Mafija
Inženjer lopovskog smera i njegova prošlost: dok su drugi ginuli, on je
otimao milione
Povratak na mesto zločina
Mada srpska javnost o njemu
ne zna skoro ništa, Branislav Grujić, biznismen, prevarant i zla kob bivše
firme i bivših kolega iz uništenog giganta Jugodrvo, vratio se u srpsku
prestonicu sa idejom da "poveže" svoj lopovski staž. Za sada je
dogurao do predsednika super elitnog kluba Privrednik u Beogradu, u
kome članarina na mesečnom nivou košta
10.000 evra! Ovaj talentovani i zaboravljeni pljačkaš odmah se dopao Tadićevoj
izgubljenoj i uspaničenoj vlasti. Odatle pa do komemorativnog skupa o nečijem
trošku, nije daleko...
Piše: Igor Milanović
Branislav Grujić je Beograđanin. Rođen je 14. jula 1961. godine. Njegov otac je bio diplomirani inženjer i
profesor Bogdan Grujić, a majka diplomirani ekonomista Milica Grujić (rođena
Dedijer). Osnovnu školu završio je u Nemačkoj, a u Beogradu je maturirao u IV
gimnaziji. Diplomirao je na Mašinskom
fakultetu u Beogradu 1984. godine, smer mehanizacija. Jedan semestar
postdiplomskih studija slušao
je na nemačkom Univerzitetu u Karlsrueu.
U januaru 1985. godine, u svojoj 24. godini, postao je
asistent na Mašinskom fakultetu u Beogradu za predmete teorijske mehanike, što
je za tadašnje prilike predstavljalo meteorski uspeh. Usavršavanje je odmah
počelo učešćem na mnogim kongresima o mehanici i mehanizaciji...
Otac Bogdan i majka Milica su ovog budućeg srpskog
tajkuna još u detinjstvu terali da radi, ne bi li se naučio redu. Kako ćemo
kasnije da vidimo, ovo vaspitanje im nije baš uspelo - umesto velikog radnika,
od Branislava je postao veliki lopov.
U ličnu kartu ovog našeg skoro neprimetnog milionera,
vredi još upisati i da je oženjen Anisijom, ćerkom jedinicom Bore Kostića,
fudbalske legende Crvene zvezde, sa kojom ima maloletnog sina. Porodicu nije
vodio sa sobom u inostranstvo, tako da ona sa njegovim lopovlucima nema nikakve
veze.
Zanimljivo je da je "iz bezbednosnih razloga",
kako je sam objašnjavao, Branislav Grujić odbio da se prihvati mesta ministra
turizma u vladi Zorana Đinđića. To je zanimljivo baš zato što je on u to vreme
u Srbiji držao svoju porodicu, za koju, očigledno, nije mnogo brinuo kada je
bezbednost u pitanju.
Grujić 1992. godine postaje direktor inženjeringa u Jugodrvu,
i na tom položaju ostaje do 1994. godine. Od tada se, posle prvih
preduzetničkih koraka dok je još radio u Jugodrvu, otisnuo u privatni
posao. Velika pljačka, međutim, mogla je da počne tek kada je Jugodrvo
namerilo da zaobiđe sankcije UN.
Jugodrvo za svog predstavnika u
Moskvu šalje Branislava Grujića. Pošto je zbog sankcija bio onemogućen platni
promet između privrednih subjekata u Srbiji i njihovih predstavništva u
inostranstvu, Grujić u ruskoj prestonici 1994. osniva Farman, privatno
preduzeće čiji je on vlasnik, a koje kasnije postaje PSP Farman. Pare
se, razumljivo, nose u putnim torbama i predaju na reč...
Farman je, međutim, ne samo
osnovan parama Jugodrva već je, u suštini, prve korake i činio novcem
ovog preduzeća iz Srbije. Dobit je, kao i često u takvim slučajevima, volšebno
završavala na računima "privatnog vlasnika", u konkretnom slučaju -
Branislava Grujića.
Para za pljačku u to vreme je bilo na sve strane. Grujić
i njegov Farman ne samo da su nasledili dugogodišnje poslovne partnere Jugodrva
koji su, bar u početku, bili ubeđeni da poslovanjem sa Farmanom u
suštini zaobilaze sankcije i nastavljaju poslovanje sa Jugodrvom, već su
se uključili i u novu delatnost kojom je beogradska centrala počela da donosi
prihode svojim čelnicima.
Kako je zbog sankcija bilo nemoguće zvanično uvoziti
naftu i njene derivate u Srbiju, mnogi su se upustili u šverc. Među njima je
bilo i Jugodrvo, a sa ovim preduzećem i Branislav Grujić. Koliko su para
zaradili organizatori ovog posla nikada do kraja neće biti razjašnjeno, jer je veliki
broj njih poginuo u saobraćajnim nesrećama, nad nekima je "izvršeno
samoubistvo", a preživeli jednostavno nisu bili zainteresovani da narodu
podnose račune.
Među preživelima je i Branislav Grujić o čijem se daljem
delovanju do 5. oktobra malo zna. Koliko je poznato, po propasti šverca nafte
on se nije petljao u poslove u Srbiji. Za njega će to činiti neko drugi.
Pošto se dotadašnje rukovodstvo Jugodrva zasitilo
para ili je iz nekih drugih razloga moralo da ode, na čelo ovog preduzeća
dolazi Aleksandar Matijević. Ovaj sin nekadašnjeg visokog oficira vojne
obaveštajne službe stare Jugoslavije brzo shvata da za prolivenim mlekom i
gladnim radnicima ne vredi plakati, pa se priklanja onome ko ima pare i moć.
Za račun direktora i drugih sumnjivih lica Matijević od
radnika otkupljuje njihove akcije Jugodrva. Posle petooktobarskog puča u
Srbiju iznenada i ničim izazvan stiže i sam Branislav Grujić, koji zatim od
Matijevića i uz njegovu pomoć za sitne pare otkupljuje akcije svoje nekadašnje
firme. Već 2003. Grujić postaje većinski vlasnik Jugodrva, a svog
saborca Matijevića do danas zadržava na značajnim funkcijama...
Pošto je tako rešio problem većine na skupštinama
akcionara, Grujić kreće u upropašćavanje ove nekada uspešne i velike kompanije.
Radnike otpuštaju, a objekte prodaju. Jugodrvu ostaju gubici, a Grujiću
stižu dobici - šema koja je isprobana na mnogim preduzećima u ovoj nesrećnoj
zemlji.
Konačno je i najpoznatija montažna zgrada na svetu, ona u
beogradskoj Vasinoj ulici broj 2-4, stavljena pod hipoteku, a broj radnika
nekadašnje uspešne firme sveden je na samo sedamdesetak ljudi.
Mešetar i meštar
O tome kako je Grujić preoteo Jugodrvo i usput
opljačkao i radnike koje će kasnije da otpusti, opširno je još 2008. pisao
Institut Paralaks.
Grujić je prvo malim akcionarima ponudio da od njih
preuzme akcije, kako bi združavanjem imali bolju poziciju u trgovanju i
preuzimanju Jugodrva. Ubrzo je Grujić, međutim, te iste akcije koje je
preuzeo potpisivanjem nekakvog ugovora u prostorijama samog preduzeća, počeo da
prodaje na Beogradskoj berzi po mnogo višoj ceni.
Shvativši da su prevareni, mali akcionari su se 2003.
godine organizovali i krenuli u obračun sa Grujićem. Oni su tada već znali da
je "otkup" akcija koji je predsednik Upravnog odbora Branislav Grujić
sproveo mimo berze nezakonito, pa su potpisali odgovarajuće izjave i zajedno sa
prijavama iste poslali kako nadzornim organima berze, tako isto i brokerskoj
kući koja je sprovela prodaju akcija po Grujićevom nalogu.
Kad brokerska kuća primi dopis registrovanog vlasnika
akcije kojim se osporava zakonitost prodaje, praksa je da broker uradi izveštaj
i da se razmotri prodaja, kako bi se zaštitili mali akcionari. Brokerska kuća Stockbroker
bila je svesna da je kupovina putem punomoćja, koju je sproveo predsednik
Upravnog odbora, u prostorijama kompanije o čijim se akcijama radi - ilegalna.
Brokerska kuća ima odgovornost posrednika da zaštiti
male akcionare.
Stockbroker koja je prodavala
akcije za Branislava Grujića, odgovorila je malim akcionarima, koji su pretrpeli
štetu: "...Iz vašeg dopisa ne vidimo u kakvu vezu stavljate našu brokersku
kuću s privatnim aranžmanom koji ste sklopili s drugim fizičkim licem. Mi smo
nalog za prodaju akcija dobili od lica koje je imalo regularno sudski overeno
ovlašćenje potpisano s Vaše strane."
Mali akcionari pisali su ponovo brokerskoj kući: "U
tom, tako kažete, regularno sudski overenom ovlašćenju, potpisanom s naše
strane, nigde ne piše da opunomoćenik može prodavati akcije na berzi, a da
razliku u vrednosti može stavljati u svoj džep... Vi niste ukazali na
neregularnost prodaje akcija putem 'punomoćja', tj. da je
protivzakonit..."
Broker svih brokera posluje
samostalno
Marta 2005. godine mali akcionari Jugodrva
obavestili su Komisiju za hartije od vrednosti kako je Branislav Grujić
nezakonito otkupio njihove akcije Jugodrva i o njegovom nezakonitom
delovanju: kršenju njegovih obaveza kao predsednika Upravnog odbora;
isplaćivanju minimalne vrednosti u evrima iz fioke zamenika generalnog
direktora za finansije, Grujićevoj kasnijoj prodaji ovih akcija na berzi,
prodaji njegovoj ličnoj of-šor kompaniji i kako je u svoj džep strpao
ekstraprofit koji je zaradio od prodaje ovih akcija na berzi za mnogo veći
iznos od onog koji je isplaćivan malim akcionarima!
Komisija za hartije od vrednosti konstatuje da Zakon o
privatizaciji nalaže da bi mali akcionari svoje akcije trebalo da prodaju na
berzi, i zaobilazeći nezakonitosti, prebacuje loptu Ministarstvu privrede i
privatizacije, saopštivši da nije nadležna, bez pozivanja na propis po kojem
nemaju nadležnost.
Ništa iznenađujuće kada se zna da su dva člana Komisije
bili osnivači brokerske kuće preko koje je Grujić odradio posao i na čiji rad
su se mali akcionari upravo žalili.
Jedino je direktorka Beogradske berze reagovala u dva
navrata skidajući akcije Jugodrva sa trgovanja, i to zbog lažnih navoda
u berzanskom prospektu koji je urađen tako što ga je štimovao predsednik UO Jugodrva,
Branislav Grujić. Međutim, ni ovo nije imalo neke značajnije posledice ni po
Grujića ni po njegovu lopovsku družinu, jer je čitava stvar prebačena u
nadležnost Komisije za hartije od vrednosti, koja je sebe smatrala
nenadležnom?!
Pošto je ovako "pošteno" poslujući Branislav
Grujić ojadio Jugodrvo i njegove male akcionare, mogao je da se posveti
daljim poduhvatima.
Fidelinka AD je proizvođač brašna i
testenina iz Subotice koji je pokrivao čak trećinu srpskog tržišta. Većinski
udeo u ovom preduzeću otkupio je Mineco Holding iz Bazela u vlasništvu
Mikija Aksentijevića, potomka Geneksove mafije.
Fidelinka je danas u bankrotu,
pokrenut je ne samo stečajni već i istražni postupak, jer su prodate i
nekretnine koje su prethodno bile založene kako bi se dobili krediti od banaka
koji su netragom nestali.
Na strani većinskog vlasnika pojavljuje se Branislav
Grujić. On ne samo da preuzima akcije Fidelinke već i aktivno učestvuje
u prodaji lanca prodavnica peciva Bread&Co iz sastava ovog holdinga
austrijskom preduzeću Capexit. Ova trgovina je bila toliko uspešna da su
austrijski kupci ubrzo pozatvarali sve prodavnice, radnike pootpuštali, a
prodajna mesta krčme kao veoma interesantne nekretnine.
Posle na ovaj način skupljenih para, Grujić
planira da investira u nekretnine. U novobeogradskom bloku 65 bi da gradi
160.000 kvadrata stambeno-poslovnog prostora za nekih 200 miliona evra. U
Vasinoj ulici u centru Beograda, Grujić planira da za 25 miliona evra do kraja
2013. sazida Meriot hotel. U Rusiji zajedno sa bankrotiranom Galenikom
i ruskim Farmimeksom gradi fabriku lekova...
Posle svega, izgleda da je Grujić veoma vešto unovčio
živote svojih nekadašnjih kolega iz Jugodrva.
Samoubistva iz zasede
Tokom
1990. i 1991. godine sprovodi se privatizacija Jugodrva i pravi
organizacija, posle čega je na čelu kompanije i dalje Gojko Zečar, a generalni
direktor postaje Dobrašin Ralević. Tada počinje i "uzlet"
kompanije, cvetaju i legalni, a pogotovo ilegalni poslovi.
Zemlja
je u ratu i treba iskoristiti situaciju. Jedan od najvećih i najunosnijih
poslova Dobrašina Ralevića bio je posao sa uvozom nafte, osmišljen 1991, a
okončan 1993. godine, i to, nažalost, smrću više osoba. Predstavnik Jugodrva
iz Budimpešte Branko Vuković hitno je pozvan da dođe u Beograd, ali tom
prilikom gine u saobraćajnoj nesreći nadomak Novog Sada.
Pomoćnik
generalnog direktora za finansije Radovan Nikolić krenuo je jednog jutra na
posao i na stepeništu zgrade "izvršio samoubistvo", a nekoliko meseci
kasnije, Ralevićev zet Mile Jovanović "igrao se sa pištoljem", pa se
i on zvanično ubio.
Dobrašin
Ralević i Aleksandar Matijević su privođeni nekoliko puta, ali nakon nekoliko
sati ili dana, uvek bi bivali puštani na slobodu. U vezi i sa tim su uhapšeni
ministri Sava Vlajković i Velimir Mihajlović, jer je kod njih pronađen novac,
zakopan u dvorištu. Te 1993. godine, inflacija je pojela vrednost novca pa su
pušteni na slobodu...
Jugodrvo je za potrebe države
uvozilo naftu, prodavalo je Beopetrolu, kupovalo devize od NBS po
zvaničnom kursu, pa sa nadograđenim cenama nafte obezbeđivalo sebi veliku
zaradu, koja nije nigde evidentirana, jer je deljena između učesnika u poslu.
Tehnike
su bile različite i komplikovane. Novac
je prvo podizan u gotovini, po odobrenju NBS, i njime je plaćano dizel gorivo
engleskoj firmi Mondial trejding iz Londona. Potom se prešlo na kiparsku
firmu Telentino trejding LTD, a odatle je novac transferisan u Ženevu.
Epilog takvih transakcija je odlazak Dobrašina Ralevića i još nekih direktora
iz Jugodrva, a generalni direktor postaje Aleksandar Matijević, koji je
na toj funkciji do današnjeg dana (povremeno kao generalni direktor, a
povremeno kao predsednik Upravnog odbora).
Kompaniju
vodi Gojko Zečar, od te 1993. godine kao predsednik Upravnog odbora, i sa
Matijevićem otpušta i prima ljude koji mu odgovaraju, a to su uglavnom ljudi
poluškolovani, koji doslovno izvršavaju naređenja i za to bivaju dobro
nagrađeni.
(Iz Tabloida
broj 199)