Vojvodina
Hrvatski lobisti za interese Nemačke države
kupuju Vojvodinu i raseljavaju Vojvođane
Povratak poraženih
Veoma
perfidnom strategijom Nemačka preko tajkuna iz Hrvatske finansira otcepljenje
Vojvodine od Srbije. Samo u poslednjih mesec dana, za taj projekat je
vojvođanskom odboru Demokratske stranke uplaćeno 50 miliona evra, piše
ekskluzivno za Tabloid Đorđe
Višekruna, bivši koordinator za kapitalne investicije u Fondu za kapitalna
ulaganja Izvršnog veća Vojvodine, doskorašnji član Demokratske stranke i
sadašnji član pokrajinskog štaba Srpske napredne stranke
Đorđe Višekruna
Mada je na prvi pogled
reč o neformalnoj interesnoj grupi, hrvatski investicioni lobi u Srbiji (u
daljem tekstu HIL), iza koga stoji nemački kapital, već duže vremena kupuje velike
površine obradive zemlje u Vojvodini. Za sada je ova grupa lobista uspela da
kupi preko 50.000 hektara najkvalitetnijeg poljoprivrednog zemljišta.
Zahvaljujući delovanju Mirjane Majstorović i Igora Stupavskog, čelnika Zadružnog
saveza Vojvodine, više od 400 zadruga ostalo je na ove činjenice i gluvo i
slepo.
Nijedna informacija o
mogućnosti pretvaranja zemljišta koje je kupljeno parama zadrugara u zadružnu
svojinu, nikada nije poslata iz Zadružnog saveza! Sve što Zadružni savez
Vojvodine čini, to je uredno slanje opomena za neplaćenu članarinu.
Za to vreme predstavnici pomenutog hrvatskog
investicionog lobija vrše dalje "sondiranje terena".
Hrvatski
princip, nemačke pare: potkupi, pa otkupi
Kao krov iznad celog
projekta nadvio se Veliki Orijent Francuske (u daljem tekstu VOF) iza koga,
uprkos imenu, stoje masonske lože iz Nemačke.
Od strane VOF-a u
Srbiji, prvenstveno u Vojvodini, okupljeni su mnogi ugledni poljoprivrednici,
agronomi, univerzitetski profesori, bivši autonomaški kadrovi, brojni geometri
i geodeti, koji su za samo dve do tri godine stvorili veoma dobru sliku o
poljoprivrednom zemljištu u Vojvodini. Ovi podaci delom su dostavljeni, zajedno
sa starim parcelnim brojevima, Udruženju Nemaca koje se zalaže za povraćaj
zemlje u naturi, a delom i samoj Nemačkoj državi, koja za razliku od Srbije
štiti svoje građane, nekada jugoslovenske državljane, kojima je zemlja oduzeta,
a oni proterani.
Veoma dobra baza
podataka uspostavljena je i o radu i delovanju zadruga u Vojvodini, od kojih
237 raspolažu velikim zemljišnim fundusom. Zatim su usledili ugovori o poslovno
tehničkoj saradnju, preko kojih su ugledni predstavnici Hrvatskog investicionog
lobija unosili, za naše prilike velike sume gotovog novca, tobož u nedovršenu
poljoprivrednu proizvodnju, a u stvari u džepove direktora i rukovodilaca
zadruga. Ovi ugovori bivaju obezbeđeni uglavnom hipotekama na poljoprivrednom
zemljištu.
Kako je bilo moguće
upisivati hipoteku na državnoj i društvenoj svojini, na to pitanje najbolje će
odgovoriti sudije tadašnjih brojnih opštinskih sudova, koji su isto bili
uključeni u posao da bi odrađivali hipoteke. Zadruga, naravno, ne može da plati
dugove, kamate se gomilaju, suša, makaze cena... Tako gotovo 50.000 hektara
zemlje menja vlasnika. Treba pomnožiti taj broj sa cenom jednog hektara plodne
zemlje u Mađarskoj ili Nemačkoj, pa je onda lako dobiti pozamašnu cifru.
Gde se plasiraju ovako
dobijena sredstva? U nerad i javašluk.
Još daleke 1997 godine, neposredno pred bombardovanje, predstavnici
Hrvatskog investicionog lobija i VOF-a u Srbiji postigli su sa Nenadom Čankom,
ali i nekim liderima Reformista Vojvodine, sporazum o kreditiranju
poljoprivrede. Vara se svako ko misli da je u pitanju podsticanje
poljoprivredne proizvodnje! Naprotiv, od strane HIL-a i VOF-a ocenjeno je da su
vojvođanski seljaci glupi i lenji i da im treba plaćati da ništa ne rade i da
ništa ne proizvode!
Tokom pet godina
trajanja ovog programa, od 1997. do 2002. podeljena su ogromna sredstva
Čankovim "ligašima", ali i "reformistima", koji su dobar
deo trošili u održavanje privida lepog i lagodnog života na selu. Kupovani su
najskupoceniji automobili, zidane velelepne hacijende i palate diljem njiva u
Vojvodini, uglavnom pored trasa magistralnih i autoputeva, koje su
predstavnicima HIL-a bile dobro poznate.
Zatim dolazi sušna i
tragična 2003 godina, kada sredstva za održavanje privida najednom prestaju da
dolaze...
Pogubnom agrarnom politikom tadašnje ministarke
Ivane Dulić-Marković i istovremenim otvaranjem "veoma povoljnih"
kreditnih linija čuvenih Dinkićevih zajmova, poljoprivrednici se hvataju u
makaze kamata, jer ne žele da priznaju da su za pet godina bukvalno
upropašteni, sa zastarelom mehanizacijom, te prevareni da ništa ne proizvode,
da bi uvoznički lobi po veoma visokim cenama prodavao u Vojvodini preskupe
poljoprivredne proizvode, kojima je cena na Zapadu najmanje za dve trećine
niža.
Ne zaboravimo da se
uvoznički lobi neposredno naslanja na HIL u Srbiji. Tako
je zaokružen sistem prevare. Ali ni tu nije kraj...
Koga su Nemci podmitili sa 50 miliona evra?
Krediti
koje su lakoverni poljoprivrednici, koji su želeli da održe privid blagostanja,
uzimali na tri ili pet godina, dospeli su 2006. i 2008. godine na naplatu.
Poljoprivrednici nisu mogli da servisiraju ni kamate, jer su cene poljoprivrednih
proizvoda veštački oborene. Odobreno je dve godine reprograma kredita, za koje
vreme kamate ipak teku. Sada se velika većina poljoprivrednika našla u
"neobranom grožđu": krediti se moraju vraćati, a sredstava za rad
više nema.
Naravno,
banke su odobravale hipotekarne kredite, u najvećem broju slučaja kada je
garancija bilo poljoprivredno zemljište.
"Zadruge
su prenele veliku imovinu poljoprivrednim kombinatima i prehrambenoj industriji
i nisu je povratile, iako je to bilo regulisano Zakonom o zadrugama iz 1996.
godine", objasnio je saradnik u PKS-u Branislav Gulan. "Procenjuje se da zadrugama u Srbiji nije vraćeno oko 200.000
hektara oranica."
Zadruge,
istina, od te imovine ne odustaju, ali nemaju ni para a ni snage za vođenje
skupih sudskih postupaka.
Ako
ovih 200.000 hektara pridodamo onim stotinama hiljada hektara koje su već pod
hipotekom, dobijamo ukupno oko milion hektara najplodnije zemlje koja je na
tacni ponuđena strancima.
Ovih dana je pokrajinski odbor vladajuće Demokratske
stranke dobio donaciju od 50 miliona evra. Novac je uplaćen posredstvom Ivice
Todorića, hrvatskog megatajkuna i vlasnika lanca supermarketa Idea, odnosno kompanije Agrokor. Sedišta DS-a u svim mestima
preseljena su u najraskošnije sređene prostorije, za funkcionere se nabavlja
novi vozni park, dele se nezasluženi i astronomski honorari odabranim
članovima...
Šta
su demokrate mogle da ponude zauzvrat, kako bi im bila uplaćena pomenuta svota?
Jedino još zemljište preostalo u državnim rukama. Zadruge i ostali titulari poseda
biće naterani da uzimaju "povoljne" kredite koje neće otplaćivati,
ali za koje će založiti zemljište koje koriste. Za nekoliko godina katastarski
vlasnici najvećeg dela Vojvodine biće Todorićev Agrokor i slične firme, odnosno, u krajnjoj liniji, nemački
davaoci kapitala.
Posle toga potpuno
će biti nebitno kakav status ima Vojvodina, ona će faktički biti Agrokorova, odnosno nemačka
provincija.
Kome svira "Čarobna frula"?
Po
duhu Vestfalskog mira, koji je još uvek temelj moderne Evrope i njene političke
misli, važi pravilo: "čija je zemlja, njegova je i vlast"!
U ovom trenutku
najmanje 50.000 hektara najplodnije vojvođanske zemlje prešlo je u ruke Nemačke
i njene ekspoziture na Balkanu, Hrvatske.
Strane
agenture, pogotovo nemačka, svoje delovanje usredsredile su preko HIL-a i VOF-a
prvenstveno na dva polja. Prvi je raščišćavanje vojvođanskih sela i uterivanja
seljaka u velike gradove, što je učinjeno i u Mađarskoj, a zatim ukrupnjavanje
poljoprivrednog zemljišta u velike komplekse, koji su danas relativno rascepkani,
i teško je naći zemljišnu parcelu u jednom komadu od preko 100 hektara.
Druga
linija ide preko projekta pod nazivom "Čarobni frulaš"...
Ovaj projekat
predviđa formiranje precizne baze podataka za svakog visokoobrazovanog
Vojvođanina koji ima urednu diplomu državnog univerziteta. Njihov rad se tada
podstiče i prati, te usmerava brojnim programima za iseljenje iz zemlje i
imigraciju u severnoevropske države. Tako se pad nataliteta tamo ublažava dolaskom već iškolovanih Evropljana,
dok se, sa druge strane, Vojvodina potpuno devastira.
Postoje desetine
specijalizovanih agencija i programa koji sprovode ove projekte. Na meti su im
prvenstveno deca iz bivših autonomaških porodica, nekadašnje elite Vojvodine,
kojima je tepih ispod nogu najpre izmaknut ranih devedesetih, od strane
takozvanih jogurt revolucionara, a kasnije i izbeglica.
Oni
se u velikom broju preseljavaju u severnoevropske i atlantske zemlje.
Istovremeno, otvara se veliki broj privatnih srednjih škola, fakulteta, pa čak
i univerziteta. Diplome se dobijaju ekspresno, znanje koje studenti stiču u
velikom broju slučajeva je sumnjivo. Ovakvi studenti, što se najbolje vidi po
kadrovima Demokratske stranke, dobijaju kao prve poslove zvanja ministarskih
savetnika, šefova resora, a poneki čak i potpredsednika vlade i ministra
spoljnih poslova. Nije potrebno navoditi kako pogubno deluje ovakva zamena
krvi...
Veliki
broj seljaka i osiromašenih koji su rasprodali ili izgubili zemlju sele se u
Novi Sad i Suboticu, u nadi da će tamo pronaći uhlebljenje. Poslednji hektari
zemlje prodaju se i novac ulaže u nekretnine u Novom Sadu i Subotici. To
izaziva skok cena kvadrata u ovim gradovima do u nebesa. Novi Sad jedno vreme
po ceni kvadrata biva izjednačen sa Londonom i Njujorkom. Građevinarstvo cveta,
grade se brojni nekvalitetni stanovi, ulaže se u infrastrukturu...
Trebljenje Lala
Vojvođanski
seljaci srpske nacionalnosti, starosedeoci ili popularno Lale, svoj finansijski
uspeh zahvaljuju prvenstveno postojanju veoma brojnog nemačkog stanovništva do
kraja Drugog svetskog rata. Sredinom tridesetih godina, kada je Nemačka izašla
iz velike ekonomske krize, ona je ocenila da Nemci u Vojvodini i delom u
Slavoniji imaju veliki poljoprivredni potencijal, te je zato počela po nekoliko
puta višoj ceni od tržišne da od njih otkupljuje poljoprivredne proizvode, i
tako ih favorizuje. Ovom njihovom projektu zdušno su prilazile i domaće Lale,
koji su takođe umesto zelenašima Jevrejima, svoje proizvode prodavali
liferantima Nemcima. Tu leži izvor njihovog bogatstva.
Nestankom
Nemaca i dolaskom kolonista, dolazi do primene "makaza cena", te se
sa niskim cenama poljoprivrednih proizvoda i obaveznim otkupom čuva socijalni
mir. Lale se prilagođavaju tako što smanjuju produkciju ljudi, većina njihovih
porodica ima jedno ili nijedno dete, da se imanje ne rasipa, i oni su, kako
pokazuje popis, biološki sami sebe skoro istrebili.
Poslednji
i najjači udar predstavlja uništavanje penzionog fonda. Tokom devedesetih
godina, socijalni problemi u preduzećima rešavani su odlaskom u invalidske i
prevremene penzije. Mnogi lekari iz invalidskih komisija su uhapšeni, ali ovaj
sistemski problem nije rešen.
Istovremeno, visina
ovakve penzije podizana je do ogromnih iznosa. Nije teško pronaći penzionera koji prima
po 80.000-100.000 dinara. Mnoge od ovih penzija i po petostruko do desetostruko
nadmašuju najniža primanja, na koja se ne plaća doprinos. Doprinosi su
povećani, za onu manjinu koja ih uredno plaća do granice razuma, tako da se i
oni povlače u sivu i crnu ekonomiju, i na pamet im ne pada da i dalje uplaćuju,
pogotovo zbog tendencije snižavanja iznosa penzija i povećanja granice za
odlazak u penziju do izglednih 67 godina - što za mnoge znači nikad, tako da su
i na taj način destimulisani da uopšte i računaju na penzije.
U
Vojvodini je stanje gotovo katastrofalno. Prosek starosti već prelazi gotovo
neverovatnih 47,5 godina, nasuprot onome što kaže zvanična statistika, a učešće
žena starosti preko 65 godina gotovo trostruko nadmašuje učešće muškaraca. Sela
su gotovo ispražnjena, a dva velika grada, Novi Sad i Subotica, postaju
megalopolisi, povezani koridorima i bulevarima sa ostatkom sveta. Najpametnije
je sa tih puteva ne skretati, da se retki turisti koji prolaze kroz Srbiju ne
bi nepotrebno uznemiravali.
Minus
u banci, njiva u zalog
U poslednjih šest decenija
iz sela je više para izvlačeno nego što je u njega ulagano. Selo je moralo da
daje dovoljno jeftine hrane kako bi se veštački očuvao standard građana.
Poljoprivredni fond nije obnavljan i danas sve teže pokriva i same potrebe ove države,
dok za izvoz ostaje sve manje. Nekada je Srbija imala neverovatnih devedeset
miliona stabala šljiva, dok je danas ova voćka gotovo potpuno potisnuta. Još je
samo u našem sećanju šljiva, brend Srbije - u inostranstvu je sve više vezuju
za neke druge zemlje. U doba Miloša Obrenovića ona mala i zaostala Srbija je
godišnje u Austriju izvozila milion svinja. Koliko grla ove stoke danas sa sve
Vojvodinom uspevamo da izvozimo?
"Od preko 2.100
zadruga, koliko je na evidenciji Republičkog zavoda za statistiku, manje od
polovine posluje sa nekim prihodom", tvrdio je pre dve godine dr Stojan
Jevtić, predsednik Zadružnog saveza Srbije. "Više od jedne četvrtine
zadruga radi sa gubitkom, dok ostale postoje samo na papiru."
Dugovi koje naprave one
nerentabilne zadruge, za skoro dvostruko premašuju prihode svih rentabilnih
zajedno. Ti minusi se pokrivaju tako što se uzimaju krediti od poslovnih
banaka, koje svoj kapital za ove svrhe dobijaju od kompanija povezanih sa
hrvatskim investicionim lobijem, a zauzvrat se u zalog daju nekretnine, na
prvom mestu poljoprivredno zemljište.
Glad
pred vratima
"Ako se koliko danas
ništa značajno ne promeni u odnosu države, ali i banaka i nakupaca prema
proizvođačima, za najviše pet godina ili će da zavlada glad u Srbiji, ili ćemo
morati da uvozimo hranu", objašnjava nam Dimitrije Teofilović, nekadašnji
saradnik u Ministarstvu poljoprivrede. Pitamo ga šta će se desiti ako banke pre
kraja godine počnu sa aktiviranjem hipoteka. "Onda je pomenuti rok upola
kraći", kaže Teofilović. "Sumnjam da će oni koji na ovaj način dođu
do oranica želeti da investiraju u proizvodnju. Jednostavno će sačekati da dođu
strani kupci kojima će da prodaju imanja, ali zakonske promene koje bi to
omogućile teško da možemo da očekujemo pre 2012. godine".
Upravo ovih dana su
objavljene statističke prognoze za narednu godinu iz kojih proizilazi da
prosečna plata u Srbiji neće biti dovoljna ni da pokrije troškove ishrane
prosečne srpske porodice. Glad je već ušla na vrata.
Srednjovekovno
pravo Evropske unije
Mirom u Vestfaliji završen
je 1648. godine Tridesetogodišnji rat u Evropi. Osnovna ideja ovog sporazuma,
na kojoj se do današnjih dana baziraju principi unutarevropske politike,
glasila je "cuius regio, eius religio", odnosno "čija zemlja,
njegova i vera".
Vestfalskim mirom u Evropi je završen period ratova za
veru i počela epoha, koja i danas traje, ratovanja za zemlju.
Na simpozijumu održanom
1998. (350 godina Vestfalskog mira) o političkoj relevantnosti Vestfalskog
mira, Havijer Solana je izjavio da su "humanost i demokratija bili dva
principa koji nisu bili relevantni za originalni vestfalski poredak", pa
je dao kritiku da "vestfalski sistem ima svoje granice. Princip
suvereniteta, na kome se zasniva, proizveo je bazu za rivalstva umesto saveza
država, isključenja umesto integracije".
Tokom 2000. tadašnji
nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer izjavio je da je zastareli sistem
evropske politike zasnovan na vestfalskom poretku: "Ključni koncept Evrope
nakon 1945. godine bio je i još uvek je odbijanje principa ravnoteže snage i
hegemonističkih ambicija individualnih država, što se pojavilo nakon
Vestfalskog mira 1648. godine. To odbijanje je uzelo oblik mešanja vitalnih
interesa i transfer suverenih prava država nacija na nadnacionalne evropske institucije".
Posle madridskih napada Al
Kaida je objavila da će "...međunarodni sistem Zapada izgrađen posle
Vestfalskog mira propasti i nastaće novi sistem zasnovan na vođstvu moćne
islamske države".
Iako se od 1945. godine i
zvanično govori kako su principi Vestfalskog mira prevaziđeni, "cuius
regio, eius religio" je i dalje osnov za rešavanje teritorijalnih sporova,
posebno kada su u njih upletene nacionalne manjine. Zahtev da se određenim
regionima Zapadnog Balkana, posebno u Srbiji, dodeli viši stepen autonomije,
počiva isključivo na ovom principu, jer bi se u suprotnom težilo individualnoj
autonomiji koja nije vezana za određenu teritoriju.