Postdemokratija
Gavrilo je Princip
Šta se ljutimo što neki pokušavaju
da Gavrila Principa proglase teroristom, kad smo i sami prihvatili da nam jedan
terorista bude uvaženi partner za državne pregovore. Ako je OVK, od celog
sveta prepoznata kao teroristička organizacija, preko noći i pred očima njenih
žrtava, mogla da bude priznata kao oslobodilačka, zašto Mlada Bosna, naknadno
ne bi mogla biti, obrnuto, proglašena za terorističku. U ovom svetu ne postoji
princip po kojem se to može, odnosno ne može raditi. Jedino pravilo, koje se ne
menja kroz vekove, je da istoriju pišu i revidiraju pobednici, pa je pravo
pitanje za nas, kako je Srbija od slavnog pobednika u dva svetska rata postala
gubitnik. Kad odgovorimo na to, biće nam jasnije i šta se sa nama događa danas
i šta nam valja činiti, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov,
dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador
Srbije u Izraelu
Mile Isakov
Jeste, svet je nepravedan, u njemu vladaju
dvostruki standardi, tako je oduvek bilo, ali jedno je sigurno, mi slavu
pobednika nismo stekli poniznim povijanjem kako vetar duva. Naprotiv, prvi smo
se suprotstavljali najmoćnijima, ali prepoznavajući svetske i naročito evropske
trendove, išli smo im u susret, na svoj način. Čak utičući na njih. Sad kaskamo
za njima, ne možemo da utičemo, ali to ne znači da ćemo bespogovornim
prihvatanjem svega što se od nas traži uhvatiti korak. Moramo se vratiti sebi,
ali u tome je kvaka, jer ako se ovi koji sada vode zemlju vrate sebi, tek smo
onda najebali.
Nema sumnje da su i oni koji su u novijoj
istoriji zagovarali Veliku Srbiju, sa granicama kod Karlobaga, Karlovca i Virovitice,
povratno doprineli negativnom vrednovanju i Gavrila Principa, odnosno srpskog
principa poimanja slobode. Onima koji to žele, tako je lakše da dokazuju kako
su oslobodilačke ideje kod Srba, uvek bile samo paravan za njihovu hegemoniju.
Još kad su, kao državnici, pokazali spremnost da prihvate jednog teroristu za
partnera, izgubili su svaki kredibilitet u borbi za bilo kakve principe, što
svakako ide na ruku zlonamernim revizionistima istorije.
Ne kažem da je to bio uzrok, čak ni povod
za pokušaje revizije istorije u povodu jubileja prvog Svetskog rata, uradili bi
oni to i inače, ali su se ovako lagodnije osećali, jer znaju da oni koji
zvanično predstavljaju Srbiju, pa i sve Srbe svemira, ne mogu tome da se
suprotstave. Što zato što nemaju moralno pravo, što zato što ih niko neće uzeti
ozbiljno. A istorija kao nauka, i kod nas, kao i u svetu, uglavnom je sluškinja
politike.
Inače, na zapadu ništa novo. Sve zavisi od
volje moćnika, koji su u stanju da pomere i vremena na časovniku, i koji o
svemu odlučuju na osnovu dvostrukih standarda, od slučaja do slučaja, prema
svojim potrebama u određenom trenutku.
Tako je i sa Gavrilom Principom, baš kao
što je to slučaj i sa aktuelnim vlastodršcima u Srbiji, samo obrnuto, jer su za
razliku od njega, oni od loših momaka i neprijatelja, postali dobri i najveći
prijatelji, što ne znači da sutra ponovo neće biti najgori od sve dece. Tako
je, setimo se, bilo i sa Miloševićem.
Dok smo mi tvrdili da je on diktator koji
ugrožava slobode i mir, za njih je bio garant mira i stabilnosti u regioni, a
kad im se zamerio, postao je balkanski kasapin i na kraju ratni zločinac. Baš
kao što je raketiranje Sarajeva ratni zločin, a bombardovanje gradova po
Srbiji, Milosrdni anđeo.
I njihovi istoričari drže se istih
principa, samo to lepše upakuju u naučne oblande. Sve ostalo je tehnika, pa i
ova najaktuelnija primena savremnih standarda i kriterijuma na događaje koji su
se odvijali u sasvim drugom vremenu i okolnostima.
Sa tom tehnikom, čak i " danak u
krvi" za turskog vakta, mogao bi se predstaviti kao ondašnja Soroš
fondacija, pa bi očajničke suze roditelja pri odvođenju njihove dece u ropstvo,
mogle biti protumačene kao suze radosnice jer im dete odlazi na najbolje
svetske škole, a njima ostaju jedna gladna usta manje za sirotinjskom trpezom.
Ako je Gavrilo Princip terorista, onda bi
to mogli postati i Miloš Obilić, zbog Murata, ali i Miloš Obrenović, zbog
Karađorđa. Sa druge strane, ako bi ubistvo Ferdinanda bilo opravdano, zato što
je bio oličenje jedne kolonijalne sile, onda bi po istom principu i ubistvo
Abrahama Linkolna i Džona Kenedija, takođe bilo u redu, što je za zapad
neprihvatljivo. Što se njih tiče, sve političke atentate kod njih, uključujući
i ubistvo Roberta Kenedija ili Martina Lutera Kinga, počinili su pojedinci
pomerene pameti. A tamo negde, u ostatku sveta, zavisi, ako je ubijen njihov,
onda je to delo terorista, a ako su to učinili njihovi, onda je to borba protiv
terorizma.
Naravno da nije tako, ne mogu se na isti
način, po šablonu, tumačiti ni tretirati atentati na sve državnike i
političare, u različitim državama i vremenima, pa se tako ni svi atentatori ne
mogu trpati u isti koš. Mogao bi tamo onda da se nađe i Sarkozi zbog ubistva
Gadafija, pa i Barak Obama, zbog likvidacije Bin Ladena, kojoj je lično
prisustvovao posredstvom satelita.
Apsolutno ne odobravam političko ubistvo,
u bilo kojim okolnostima, ali nisam saglasan ni sa naknadnim klasifikacijama
takvog čina, sa novim kriterijumima koji ne odgovaraju realnom vremenu u kojem
su se događali. Sa takvim, friziranim kriterijumima i učesnici neuspelog
atentata na Hitlera, mogli biti proglašeni za teroriste, mada bi, da su uspeli,
u istoriju bili upisani zlatnim slovima kao heroji. A nisu bili ni jedno ni
drugo, nego grupa očajnika, koja je pokušala da napusti brod koji tone, na
kojem su do juče zajedno sa njime orgijali.
Ako je istorija oprostila knezu Milošu
likvidaciju Crnog Đorđa, zbog relativno dobrih rezultata njegove prevrtljive i
sramno udvoričke politke, onda će možda jednog dana, po istom principu, neko
doći do zaključka i da je atentat na Đinđića bio koristan, pa tako valjda i
opravdan, ako se pokaže da su upravo njegovi najveći protivnici, koji su zahvaljujući
tome došli ponovo na vlast, rešili problem Kosova i uveli Srbiju u EU. Naravno,
nikad nećemo znati kakva bi sudbina Srbije bila da je Karađorđe uspeo da ponovo
podigne ustanak zajedno sa Grcima i Bugarima, zbog čega se i vratio u zemlju,
kao ni dali bi je Zoran Đinđić, brže i bezbolnije reformisao i sa manje
odricanja, a više dostojanstva uveo u Evropu.
Kako onda možemo, sa ma koliko bezbedne
istorijske distance, objektivno suditi o tim likvidacijama i njihovim
izvršiocima, kad zapravo nemamo izbora, kao što ga ni Srbija nije imala kada se
to dogodilo. Likvidacijom Karađorđa, Miloš je ostavio Srbiju bez alternative,
na milost i nemilost njegovog poimanja politike. Njegov put je bio jedino
moguć, pa samim tim i uspešan.
Šta god da je uradio, a da nacija preživi,
bilo bi uspešno. Sve drugo je nagađanje, šta bi bilo kad bi bilo. Kao i
ona mudroserisanja o drugom svetskom ratu, kako su martovski protesti i
ustanak, upropastili Srbiju, samo zato što su to predvodili komunisti. Kako bi
nam bilo bolje da smo se ukurvili i ostali u savezu sa Hitlerom, pa ne bi
zemlja bila razorena i ne bi izginulo toliko ljudi. To je već naknadna glupost,
a ne pamet, jer se zasniva na pretpostavci da nas nacisti ne bi rasturali nekim
drugim povodom i razlogom, i da naša deca ne bi masovno ginula na drugim
frontovima, ubijajući druge narode za račun Hitlera.
Da ne govorimo o tome kako bi nas
tek tukli saveznici, koji su nas i ovako razvaljivali prilikom
oslobađanja, i šta bi uopšte sa nama bilo da smo kraj tog rata dočekali na zločinačkoj
strani. Ali, eto, sad ćemo videti šta o tome kaže Ravna gora, odnosno
ambiciozna televitijska serija sa tim naslovom.
Dočekali smo i to, posle navodnog
pomirenja partizana i četnika, rehabilitacije Draže Mihajlovića i još nekih
dosadašnjih izdajnika, doživeli smo da se na filmu i televiziji, zavrti i druga
strana medalje. Neki su unapred i to osudili kao još jedan pokušaj prekrajanja
istorije, a ja sam, mada okoreli partizanovac, baš znatiželjan da vidim i tu
njihovu priču. Baš zato što je na filmu, jer to zahteva i veliku darovitost,
koju su komunisti usavršili do perfekcije, tako da neće biti lako preskočiti letvicu
koju su tako visoko podigli.
U principu,verujem da je umetnost laž koja
govori istinu, sirovih laži smo se naslušali, sad me zanima njihova umetnička,
za koju do sad nisu imali prilike. Moram priznati, da nisam impresioniran, ali
ni razočaran prvom epizodom TV serije Radoša Bajića. Malo je razvučeno, tromo i
dosadno, i patetično, ali, sve su istorijske serije takve dok se ne zakuvaju.
Može biti da sam ja zadovoljan upravo onim
segmentima kojima pristalice ravnogorske teorije i prakse nisu, ili bar ne bi
trebalo da budu, ali zaista mi se dopala atmosfera beznađa u vladi i na
dvoru u predvečerje Hitlerovog napada na Srbiju i kad je počelo bombardovanje,
izjutra šestog aprila. Posebno mi se dopala scena kad izvesni general ubeđuje
mladog kralja da treba da se povuče u sklonište, a on se, onako razdrljen
u spavaćoj haljini, junački & neustrašivo otima, jer hoće da na nebu vidi zlotvore,
valjda da ih zapamti, pa da im posle sve po spisku.
A onda mu bezgranično odani ali razložni
general mudro objasni da mora da se sačuva zbog naroda jer "narod, ako
izgubi slobodu, može i da je povrati, ali ako izgubi kralja, izgubio je
sve"- kraj citata. Sad mi je tek jasno zašto smo mi tako jadni i bedni i
dan danas. Pa izgubili smo kralja, odnosno samo je pobegao iz zemlje kad je zagrmelo,
a posle mu nisu dali da se vrati. Ali kralj je kralj, makar i go. I još su ga opanjkali
da je izdao narod, mada je on to uradio samo zbog svog naroda, kojeg voli
najviše na svetu. Skoro kao Aleksandar Prvi. Pardon, drugi Prvi.