https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Evropa

 

Evropa

 

Izazovi  evropskog  identiteta (1)

 

Hoće li preživeti Stari kontinent?

 

 

Ugledni srpski i svetski priznat islamolog-orijentalista, i nekadašnji ambasador Savezne republike Jugoslavije u Vatikanu, Turskoj i Azerbejdžanu, profesor dr Darko Tanasković, razmatra evidentno gubljenje evropskog identiteta, i osvrće se na činjenicu da stara, hiljadugodišnja Evropa, opterećena imigrantima iz afro-azijskih zemalja, mahom islamske veroispovesti, menja svoj kulturološki obrazac do mere koja bi mogla i da sahrani postojeću judeo-hrišćansku civilizaciju na kontinentu

 

Profesor dr Darko Tanasković 

(eksluzivno za Tabloid)

 

 

Identitet "stare Evrope" je dobrim delom doveden u pitanje, poremećen, pa i razoren, dok se za novim još uvek traga, s mnogo kolebanja i neizvesnosti. Situacija u kojoj su Evropljani danas razapeti na raskršću, neki bi rekli i bespuću između vernosti svom osporenom tradicionalnom i nesnalaženja pred nedoumicama i izazovima projektovanog novog identiteta, s razlogom se naziva "krizom identiteta".

Ovakva identitetska pometenost na opštem planu znatno otežava i osmišljeno, samosvesno dijaloško sučeljavanje sa skupinama drugačijeg, neevropskog identiteta, a prvenstveno s muslimanima, s kojima je "stara Evropa" imala viševekovno "evropocentrično" iskustvo, dok su oni sada  postali činilac nepodnošljivog, istovremeno unutrašnjeg i spoljašnjeg pritiska.  Valja naglasiti da se evropocentrizam, s obzirom na istorijske realnosti čiji je izraz, ovde tretira kao nešto logično i normalno, s određenim blagotvornim učincima, ali i bitnim ograničenjima i nedostatnostima, a ne kao isključivo negativni, endemski ideološki "orijentalizam", u značenju koje  tom pojmu daje E. Said.

 

Da li je sve samo utopija?

 

Iako delimično opravdano, a svakako efektno i efektivno, Saidovo žestoko osporavanje celokupnog zapadnjačkog pristupa Istoku u suštini nije ništa drugo do podjednako ideološki motivisani "okcidentalizam" ( "obrnuti orijentalizam", kako se izrazio sirijski pisac Sadik Dželal al-Azm), simptom identitetske krize sveta u čije se ime prozivaju "stara Evropa" i vasceli Zapad, kao vinovnici svih planetarnih zala, a posebno civilizacijske podređenosti muslimanskog Istoka. Zanimljivo je i indikativno da je ovakvo shvatanje "orijentalizma" našlo mnogo pristalica na Zapadu.

Oni ga "bez ostatka" usvajaju, smatrajući da im to nalaže nemirna "evropocentrična" savest, kao mentalno i moralno najispravniji put  prevazilaženja grehova "stare Evrope" i zasluženo čistilište pred kapijama  globalizacijskog raja u koji se ulazi kroz groblje tradicionalnih identiteta. Ovakvim  antiistoričnim  postavljanjem i delovanjem sahranjuju se, međutim, i  one  sasvim izgledne mogućnosti  jednog razumno samokritičkog, otvorenog i neopterećenog evropstva, istovremeno zasnovanog na civilizacijskom samopoštovanju i na stvarno ravnopravnom uvažavanju svih drugih identiteta, čime bi jedino i mogao da se uspostavi kontinuitet između "stare" i "nove" Evrope, a da Evropa ipak ostane Evropa. Ako sve  to nije samo utopija?

Postoji još jedna unutrašnja pukotina, raselina koja dubinski narušava sklad i celovitost onoga što je uobičajeno nazivati "evropskim identitetom". Ako se pažljivije razmotri najveći deo literature i uobičajene retorike posvećene razmatranju problematike evropskog identiteta, jasno se uočava da je njen lavovski deo posvećen zapadnoevropskom identitetu. Kao neprevladani kulturno-civilizacijski refleks stare podele na Zapadno i Istočno Rimsko carstvo i, docnije, velikog unutarhrišćanskog raskola (1054),  reprezentativno evropstvo uobičajeno je ograničavati na zapadnoevropsko, odnosno katoličko i protestantsko istorijsko iskustvo i iz njega proisteklo kulturno nasleđe. Nije bez interesa podsetiti da i ona Hantingtonova vertikala iz Sudara civilizacija kojom je evroazijski svet podeljen na dva dela ( "The Eastern Boundary of Western Civilization") prati liniju te najstarije evropske dihotomije, kao i da je ovaj uticajni američki geopolitičar pravoslavlje u civilizacijskom smislu svrstao zajedno s islamom ( vid. S. Huntington, The Clash of Civilizations and the Remaking of World Order, Njujork, 1996, 159).

Opsežna kolektivna studija u redakciji P. Dincelbahera Istorija evropskog mentaliteta ( Štutgart 1993, srpski prevod - Beograd, 2009)  u stvari je "Istorija zapadnoevropskog mentaliteta". Pravoslavni svet ostaje potpuno van njenog istraživačkog zahvata. Na takvo izostavljanje se i sâm taj svet do te mere navikao da ga već odavno kritički ne pominje i načelno ne dovodi u pitanje, već u najboljem slučaju nastoji da se prikaže kao legitimno evropski na zapadnjački način. Sve ređe odjekuju prkosni i buntovni poklici poput onog čuvenog Blokovog pesničkog manifesta evroazijstva: "...Da, mi smo Skiti, mi smo Azijati!". Zabljesnuti Hegelovim promišljanjima i njegovom čuvenom postavkom o istorijskim i neistorijskim narodima, mnogi među najistaknutijim ruskim misliocima, od Belinskog, preko Solovjova do Hercena, nastojali su da pravoslavnu Rusiju priključe porodici srećnih zapadnoevropskih naroda obdarenih racionalnom državom, dok su se slovenofili takvoj heremenutici ruske istorijske sudbine strasno suprotstavljali, afirmišući autohtono pravoslavno civilizacijsko težište ( vid. A. Siljak, "Between East and West: Hegel and the Origins of the Russian Dilemma", Journal of the History of Ideas, 62, 2001, 335- 358). 

 

Čiji su balkansku muslimani?

 

U novije vreme, suočeni s neupitnom dominacijom Amerike, "islamskom pretnjom", moćnim izrastanjem Kine, Rusije, Indije i drugih  nacija/država u usponu, nagoveštajem nove multipolarnosti sveta i relativnim zaostajanjem sve vremešnije i zamorenije Evrope, pojedini evropski mislioci, verski i svetovni poglavari, političari i državnici počeli su se oglašavati zahtevima za ostvarivanje pune integralnosti Evrope.

Papa Jovan Pavle II je često ponavljao da Evropa, ako želi da postane istinski celovita, mora početi da diše "s oba plućna krila", što je figura preuzeta od ruskog pesnika evropske vokacije Vjačeslava Ivanova (1866 - 1949).

Učeni katolički teolog, na Zapadu verovatno najbolji poznavalac duhovnosti istočnog hrišćanstva, rođeni Moravac, kardinal Tomaš Špidlik, izgradio je zanimljivu postavku o tome da su, posle Grka, Rimljana, Španaca, Francuza i ostalih zapadnih Evropljana, upravo Sloveni pozvani da svojom jedinstvenom sposobnošću personalizacije doživljavanja i življenja svetog, daju svoj odlučujući doprinos i podstrek prilično otuđenom i ritualizovanom hrišćanstvu.

 "Racionalnim, pravnim i moralnim normama nedostaje 'personalistička' dopuna", zaključuje Špidlik, upozoravajući da će se bez nje "ritam evropske civilizacije...izobličiti u mrtvu tehnologiju kompjutera" ( T. Špidlik, Na izvorima Evrope, Beograd, 2007,109).  Širenjem EU, u projekat stvaranja "nove Evrope", posle starosedelaca Grka, uvedeni su i većinski pravoslavni Rumuni i Bugari, ali se  to političko  prekoračenje magične linije podele na Zapad i Istok još uvek nije korektivno odrazilo na uobičajeno sagledavanje i predstavljanje evropskog identiteta kao zapadnoevropskog.

O ovoj  zapadnocentričnoj jednostranosti na svoj način svedoči i empirijski proverljiva činjenica da se gotovo sve rasprave, studije i knjige  posvećene problematici islama u Evropi, odnosno evropskog islama, a njih je poslednjih godina sve više, odnose na imigrantske muslimanske zajednice u Zapadnoj Evropi.

 Muslimani na Balkanu se konstantno previđaju, iako su oni, istorijski posmatrano, jedini pravi evropski muslimani. Čak i jedan svestrano obrazovani intelektualac, nemački profesor sirijskog porekla Basam Tibi, o čijim će stavovima u ovom ogledu još biti reči, zalažući se za stvaranje "evroislama", uopšte ne računa s tim autohtonim evropskim muslimanima na jugoistoku kontinenta. Dakle, ili oni nisu muslimani ili Balkan nije Evropa?

Pre će biti da je po sredi ovo drugo, bar u skladu s nekim uvreženim pogledima i osećanjima, čija je osa postavljena još u vreme poznog Rimskog carstva, a nepovratno učvršćena 1054. godine. Reč je arhetipskoj, dualističkoj misaonoj matrici koja dubinski i danas deluje snažnije no što bi se to moglo pretpostaviti i/ili želelo priznati. Kao takva, i ona je važno obeležje "evropskog identiteta" i prepreka perspektivnom univerzalizovanju njegovih pretpostavki.

Pod naslovom "Druga Evropa", A. Uzelac analizira zanimanje za istočnu i jugoistočnu Evropu u savremenoj britanskoj i anglo-američkoj medievistici i konstatuje da je „tokom druge polovine XX veka ideološka i politička podela zapad - istok podvlačila osobenost istočnog dela Evrope i njenu nepripadnost evropskoj srednjovekovnoj civilizaciji", da bi se taj odnos na prelomu osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka počeo menjati. Ipak, zaključuje on, „upadljivo je da je čak i u ovim okolnostima istorijsko nasleđe evropskog jugoistoka ostalo izvan glavnih tokova istorijske nauke" ( Dometi srpske i evropske istoriografije u poslednje dve decenije (1990-2009), Beograd, 2010, 43,60).

 

Šta će ostati od stare Evrope?

 

S prethodnom pojavom u tipološkoj i kolektivnopsihološkoj vezi stoji još jedna konfliktna dihotomija koja ozbiljno ugrožava koherentnost evropskog identiteta. Reč je o opoziciji "Sever - Jug" koja nije primarno geografski, već geoekonomski determinisana, tako da može poprimiti i konfiguraciju " Zapad - Istok", a zasnovana je na suprotstavljenosti razvijenijeg i bogatijeg "Severa" nerazvijenijem i siromašnijem "Jugu". Kako cela Evropa ima ovako shvaćeni "Sever" i "Jug", tako je gotovo i svaka evropska država razapeta između svog "Severa i Juga". 

Ako se, uz uvažavanje dosad iznetih naznaka i uz neminovnu selektivnost, pojednostavljivanje i uopštavanje, pokušaju odrediti tačke oslonca tradicionalnog evropskog identiteta, onda bi se moglo reći da se one u zreloj fazi kristališu unutar domena transistorijskog zračenja helenskog filozofskog nasleđa, (judeo)hrišćanstva, humanizma, (prosvetiteljskog) racionalizma, nacije/nacionalne države i superiornosti evropske civilizacijske misije.

Nema sumnje da bi se pobrojanim elementima mogli dodati i neki drugi, ali je sigurno da bi ma koji od navedenih bilo teško izostaviti. Uostalom, većina autora koji se bave evropskim identitetom, bez obzira na različita idejna polazišta, teorijske zasnovanosti i analitičke postupke koji su im svojstveni, u razmatranje uključuju ove odrednice.

Vlada, takođe, visok stepen saglasnosti u pogledu uočavanja pojave da se u procesu stvaranja "nove Evrope", odnosno izgrađivanja sistema EU i njenog prilagođavanja uslovima globalizacije, pojedine tačke oslonca tradicionalnog evropskog identiteta podvrgavaju preispitivanju, a neke i potiskivanju van predela aktualne civilizacijske poželjnosti i "političke korektnosti". Ovo je najizrazitije došlo do izražaja u vezi s prihvatanjem (judeo)hrišćanske tradicije kao integralne i nezamenljive, a za mnoge i noseće komponente evropskog identiteta  , zatim prevashodnosti nacionalne države i superiornosti evropske civilizacijske misije, tj. evropskog predvodništva  u usmeravanju kretanja čovečanstva u budućnosti.

Poodmakla sekularizacija i erozija verničke lojalnosti crkvenoj religiji, uz široko afirmisanje liberalnog derivata humanističke koncepcije čovekovog mesta i uloge u društvu i u državi, s individualnim slobodama i ljudskim pravima na pijedestalu najviše vrednosti i merila, učinili su da regulatorni mehanizmi zasnovani na hrišćanskom sistemu vrednosti u Evropi budu poprilično obesnaženi i marginalizovani. Neretko se stoga govori i piše o "posthrišćanskoj" Evropi, a i Zapadu u širem smislu.

Ovo premeštanje težišta s hrišćanskog na sekularni moralni, društveni i politički obrazac koji se sporo i nesigurno uobličava u iole konzistentniji normativni kodeks ne prolazi bez žestokih reakcija privrženika tradicionalnog evropskog identiteta, od kojih neki, osećajući se gubitnicima u borbi za društvenu moć, ne nastupaju samo iz načelnih, već i sasvim konkretnih interesnih razloga. S obzirom na to da "liberalna sekularna država živi na pretpostavkama koje sama ne može garantovati" ( tzv. Bekenferdeov paradoks - vid. E.W. Beckenferde, Staat, Gesellschaft, Freiheit, Frankfurt, 1976, 60), što dovodi do stanja permanentne krize  i građanske nesigurnosti, kao vid reagovanja na "posthrišćansku" paradigmu počinju se ocrtavati konture fenomena koji je već prozvan "postsekularizmom". Debata se nastavlja nesmanjenim intenzitetom. Ishod je krajnje neizvestan, ali ono što je izvesno jeste da su (judeo)hrišćanski temelji evropskog identiteta samospoznajno ozbiljno  poljuljani.

 

Ko je spreman da saopšto gorku istinu?

 

Proces jačanja, širenja i međunarodnog ozakonjivanja shvatanja da su ljudske slobode i prava neprikosnoveni traje već nekoliko decenija i doveo je, pored ostalog, do relativizovanja pojma državnog suvereniteta i sistemskog omogućavanja onoga što se ranije nazivalo "mešanje u unutrašnje stvari". Nacionalna država, koja je, kao naslednica monarhija, stajala u osnovi evropskog poimanja državne organizacije, evoluirala je ka modelu "države-nacije" ( Nation State), s političkim, a ne etničkim narodom kao nosiocem suverenitet (npr. SAD, Velika Britanija, Turska, Bugarska...).

Ni taj put nije do kraja pređen, pa su u Evropi u drugoj polovini XX veka  koegzistirale nacionalne države, "države-nacije" i federacije, s tim što je koncept nacionalne države ispoljavao izrazitu otpornost, pošto su brojčano većinske nacije posvuda ispoljavale zavidnu umešnost da se i u okvirima nominalno neetničkog, građanskog političkog poretka i državnog ustrojstva izbore za faktički  suverenitet i vođstvo. Prekomponovanje političke geografije posle raspada SSSR, ujedinjenje Nemačke, dezintegrisanje evropskih federacija i nastajanje novih nezavisnih država na evropskom jugoistoku, uz istovremneno proširivanje EU, obeležili su poslednju deceniju prošlog i prvu ovog veka. Paralelno, a u nekim slučajevima i izukrštano tekli su dezintegrativni, državotvorni i integrativni procesi, uz tektonske političke potrese i promene sistema u pojedinim državama.

U toj rovitoj i konfuznoj situaciji, u kojoj se mnogi akteri nisu lako snalazili, nametnuta je svojevrsna koncepcija "ograničenog suvereniteta", zasnovana na prioritetu poštovanja ljudskih i manjinskih prava u odnosu na klasično shvaćen suverenitet države. Državni razlog je postao prevaziđena kategorija, sem, naravno, državnog razloga velikih sila i dominantnih evropskih država. Konstantna primena dvostrukih standarda zamorila je ljude i navela ih da počnu sumnjati u bilo kakvu izvesnost i trajnost Evrope kao "zajednice vrednosti".

 Bez ulaženja u vrednosnu procenu ovakvog razvoja prilika u međunarodnim odnosima, a pogotovo bez namere da se osporava opravdanost zalaganja za poštovanje svih ljudskih i građanskih prava, što je besumnje dragocena tekovina savremene demokratije, moguće je neutralno konstatovati da je relativizovanje državnog suvereniteta, bilo da je reč o nacionalnoj ili, uslovno, nadnacionalnoj državi, unelo dodatnu nesigurnost u shvatanje evropskog identiteta. Ovo pogotovo s obzirom na vremensko poklapanje relativizovanja državnog suvereniteta i, uopšte,  legitimnih prerogativa države da  koristi odgovarajuća zakonska sredstva radi održavanja unutrašnjeg reda i stabilnosti, s povećavanjem napetosti u većem broju evropskih zemalja usled  suočavanja sa zahtevima i nasilnim aktima nekih manjinskih grupa, među kojima su se najupornije pokazale neintegrisane zajednice muslimanskih useljenika.

 

Gotovo je s Evropom?

 

 Iako su članice EU dobrovoljno prenele deo svog suvereniteta na zajedničke organe i forume Unije, u praksi su se tih segmenata suvereniteta teško odricale i, u zavisnosti od okolnosti, bile selektivne u poštovanju i sprovođenju zajednički utvrđenih obaveza i standarda, uključujući i one iz oblasti poštovanja ljudskih i građanskih prava, što nikako  nije olakšavalo i ubrzavalo uobličavanje identiteta „nove Evrope". Nije svakako slučajno to što na nespremnost hrišćanske Evrope da se suoči s izmenjenim okolnostima vremena u kome je saživot s kulturno drugim i drugačijim postao imperativna realnost u vlastitoj kući zabrinuto ukazuju baš dvojica Italijana, koautori knjige Gotovo je s Evropom? ( L' Europa e finita?), Torino, 2010, 111 -113), političar s levice Enriko Leta i politikolog Lučo Karačolo.

Italija se, naime, kasnije od nekih drugih evropskih zemalja suočila s problemom integracije muslimanskih imigranata,tako da je njegovo izbijanje u prvi plan društvene i političke aktualnosti delovalo kao pravi šok, pogotovo s obzirom na činjenicu da su u Italiji crkvena religioznost i upliv Katoličke crkve na društvene tokove objektivno još uvek izraženiji nego u većini drugih zapadnoevropskih država.

Autori, međutim, napominju da se i u zemljama za koje se verovalo da uspešnije izlaze na kraj s multikulturalnošću, kao što su, na primer, Španija, Francuska ili Holandija, u novije vreme ispoljava sve naglašenija ksenofobija i odbojnost prema useljeničkim zajednicama. Želja da se, u uslovima ekonomske krize, očuva visok nivo životnog standarda i održi  nepromenjeni socijalni status quo," učinila je naša društva nesposobnim da shvate koliki je opseg promena neophodan kako bi se moglo živeti u jednom izmenjenom svetu", konstatuje Enriko Leta  i postavlja pitanje „...postoje li u Evropi (politička) vođstva kadra da se javnosti obrate, neopterećena zahtevima da sve ostane kako jeste, a koji dolaze od te iste javnosti".

Evropljani bi voleli da im se kaže da ćemo odoleti svim izazovima i da ćemo nastaviti da živimo lagodno i uživati isti stepen socijalne zaštite kao i do sada, bez obzira na najniži nivo privrednog rasta u svetu, dijagnostički nastavlja italijanski političar, da bi na temelju takve dijagnoze, zaključio da je za evropsku budućnost danas ključno pitanje odnosa između (političkog) vođstva (leadership), spremnog da građanima saopšti gorku istinu i građana voljnih da je prihvate, sa svim posledicama.

 

(Nastaviće se)

 

 

Iz biografije autora

 

Darko Tanasković je srpski islamolog, filolog orijentalista, univerzitetski profesor, književnik, književni prevodilac, akademik i diplomata. Bio je ambasador Savezne Republike Jugoslavije  u Turskoj  od 1995. do 1999, ambasador SRJ  u Azerbejdžanu od 1998. do 1999, te izvanredni i opunomoćeni ambasador SRJ u Vatikanu i pri Malteškom viteškom redu od 2002. do 2008. godine.  Tokom karijere, predavao je, između ostalog, arapski jezik, arapsku književnost, turski jezik, uvod u orijentalnu filologiju, persijsku književnost, osnove islamske civilizacije, islam i hrišćanstvo, uvod u uporednu gramatiku semitskih jezika, lingvističku arabistiku...Član je Izvršnog komiteta Evropskog univerziteta u Rimu od 1990, i član Evropske akademije nauka i umetnosti u Salzburgu od 1995. godine.

 

 

GLOSA

 

 Gotovo sve rasprave, studije i knjige  posvećene problematici islama u Evropi, odnosno evropskog islama, a njih je poslednjih godina sve više, odnose na imigrantske muslimanske zajednice u Zapadnoj Evropi.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane