Amerika
Razlika
između onih koji imaju previše i onih koji nemaju ni za preživljavanje, svakim
danom je sve veća
Američki imućni siromasi
Na
postolju Kipa slobode, simbola Njujorka i Amerike, uklesan je sonet Eme
Lazarus, američke Jevrejke, a iz njega
najpoznatiji su sledeći redovi: „Dajte mi vaše umorne, vaše siromašne, vaše zgurene mase žudne za slobodom".
Mnogi sebi
postavljaju pitanje da li su Americi još potrebni ti siromašni, budući da su oni, siromašni, sudeći po nekim ispitivanjima, postali domaći proizvod. Podatak koji se najviše „vrti" je da u
Sjedinjenim Državama ima 50 miliona ljudi koje žive ispod granice siromaštva, a neki insistiraju da je taj broj mnogo veći, dok drugi tvrde da su sami metodi merenja siromaštva zastareli i pogrešni. Jedno je sigurno - bogatiji postaju sve bogatiji,
ali, da li ako ima više bogatih automatski raste broj siromašnih? Da li je to
uopšte povezano jedno s drugim?
Milan
Balinda
U svom prvo
obraćanju naciji, pre 50 godina, tadašnji predsednik Lindon Džonson objavio je „beskompromisni rat protiv siromaštva u Americi". A 24 godine
kasnije, 1988, u svom Obraćanju naciji, predsednik Ronald
Regan izjavio je da je „Federalna vlada objavila rat siromaštvu i da je siromaštvo pobedilo". Ovome bi mogle da se prikače dve ispravke: taj rat nikada nije bio
„beskompromisan" i nije baš tačno da je „siromaštvo
pobedilo". A prošlog januara Bela kuća objavila je izveštaj o rezultatima
decenijske borbe protiv siromaštva, podvučeni su napreci i najavljeno šta bi još trebalo uraditi.
Osnovna tvrdnja tog izveštaja je da je od 1967. godine siromaštvo smanjeno
nešto više od trećine.
Jedna
analiza Kolumbija univerziteta tvrdi da bi, da nije bilo vladinih intervencija,
broj siromašnog stanovništva u 2012. godini iznosio 32 odsto, a ne osam, u 2010,
kako tvrdi izveštaj Bele kuće.
Ipak, sve na
kraju zavisi od toga kako se meri siromaštvo, ali mnoge su tvrdnje da postoji
nešto nazvano „novo američko siromaštvo", siromaštvo empatije, siromaštvo predanosti
i siromaštvo kreativnosti. Drugim rečima - rat protiv
siromaštva posustaje. Malo koga interesuje blagostanje drugih, malo ko je
posvećen borbi protiv nemaštine, i ne postoje dobre ideje šta bi trebalo uraditi u
tom ratu.
Neki podaci
ukazuju da je danas većina siromašnih Amerikanaca u svojim najboljim radnim godinama. Među siromašnima 57 odsto imaju od 18
do 64 godina starosti. Takođe se tvrdi da je manje
siromašnih među onima starijim od 65 godina.
Nakon nekoliko decenija, pada broja siromašne dece, do 18 godina
starosti, ta cifra je sada u blagom usponu. A siromaštvo među stanovništvom crne rase je u opadanju i sada su u tom pogledu u
procentima približno pogođeni kao belci. Podaci takođe
pokazuju da osim kod belaca, broj siromašnih je uvećan i među Latinoamerikancima, a
samohrane majke čine najveći procenat među siromašnim porodicama. I mada još
najveći broj siromašnih žive u južnom dele zemlje, severni deo im se približava u toj
neslavnoj „trci".
Takođe se primećuje da siromaštvo više nije „privilegija" geta u centrima gradova, već da se proširilo i na predgrađa gde već po tradiciji živi srednja i radnička klasa. Nisu svi
siromašni siromašni celog svog života. Podaci pokazuju da četiri od pet odraslih Amerikanaca u nekom trenutku imaju
problema sa zaposlenjem, nalaze se blizu siromaštva
i zavise od socijalne pomoći, a to je znak
nestabilne ekonomske sigurnosti u zemlji koja dovodi do gubljenja vere u „američki san"
Globalizacija
američke ekonomija dovela je do pada
broja zaposlenih u manufakturi, što se odražava na povećan broj osiromašenih ranije dobro stojeće
radničke klase. Neki podaci ukazuju na činjenice da mnogi radnici bele rase prolaze kroz
ekonomske teškoće u
najmanje jednom vremenskom periodu, pre nego što
napune 60 godina života. S druge strane, jaz između onih vrlo bogatih i poprilično siromašnih svakim danom je sve
dublji.
Broj brakova
se smanjuje među svim rasama, a broj belkinja
samohranih majki postao je nivo koje su imale samohrane majke crne rase. Više od 19 miliona belaca spali su ispod linije siromaštva, koja iznosi 23.000 dolara godišnje za porodicu od četiri člana. Belci koji uglavnom žive na periferijama velikih
gradova ili u manjim mestima, sada već čine 60 odsto među siromašnima. Ukoliko se sadašnji trend razlike u primanjima bogatih i radničke klase nastavi, do 2030. godine 85 odsto svih odraslih
sposobnih da rade doživeće neku vrstu ekonomske nesigurnosti i lične nemaštine.
Krajem prošle
godine predsednik Obama je obećao pomoć fabrikama da bi mogli da vrate proizvodnju u Sjedinjene
Države, što se, ima indikacija,
polako i događa, ali je rano predviđati bilo koju revolucionarnu promenu.
Čini se da se pojavljuje novi fenomen: „imućni siromasi" zamenjuju srednju klasu.
Oko 70 miliona Amerikanaca žive u familijama koje
imaju solidne plate, koja su vlasnici kuća, ili stanova,
automobila, poseduju penzijski plan, a neki čak i čamce i vikendice, ali koje potroše bukvalno do poslednjeg dolara od svojih primanja na
regularne mesečne troškove. Te familije žive od prvog do prvog,
naročitu ukoliko imaju decu koja idu
na fakultet.
Čak i među onima koji imaju
primanja nešto iznad proseka, ekonomska
nesigurnost nastaje nakon svakog potrošenog dolara zarađenog tokom tekućeg meseca. Njihov je
novac uglavnom uložen u kuću u kojoj stanuju, u automobile i slične stvari koje ne mogu da se brzo pretvore u gotovinu.
Drugim rečima - nemaju znatnu ušteđevinu na bančinim računima, ili likvidna
ulaganja u berzanske akcije.
Čak i familije koje imaju visoka primanja mogu da
prolaze kroz ekonomske teškoće zato što nemaju dovoljno novca
u gotovini ili u vrednosnim papirima koje brzo mogu da se pretvore u keš.
Primera radi, od 2011. do 2013. godine, više od 65.000 kuća vrednosti preko pola miliona dolara svaka bilo je
oduzeto od strane finansijskih organizacija jer njihovi vlasnici nisu bili u
mogućnosti da redovno plaćaju svoju hipoteku.
Svakim danom
sve veći broj Amerikanaca živi u iznajmljenim kućama i stanovima i mada na
tržištu postoji sasvim
dovoljno slobodnog stambenog prostora, kirije se neobično visoke. Za većinu Amerikanaca postoje
samo dve vrste kirija: skupe, i one koje ne mogu da priušte
Tipično, familija koja živi u iznajmljenom
prostoru, mora da plati više od 30 odsto svojih mesečnih primanja za kiriju. Oni sa manjim dohocima i do 50
ili više odsto. U samo četiri godine, od 2007. do
kraja 2011, broj familija koje su plaćale pola, ili više od svog prihoda na kiriju, porastao je za 43 odsto. Sve
skupa 8,5 miliona ljudi pola plate svakog meseca potroše na iznajmljeni stan.
Federalna vlada, zbog „stezanja budžeta", nije bila u stanju da ulaže u
programe pomoći onima koji plaćaju kirije.
Drugi problem
koji je očigledan u Americi je postojanje
oko jedan odsto ljudi koji su ekstremno bogati. Većina njih su to bogatstvo stekli sami, ali svakim danom sve
više među njima se uvrštavaju i naslednici porodičnih
bogatstava. Da li se Amerika vraća u „nasledni kapitalizam", u kome rođenje više vredi od sopstvenog rada i talenta? Rizik odlaska u
oligarhijski sistem već je mnogima uočljiv. Dominacija bogatstva je ono što u suštini i jeste „nasledni
kapitalizam". Godine 1979. jedan odsto
stanovništva raspolagao je sa 17 odsto
prihoda od biznisa. Već 2007. ista grupa ljudi
posedovala je 43 odsto biznis prihoda i 75 odsto od kapitalne dobiti.
Veliki novac
takođe ima veliki uticaj na političare koji vode zemlju i oni insistiraju da svoj kapital
uvećaju makar i na šetu ostatka društva.
Opšti je utisak, bez obzira koliko različitih i ponekad kontradiktornih podataka se objavljuju o
stanju siromaštva, da tokom nekoliko poslednjih godina pripadnik srednje (radničke) klase gubi ekonomsko tlo pod nogama. Zašto se onda
Amerikanci, za razliku od Evropejaca, ne pobune protiv sistema?
Problem leži u činjenici da postoje dve
nejednakosti: nejednakost prihoda i materijalna nejednakost. Prihodi mogu da
budu veoma različiti, ali svaka američka kuća ima, na primer,
mikro-rernu.
Oni bogatiji
imaju bolju rernu, oni s manje prihoda koriste ne toliko dobru, ali u tom
pogledu niko ne oskudeva. Isto je i sa ostalim kućnim
potrepštinama i, recimo, automobilima.
Apstraktna ideja o rastućoj nejednakosti bogatstva
može samo da probudi osećaj izvesne nepravde, ali ne utiče na svakodnevni život. Svi mogu da koriste javne
parkove, državne škole, biblioteke, i da očekuju
bezbedne ulice. Ekonomska nepravda nije nešto što kod Amerikanaca izaziva bes i
pobunu, osim kod onih koji su gladni, hladno im je, ili nemaju krova nad
glavom, a njih nema dovoljno da bi izazvali „narodnu bunu", kao što o
njima se ipak povede neka briga, bilo iz državnog ili privatnog sektora.
A 1.
Siromašni
više puše
Pušenje, koje uzrokuje najveći
broj smrtnosti koja je mogla biti sprečena, rastuća je navika među siromašnima i radničkoj klasi u Sjedinjenim
Državama. Na nacionalnom nivou drastično se smanjio broj pušača, ali je porastao u nekim geografskim zonama, pre svega
na jugu, u kojima žive najveći broj osoba sa nižim prihodima.
Obrazovanje
takođe ima uticaj na naviku pušenja. Amerikanci koji imaju završenu samo srednju školu, ili još niže obrazovanje, čine 55 odsto među 42 miliona pušača u zemlji. Sve skupa, od
1977. godine broj pušača se smanjio za 27 odsto, ali među siromašnijima samo 15 odsto. Među najsiromašnijima, koji žive na dubokom jugu zemlje,
skoro da se i nije smanjio broj onih koji puše.
U tim geografskim
zonama paklica cigareta košta oko pet dolara, ali je takođe veoma nezgodno biti siromah i živeti u Njujorku gde ta
ista paklica košta 10 dolara. Iz tog razloga najveći broj onih koji pućkaju elektronske cigarete
su stanovnici velikih i skupih gradova.