolazak nije najavio direktor bolnice iz Sombora. Takva je procedura, kaže dr Stanković. "Ja sam direktoru dala Vaš broj, možda je pogrešno zapisao", odgovara dr Bobanac. "Ne treba Vi da mu dajete moj broj, on ga odavno ima", odgovara profesor Stanković i nastavlja: "Svakodnevno nam iz Sombora dolaze pacijenti u kolima sa rotacijama i na poziv vašeg direktora, da ispravljamo njihove greške. Čudno je da ne zovu za koleginicu."

U tom neko od prisutnih, kao za sebe, dodaje: "Sigurno nije platila."

Profesor dr Stanković hoće i može da pomogne, ali ne zna da li je posle druge operacije dr Bobanac stavljen šav na žučnu kesu. A to je od krucijalnog značaja za dalji tretman. Doktorka zove svog kolegu dr Đurovića, koji ju je operisao, i pita ga da li je ili nije stavljen šav. Dr Đurović joj odgovara da je to informacija koja može samo sudskim putem da bude dobijena i prekida vezu!?

Dr Đurović je svestan da je zabrljao, jer ni posle druge operacije koleginici nije zašio operisanu žučnu kesu, već je samo stavio argon plazmu. On još uvek ne zna da je pacijent već na VMA i da će istina biti ubrzo otkrivena, pa svojom drskošću misli da sakrije fušeraj.

Profesor dr Stanković posle toga sedam sati operiše dr Bobanac pokušavajući da zaustavi krvarenje u stomačnoj duplji i da joj od ugrušaka krvi očisti creva kako bi ona proradila. Sedam sati mučenja, samo zato što je dr Đurović imao tezgu u Odžacima!

Dok je dr Bobanac ležala na VMA, u somborskoj bolnici počinju da preuređuju njenu istoriju bolesti. U njenom kartonu postoji protokol 14218 od 6. oktobra 2008. koji je potpisala transfuziolog dr Eva Adžić, a u kome stoji da dr Bobanac nema hematološka oboljenja. Iznenada se pod istim brojem i datumom pojavljuje nalaz dr Selene Grković - da pacijent ima urođeni problem sa zgrušavanjem krvi!?  Original falsifikata, rekli bi neki.

Time bi trebalo da bude pokrivena brljotina hirurga dr Đurovića, koji ne samo da je posle prve operacije ostavio otvoren krvni sud, već je i na drugoj propustio da zašije pacijenta. Ista ta dr Selena piše da je reintervencija usledila 12. oktobra 2008. umesto istog dana kada i operacija. Žena, očigledno, nema blage veze sa onim šta piše, ali falsifikuje po nečijem nalogu.

Dve i po godine posle ove užasne operacije, dr Bobanac još uvek polako umire. U svom pismu redakciji Tabloida ona je, potpuno svesna onoga šta se oko i sa njom dešava, napisala: "Laparoskopijom sam dobila potpuno ulepljena tanka creva... Pošto ne može da se živi bez protoka sadržaja kroz creva, rešenje mi je ili ponovo pod nož ili smrt. Svaka nova operacija nosi rizik od 50 odsto za otvaranjem ponovo. O životnom veku ne smem ni da mislim, a o kvalitetu ovakvog života ni da pričam."

Dr Bobanac više nije načelnica infektologije u somborskoj bolnici. Direktor dr Bojić iščekuje novi mandat i izbegava ročišta povodom slučaja operacije dr Bobanac. Dr Predrag Šarić je pred penzijom, načelnik hirurgije dr Popović je na stalnim bolovanjima, ali je na tuđe ime otvorio kliniku Consillium u Somboru. Ceo slučaj je dospeo i do sudije Osnovnog suda u Novom Sadu Duške Simić, koja nikako da u sudnici okupi sve aktere. A mi, obični građani, tiho umiremo pod noževima srpskih hirurga.

 

 

  

 

Rada čuva tajnu

 

Dok je polumrtva dr Bobanac ležala na 11. spratu VMA u tu bolnicu je stigla i njena dobra poznanica dr Rada Mandić, hirurg iz Apatina. Umesto da obiđe svoju prijateljicu, doktorka Mandić se interesovala samo za njen bolesnički karton.

Po čijem nalogu je dr Mandićka listala lekarske nalaze svoje koleginice umesto da joj bar kaže "dobar dan", ni do danas nije otkriveno.

 

 

 

 

 

Umrežavaju se samo podobni

 

Pošto je tužila bolnicu u kojoj radi zbog onoga što su joj nesavesni i pijani lekari naneli, dr Bobanac je sklonjena sa mesta načelnice Infektivnog odeljenja. Na čijoj je strani u sporu direktor dr Branislav Bojić pokazuje i slučaj sa dodelom mobilnih telefona sa umreženim brojevima.

Dr Bobanac nije dobila ni jedan telefon, ali je zato tezgaroš dr Đurović dobio onaj sa karticom 3564, ponekada trezni dr Šarić je na 3572, a dr Selena koristi broj 3703 da je hitno pozovu kada opet treba da napravi original falsifikata.