Postdemokratija
OK. Vučić je pobedio i
šta sad?
Sad čekamo - kako kaže ona reklama za
Hajneken, dok robot na mesecu ne popije pivo. Čekamo da Vučić ispije svoju turu
vlasti, odnosno, mi da je popijemo. Bez obzira šta ko misli, svako normalan bi
voleo da on uspe, da ostvari bar pola od onog što obećava. Čak i ja, makar
morao pojesti sve novine u kojima sam govorio da su to samo bajke jednog fanatičnog
zanesenjaka, koje će nam se obiti o glavu. Ali, kako nam nema druge, ajde da
vidimo šta biva. U međuvremenu, dok se izbori i formalno ne završe njegovom
pobedom, svedoci smo nečuvene postizborne kampanje, pred izbore. Većina
stranaka se ne udvara biračima, nego budućem pobedniku. Paradoks, do paradoksa.
Boris Tadić je, praveći sebi stranku za jednokratnu upotrebu, napravio novu
partiju Đilasu. Pošto je povukao manje više sve što ne valja iz DS, njegova
Nova demokratska stranka je postala stara, a stara je ko nova. Najsmešniji je
ipak Čeda Jovanović, koji moli birače da glasaju za njegov LDP, kako bi mogao
da se ušlihta Vučiću. Potpuni nonsens, jer ko je za to da SNS vlada, glasaće za
njega, a ko nije glasaće protiv. Zašto bi iko glasao za Vučića preko male
Krsne, pita se Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji
novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu
Piše: Mile Isakov
OK, Vučić je pobedio i
nema tu šta da se filozofira. Jednostavno, ne može se naš narod, opasuljiti,
hoće da veruje u mesije, pa Bog. Ali, to je nekako i razumljivo. Vidi
naš svet da nas samo neko čudo može spasti, pa veli daj da probamo sa ovim zamonašenim
krstašem naših ratova, pošto su se svi ostali izređali. Možda zna gde je
zakopano blago. A i ti OSTALI se nude da mu pomognu da ga nađe. Boris Tadić je
prvi kandidat. Da bi mogao da pretrči, morao je da napravi novu stranku, ali je
povlačeći iz DS manje više sve što ne valja, očistio DS, tako da je Nova DS
zapravo stara, a stara je ko nova.
Mnogo je smešnih likova
na političkoj sceni, ali ubedljivo je najsmešniji Čeda Jovanović, koji kaže da
je vreme za LDP, sa neverovatnom logikom – pošto ne možemo da pređemo census,
dajte nam glasove, da bismo mogli da se udružimo sa Vučićem. Samo još ovaj put
i više se nećemo buniti ni oko čega, nego ćemo lepo podviti rep i bićemo dobri
i poslušni, majke mi. Ne razumem, zašto bi neko glasao za takav LDP? Ako je za
vlast glasaće za one koji će je i osvojiti, a ako je za opoziciju glasaće
za one koji se tome protive. Zašto bi glasao za one koji se unapred deklarišu
kao prirepak vlasti.
Dakle, Vučić je pobedio.
Ne vredi ljutiti se, ni kukati. Uspeo je da ubedi ogromnu većinu u
"budućnost u koju verujemo". Narod hoće da veruje, zapravo nema
izbora, mora da veruje ako hoće da preživi. Pitanje je da li on veruje? Moje je
mišljenje da, za razliku od većine političkih prevaranata, on istinski veruje,
kao i uvek, fanatično, i to je najveći problem. Nema baš jasan program reformi,
ali će ih, kaže, sprovoditi odlučno i svom snagom, kao što je to radio dosad u
obračunu sa korupcijom. On veruje da je to isto, hapšenje lopova i pokretanje
privrede, ganjati preko medija one koji su pljačkali državu i izgraditi sistem
u kojem to neće biti moguće. Ni da se država tako pljačka, ali ni da jedan
čovek tako to rešava po sopstvenoj proceni i volji. Kao što je bezrezervno
verovao u Šešelja i granicu Karlobag-Karlovac-Virovirica, tako sad veruje u Šeike
i EU.
Kao čovek sklon krajnostima,
koji se lako oduševljava, sad je fasciniran svojom ulogom u zemlji, ali i
napolju. I posebno projektima kao što su Er Srbija i Beograd na vodi, zadivljen
mogućnošću da nešto i konkretno uradi. Da ne bude zabune, rešenje za propali JAT
jeste nekakvo poboljšanje, ali to je samo zrno peska u našoj ekonomskoj
pustinji. Jeste Beograd na vodi lepa, pa i korisna ideja, ali to je šlag za na
tortu koju nemamo, koju tek treba napraviti. Kaže Vučić, sa neskrivenim
divljenjem, da će Arapi samo zbog njega dati tri milijarde evra za to. OK, ako
će dati, neka se to gradi, ali najbolji odgovor na pitanje koliko je to u ovom
trenutku nama potrebno i značajno, dobićemo ako se zapitamo: da kojim slučajem
mi imamo toliki novac, da li bismo ga baš u to uložili? Biće to, svakako,
jednog dana ukras Srbije, ali nikako ne može biti pokretač njene privrede, kao
što euforični Vučić tvrdi.
Drugim rečima, Er Srbija
je mali, a Beograd na vodi, opet, preveliki zalogaj za nas u ovakvoj krizi.
Svaki na svoj način može da pomogne, ali ne i da reši naše probleme.
Dakle, u redu je to, samo nemojmo preterivati. Zaposliće se tu, ako do te
gradnje uopšte dođe, nekoliko naših firmi i par hiljada radnika, ali grdno se
vara onaj ko od toga očekuje ekonomski bum. Mada je Vučić baš tome sklon, da
preteruje u svom zanosu, to ne brine većinu birača, pa njegova priča, koja meni
deluje nezrelo i neozbiljno, dobro prolazi. A to se jedino računa, tako
da nam nema druge nego da sačekamo da se vidi ko je u pravu.
Nisam ni ja toliko ostrašćena
budala, pa da ne bih voleo da se ostvari sve što on obećava, ali nisam ni
slepac da ne vidim kroz vrlo providnu propaganda i ne prepoznajem bajke
koje smo već slušali o svim Srbima u jednoj državi, o tome kako nam sankcije i NATO
ne mogu ništa, pa o brzim prugama, autoputevima, o kanalu do Soluna, o hiljadu
evra po glavi stanovnika, o 200 hiljada novih radnih mesta...
Bilo je i među
onima koji su nam sve to obećavali zanesenjaka, koji su zaista verovali
da su takve stvari moguće i spasonosne, ali Vučić ih je sve prevazišao svojim
iskrenim fanatizmom u uverenju da će mu neko pokloniti Alibabino blago,sa kojim
će on izgraditi novi Beograd i novu Srbiju. Nije taj projekat za sprdnju, ali
ta opčinjenost idejom o izgradnji još starijeg i lepšeg Beograda na vodi,
jeste. Sve najveće i najlepše evropske metropole su uzjahale reke i opkoračile
ih sa obe obale, ali one su tako građene vekovima, a ne za tri godine. Još će
mnogo vode proteći Savom i Dunavom, dok se Beograd na njih ne nagnjezdi.
A dotle, ko živ ko mrtav.
Ali nije to najgore. U
poslednje vreme je zaluđen idejom da treba da budemo kao Nemci, a Srbija kao
Austrija. Naravno da to nije moguće, ni dobro. Nemamo mi ni te banke, ni
kompanije koje bi nam eksploatacijom drugih država i naroda, obezbedile takvu
ekonomsku i političku moć. A ni takva kolonizatorska iskustva i navike. Kakvi
smo mi Nemci, takva i Srbija može biti Austrija. Međutim, kad se prisetimo
njegovog upornog ponavljanja mantre kako kolektivno moramo da menjamo svest,
onda to postaje jedna celina, koja možda zvuči blesavo, ali ni malo naivno.
Moglo bi, doduše, sve to da se tumači i kao naivno ugledanje na poslovično
disciplinovane i radne Nemce, na uređenu državu kao što je relativno mala a
ipak moćna Austrija, ali kad se zna odlučujuća uloga Angele Merkel u procesima
naših evrointegracija i razrešavanju Kosovskog čvora, kao i da mu je
glavni savetnik bivši predsednik Austrije Guzenbaur, onda može i kao zavera.
Ne možemo mi biti kao
Austrija i Nemačka, ali možemo da prekopiramo njihovo državno uređenje, a obe
su savezne države, sačinjene od devet, odnosno 16 pokrajina sa statusom država.
A tu su i zahtevi EU da se sve njene članice moraju regionalizovati, koji bi
mogli da posluže kao maska i opravdanje za takvo parcelisanje Srbije. Moguće je
da se zato u našoj javnosti sve češće govori o promeni Ustava Srbije i da su
zato Vučiću, koji će sam imati većinu, ipak potrebni i Tadić i Čeda Jovanović,
i Dinkić, i Čanak, i Rasim, i Ugljanin, i Savez vojvođanskih Mađara, jer za
promenu Ustava je potrebna dvotrećinska većina. A i da sa svima podeli
odgovornost i omrazu, za tu najveću jeres u Srbiji. Da se razumemo, za mene
lično, kao starog autonomaša, nema ničeg spornog u regionalizaciji i
decentralizaciji vlasti, naprotiv, ali kada se to sprema tajno, kad se o tome
ne govori u kampanji a već dele karte ispod stola, onda to čak i kod mene
izaziva podozrenje.
Jedno je kad u stabilnim
demokratskim sistemima, nacionalno monolitne države funkcionišu kao federacije,
a sasvim drugo kad se to nameće spolja politički nestabilnoj i ekonomski devastiranoj
Srbiji. I kada se ta namera krije od njenih građana, koji se zbog loših
iskustava iz novije istorije prepune krvavih podela, toga sa razlogom plaše. U jednonacionalnoj
i bogatoj Nemačkoj iil Austriji, to se zove decentralizacija, a u kilavoj i
višestruko podeljenoj Srbiji, to se naziva država u državi, koja miriše na
separatizam. Zato je Vučić tako ozbiljan i zabrinut, jer ne plaši se on
obračuna sa tajkunima i drugim lopovima, on je uplašen od same pomisli na to
što je naumio, a što je do juče i sam nazivao veleizdajom. Prvi korak u tom
pravcu je već učinio sa Kosovom, ali to je zasad relativno dobro prošlo, jer
već je bilo izgubljeno. Brine ga kako će narod reagovati kad prepozna igru koju
mu on sprema zajedno sa onima koji o slabljenju i rasparčavanju Srbije maštaju
od raspada Jugoslavije, pa i pre toga. Kakva bi se tu teorija zavere mogla iskonstruisati.
Ako već nije.
A u nju se onda sasvim
lepo uklapaju i arapi, sa njihovim poklon milijardama. Jer zaista je čudno, odkud
on sa njima da je tako blizak. Kako je do njih došao i čime ih je to šarmirio,
kad šarma nema. Da nisu i oni dobili uputstvo, recimo od amerikanaca, da
mu pomognu, kako bi on stekao blanko poverenje građana da uradi ono što se od
njega očekuje. To se čini sasvim logičnim, jer ameri bi voleli da ne budu mnogo
vidljivi u toj raboti, kojom Srbija treba da dobije utešnu nagradu za njihovu nakanu
da od Kosova naprave svoju vojnu bazu, a time, istovremeno, smanji potrebu za
ekonomskim povezivanjem sa Rusijom.