Podzemlje

Cementara Novi Popovac: Aveti kriminalne prodaje ovog preduzeća nikako da odu u zaborav

 

Umesto da ih zabetoniraju, otvorili im državnu kasu

 

Fabrika cementa Novi Popovac je primer koji pokazuje kako je još 2001. godine Mirko Cvetković smislio da srpski budžet ošteti za 20.000.000 dolara i kako su taj plan sprovodili Nemanja Kolesar i Zoran Janjušević uz pomoć Markusa Akermana i drugih čelnika Holcima, da bi konačnu tačku na pljačku stavio Dušan Petrović koga je na mesto ministra pravde Boris Tadić i bio postavio da bi obustavio neugodne krivične postupke

 

Milan Glamočanin

 

Postupak privatizacije DP Fabrika cementa Novi Popovac  pokrenut je 19. jula 2001. godine objavljivanjem prospekta preduzeća. Agencija za privatizaciju 17. oktobra 2001. odlučuje da se privatizacija obavi putem tendera, koji je okončan 28. decembra 2001. ocenom ponude švajcarske kompanije Holcim kao najbolje. Cena koju su Švajcarci imali da plate za 70 odsto državnog kapitala bila je 52,5 miliona dolara.

Ugovor o prodaji potpisan je 30. januara 2002. godine između Vladimira Čupića, tadašnjeg v.d. direktora Agencije za privatizaciju, Darka Križana, direktora Cementare, Pjera Heslera, direktora firme Breitemburger Auslandsbeteiligungs GmbH (BAB), koja odjednom postaje kupac, i Iva Gislera ispred Holcima, koji se sada pojavljuje samo kao - garant. Kako je došlo do toga da na tenderu pobedi jedna, a da onda ugovor o privatizaciji potpiše druga kompanija?

BAB je nemačka ćerka Holcima, koju Švajcarci uvek koriste kada su u pitanju mutni poslovi. Međudržavna pravna saradnja je spora, nemački zakoni su nešto liberalniji od švajcarskih, a u krajnjoj liniji, ako i dođe do osude, niz vodu će da bude pušten jedan minorni član velike porodice, a ne velika majka-firma. Posao sa cementarom Novi Popovac, videće se, bio je i više nego mutan.

Važno je obratiti pažnju na članove komisije koja je odobrila tenderske rezultate. U njoj su bili: predsednik Dragoslav Šumarac, članovi: Despot Stojanović, Milorad Jovanović, Sreten Obradović i aktuelni premijer Srbije Mirko Cvetković. Kasnije se Cvetković u medijima hvalio kako je privatizacija cementare Novi Popovac lična karta Srbije. A evo kako izgleda ta lična karta.

 

Otpisi i dopisi

 

Pored cene od 52,5 miliona dolara kupac je trebalo da plati i socijalni program za otpuštanje oko 1.500 radnika, modernizaciju fabrike i 40 miliona dolara nasleđenih dugova. Cena je u redu, čak i više nego skromna, socijalni program i modernizacija su neophodni, ali je problem nastao oko dugova. Normalno bi bilo da prodavac, u ovom slučaju Srbija, od prodajne cene isplati dugove nastale u vreme dok je bila vlasnik kompanije, makar zbog toga i podigla cenu. U ovom slučaju to nije učinjeno, jer se ispostavilo da je mnogo lakše pokrasti pare kombinacijom sa švajcarsko-nemačkim konglomeratom.

Komisija za privatizaciju, u kojoj je glavnu reč vodio Mirko Cvetković, još u to vreme na stalnoj vezi sa premijerom Zoranom Đinđićem, lako je ubedila švajcarskog kupca da preuzme cementaru,  jer realno neće morati da plati 40 miliona dolara postojećih dugova. Advokatski tim Holcima je čak prihvatio tumačenje po kome će najveći deo dugova biti otpisan zajedno sa ukupnim dugovima Srbije prema Londonskom i Pariskom klubu.

Ovakvo šašavo tumačenje je, međutim, palo u vodu presudom Ustavnog suda, kojom je zabranjeno generalno otpisivanje dugova privrednim subjektima. Svaki dug, njegovo poreklo, morao je pojedinačno da bude preispitan i da se otpis odobri jedino ako je dugovanje zaista nastalo pozajmicom od Londonskog, odnosno Pariskog kluba.

Plan Mirka Cvetkovića i njegovih saradnika, da se potezom olovke desetine miliona dolara poklone Švajcarcima, a da se istovremeno uzmu milioni na ime provizije za dobro obavljen posao, na trenutak je izgledao nemogućim. Onda su se u krađu uključila novi izvođači radova.

Nemanja Kolesar, u to vreme predstavnik republičke vlade za odnose sa javnošću, u vreme privatizacije Novog Popovca bio je predsednik upravnog odbora cementare i po rečima direktora Križana osoba koja je faktički donosila sve odluke. Moguće da Kolesar nije sam odlučivao, jer je poznato da se i sam premijer Đinđić nekoliko puta interesovao za napredak prodaje Novog Popovca i čak urgirao da se cementara proda Švajcarcima, ali je svakako bio čovek koji se u cementari za sve pitao.

Kolesar je u zgradi vlade u Nemanjinoj ulici u Beogradu imao kabinet od neverovatnih 300 kvadratnih metara, koji je delio sa Zoranom Janjuševićem, tadašnjim savetnikom premijera za bezbednost i osobom preko koje će u konačnoj fazi i da se odvije velika pljačka srpskog budžeta. Prema zapisnicima, Janjušević je, iako nije bio član, učestvovao na dva sastanka upravnog odbora cementare. Po sopstvenom priznanju u kasnijoj istrazi, on je bio i specijalni poverenik Demokratske stranke za Pomoravlje, te tako i za Novi Popovac.

 

Komplikovano i za učesnike u mutljavini

 

Po izveštaju Štaba mađarske nacionalne policije, uprave za borbu protiv organizovanog kriminala, Odeljenja za borbu protiv pranja novca od 25. juna 2003, koji je potpisao potpukovnik dr Čaba Molnar i dostavio Goranu Obradoviću, šefu odseka Odeljenja za borbu protiv organizovanog finansijskog kriminala srpskog MUP-a, Janjušević je bio jedini vlasnik Majron Sejlsa Ltd, ofšor kompanije sa Sejšela koja je imala račun u jednoj mađarskoj banci. Goran Janjušević, Zoranov brat, bio je vlasnik Lenej kontrol Ltd sa Kipra, koji je Majron sejlsu 22. avgusta 2002. uplatio 800.000 evra.

Po pomenutom izvštaju iz Mađarske, uplate veće količine novca na račun Majron sejlsa počele su 28. februara 2002, odnosno neposredno po potpisivanju kupoprodajnog ugovora za cementaru Novi Popovac i pošto je postalo jasno da od opšteg otpisa dugova nema ništa. Svrha svih uplata koje su do 13. januara 2003. dosegle visinu od 1.022.000 evra, ne računajući uplatu firme Gorana Janjuševića, bila je: "savetovanje, Miroljub Jakovljević".

Miroljub Jakovljević je u pomenutom periodu po sopstvenom priznanju datom 5. aprila 2006. istražnom sudiji Draganu Lazareviću, zaista bio savetnik Holcima po pitanju smanjenja dugovanja cementare Novi Popovac. On, međutim, niti je Majronu uplaćivao neki novac za savetodavne usluge, niti je od te firme tada dobio bilo kakve pare.

Pomenuti izveštaj mađarske policije prosleđen je srpskom pravosuđu, ali se više ne pojavljuje u kasnijim spisima predmeta protiv Kolesara, Janjuševića, Jakovljevića i Križana. Umesto toga, celu aferu je pokrenula isplata 2.100.000 dolara izvršena 20. februara 2003. godine sa računa BAB-a na račun Majrona.

U pomenutom saslušanju pred istražnim sudijom i Jakovljević i Janjušević su 4. aprila 2006. tvrdili da je tih 2,1 milion dolara bila potpuno legitimna uplata za Jakovljevićeve savetodavne usluge Holcimu, odnosno BAB-u. Istina je, međutim, sasvim drugačija.

Po dokumntima do kojih je došla redakcija Tabloida, švajcarsko-nemački konzorcijum je za cenu od nekih četiri miliona dolara otkupio preko polovine od prvobitnih 40.000.000 dolara cementarinih dugova i tako srpski budžet oštetio za najmanje 20.000.000 dolara.

Ručno knjigovodstvo

 

Kako je ovo izvedeno, najbolje se vidi iz primera najvećeg poverioca cementare, NIS Energogasa, čije je potraživanje iznosilo 11,4 miliona dolara. Dana 10. aprila 2002. NIS je dao predlog za vansudsko poravnanje, po kome bi cementari otpisao 6,2 miliona dolara duga, dok bi ostatak bio isplaćen u roku od dve godine. Iako je cementara prihvatila predlog, upravni odbor tada još državnog NIS-a iznenada, početkom septembra 2002, odbija da prihvati nagodbu.

Tada iz kabineta predsednika vlade Đinđića traže od Holcima da izda punomoćje advokatu Vladimirki Milićević, ženi tadašnjeg direktora BIA. Zauzvrat Janjušević i Kolesar preuzimaju na sebe obavezu da preko kabineta predsednika vlade izvrše pritisak na rukovodstvo NIS-a da se sudsko poravnanje potpiše.

U to vreme se prvi put i pojavljuje ideja o isplati 2,1 miliona dolara "honorara", koji  20. februara 2003. biva prebačen na račun Janjuševićeve firme Majron. Nalog za transfer je izdao Ivo Gilser, član UO cementare ispred BAB-a, a realizovala je Ketrin Bold. Po telefaksu od 18. februara 2002, poslatom iz Beograda BAB-u u Nemačku, a čija se kopija takođe iz nekog razloga ne nalazi u sudskim spisima, vide se ručno unete knjigovodstvene oznake nemačke firme, dok se kao razlog za traženje uplate navodi "prethodni dogovor".

Ovaj "prethodni dogovor" načinjen je 12. februara 2002. u prostorijama Vlade Republike Srbije, na sastanku između Nemanje Kolesara, Zorana Janjuševića i Ive Gislera. Na fotokopiji kratkog zapisnika sa tog sastanka, do koje je došla redakcija Tabloida, vidi se da Holcim treba da plati 2,1 milion dolara za konsultantske usluge, ali se ne navodi ni kome ni na koji račun.

Gisleru je predlog da Holcim podmiti srpsko pravosuđe predao Darko Križan još u cementari ranije tog dana. Sastanak u zgradi vlade imao je za cilj samo potvrdu tog poziva na davanje mita, uz garancije da će na taj način biti rešeni svi još otvoreni sudski postupci, a pravno će sve da se zatvori dobijanjem računa za građevinske radove koje će cementara posle da razduži kroz investicioni program.

 

Barikade na putu

 

Shvativši da se ovde radi o prevari i pljački republičkog budžeta, kao i o svojevrsnom reketiranju Holcima, koji bi, ako ne plati traženi "honorar", morao da plati sve nasleđene dugove, Jakovljević od rukovodstva BAB-a traži da ne plate traženu svotu sve dok ne bude dostavljena kompletna dokumentacija na osnovu koje se vidi svrha uplate. Svoju kasniju izjavu pred istražnim sudijom, kojom je faktički amnestirao učesnike ove neviđene pljačke republičkog budžeta, Jakovljević pravda enormnim pritiscima i ucenama kojima je bio izložen.

Uprkos ovim upozorenjima BAB izvršava uplatu 2,1 miliona dolara na račun Majron sejlsa u Mađarskoj, a novac Janjušević deli sa Kolesarom, Križanom i Jakovljevićem. Gotovo je neverovatno da je srpsko pravosuđe pokrenuti postupak protiv pomenute četvorice zbog krivičnih dela primanja i davanja mita, odnosno pranja novca, obustavilo uprkos više nego jasnim dokazima i gotovo idiotskim odbranama pojedinih okrivljenih.

Tako, na primer, Janjušević u svojoj izjavi kod istražnog sudije navodi kako je 355.000 dolara njegova lična pozajmica Kolesaru, zaboravljajući da je na početku saslušanja rekako kako je sav novac uplaćen za konsultantske usluge Miroljuba Jakovljevića. Ako je krajnji primalac pomenutih 2,1 milion dolara trebalo da bude Jakovljević, kako je onda Janjušević tim parama slobodno raspolagao? Janjušević, inače tvrdi i da je 860.450 dolara i 220.000 evra potrošio vraćajući Jakovljeviću prethodni dug od 1.022.000 dolara. Po ovakvoj odbrani, u koju je srpsko tužilaštvo moralo da poveruje, ispada da je Jakovljeviću dug vraćen od njegovih rođenih para!?

Konačno, zamenik javnog tužioca Nataša Krivokapić Čitaković i istražni sudija Raša Janković obustavljaju istragu. Ono što je započeo Mirko Cvetković kao član Agencije za privatizaciju završio je, međutim, njegov stranački kolega Dušan Petrović, ovoga puta na funkciji ministra pravde Srbije, koji je u dogovoru sa predsednikom Borisom Tadićem naredio da se povuče optužnica protiv Janjuševića, Kolesara, Križana i Jakovljevića. Vrhu Demokratske stranke nije odgovaralo da javnost kroz sprovođenje postupka koji bi morao da obuhvati i predstavnike BAB-a i Holcima sazna kako je srpski budžet pokraden za preko 20.000.000 dolara, i to za proviziju od svega četiri miliona dolara.

Predmet će ponovo da oživi prijavom jednog od učesnika ove rašomonijade, Miroljuba Jakovljevića. Ovog puta za zloupotrebu službenog položaja, pranje novca i davanje mita osumnjičeni su Ivo Gisler, Markus Virt, Urs Belen, Beat Felman i Markus Akerman, a nadležni tužilac je ponovo Nataša Krivokapić Čitaković.

Osnova za iniciranje nove istrage nađena je u anonimnoj krivičnoj prijavi koja je 2009. godine podneta državnom tužiocu u Hamburgu protiv odgovornih ljudi iz BAB-a, čije je sedište u ovom nemačkom gradu. U njoj se navodi i sledeće: "Sem toga je vrlo važno naglasiti i to da matično preduzeće Holcim iz Švajcarske sporne transakcije uglavnom sprovodi preko svoje nemačke ćerke-kompanije, zloupotrebljavajući pritom komplikovanu proceduru međunarodne pravne pomoći kako bi... kroz oduglovačenje procesa zapravo došlo do zastarelosti."

Upravo to se i desilo u Švajcarskoj i u Nemačkoj, ali ne i u Srbiji. Ovde, međutim, pravdi na putu stoji neaktivno pravosuđe pod kontrolom vlasti.

Shodno Tabloidu dostupnoj dokumentaciji prosto je neverovatno da specijalno tužilaštvo još nije reagovalo i da Holcimu, odnosno BAB-u nije poništena privatizacija.

 

 

 

Ko od Srbije čeka, od Srbije ne dočeka

 

U obimnom predistražnom i istražnom postupku koji je svojevremeno vođen u vezi sa plaćanjem 2,1 miliona dolara, za koje se smatra da su mito kako bi Holcimu bio oprošten veći deo dugova cementare Novi Popovac, ima čitav niz detalja koji jasno ukazuju na krivicu osumnjičenih Nemanje Kolesara, Zorana Janjuševića, ali i nekih drugih ljudi iz Vlade i Agencije za privatizaciju, kao i iz rukovodstva Holcima, a koje je srpsko pravosuđe namerno previdelo.

U krivičnoj prijavi KU 10/06 potpukovnik Slavoljub Nedeljković iz Odeljenja za suzbijanje organizovanog finansijskog kriminala navodi: "Dana 7. decembra 2005. godine Holcim nam je dostavio pismeni odgovor u kome nisu odgovorili niti na jedan naš zahtev, već su samo napomenuli da sporna uplata nije ni u kakvoj vezi sa Fabrikom cementa Novi Popovac..., iako u našem zahtevu privatizacija FC nije ni pomenuta..."

Nemačko ministarstvo spoljnih poslova 22. juna 2007. godine preko ambasade Srbije u Berlinu upućuje verbalnu notu kojom obaveštava ovdašnje pravosuđe da se i u Nemačkoj vodio predistražni postupak protiv Holcima i BAB-a zbog sumnje u korupciju, i da bi bilo korisno kada bi srpska strana dostavila rešenja da se odgovorni vode kao okrivljeni, kao i za pretres zajedno sa zamolnicom za njegovo izvršenje. Uz molbu za dostavu još nekih informacija o okrivljenima iz Holcima ministarstvo je ukazalo i na hitnost postupanja s obzirom na skoro nastupajuću zastarelost.

Srpski pravosudni organi nikada nisu reagovali na ovu verbalnu notu.