Razaranje
U susret
privođenju pravdi glavnih krivaca za kulturni skandal decenije
Obračun
kod Velikog blata
Kako je svađa
oko parkiranja automobila koštala položaja Miroslava Tasića, smenjenog državno
sekretara Ministarstva kulture. Ko je u Ministarstvu kulture važio za
tvrdoglavog čoveka koji nije elastičan za konstruktivna rešenja. Kakav se živopisan
događaj odigrao prilikom primopredaje dužnosti državnog sekretara Ministarstva
kulture. Ko je bio siva eminencija ministra kulture. Čija je tajna želja bila da imamo Kunsttransov
depo. Kome
je smetalo objavljivanje nedopuštenih informacija. Kako je privremenom merom
unapred presuđeno bez suda i izvršena cenzura i ućutkivanje Večernjih novosti.
Ko stoji iza nevladine organizacije Serbia Nostra. Šta u ovom slučaju
zapravo nagoveštava stari aforizam Černo-bil, Krško - bu!
Stanislav Živkov
Upravo u
vreme kada je za štampu predat tekst objavljen u prethodnom broju Tabloida, naša kulturna i druga javnost
prijatno je bila iznenađena
smenom dotadašnjeg državnog sekretara za kulturu Miroslava
Tasića ni manje ni više nego zbog krajnje trivijalnog
razloga, odnosno zbog tuče s vozačem
ministra! Tako je Miroslav Tasić nakon incidenta ispred zgrade Ministarstva
kulture u Vlajkovićevoj ulici u Beogradu, kada se Tasić sukobio s vozačem
ministra Bratislava Petkovića na prvoj narednoj sednici vlade Srbije
razrešen dužnosti, iako je sam smenjeni sekretar tvrdi da se sve završilo na
verbalnom obračunu, mada su očevici govorili da je došlo do fizičkog kontakta
njih dvojice.
Ni Vlada
Srbije ni Ministarstvo kulture nisu detaljnije obrazložili razloge Tasićeve
smene. U šturom zvaničnom izveštaju sa sednice Vlade, kratko je navedeno da je
Tasić razrešen dužnosti u Ministarstvu kulture i informisanja. Tim povodom
Tasić je izjavio da je za smenu saznao od novinara i demantovao da je razlog za
tu odluku sukob s vozačem.
Stvari
postaju veoma zanimljive ako se pažljivije pročita tadašnja Tasićeva izjava u kojoj je doslovce rečeno sledeće: Ministar
Petković nije se udostojio da mi
najavi razrešenje, niti me je
obavestio o prestanku mog angažmana u Ministarstvu
kulture. Da sam smenjen, saznao sam od vas. Čuo sam različite priče o eventualnim razlozima za moju smenu. Jedan od njih je
i taj da sam parkirao svoj automobil na mestu predviđenom za zvanice u trenutku
kada je u Ministarstvo kulture trebalo da stigne supruga predsednika Srbije Dragica
Nikolić. Ali mogu svima da poručim da nijedan automobil u životu nisam
parkirao jer nemam vozačku dozvolu!!! Tasić je inače u Ministarstvo kulture došao iz
Etnografskog Muzeja o čemu je sam izjavio da je kao ugledni pravnik došao u
ministarstvo s verom da mimo zakona ne može ništa da funkcioniše u državnoj
službi, te da je mnogima smetao tako „konvencionalni" i „konzervativni"
odnos prema poslu. Takođe je naveo sledeće: Čuo sam da o meni u
Ministarstvu kulture govore kao o tvrdoglavom čoveku koji nije elastičan za
konstruktivna rešenja, ali valjda će me neko zvanično obavestiti o mojoj smeni.
Međutim,
pitanje je zapravo o kakvoj se „konvencionalnosti" i „konzervativnosti"
zapravo radi, a možda bi dosta zanimljivih podataka na tu temu mogla da kaže i Tasićeva
prethodnica na mestu državnog sekretara Ministarstva kulture, Dušica
Živković koja je takođe u ministarstvo došla iz Etnografskog muzeja ali sa
položaja direktorke a opet je tu dužnost obavljala svega nekoliko meseci pošto
je u Etnografski muzej došla sa položaja direktorke muzeja u Knjaževcu. Prema
rečima očevidaca, posebno živopisan događaj prilikom primopredaje dužnosti
državnog sekretara Ministarstva kulture bilo je svojevrsno ćaskanje između
pretprošle i prošlog sekretara, odnosno Živkovićeve i Tasića kome je njegova
bivša direktorka, koja je očito za tih nekoliko meseci direktorovanja imala
čast da dobro upozna Tasića, svesrdno preporučila da bi bolje bilo da ode u
zatvor umesto što je došao u ministarstvo.
Pravnik
u kulturi
O tome da se
u Etnografskom muzeju svojedobno svašta dešavalo najbolje govori činjenica da
je sada pokojni direktor tog Muzeja Velibor Stojaković vrlo brzo posle
svog postavljenja došao u sukob sa Tasićem , koji je nastavio da radi u
Etnografskom muzeju, ali tako što je bio gotovo potpuno skrajnut u stranu, da
bi pri kraju mandata ministra kulture Voje Brajovića, koji se tokom svog
kratkog mandata uopšte nije mešao u svoj posao bio razrešen i sa mesta člana
Upravnog odbora Etnografskog Muzeja! Po svemu sudeći pokazalo se da je
izuzetno dobro i važno da je državni sekretar za kulturu smenjen, jer on
sigurno spada u kategoriju onih kočničara koji stalno misle da su u pravu,
nikom ništa ne daju, u startu ruši sve dobre zamisli, misli da sve zna, pritom
je iznedrio takva kadrovska rešenja da te Bog sačuva. Tasić je inače bio i siva
eminencija Petkovića, zaslužan za sva loša kadrovska rešenja i čitavo vreme mu
je radio iza leđa šta je hteo, da su se svi krstili. Pa dovoljno je što je na jednom
republičkom festivalu rekao Ja sam 31 godinu čekao da postanem državni
sekretar, pa da se vidi kolika je njegova narcisoidnost i ambicija. Taj
državni sekretar u ministarstvu za kulturu ceo svoj radni vek je bio pravnik u
Etnografskom muzeju!
Dakle, pravnik
u kulturi. A prema položaju u Ministarstvu
kulture lako se može zaključiti da je kao državni sekretar imao pravo
na šofera i državni auto, tim pre što , kako je sam rekao
nije znao da vozi auto. Međutim ono što je posebno zanimljivo je
činjenica u kakvoj su međusobnoj vezi bili Miroslav Tasić, kum Đorđe
Branković odnosno direktor špediterske firme Kunsttrans i čuvena beogradska
kuma - Crvenčizmica dr. Cvjetičanin Tatjana, inače smenjena
direktorka Narodnog Muzeja!
U jednom od
prethodnih tekstova otkrili smo rotarijansku vezu pretprošlog direktora
Narodnog muzeja Nikole Tasića, (inače oca dr Nenada Tasića dugogodišnjeg
ljubavnika dr Tatjane Cvjetičanin), Dragomira Acovića, dvorskog
arhitekte na dvorovima dr Cvjetičanin Tatjane i građanina Aleksandra
Karađorđevića i Miroslava Tasića koji su svi povezani preko rotari kluba u
Majke Jevrosime 23, te stoga uopšte ne čudi činjenica da je sada već smenjeni državni sekretar Ministarstva
kulture Miroslav Tasić malo -
malo pa na mala vrata po svaku cenu pokušavao da ponovno uvlači u igru Kunsttrans sa kojim se
eto „krenulo sa ulaženjem u
razgovor"!
Tu se tek
moglo čuti svašta pa je tako recimo isti taj bivši državni sekretar Tasić mrtav
hladan izjavio da ukoliko Narodni muzej bude sređen uz minimalne
rekonstrukcije, ukoliko budemo imali Kunstransov depo ostaje nam da pronađemo
još jedan objekat za izlaganje. To bi mogao biti pravac u kom ćemo dalje razmišljati!
O tome u kom pravcu je Tasić očito razmišljao najbolje govori jedna druga
njegova izjava za "Novosti"u kojoj je izjavio kako nije tačno da
će Narodni muzej biti samo okrečen, kako se u javnosti spekuliše, a netačno je
i da će biti rekonstruisan po projektu arhitekte Milana Rakočevića, ili
po idejnom rešenju Vladimira Lojanice. Biće nešto između, upravo po
sistemu Đekna još nije umrla, a kada će ne znamo! Ipak pravi biser bila
je Tasićeva izjava kako su arhitekte Milan Rakočević i Vladimir Lojanica dobro
uradili svoj posao, na visokostručnom nivou čime je ponovno pokušana abolicija
Rakočevića , kao da nalaz ekspertskog tima koji je ukazao na sve nedostatke Rakočevićevog
projekta nikada nije ni postojao. Ipak ovde se opravdano postavlja pitanje šta
je zapravo trebala da znači Tasićeva rečenica ukoliko budemo imali Kunsttransov
depo? Da li to možda znači da se Tasić svesrdno zalagao za nekakav otkup adaptiranog
magacina boja i lakova Tehnoopreme u Pančevačkom ritu? Takođe se
postavlja pitanje kome i čemu bi taj magacin uopšte trebao? Postavlja se i
pitanje da li se svake godine kapitalno rekonstruiše po jedan veliki muzej pa
je onda državi jako potrebno da svaki put izmesti po nekoliko stotina hiljada
eksponata. Pa neka i bude tako, ali u Beogradu ima svega nekoliko muzeja
kalibra Narodnog Muzeja, da li to onda znači da bi nakon nekoliko godina
magacin u Velikom Blatu najvećim delom zvrjao prazan, baš kao i sada. Naravno
postavlja se i pitanje: čije je onda interese uopšte zastupao Tasić ako se zalagao
za pravljenje dogovora sa Kunsttransom?
Zakup
buduće stvari
Tek
pri kraju Tasićevog sekretarisanja naša javnost je upoznata sa postojanjem odsudnog
dokaza zahvaljujući kome je napokon jasno da je skandalozna presuda
po kojoj Narodni Muzej treba da iskešira najmanje 199 miliona dinara za zakup
hangara koji nikada nije korišćen a Ako ovo rešenje Privrednog suda u Beogradu,
izrečeno 25. februara, postane pravosnažno, Narodni muzej bi morao da isplati
dug od 198.842.946 dinara, najverovatnije još oko pola miliona evra kamate i
390.000 dinara za sudske troškove. Naime ugovorom između Narodnog muzeja i Kunsttransa
bilo je precizirano da će ugovor postati punovažan tek kada Vlada Srbije bude
dala finansijsku garanciju za čitav poslić, a ta činjenica je javnosti
saopštena tek pre nekoliko nedelja. Očito je da je kod nas i pored reforme, i
dalje veoma prisutan sistem krivosuđa čime se jedino može objasniti
skandalozna presuda po kojoj je Narodni muzej izgubio ovaj spor. Očito je da
sud ni najmanje nije uzeo u obzir činjenice koje je nedvosmisleno utvrdio
ekspertski tim Ministarstva kulture: između Narodnog muzeja u Beogradu i "Kunsttransa"
d.o.o. Beograd, zaključen Ugovor o poslovnoj saradnji, a da je zapravo (s
obzirom da Depo nije postojao i da je tek trebao da se izgradi), pravna
priroda navedenog Ugovora - zakup buduće stvari, da u momentu zaključenja
Ugovora o poslovnoj saradnji, Kunsttrans d.o.o nije bio jedini koji je mogao, u
smislu načela konkurencije Zakona o javnim nabavkama, da pruži nabavku usluge zakupa
odgovarajućeg prostora/depoa, jer, u momentu zaključenja ugovora, odgovarajući prostor/depo
nije stvarno postojao kao jedini na teritoriji Republike Srbije, već je to
postao nakon izvršenih građevinskih radova adaptacije i nakon prijema stručne
komisije (zapisnik broj 3/227 od 19.11.2007. godine), odnosno nakon dobijanja
upotrebne dozvole, da je ugovorena mesečna cena zakupa formirana pre nego
što je objekat priveden nameni, da nisu jasni kriterijumi za formiranje cene
zakupa, niti su pruženi uporedni podaci cene zakupa objekata navedene namene u
okruženju, pa se s tim u vezi može pretpostaviti da je cena formirana na osnovu
predračuna troškova adaptacije objekta, odnosno da je cena zakupa formirana
slobodnom pogodbom, - da Narodni muzej, nije ušao u posed predmetnog poslovnog
prostora. Takođe je veoma bitno sledeće: nadležne službe Ministarstva
kulture su pažljivom analizom celokupne procedure koja je u vezi sa sklapanjem
ugovora o poslovnoj saradnji između Narodnog muzeja u Beogradu i 'Kunsttrans'-
a d.o.o. Beograd, utvrdile više nepravilnosti, koje se pre svega odnose na
zloupotrebu člana 23.stav 1. tačka 1., po kome naručilac može dodeliti ugovor u
postupku sa pogađanjem bez prethodnog objavljivanja, ako zbog objektivnih
razloga nabavku mogu ispuniti samo određeni isporučioci dobara, pružaoci usluga
ili izvođači radova. U vreme kada
je sklapan ugovor o poslovnoj saradnji između Narodnog muzeja u Beogradu i 'Kunsttrans'- a d.o.o.
Beograd, Depo za čuvanje umetnina
nije postojao, već je tek
trebalo da bude sagrađen, tako da
firma 'Kunsttrans' d.o.o. Beograd nije mogla biti jedini ponuđač, već su to mogle biti i mnoge druge firme koje nisu dobile
priliku da učestvuju svojom ponudom u
realizaciji celokupnog posla. To je, između ostalog, dovelo i do ugovaranja
cene zakupnine bez ikakvog tržišnog osnova, koja bi bila adekvatna pomenutom
prostoru. Imajući sve to u vidu,
Ministarstvo kulture je tražilo izvođenje stručne ekspertize koja je imala
zadatak da utvrdi opšte tržišno stanje uslova dugoročnog zakupa prostora koji
ispunjavaju tehničke uslove za čuvanje muzejskih eksponata Narodnog muzeja u
Beogradu, zatim da uradi analizu svih troškova potrebnih za opremanje
postojećeg objekta odgovarajuće veličine i namene, a prema zahtevu Narodnog
muzeja, kao i analizu objektivne cene koštanja postojećeg Depoa firme 'Kunsttrans'-a
d.o.o. Beograd, koji je dodeljen Narodnom muzeju na osnovu ugovora o poslovnoj
saradnji između Narodnog muzeja u Beogradu i 'Kunsttrans'- a d.o.o. Beograd.
Nakon dobijenog Elaborata o skladištenju i
čuvanju eksponata Narodnog muzeja, između ostalog, stručna ekspertiza je jasno
i nedvosmisleno pokazala da je, na osnovu uslova koje treba da ispunjava depo
za čuvanje kulturnih dobara iz zbirke Narodnog muzeja, cena zakupa koja je
ugovorena između Narodnog muzeja i firme Kunsttrans d.o.o. previsoka (na osnovu
izveštaja veštaka je moguće utvrditi koja je cena zakupa realna), te da se na
osnovu toga može jasno zaključiti da je finansijski aspekt celokupne procedure
štetan za državu. Takođe, stručna analiza je jasno utvrdila da je u vreme
sklapanja ugovora o čuvanju umetnina između Narodnog muzeja i firme Kunsttrans
d.o.o. bilo moguće napraviti daleko povoljniji poslovni aražman za Narodni
muzej, jer je na tržištu nekretnina bilo relativno jednostavno naći adekvatne
objekte koji bi uz adaptaciju, na istom tehnološkom nivou, višestruko smanjili
cenu celokupnog posla (npr. prazni vojni objekti, objekti javnih skloništa,
napušteni magacini i t.sl.). U tom kontekstu, bilo je moguće napraviti poslovni
aražman u kome bi se dobila povoljnija cena, bolja lokacija i mogućnost da
objekat bude u državnom vlasništvu i nakon završetka rekonstrukcije Narodnog
muzeja i da se, po potrebi, koristi za druge muzeje.
Černo - bil, Krško- bu
Dakle, zaključak je da je, sem sa pravnog
i finansijskog, i sa praktičnog stanovišta, predmetni posao apsolutno
nepovoljan i štetan po državu. Ministarstvo kulture je uvidom u celokupnu
dokumentaciju konstatovalo da prilikom zaključenja ugovora o poslovnoj saradnji
između Narodnog muzeja i 'Kunsttrans'-a d.o.o nije ispoštovan postupak javne
nabavke, odnosno da je urađena direktna pogodba sa 'Kunsttrans'-om d.o.o i ako
nisu postojali zakonski osnovi za istu. Ako je i pored ovako nedvosmislenih
dokaza sud doneo presudu u korist Kunsttransa, onda ni najmanje ne čudi I
sledeće: da je dana 21. Novembra 2010. Godine u sudskom postupku br 3-P. br 312/10
Viši sud u Beogradu u pravnoj stvari tužioca Kunsttrans d.o.o protiv tuženog Manojla
Vukotića iz Beograda, ul Trg Nikole Pašića br 7 (dakle kao privatnog lica)
odlučujući po predlogu za određivanje privremene mere doneo rešenje po kojem se
usvaja predlog tužioca za određivanje privremene mere pa se zabranjuje tuženom
da u dnevnom listu Večernje novosti, kao i u internet izdanju istog lista
objavljuje neistinite i druge nedopuštene informacije prema kojima su art depo
u ulici Pančevački put 64, Krnjača kojim upravlja i posluje privredno
društvo Kunsttrans doo i unutrašnjost tog art depoa ugroženi vodom i
vlagom, kao i informacije prema kojima je naknada za korišćenje art depoa
predviđena Ugovorom o poslovnoj saradnji zaključenim između tužioca i Narodnog
Muzeja fiktivna i naduvana a ukoliko postupi protivno ovoj zabrani obavezuje se
da tužiocu isplati iznos od 500.000 dinara u roku od 15 dana pod pretnjom
prinudnog izvršenja!!! Ova privremena mera ostaje na snazi do pravosnažnog
okončanja parničnog postupka.
U ovom čudesnom rešenju razglabanom na pet
i po strana ima još bisera, pa, recimo, na strani 2, kaže da način
izražavanja tuženog ukazuje na nameru omalovažavanja tužioca, predmetnog art
depoa i usluga čuvanja muzejskih eksponata koju je tužilac trebao da izvrši za
Narodni Muzej , kao i nameru da takvo omalovažavanje nastavi tj ukazuje
na konkretnu opasnost od ponovnog objavljivanja nedopuštenih informacija kojima
se vređaju prava tužioca imajući u vidu da tužilac u određenim poslovnim i
kulturnim krugovima uživa visoki ugled, taj ugled je stekao upravo zbog toga
što umetnine transportuje i čuva po svetskim standardima, prikazivanje tužioca
kao lica koje kulturna dobra smešta u nedovršene poplavljene objekte (veliko
blato kako se tuženi više puta izrazio) a da za to naplaćuje "naduvanu"
cenu, ozbiljno ugrožava tužiočev ugled.
Na stranama 4 i 5 istog rešenja se dva
puta citira tekst iz "Novosti" od 14.9. 2010. u kome se kaže da je Krnjača
deo grada u kome se nalazi sporan depo poplavno područje, nebezbedno za čuvanje
nacionalnog blaga kao i da se na spoljnoj fasadi vide tragovi poplave što
je očito nanelo teške duševne boli sirotom jadnom Kunsttransu pa je zato
posegao za nekakvom naknadom za duševne i telesne boli, ali pošto prema zakonu
pravna lica nemaju pravo na naknadu za pretrpljene duševne bolove, onda se kao
najpogodnije rešenje pokazalo ovakvo tužakanje i zahtevanje privremene mere
koja je i ovom presudom odobrena uprkos činjenici da tuženi Manojlo Vukotić
nije pasivno legitimisan jer niti je vlasnik novina u kojima je objavljen tekst
niti je autor teksta za šta je po službenoj dužnosti odbaci ovaj zahtev, što
nije učinjeno čime je povređen zakon o parničnom postupku, tim pre jer je
sud utvrdio ko je autor teksta i ko je urednik kulturne rubrike! Osim toga rešenje je konfuzno a izreka presude kontradiktorna obrazloženju.
De facto Sud je donošenjem privremene mere odlučio o tužbeno zahtevu tužioca kojim je traženo da se tuženi obaveže da ne objavljuje informacije u
vezi sa tuženim i njegovim poslovnim
prostorom. Štaviše u izreci rešenja sud navodi da se tuženom zabranjuje
dalje objavljivanje neistinitih i drugih nedopuštenih informacija čime
je unapred okarakterisao kao neistinite i nedopuštene informacije koje su
objavljene u spornim tekstovima a bez prethodno vođenog postupka i javne
rasprave, čime je zapravo sud već odlučio o tužbenom zahtevu. Umesto da predmet
postupka bude utvrđivanje istinitosti informacija koje su objavljene u
Novostima , sud je bez postupka donošenjem privremene mere zapravo rešio ovaj
spor!!!
Na ovaj
način je preko suda zapravo izvršen svojevrstan udar na nezavisnost medija i na
mala vrata uvedena cenzura u javno informisanje. Postavlja se pitanje šta je
sledeće: da li će nedozvoljena informacija sledeći put biti recimo
objavljivanje listova Eko atlasa Beograda o kojima smo pisali u prošlom
broju. Ili će možda Kunsttransu smetati objavljivanje starih aerofotografija
područja Velikog blata pre uređenja depoa Kunsttransa ali nakon gradnje
magacina Tehnoopreme na kojima se jasno vidi močvara, baruština,
rit, linija dokle je poslednji put dola poplava. Možda će smetati i
objavljivanje topografske karte na kojoj se sve to takođe lepo vidi. Možda će
smetati i objavljivanje fotografija iz kojih se jasno vidi da je depo Kunsttransa
sa dve strane okružen nasutim terenima betonjerke i Jeep Commerca a sa
treće se graniči sa baruštinom.
Doduše, pojam
nedozvoljene informacije nije ništa novo i ništa čudno. Naime postoji
podjednako stupidna kategorija nepoželjnih radova pa je zahvaljujući toj izmišljotini
recimo od 1986 godine ostala nedovršena restauracija Radosavljeve priprate u
Studenici, pa je u tom stilu nastavila i smenjena direktorka Republičkog Zavoda
Vera Pavlović Lončarski koja se odmah po postavljenju proslavila izjavom
da je dovedena da zaustavi nepoželjne radove. Ono što je u slučaju Kunsttransa
očito vrlo nepoželjno je konačno raspetljavanje ovog kleptokratotrilera
koje če očito još potrajati. Inače u medijima je nakon smene Miroslava Tasića
navedeno da je on svojedobno bio osnivač nevladine organizacije Serbia Nostra
čiji je zastupnik prema sajtu APR sadašnji pomoćnik ministra kulture Miladin
Lukić. Ovde bi bilo uputno citirati jedan aforizam iz 1986. Godine, iz vremena
nakon nesreće u Černobilu: Černo - bil, Krško- bu što u prevodu znači da
je Tasić već smenjen, a nadamo se da će uskoro biti i Lukić!