Postdemokratija
Od lažne demokratije do mita o važnoj ulozi građana
Vanredno
stanje
U situaciji u kojoj nema izgleda za smislenu organizovanu pobunu građana koji
su iscrpljeni krizom koja predugo traje izgubili svaku perspektivu i nadu,
jedino što bi možda moglo
da donese nešto novo
je individualna akcija dovoljno odvažnih, mudrih i harizmatičnih
pojedinaca. Bilo bi to čudo, ali baš zato jedino moguće rešenje.
U ovom beznađu, čudo je
jedina šansa,
jedino u šta bi se
uplašeni i
zbunjeni građani,
takozvani narod, mogao ponadati. I možda podržati. Za vanredno stanje potrebne
su vanaredne mere, tvrdi Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji
novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u
Izraelu
Valjda nikoga više ne treba ubeđivati da je stanje u Srbiji vanredno. Duboka kriza
je zahvatila sve pore društva, pored ekonomije u kritčnom stanju su i demokratske institucije i norme,
pravda, kultura, moral i sve društvene i ljudske vrednosti. Uzroci su brojni,
domaći i
uvezeni. Najpre, Srbija je ušla u proces tranzicije devastirana sankcijama i
ratovima, bez jasnih ciljeva i vizija i bez spoznaje i razumevanja svetskih procesa.
U trenutku srpskog bezglavog juriša na zapad, u
porodicu demokratskog sveta liberalnog kapitalizma, brak između demokratije i
kapitalizma već se
raspadao. Pošto je iskoristio i obezčastio demokratiju, kapitalizam je preuzeo
starateljstvo nad državom kao neželjenom detetu tog braka iz računa. Dok Srbija uvodi
demokratiju svet je zakoračio u eru postdemokratije. Dok u Srbiji, kao i u svim tranzicionim
zemljama, buja idolopoklonstvo prema zapadnim vrednostima, na zapadu je uveliko
u toku njihovo preispitivanje. Liberalizam hoće državu koja bi bila sposobna da štiti slobodu i jednakost
dok istovremeno označava tu
istu državu kao
pretnju toj istoj slobodi i jednakosti. Kako onda da se u tome snađu neuki srpski politički praktikanti bez ideje
i ideologije. A tek građani?
Na političkoj sceni, dakle među onima koji bi trebalo da znaju kuda treba
krenuti i da osvetle put, zavladao je potpuni haos i beznađe. Sve se pobrkalo, nema
ni levice, ni desnice, svi su isti. Nema razlike jer nema programa. To što se
svi zaklinju u evropske vrednosti i evropski put, samo je dokaz da nemaju svoje
strategije i ciljeve. Svetska ekonomska kriza, samo je pojačala svekoliku krizu koja
u Srbiji traje već
decenijama i iz koje se ne nazire izlaz, naročito ne sa vođstvom kakvo imamo i sa kojim nam se preti iz
opozicije. Šta da se
radi?
U situaciji u kojoj nema izgleda za smislenu
organizovanu pobunu građana koji su iscrpljeni krizom koja predugo traje izgubili svaku
perspektivu i nadu, jedino što bi možda moglo
da donese nešto novo
je individualna akcija dovoljno odvažnih, mudrih i harizmatičnih pojedinaca. Bilo bi
to čudo, ali
baš zato
jedino moguće
rešenje. U ovom beznađu, čudo je
jedina šansa,
jedino u šta bi se
uplašeni i
zbunjeni građani, takozvani
narod, mogao ponadati. I možda podržati. Za vanredno stanje potrebne su
vanaredne mere.
Od političkih partija ogrezlih u korupciju i laž, nema se šta očekivati. Ljudima je više muka od njihovog
besramnog udvaranja narodu. Te narod najbolje zna šta hoće, te narod je pametniji
od političara. Pa
kad je pametniji što glasa
za njih? Istina je da narod nema pojma. A kako bi i mogao znati kad ga toliko
muvaju i sluđuju.
Narod više ne zna šta hoće, ali hoće to odmah. Hoće uglavnom sve, i ovce i
novce, zato naša vlast
besomučno
ponavlja onu glupost „ i Evropa i Kosovo" misleći da će ih zbog toga zavoleti. A zapravo lažu se obostrano, kao što političari lažu narod i narod se pravi
da ih voli i poštuje.
Nema tu ljubavi, niti je može biti. Sećam se
kako je to jezgrovito jedan seljak objasnio Vuku Draškoviću početkom devedesetih. Pošto mu je dosadilo da ga
samo tapšu po
ramenu, jednom prilikom Vuk je to i glasno zamerio prisutnim obožavaocima
pitanjem - pa što ne glasate za mene kad sam vam tako drag? Ne brini, će te glasamo kad budeš vlast, glasio je
najiskreniji odgovor, koji je Vuk posle uporno prepričavao ali nikad nije naučio. Vuk je sigurno čitao Makijavelija ali taj
seljak, mada verovatno nije nikad ni čuo za njega, instiktivno je bolje razume ono o čemu je ovaj renesansni
diplomata i filozof pisao u svojim
uputstvima za vlastodršce, jer kao da je o njemu govorio. Makijaveli je, naime,
svoju teoriju o odnosu vlasti i naroda izgradio na sličnim primerima narodnog
lukavstva u preživljavanju
pod svakom vlašću. Da se
podsetimo, tvrdeći da
vladar, ako želi da
sačuva i
uveća svoju
moć, a to
je smisao svake vlasti, Makijaveli je zagovarao potpunu beskrupuloznost.
Izgradio je čitavu
teoriju o tome kako su u politici sva sredstva dozvoljena. Vlastodržac ne sme da ima nikakvih
moralnih dilema i obzira, jer sa druge strane ni narod kojim treba da vlada ne
ponaša se prema vlasti po nekim moralnim kodeksima. „ Tu se sad postavlja
pitanje - da li je bolje da te ljudi ljube ili da te se boje. Odgovor je da bi
najbolje bilo i jedno i drugo; no kako je to dvoje teško sastaviti, mnogo je
sigurnije da te se ljudi boje, nego li da te ljube. Jer o ljudima se uopšteno
može kazati: nezahvalni su, nepouzdani, pritvoreni, izbegavaju opasnosti i
pohlepni su za dobitkom; dok im dobro činiš tvoji su, nude ti svoju krv, imetak, žene i decu, kako sam već kazao, kad je potreba
daleko; no kad se nevolja primakne, okreće se. Propada vladar koji se posve oslonio na
njihove reči, pa se
nije ninašta
pripremio; jer prijateljstva koja se dobijaju za platu, a ne veličinom i plemenitošću duha, kupuju se, a ne
poseduju, pa se u pravo vreme ne mogu upotrebiti. Osim toga, ljudi se manje
ustručavaju da
uvrede nekoga koji želi da
ga ljube, nego nekoga koji im uliva strah; jer ljubav se podržava vezom zahvalnosti,
samo što
ljudi, budući da su
opaki, tu vezu raskidaju kad god im je to od koristi; strah se pak podržava neprestanom pretnjom
kazne".
Slučaj Vuka Draškovića očigledan je primer Makijavelističke teorije, njega su
ljudi voleli, a prema Slobi su imali odnos strahopoštovanja, zato je Milošević bio u prednosti. Sloba
je izgubio apsolutnu vlast onog trenutka kad je prestao da bude strah i trepet
u regionu, kad je pokazao neodlučnost u ratovima koje je vodio i konačno izgubio, i posebno kad
je potpisao kapitulaciju na Kosovu. Ne zbog toga što je izgubio Kosova, nego zbog toga što je pokazao slabost i
priznao poraz, što su ga
se tako poniženog
ljudi manje plašili.
Drugi primer iz našeg sokaka je Milo Đukanović, najuspešniji i najdugovečniji vladar na ovim
prostorima. Evo jednog detalja koji najbolje ilustruje pravila koja je
ustanovio Makijaveli još u petnaestom veku. Nedavno je objavljeno i pokazano
kako Milo nosi sat vredan 105 hiljada evra, sa diskretnim zgražavanjem lažnih
demokrata, koji to nikad ne bi smeli da urade da se ne bi zamerili narodu.
Imaju, naravno, i oni slične satove ili druge skupocenosti ali to kriju od građana u nameri da im
se lažno prikažu kao skromni i njima bliski po načinu i standardu života. Međutim, to što Milo nosi
baš taj sat nije nimalo slučajno, naprotiv. Nije on naivan, on to radi namerno i vrlo smišljeno, jer
na taj način želi da fascinira i zastraši ljude, da im poruči da mu nisu dorasli i
jasno stavi do znanja ko je ko i gde je njima mesto. Pošto je prošao fazu
pubertetske zaljubljenosti sa narodom, on je shvatio da je strah jedini čuvar njegove
neprikosnovene i neupitne vlasti, čak i kad je formalno napusti.
Dakle, onaj ko želi da pobedi na izborima i
preuzme vlast u Srbiji, mora da šokira građane, da im se nametne tako što će nasuprot mlitavom i
kilavom Tadiću i
njegovoj ljigavoj vlasti, pokazati zube, svima, i protivnicima i narodu. Koji će demonstrirati
nedvosmisleno omalovažavanje svih vrednosti iza kojih se trenutna vlast
zaklanja, od lažne demokratije do mita o važnoj ulozi građana.
U Srbiji bi se danas vlasti najlakše domogao onaj
ko je najviše prezire. Onaj koji bi umeo da birače surovo spusti na zemlju i da im zapreti. Koji bi
ih naterao da shvate da su u bezizlaznoj situaciji i da nemaju izbora, osim da
baš njemu povere vlast, bez uslova i velikih iluzija. Na taj način bi ih uplašio i
ponizio, ali i oslobodio odgovornosti, a to je ono što ljudi potajno najviše
priželjkuju, da se ratosiljaju odgvornosti za nešto o čemu i inače ne odlučuju i ne mogu da utiču.
Ljudima je pun kufer takozvane demokratije u kojoj
ih svi samo koriste kao glasačku mašinu, a
kad se dokopaju vlasti uopšte ih ne fermaju. Pa kad je već tako onda bolje da sami od toga dignu ruke. Stoga
sam ubeđen da bi
sutra na izborima pobedio onaj ko bi imao drskosti da se biračima obrati bez
poltronskog ulizivanja i bez lažne skromnosti. Onaj koji bi im na malo pristojniji način uputio u suštini
ovakav ultimatum: Dajte mi vlast i nosi te se! Ja znam šta i kako treba, što vi
ne znate i niste u stanju. Da znate i možete ne biste doživeli ovo što imate. A
imate vlast kakvu zaslužujete. Ja nemam nameru da vam izlažem svoj program, jer
ti izborni programi ništa ne znače. To su
samo spiskovi lepih želja, a njihova jedina svrha je da od vas izmame glasove.
Vi samo mislite da glasate za programe a zapravo glasate za jeftina obećanja. Prave programe ne
biste ni razumeli, ali vaše i nije da ih razumete i da se bavite programima. Vaše da je da kažete šta hoćete, a na vlasti je da to
isporuči. I
nemate vi šta u to
da se petljate. Nema šta vlast svakodnevno da vas preko medija obaveštava o tome šta radi, nego da podnese
račun o
tome šta je
urađeno. Sve
te priče najobičnije su zamajavanje, a
pozivanja na demokratska pravila i procedure samo su izgovori za nesposobnost i
nespremnost vlasti da uradi ono što treba.
Cilj opravdava sredstva, ali vlast nije cilj nego
samo sredstvo. Kada je vlast cilj onda su sva sredstva uperena protiv vas koji
stojite između njih i
vlasti.
Tako će govoriti budući vladar Srbije.