Stav

 

ZABRANA

 

Branko Dragaš

 

Zabranjena je druga emisija REVOLUCIJE. Posle prikazane prve emisije, pametni i talentovani Boris Malagurski, koji je osmislio čas ekonomije sa mnom, pozvao me je da kaže da neće biti druge emisije, jer nekome nije odgovaralo to što je prikazano u prvoj emisiji. Uprkos ogromnom interesovanju javnosti za ovu emisiju, neko se uplašio. Ko se uplašio? Čega se uplašio? Zašto se uplašio? Neko se uplašio sadržaja prve emisije. Poruke su bile više nego jasne. Objasnio sam srpskoj javnosti ono što nije znala, ili je u magnovanju naslućivala. Objasnio sam zašto je izbila kriza, ko vlada svetom, kako se vlada i koje su posledice primene neoliberalnog koncepta. Takođe, objasnio sam kako je izvršena pljačka u procesu privatizacije. Načinu kako se pljačkalo u modelima privatizacije.

Ko je onda zabranio emisiju? Familija? Bela kuća? Pentagon? Vol Strit? Pa, oni su suviše daleko da bi zabranjivali obrazovne emisije. Ko onda? Vučić? Vlasnik televizije? Urednik programa? Kako se ta zabrana sprovodi? Ko koga zove? Da li vlast zove vlasnika televizije i kaže mu da zabrani emisiju ili vlasnik televizije sam zabranjuje emisiju?

Ako sam zabranjuje emisiju, da li to radi zato što se plaši da takva emisija ne naljuti vlast, ili se sam plaši takvog tipa emisije? Ako se plaši da ne naljuti vlast, zašto uopšte dozvoljava da se snimaju takve emisije? Zašto je dozvolio da me pozovu da snimimo emisiju kada su moji stavovi poznati u javnosti? Ako se sam uplašio emisije, zašto se uplašio?

Šta to ima u emisiji što ga plaši? Njemu kao vlasniku privatne televizije odgovara da program bude izuzetno gledan. Kada je program gledan, lakše se ugovaraju poslovi sa oglašivačima. Tako zarađuje televizija i on kao vlasnik televizije. Njemu je u interesu da ima takvu emisiju. Šta je to u emisiji što ga je preplašilo? To on zna. Ali, mora da je nešto izuzetno značajno i važno, kada je svoje poslovne interese morao da stavi u drugi plan.

Bilo kako bilo, potvrdila se istina da sam najzabranjeniji srpski intelektualac. Decenijama traju te zabrane. Podjednako su me zabranjivali komunisti, socijalisti, nacionalsocijalisti, nacionalisti, demokrate, nacionaldemokrate, neoliberali, tržišni fundamentalisti i izdajnici. Totalitarni režimi se u Srbiji menjaju, ali zabrane su uvek iste. Nije važno koja je ideologija totalitarnog režima, važno je da se zabranjuje moja kritika totalitarizma. Nijedan režim to ne podnosi. Ne podnosi razornu istinu o sebi. Što su veće priče o demokratiji, slobodama i ljudskim pravima, što se više veliča naš svetli put u europske integracije, to je perfidniji i podliji način kako me zabranjuju.

 Kada, recimo, uporedim najgore vreme Miloševićeve tiranije sa sadašnjom tiranijom eurofundamentalista, onda se ono vreme, kada sam imao dvesta nastupa godišnje na lokalnim medijima, može smatrati slobodarskim dobom u odnosu na današnju potpunu cenzuru medija. Sve su stavili pod svoju kontrolu. Milošević je bar dozvoljavao partizansku borbu lokalnim medijima protiv njega. Ovi organski ne podnose kritiku.

Što je veća kontrola medija, to Srbija više propada. Nema nam spasa bez slobode iznošenja kritičkog mišljenja. Sloboda uvek treba da bude za onoga koji drugačije misli. Nažalost, nismo uspeli još da dosegnemo taj civilizacijski standard. Iza mene niko ne stoji Na to sam ponosan. I nikoga nije briga što sam zabranjen. Kada je emisija zabranjena, nije se oglasilo nijedno udruženje novinara da postavi pitanje zašto se zabranjuju emisije u državi koja je ucenjena da ispuni briselske uslove. Nije se oglasilo ni udruženje ekonomista.

Pune tri decenije sam ekonomista, ali nikada nisam pozvan od udruženja ekonomista na sastanak. Nije se oglasilo ni udruženje privrednika. Nisu se oglasila ni nevladine organizacije za zaštitu prava manjina, demokratije , sloboda, tržišta, feministkinja, vode, vazduha, pčela, ugroženih populacija i zaštitnika retkih životinja, ptica i biljnih vrsta. Ne znam više kako se sve te plaćene grupacije zovu. Niko! Ispada nekako da ja ne upadam u nijednu tu kategoriju za zaštitu. Ako nisam ni njima interesantan, to znači da sam ja neka mnogo opasna zver. Beli medved je privilegovana faca. Izjava, zaštićen je kao beli medved, koji je opasna i divlja zver, ne odnosi se na mene.

Beli medvedi su nekako uspeli da se uguraju u zakon o zaštiti njihovih prava, ali ja ne umem. Ne znam gde grešim. Ne mogu da provalim. Moraću da uzmem bele medvede za konsultante. Imao sam prilike devedesetih godina u Torontu, jedno jutro pre početka sastanaka, da gledam na vestima kako specijalni odredi policije za borbu protiv terorizma, potpomognuti redovnim policijskim snagama za borbu protiv organizovanog kriminala, vojno obaveštajnom jedinicom za brza dejstva, tajnom službom državne bezbednosti za specijalne namene, vatrogasnim i veterinarskim snagama, uz nadletanje dva helikoptera, hapse nekog nesretnog Makedonca, mi Balkanci smo stvarno nepopravljivi, koji se usudio, na svoju ruku, bez dozvole gradskih vlasti, da uhvati u postavljenju zamku lokalnog razbojnika rakuna, klasičnog kradljivca sa maskom na očima, koji je danima ulazio u baštu kanadskog Čokalije i odnosio mu luk, šargarepu i salatu, što je domaćina danima izluđivalo, nije on to sadio da mu neko otima privatnu imovinu, pa je odlučio, sećajući se svojih dečačkih nestašluka kraj Vardara, istovremeno, braneći kapitalističke principe privatne svojine, da tog ugursuza i varalicu, probisveta i proždrljivca, nauči pameti.

Lepo mu je postavio zamku. Obično metalno korito je naslonio na manji štap, koji je vezao konopcem, ispod korita je ostavio povrće, sakrio se iza šupe i čekao uljeza. Glupi rakun se upecao . I taman kada je uzeo metlu da ga dobro ispraši po leđima, da ga nauči redu, da mu pokaže ko je ko i šta se ne sme, taman kad je hteo da ga izgrdi na sav glas i da ga onda pusti, da mu se više nikada ne pojavi u bašti, jer će ga drugi put vezati za taj rakunski rep i obesiće ga na plot, da ga sve komšije gledaju, u tom trenutku su se pojavile naoružane do rakunskih proždrljivih zuba oklopne policijske i vojne snage,uz podršku vazduhoplovstva, vatrogasne i veterinarske jedinice, praćene sa nekoliko televizijskih kamera u pokretu, koje su sve uživo izveštavale.

Pojavilo se i nekoliko gradskih udruženja za zaštitu životinja i gradski funkcioner za pitanja zaštite okoline, te jedna univerzitetska profesorka prava, uz prisustvo znatiželjnih komšija i slučajnih prolaznika, svi su se oni odjednom tu stvorili, kao da su pali iz helikoptera u letu, izvršili su uspešan televizijski desant na kuću urođenika, komšije su sve uredno prijavile, ostavljajući broj lične karte i kućni telefon, divljaka sa Balkana koji je uhvatio nedužnog rakuna, zarobio ga, držao ga je u rukama i sigurno bi ga zadavio svojim maljavim ručerdama, oderao, natakao na onaj štap, zato ga je doneo, ispekao i pojeo, profesorki prava se već zamantalo u glavi pri toj pomisli, jer kod tih divljih balkanskih naroda se tako životinje peku i jedu, priča se da tako jedu i peku ljude, zato sada i ratuju, jer hoće jedni druge da pojedu, tako piše u novinama i tako prenosi televizija, pa je ova intervencija instituacija sistema i pravne države bila nužna da bi se sprečio krvavi genocid.

Rakuna su stavili u bolesničku postelju da se oporavi od psihičkog stresa, priključili su ga na aparate, smestili u ambulantna kola i odvezli ga na odeljenje za negu napadnutih životinja, zaštitnici udruženja su ronili suze nad teškom sudbinom ugroženih gradskih životinja, profesorka prava je, vidno uzbuđena, objašnjavala televizijskim gledaocima da je neotuđivo međunarodno pravo rakunskih manjina da mogu da uzimaju za svoju prehranu sve što nađu u gradu, da imaju slobodu kretanja i da niko ne sme da im te osvojene slobode ograničava, da mogu od većine da uzimaju šta im treba, jer su manjina u odnosu na gradskog čoveka, pa se tim grupama moraju štititi njihova manjinska prava, dok je davala izjavu kamera je prikazala kako oružane snage stavljaju teške okove na ruke i noge teroriste, koji je, izbezumljen i iznenađen, mrmljao nešto na njegovom urođeničkom jeziku.

Rakunu niko nije smeo ništa da zabrani. Blago njemu! Sve institucije sistema su ustale da zaštite njegova rakunska prava.

Moje pravo da građanima Srbije saopštim istinu o načinu kako su pljačkani i prevareni, nema ko da štiti. Ispada da imam manja prava nego torontski rakun u krađi. Interesuje me, da sam, kojim slučajem, daleko bilo, ali, eto, uzmimo u razmatranje i takvu mogućnost, homoseksualac i da sam snimio emisiju koja govori o položaju homoseksualaca u našem društvu, da je ta emisija zabranjena, šta bi se desilo? Šta mislite? To bi bila udarna vest u svim medijima u Srbiji.

Briselski pacovi bi počeli da skiče na sav glas, preteći Srbiji NATO bombama sa osiromašenim uranijumom. Borci za ljudska prava i slobode bi napravili proteste na ulici. Svuda bi se vijorile moje slike. Iz Vašingtona i Brisela bi doleteli specijalni gosti da govore o mojim ugroženim slobodama. Postao bih ikona manjinske Srbije. Žrtva totalitarnog režima. Snimili bi dokumentarni film o mojim ugroženim pravima. Objavili bi knjigu. Gostovao bih u svim televizijskim emisijama istovremeno. Spin majstori bi napravili fantastičan posao. Novac bi potekao sa svih strana. Na Yutub bi ulaznost bila milionska. Oborio bi gledanost silikonskih pevaljki. Mimi Oro bi bila bačena u zasenak. Srbija bi bila izložena ruglu i novim pritiscima međunarodne zajednice.

Kosovska izdaja više ne bi bila interesantna. Niko ne bi primetio da Srbija nastavlja da se zadužuje. Sledeće godine će se zaduženost povećati za 5,5 milijardi evra. Cene rastu. Porezi rastu. Državna kasa prazna. Posla nema. Život se srozava u bedno tavorenje. Nezaposlenost se uvećava. Rasulo. Nasilje. Debilizam medija. Idiotizam politike. Izdaja na sve strane. Zabrana svake ozbiljne kritike. Svi su na vlasti. Nema opozicije. Nema alternative. Nema vizije. Nema strategije. Žabokrečina. Ako neko ima rešenje - zabrani! Ako neko zna šta treba da se radi- zabrani! Sve mora da bude pod kontrolom Velikog Brata. Sve dok se ne raspadne sistem.

Kada će se sistem raspasti? Kada ne bude novca za penzije. Kada krčenje gladnih stomaka bude nadjačalo laži političara. Vreme je za preobražaj. Vreme je da se ukinu sve zabrane.

Samo slobodni ljudi mogu spasiti Srbiju. Ustanimo i osvojimo našu slobodu!