Svet
Darknet, užasna strana interneta
Rat protiv slobode
Sve znanje sveta je na njegovom kompjuterskom monitoru. Pola svetskog uslužnog
sektora je povereno silikonskim neuronima. Hrana, piće, krpice-lutkice,
putovanja, nameštaj, auto ili stan, sve je u katalogu najveće robne kuće na
planeti, koja može da stane u džep, i zove se internet. Preko njega vas gleda
Veliki brat. I cinkari vas kome treba. Ali postoji i pozadina neta, jedan
sistem koji izmiče svakoj kontroli, pa čak i kontroli onih koji su ga smislili,
velikoj braći iz kompanije zla, CIA-e. Mnoge belosvetske revolucije, kao i sve
komunikacije islamskih terorista, koriste sistem zvani Tor da bi tom prečicom ušli
na ničiju zemlju, takozvani darknet (mračni net). Malo ko zna da se iza brzog
interneta krije i jedna neman koja je već godinama skrivena u tami najveće
tajne. Tek pre dva meseca je uhapšen prvi haker darkneta, i klupko je počelo da
se odmotava. Produkt američke tajne službe, darknet, pao je u pogrešne ruke, i
sada je prerastao u pravog Frankeštajna interneta.
Mile Urošević
(dopisnik iz Pariza)
Nekada se najbolji izumi
ljudskog mozga pokažu kao velika katastrofa. Internet potvrđuje ovo pravilo.
Malo-pomalo, takozvani onlajn prostor sve više postaje prava bespravna država,
u kojoj je beskrajno mnogo raznih ispirača mozga, i sve više nevidljivih
lopova. Istina, nekim sajber kompanijama i e-trgovcima net biznis donose uštede
u poslovanju, u isto vreme mnogim potrošačima pruža komforniju kupovinu. Kao
posledica ovakvog napretka, većina pravih klasičnih firmi propada i milioni
ljudi ostaju bez posla. Klik, e-bay, klik, e-mail, „Google", „Youtube",
„Facebook", „Skype" ili „Twit", i eto vas svemoćnih, sveznjućih
i sa svetom povezanih, za nekoliko desetina evra mesečno.
Što je čovek učeniji i prosvećeniji,
lakše se lepi na zamenu stvarnog za kobajagi. Svakim danom sve više svog
realnog i jedinog života posvećujemo tipkama i plastičnim miševima, svetu koji
ne postoji, a postoji. Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš. Ludilo postaje nauka, idiotizam
postaje tehnika. Robot sveznalica ušô ti u kuću, ti ga usvojiš kao svog Velikog
brata, a on te više ne skida s oka, špijunira te, cinkari i džepari. Veb-šopovi,
pornići, reklamce, spamovi i spotovi guraju se na „Guglu" da bi kroz „Windous"
upali u tvoj stan i zavukli svoje nevidljive ručice u tvoj realni džep. Navali
narode, onlajn vašar je non-stop otvoren, imamo sve brojeve, sve boje, za svaki
džep. Onlajn kupoholičari svakim danom su sve brojniji. Srpsko tržište e-bay
trgovine teško je oko tri i po miliona kuponauta (ne astronauta, nego baš kuponauta),
i pravi je kancer ionako bolesne nam ekonomije, što je katastrofa, pogotovo za
mlade besposličare. Upali smo u elektonske šape, iz kojih nema spasa. Brzi net
nas je sve zbrzao i uvuko u igru. Od njega nam se ne da sakriti nigde. Preko „Fejsa"
ili „Jutjuba" sa dva klika smo pomalo „slavni", izlazimo kao
pobednici iz anonime, postajemo neko, (al’ kad bi se zezali). Internet je od naivnih
napravio usamljene idiote, i to osobe pod prismotrom, a ponekad ih i ucenjuje, plaši
ili tretira kao nove robove modernizma. Kada u naš voljeni kompjuter uleti neki
spam ili žešći virus, tada na scenu stupa nevidljiv mačak u čizmama, koji za
tili čas prenese sve vaše važne informacije na hiljade milja udaljenosti. I dok
ste rekli klik, on vas je pokrao, nekome prodao ili samo cinkario na pravom
mestu.
Ludilo
Za neke ljude je svaki novi
izum korak napred u progres, a za druge korak nazad, dekadencija ili početak
kraja sveta. Ovo ludilo je poznato još od industrijske revolucije, kada je,
zapravo, reč ludilo i dobila svoje značenje. Naime, neki Ned Lud je
postao simbol radničkog otpora protiv invazije parnih mašina, koje su radnicima
krale posao. Najviše su stradale mašine za tkanje, ali ni dugi strojevi nisu
bili pošteđeni čekićanja i izbacivanja kroz prozore u Temzu.
Ludilo je ugušeno u krvi i
na desetine Ludovih pristalica je javno obešeno. Na kraju se ispostavilo i da
je samo ime General Ludd bilo, u stvari, anonimni potpis štrajkača koji
su se nasiljem svetili novoj tehnologiji, jer su je se bojali i unapred je
mrzeli iz dna duše. Internet današnjice je usavršena parnjača Nela Ludoga i
mada niko ne lomi servere u realnosti, ipak je dosta pisaca i novinara koji
internet razbijaju virtulno u svojim knjigama ili člancima. Internet i nije
alatka, to je oružje koje se pokazalo efikasno u raznim „arapskim prolećima",
„somotskim revolucijama" i ostalim disidentskim pokretima.
Ova nevidljiva paukova mreža
korišćena je po celom svetu, od Irana do Volstrita i čuvenih „Okupiraj"
manifestacija. Vladari sveta računaju na internet da kroz ekrane, drže na oku
svoje podanike i da vladaju pomoću dezinformacija, represija i laži koje
internet pretvaraju u istinu. Afera „Vikiliks" je uzdrmala ovu
praksu, ali su Velika braća našli lek i za ovakve medijske Obiliće koji se žrtvuju
za istinu, pa su smislili mnoge nove zamke za dobrovoljnu petu kolonu, koja
vezanih očiju upada u crnu rupu punu jezivih megapiksela i krvoločnih gigabajtova.
Evgenij Morozov u svojoj knjizi The Net Delusion („Net razočarenje")
dokazuje, na 436 stranica, da su „Google", „Facebook", „Myspace",
„Wikipedia", razni twitteri, blogovi, i ostale zezalice i poslastice internauta,
u stvari, najjače antidemokratsko oružje, koje ima za cilj da uspostavi novi robovlasnički
sistem ili mondijalizam.
Ovaj Amerikanac poreklom iz
Belorusije podseća da se ruska revolucija organizovala preko tada ganc novog
telegrafa. Danas je internetov sajber svet svuda prisutan. Nema dana a da onaj
ko poseduje mobilni telefon, ne traći vreme u nepotrebnim „sms"
komunikacijama, i u igricama sa krvoločnim ubijanjima troglavih aždaja. U
jednoj drugoj, takođe popularnoj knjizi, psihološkinje Šeri Terkl, pod naslovom
„Usamljeni zajedno" (Alone Together), podrobno objašnjava
ovo učaurivanje i izolovanje ljudi koji imaju na stotine prijatelja. „Youtube"
i slični blogovi rade na narcizam običnih ljudi koji ne trpe anonimnost.
Jedna pesma pod
naslovom „Slavna ili mrtva" bila je hit u Španiji nekoliko meseci. Pevala
ju je devojčica od jedva dvanaest godina. A da i ne nabrajamo broj stvarnih
samoubistava zbog kojekakvih poruka ili snimaka objavljenih na "Fejsu".
Taj masovni narcizam u naglom razvoju je čista komercijala za vlasnike "Google"-a
ili "Facebook"-a. Što je čovek usamljeniji, to je bolji klijent.
Internet mu postaje saveznik i dželat u isto vreme.
Darknet – elektronski Frankenštajn
Nikola Kar u svojoj knjizi „Internet zaluđuje", tvrdi da aktivni internaut
vremenom postaje polupismen, sa skoro zakržljalim mozgom. Onaj ko čita knjige, uči
malo-pomalo, i mozak tako ima vremena da upija znanje. Red po red, stranicu po
stranicu, milujemo svoje moždane ganglije, opamećujemo se. "Wikipedia",
"Google" i ostala netovska (mrežna) pamet upada kô razbojnik u svaku čuturu,
izruči na gomilice istine i laži, propagande i pravog znanja, tako da se niko
ne može snaći u toj papazjaniji. Raspamećuemo se. Kada se zdrava pamet zameni veštačkom
inteligencijom, onda više nema razloga da se o bilo čemu razmišlja. Sve je sažvakao
vaš "Mac" ili PC.
Da je internet kućni Sotona najbolje dokazuje sam otac silikonske
doline Andrew Keen, čovek koji je napisao jednu knjigu pokajnicu, i gde
za svoju web-bebu kaže da je mali Antihrist. Problem je upravo u tome što je
internet posisô sve znanje sveta, a pogotovo ono koje nema veze sa naukom,
istinom i moralom. Amaterizam totalne slobode je uništio osnove učenosti i
dobrog ukusa.
Svakojaki izmet se valja sajber kanalizacijom interneta. Krade se tuđe
znanje, bez nadoknade, a kretenizacija postaje pedagoško pravilo i norma obrazovanosti.
Ali sve gore navedeno je pesma u poređenju sa pozadinom fasade običnog neta za morone.
Već odavno je poznato postojanje superneta ili takozvanog dipneta, sistema za
tajnu prepisku politikaša, biznismena, bankara i drugih muvatora. Svi jači
hakeri takođe koriste dubine tih softvera za sakrivanje svog identiteta i
surfovanje inkognito.
Doduše, sve je to relativno tajno, jer kada se CIA i NSA zainate, oni
mogu da iz dubina dipneta iskopaju ukradena dokumenta i opasne poruke. „Vikiliks"
je tragičan dokaz. Zbog svega toga je izmišljen jedan novi internet, za koji se
kaže da je neuhvatljiv, kao senka: taman, virtuelan i realan u isto vreme.
Prevaranti visoke klase, teroristi i drugi okoreli kriminalci, baš kao i hrabri
ratni reporteri, specijalci, tajni agenti ili vođe vojnuih udara, koriste jedan
drugi net, podzemni i beskablovski darknet.
Zbog svoje maskirane prirode darknet je, kažu, raj za kriminalce svih
rasa i verskih pripadnosti, ali i poslednji prostor totalne slobode za prvoborce
ljudskih prava. Doduše, radi se o digitalnoj slobodi, jer su sve druge već pod
kontrolom Velikog bate. Ovo mračno podneblje paukove mreže je u suštini nematerijalna,
nezavisna država, koja ima svoj novac, ustav i zakone u vidu nekoliko
specijalnih softvera za ulazak u carstvo i za slobodu kretanja. Čuveni program
TOR je jedan od programa koji su smišljeni kao vojna tajna za mirnodobsku
upotrebu, a završili su kao javna tajna za zloupotrebu. Svako ko u svoj normalan
kompjuter ubaci takav program postaje Džems Bond i Bin Laden u
isto vreme, i dobija idealno prevozno sredstvo za krstarenje po tamnim dubina darkneta.
Tor, luk i voda
Darknet ne treba mešati sa dipnetom, koji je, u stvari, klasičan net zaštićen
šifrom tako da je ostane van dometa pretraživača kao što su „Google" ili „Yahoo".
Taj duboki net bar 500 puta je obimniji od klasičnog komercijalnog interneta,
odnosno web-a, a darknet je još ko zna koliko puta obimniji od dubokog, mada je
nemoguće biti precizniji, jer je sama priroda darkneta tako smišljena da se o
njemu skoro ništa ne može znati. Ipak, može da se dobije ideja o kakvom se čudovištu
radi. Darknet nije ništa drugo nego jedna mreža koja koristi iste autoputeve
informacija kao internet, ali koja nije direktno povezana sa njime već se samo
paralelno priključujue, kao neki pametnjaković koji krade struju sa sata
Elektrodistribucije. Svaki učesnik u lancu je potencijalni čvor preko koga teku
struje informacija, a da se kontrolni sat ne vrti.
Darknet je tajni agent interneta koji ima sto identiteta i trista gadžeta
da bi zavarao trag i ostao u anonimi. Neko je primetio da je darknet, u stvari,
isti princip tajnosti koji upotrebljavaju vlade velikih zemalja, kao i kumovi
raznih mafija. Doduše, granica između ove dve sile je skoro nevidljiva, koje bi
u principu trebalo da budu antagonične, tj. u međusobnoj suprotnosti. Razlog
zbog koga je izmišljen ovakav sistem bez kontrole isplivao je na videlo u
aktuelnim revolucijama po arapskom svetu, kao i u drugim podzemnim manifestacjama
uperenim ka rušenju Rusije i totalnoj dominaciji Amerike nad plavom planetom.
Posle skandala prisluškivanja, koji je provalio Snovden, ispada da je darknet
jedina odbrana i skrovište za internaute od znatiželje „Google"-a, „Facebook"-a
i ostalih društveno-ekonomskih softvera.
Od već zastarelog „Vikiliksa" i njegove Indimedie,
preko Varez programa za piratiraje filmova i muzike, pa sve do Botneta
kojim se služe anonimusi da napadaju zvanične sajtove, sve je to antika
u poređenju sa darknetom i njegovim paralelnim svetom. Da bi se stvorio jedan
tajni ili paralelni server, koji mora da ostane nedostupan aktuelnim net pretraživačima,
potreban je neki tajni ruter koji je prečica za Darknet land. Za ovu igru žmurke
sa vlastima potrebna je samo jedna glavica luka. Luk, ili onion, simbolična
je vizija peckanja indiskretnih očiju, a princip je da se koristi nekoliko virtuelnih
sfera crnog neta koje podsećaju na ljuske jedne obične glavice crnog luka. Zbog
toga se ovaj program i zove TOR, skraćenica za The Onion Router.
Program Tor je nešto što možete naći na internetu, jer on nije tajna,
mada se najviše prenosi sa diska na disk, sa fleša na fleš. CIA ga deli
besplatno po zemljama koje hoće da prevrne, a kriminalci i teroristi ga muvaju
ispod stola. Vrlo naivno i skoro nerazumljivo je Tor pao u prljave ruke
kriminalaca.
Kako radi prevara
Kada se korisnik uključi na mrežu, svi podaci krenu kroz nekoliko
slojeva ljuski neta koji filtriraju, šifruju i menjaju identitet pravog autora,
da bi zavarao svoje tragove onome ko ih njuška, pa tako čak i onaj ko šalje ne
zna preko koga je otišla poruka, ni gde je stigla porudžba. Za sekundu, vaša
poruka je obišla svet od čvora do čvora, da bi stigla na adresu koja nema ni
naziv ulice ni kućni broj. Zabranjena roba se tada jednostavno šalje običnom poštom
na adresu, a niko ne može da kontrolše sve pošiljke sveta pogotovo u eri e-bay
ekonomije.
Tor je garancija anonimnosti koja nema slabu tačku. Tako je smišljena
da bi bila sigurna. Podsetimo se da je TOR prvobitno bio predviđen u vojne
svrhe, pre nego što je postao duplo dno interneta i omiljen program svih koji
imaju nešto da sakriju. Velike i male diplomatske tajne, kao i instrukcije ili
finansije za razne ratove i revolucije, sve je to rodom iz ove tamne države u
senci CIA-e koja je neosvojiva tvrđava Jinga i Janga, dobra i zla koji se mimoilaze
a da se skoro nikada ne sretnu. Ipak pre dva meseca u Njujorki se dogodilo čudo.
Nakon dugogodišnje istrage i jedne fatalne greške nekog lepuškastog mladića po
imenu Ross William Ulbricht, agencija FBI je uspela da demaskira
sajt za trgovinu dtogom koju je držao mladi Ulbricht pod pseudonimom strašni
gusar Robert. Samo dve nedelje kasnije sajt po imenu Put Svile
je vaskreso a na mesto Ulbrichta, seo je neki drugi anonimus koji je zadržao
pseudonim strašni gusar Robert. Radnja opet radi punom parom
ispred nosa FBI ajcima i agenciji NSA. I mada zvuči naivno i neverovatno, za
sada je to stvarnost tamnog virtualnog sveta, koja tek nedavno izbila na
videlo. Da bi se razumelo kako je to moguće treba razumeti sistem.
Kada neki levak po prvi put kroz prođe vrata TOR-a uđe u podrum darkneta,
na vratima ga dočeka Hidden Viki, dvojnik poznate enciklopedije Vikipedije,
ali umesto svog znanja sveta ova sveznalica vam servira ceo imenik dobrih
adresa i malih oglasa za velike prevare. U toj svetskoj kanalizaciji robnonovčane
razmene postoje i male pumpne stanice koji izbacuju svoje izmete u realan svet.
Sve što bolesnom umu zatreba: nečiji bubreg, brojevi i šifre tuđih kreditnih
kartica, pasoši sa identitetom po želji, lažne pare i diplome falšare, utoke i hekleri,
sve vrste droge i pedofilska filmografija.
Na tom €-vašaru može da se kupe i druge džidžr-bidžr: lova, ko prava al
lažna, lične karte i pasoši sa imenom i adresom po želji, kao i hiljade brojeva
kreditnih kartica svih boja i još uvek važećih. Užas za one koji misle da je unutrašnji
džep sigurno mesto za dokumente. Na ovom buvljaku za bogate bolesnike ima uvek svežih
bubrega ili novih očiju svih boja i veličina. Pojedinci tvrde da postoji borba
gladijatora na život i smrt koji se prenose preko tajnih tv kanala darkneta,
ali ovakva kladionica nije dokazana, kao ni sve ostalo što je na tajnom darknetu.
Inače ne bi bio tajni.
Bitkoin za naplatu dark usluga
Pitanje koje se nameće samo po sebi je komercijalnog karaktera. Kako se
naplaćuju hakeri i dileri u toj podzemnoj ekonomiji. Odgovor je iznenađujući –
sasvim legalno preko nove i vrlo uvažene valute Bitcoin! BTC. Ova nova €-moneta
je, kao i sve ostalo na netu, jedna zamišljena utvara koja može da se kupi sa
sve šifrom tajnog računa po oprobanom principu švajcarske banke.
Tako za prave pare svako može da kupi nevidljivu lovu koja kruži sa šifrovanog
računa na isto tako anonimni račun a da niko ne može da vidi ko stoji iza tih
brojki.
Broj mogućih šifrovanih računa je 10 sa 48 nula pozadi. To je
puno više nego broj molekula vode u svim okeanima sveta. Praktično beskonačan. BTC
je, znači, za razliku od svih valuta, ujedno i sistem plaćanja. Ova
decentralizovana elektronska valuta se kao slučajno rodila baš u vreme
bankarske špekulcije na startu finansijske krize, a osobeni znak joj je da nema
nikakvu podlogu ni pokriće, kao ni bilo kakvu vezu sa nekom realnom bankom.
Radi na promaju, a kao filozofiju ima teoriju svoga tvorca, ponudu i potražnju
u okviru jedne strogo određene količine novca. Ne postoji štampanje i doštampavanje
BTC-a kako se nekome svidi već se zna u svakom trenutku koliko ih je na tržištu.
Niko ne zna gde su pare koje fizički ne postoje, ali se zna da ih danas nema više
od 12 miliona i da se kote po jednostavnoj matematičkoj funkciji. Softver koji zamišlja
ove pare ubacuje po 50 BTC-a svakih 10 minuta, ali samo tokom prve 4 godine.
Posle pada na pola, ubacuje u riznicu po 25 novih BTC na 10 min i tako redom do
2040. godine kada treba da dostigne svoj maksimum od 21 milion.
Zašto baš toliko, to ni milicija ne zna, a ne bi ni smela da zna. Satoši
Nakamoto je ime koje ostaje povezano sa lansiranjem bitkoina u februaru
2009. godine. Budući da takva ličnost nigde nije registrovana, i budući da niko
nije video lice oca elektronske valute, to se i dalje nagađa ko se krije za
ovog pseudonima. Neki pominju američkog studenta, drugi japanskog mudraca, a
ima ih koji sumnjaju na Dominika Štros-Kana.
Čudno je da Amerikanci ne osuđuju jednu valutu koju ne kontrolišu, i to
u vreme kad sa mnogo muke pokušavaju da regulišu svoju priredu. Nedavno su
ministar pravde i predsednik Federalne banke zauzeli vrlo prijateljski stav
prema bitkoinu. Pred Kongresom je konstatovano da je ova nevidljiva valuta,
iako, nažalost, idealna za šverc droge i ostala pranja love, ipak legalna.
Oni su dodali da postoje domeni privrede u kojima BTC ima veliku perspektivu
u dužem periodu. Nije ni čudo da perspektivu ima valuta koja je pre godinu dana
vredela 12 dolara, a za koju je pre neki dan trebalo izbrojati 800 dolara za jedn
BTC.
Doduše, vrednost ove plivajuće valute već sutradan je pala na 550
dolara, što je dokaz da na svetu ne postoji bolja špekulativna vrednost za onog
ko ume i ko poznaje prave ljude. Način na koji funkcioniše ova prevara vrlo je
nerazumljiv običnim i dobronamernim ljudima. Dosta podseća na dečiju igru u
stilu: zamisli da ti dam toliko, pola baci u vodu, vrati dug i plati robu,
koliko ti je ostalo? BTC nije smišljen samo za darknet, pa se njime danas plaćaju
i mnogi zvanični računi, pogotovo je popularan u trgovini sa Kinom, jer su troškovi
transakcija novca vrlo mali ili čak nepostojeći. Kao što se može pretpostaviti,
bez puno rizika da se pogreši, svi uslovi su tu da nam jednoga dana i ovaj
mehur od sapunice pukne u lice i da nas strefi nova velika finansijska kriza, još
žešće restrikcije a možda i nešto gore.
GLOSA
Velike pljačke odraslih osoba ponekada podsećaju na dečije igre, jer
smo mi samo igračke u njihovim rukama.