Evropa
Samit bogatih i osiromašenih na Starom kontinentu
Italija - Nemaèka dva prema
nula
Italijanski premijer Mario
Monti jeste evropski tehnokrata, ali je njegovo viðenje stanja u Italiji i ostatku Evropske unije veoma realno, a njegova
upozorenja znaèajnija od onih koje bi dao
neki populistièki politièar. Na poslednjem samitu EU konaèno se krenulo sa idejom
investiranja umesto daljih štednji na raèun graðana. Moguæe da æe to biti dovoljno da se
spreèe masovni protesti u Evropi.
Bernardo Vitulano
dopisnik iz Rima
Italija je 28. juna uspela dva puta da pobedi Nemaèku.
Prva pobeda je bila u polufinalu Evropskog prvenstva u fudbalu, a druga, mnogo
važnija, na samitu šefova država i vlada Evropske unije. Dok su sve oèi analitièara
bile usmerene na dijalog Berlina i Pariza, smatrajuæi
da bi njihov dogovor o daljim koracima u krizom zahvaæenoj
evro-zoni najviše uticao na konjukturne promene, dotle su se tri države
na pragu bankrota (Italija, Španija i Portugalija) iz potaje
pripremale da izvedu pravi puè na samitu.
Još uoèi poèetka samita italijanski premijer Mario Monti je javno upozorio ostale
lidere EU da bi dalje zaoštravanje politike štednje moglo da dovede do toga da na vlast u Italiji doðu
snage kojima nije posebno stalo ni do Evropske unije, a ni do zajednièke
valute. Italija tradicionalno ima snažne sindikate koji svakog
leta održavaju masovne proteste. Ove godine izlasci na ulice bi mogli da budu još
masovniji ukoliko Brisel nastavi da od vlade u Rimu traži dalje zatezanje
kaiša.
Italijanski premijer Monti je evropski tehnokrata koji je
politièki sazreo u raznim institucijama EU i pod pokroviteljstvom Bilderberg
grupe. Zbog toga je njegovo upozorenje imalo još veæu
težinu nego da je došlo od nekog lider populistièke orijentacije. Kako se videlo na prelasku
iz 28. u 29. juni posle èak 15 sati teških i ozbiljnih pregovora, ostali lideri EU su Montijeve reèi
uzeli veoma ozbiljno.
Jedan od najvažnijih zahteva Italije na
ovom samitu bio je da se institucije Evropske unije dogovore šta
konkretno traže od zemalja dužnika kako bi im pritekle u finansijsku pomoæ. "Ako sprovedemo dogovorene reforme ne želimo da se kasnije od nas
traže i dodatne mere štednje", rekao je Monti italijanskim medijima samo nekoliko dana pre poèetka
samita, "Ne ide da nam se stalno ispostavljaju novi zahtevi i uslovi." Graðanima Srbije je veæ dobro poznata sklonost Evropske unije da redovno izmišlja
nove ultimatume. Za razliku od vlade u Beogradu, Montijev kabinet je ovoj
politici jasno rekao "ne".
Italija, Španija i Portugalija su na kraju uspele da
proguraju svoj plan ekonomskog oporavka zemalja evro-zone, u kome ne samo da
nema više nepoznatih (ali oèekivanih) drastiènih mera štednje, veæ ni fiskalnih komesara koji bi nadgledali budžetsku potrošnju u zemljama
dužnicima (kako je to tražila nemaèka kancelarka Angela
Merkel), a data je i moguænost poluautomatskog pristupa spasilaèkim fondovima (što
je do nedavno odbijala Nemaèka, kao najveæi
donator, želeæi da zadrži kontrolu nad zemljama dužnicima).
Ono što najviše treba da raduje stanovnike Evropske unije
jeste èinjenica da se ovim dogovorom bitka za stabilnost evra vraæa
na finansijske berze odakle je kriza svojevremeno i krenula. Od svih zemalja
evro-zone se oèekuje ispunjenje odreðenih standarda do kojih zemlje dužnici mogu da doðu
kroz reforme svojih fiskalnih sistema. Posle toga Fond za finansijsku
bezbednost (nazivan i Fondom spasa) može da krene u kupovinu obveznica država u
krizi i da tako na berzi stabilizuje njihove cene. Posle smanjenja kamata na
državne obveznice zemlje u krizi mogu povoljnije i same da se zadužuju
na meðunarodnom tržištu kapitala.
Nemaèki pristanak na ovakav sporazum iznuðen
je politièkom realnošæu. Kako je italijanska štampa izvestila upravo na dan održavanja
samita, lideri EU imaju samo dve moguænosti: da prihvate ublažavanje
mera štednje ili da se suoèe sa masovnim nemirima u celoj južnoj Evropi. Èak
je i nemaèki ministar finansija Volfgang Šojble, suoèen
sa ovakvim razvojem situacije, pred poèetak samita ublažio
tvrdi stav kancelarke Merkel izjavivši da su moguæi i
razgovori o izdavanju zajednièkih evropskih obveznica, preko kojih bi
sve zemlje evro-zone postale solidarni jemci.
Da li je postignuti dogovor dovoljan da se spreèe
velika nezadovoljstva osiromašenih graðana Evropske unije,
ostaje da se vidi. On u svakom sluèaju, predstavlja pomak u
pravcu povratka na ideju humane Evrope, Evrope solidarnosti sa najslabijima,
umesto Evrope banaka i krupnog kapitala koju danas imamo.