Nismo mi od juče

 

Epizoda 114

 

Zoran Milojević

 

Ne volim što je "Prajd" zabranjen. Na sebi osećam šta znači biti zabranjen. "Prajdovima" zameram što sve poruke, obaveštenja i slična pisanija, pišu na latinici uz engleske tuđice. Mogli bi da napišu nešto i na ćirilici, na čistom srpskom jeziku, da ih mi, srpski primitivci i antieuropejci, bolje razumemo.

Osim narečene LGBT populacije, zanimljiva je i jedna druga LGBT populacija (Lopovi-Gegule-Bitange-Tuta-mute). Jedan od njih mi kaže: "...Ne bih mogao ni da se zamislim među svilenima". Rekoh mu: "...Ne bi smeo tako da razmišljaš, seti se samo koliko si puta olizao guzicu svome šefu!". Gledao me je zgranuto, a ja dodajem: "...Mislio sam da imaš rupu na glavci, a ti bušan kao sito!".

Do kraja godine, ispostaviće se da je "država" potrošila dve milijarde evra više nego što smo imali. Dijete Ivica najavljuje "solidarni porez" za koji nisu potrebni novi izbori.

Bolani Vučić obećava milijarde evra koji će biti dovoljni da nam svane. Ne razumem se u ekonomiju, ali znam da i kad imam nešto, odmah nemam ništa!

Važni je da nema izbora, da "vuci budu siti, ovce u toru a lova do krova". I sve tako dok ne skapamo na putu za EU. Moj profesor Miladin Raspopović mi je govorio: "...Pazi kako pišeš, ti si otmen pisac".

Imajući u vidu ovu opomenu, pitam se danas kako da nazovem budućeg gradonačelnika? Kako da se vucibatini obratim sa "gospodine"? Kako da gusku nazovem damom? Kako da seoskog džukca nazovem "poštenom narodnom inteligencijom"?

 

"...Na stratištu, u Jajincima, streljano je osamdeset hiljada Srba, Roma Jevreja i antifašista". Tako je glasila vest na RTS-u na dan obeležavanje godišnjice zatvaranja ovog stratišta. A Srbija nikako da se odvaži da kaže strašnu istinu: više od osamdeset odsto streljanih bili su pripadnici Ravnogorskog pokreta! Kad se Srbija odvaži, tada će i da prizna tu istinu. A to će se desiti kad pocrkavaju svi skotovi koji su na lažima dobili doktorske diplome, profesure na univerzitetima i status srpske intelektualne elite. Moraju da se rode oni koji podiži zadužbine, a da odumiru oni koji su podizali i još podižu vešala.

Na konkursu za posao u državnoj ustanovi u Lučanima, kako su za srpsku javnost rekli troje mladih ljudi, primljeni su oni koji su imali "rođačke veze". Jedna kandidatkinja, od onih koji nisu primljeni mada ima završenu visoku školsku spremu, rekla je: "...Nismo primljeni jer su naši roditelji pošteni ljudi i nisu članovi nijedne stranke".

Na svadbi, u najbližoj familiji, srećem "moje" iz Kosovske Mitrovice, Beograda, Kruševca, Zvečana, Novog sada...Pevamo, igramo, veselimo se! Kad se u oči pogledamo, ne može se sakriti setan pogled, suza u oku, nespokoj u duši! "...Opet ćemo mi...", kaže mi poneko od njih.

Klimam glavom, slažem se, nada poslednja umire. Jedan brat mi više u uvo: "...Porašće drvo naše slobode!". Opet klimam glavom, a znam-drvo slobode najčešće se zaliva krvlju!

Ova devojka, buduća majka i intelektualka, izrekla je suštinu propadanja srpskog naroda. Poštenje je postalo retka roba. Nema ga više ni u radnji ni u izlozima.