Postdemokratija

Penzije se ne smeju dirati

Od smanjenja penzija mora se odustati zato što je to protivzakonito, nemoralno, ali i ekonomski štetno. Ne može se normalna država graditi kršenjem Ustava, domaćih i evropskih zakona. Sa druge strane, ne mogu se državne finansije spašavati osiromašenjem već siromašnih najurednijih platiša, ne dirajući u neopravdano stečenu imovinu najbogatijih i partijske kadrove u državnoj službi. Ako vlast smanji penzije, napraviće samo veću štetu, jer time neće rešiti problem budžeta, a egzistencijalno će ugroziti nekoliko miliona stanovnika, smanjiti potrošnju, a time i proizvodnju. Na kraju, kad izgubi na sudu, država će morati da to vrati sa kamatama, zaključuje Mile Isakov, Tabloidov kolumnista, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu.

Piše: Mile Isakov

Sa platama u administraciji i javnim preduzećima neka rade šta hoće, ako im se može, a može im se i zato što će ti lezilebovići da ćute samo da ne izgube to uhleblje i mogućnost za mito i korupciju. Mada, mnogo više bi uštedeli kada bi ih sve otpustili, bar nekih sto hiljada zaposlenih po partijskoj liniji, što se može lako i jednostavno uraditi bez ikakvih posledica. Ti paraziti i ako ostanu bez posla, sasvim sigurno neće postati socijalni slučajevi, jer svi su se već debelo nafatirali i obezbedili na račun države i građana. Dakle, to bi bilo mnogo pravednije i isplativije, čak tri puta više bi se uštedelo nego od smanjenja plata i penzija.

Penzioneri su, međutim, sasvim drugi slučaj. Penzije nisu budžetska stavka, a penzioneri nisu paraziti koje neko izdržava, nego obrnuto oni koji su stvorili sve što ova zemlja još ima. Oni su ti koji i sad, sa skromnim penzijama, najurednije plaćaju obaveze prema državi i pritom još pomažu svoju decu i unuke, održavajući na taj način kakvu takvu potrošnju. Penzioneri treba da mirno uživaju ono što su zaradili, bez obzira na trenutno stanje ekonomije, jer njihova ušteđevina treba da je zaštićena u penzionom fondu, upravo zato da njihove penzije ne bi zavisile od stanja u državnom budžetu. To što u tom fondu nema novca, krivica je države koja ga je potrošila, pa prema tome ima i obavezu da to vrati, a ne da zbog toga ponovo uzima od penzionera.

Koliko je inicijativa da se smanje penzije besmislena, najbolje ilustruje upravo izjava premijera Vučića, koji je povodom najavljene štednje na platama i penzijama, ovih dana apelovao na građane da se strpe samo dve godine, jer će tada navodno videti kako stvari idu na bolje. Kako da sačekaju dve godine oni koji ih nemaju?

Kako da se strpe dve godine oni kojima su to možda poslednje? Ako poziv na solidarnost sa državom i strpljenje, ima nekog smisla za one koji će posle dve godine početi da primaju normalne plate, a posle toga sve veće, to baš ništa ne znači onima koji ne znaju hoće li to uopšte doživeti i u kakvom stanju. Čak zvuči cinično prema onima koji su zagazili u osmu deceniju života i time već prekoračili prosečni životni vek u Srbiji, a takvih je najviše među penzionerima. Da ne pričamo o tome, kako je rok trajanja neizvestan i nešto mlađima, ako ne budu imali para za kvalitetan život i lečenje. Njima obećavati bolja vremena za dve godine, pravi je bezobrazluk. To mu dođe isto kao kada biste bolesnicima smanjili terapiju lekova uz obećanje da će za dve godine dobiti duplu dozu. Pa ko živ, ko mrtav.

Već sam pisao o tome kako su penzije zapravo jedna vrsta obavezne štednje, za koju država mora biti garant. Rukovodeći se logikom zdravog razuma, izneo sam tad i primer, kako je država vraćala staru deviznu štednju i onima koji su tako želeli da se naglo i na sumnjiv način obogate, jer bila je garant tim privatnih zelenaških banaka, pitajući se kako onda ne bi bila garant državnom penzionom fondu. Ljudi su bili zakonom obavezani da gotovo polovinu plate uplaćuju u penzioni fond, da bi kad dođe vreme mogli da primaju zakonom propisanu penziju.

Dakle, štedeli su, kod države, za stare dane. I kako sad nema za penzije? Znači neko je te pare potrošio. To nije mogao biti niko drugi do država, pa je logično da država to i vrati. Činjenica da je to uradio neki drugi režim, mada partijski i kadrovski baš i nema neke velike razlike, ništa ne menja na stvari. Država ima neki svoj kontinuitet i ne može izbeći obaveze koje su neke ranije vlasti preuzele u njeno ime. Zar se nisu ovi novi, kad su ono krenuli da se u Briselu druže sa Tačijem, pravdali upravo time da su te pregovore započeli oni pre njih, te da oni kao ozbiljni državnici ne mogu da ponište međunarodne sporazume koje je Srbija potpisala. Kako onda ne bi bila obavezna da vrati novac u svoje penzione fondove, opljačkane za vreme poslednjih ratova i sankcija. Kad bi to uradila, ne bi imala ovoliki problem sa budžetom, jer ne bi iz njega toliko izdvajala za penzije. A, penzioneri, koji su te pare deponovali u državni trezor, ne bi zavisili od toga da li u budžetu ima ili nema dovoljno para. Vrlo logično i pravedno. Meni je to bilo dovoljno da napišem da se penzije ne smeju dirati.

Ali, kako pravičnost i pravda, nisu uvek sinonimi, morao sam da pročešljam i zakonska rešenja, koja bi se na to mogla odnositi. Za divno čudo, utvrdio sam da je i u zakonima, našim i evropskim, kao i u našem Ustavu, sve to regulisano baš tako kako logika nalaže, pravično. Prema tome, sa penzijama nema igranja, pa vlastima mogu da poručim da se okanu te nezakonite rabote, nego nek što pre pronađu načina da popune rupu u penzionom fondu i više u to ne diraju. Kao dokaz nudim primer susedne Rumunije u kojoj građani masovno tuže državu zbog smanjenja njihovih plata i penzija iz 2010, i uredno dobijaju sve sporove. Nekoliko stotina hiljada tužbi je u pitanju i država gubi sve odreda. I plaća, sa kamatama i kaznama. Reč je o stotinama miliona eura, gubitaka, umesto uštede. U međuvremenu opala je potrošnja, a sledstveno tome i proizvodnja zbog smanjene potražnje. Šteta višestruka. Zato je pala jedna, pa druga vlada, da bi najnovija na kraju vratila plate i penzije na pređašnji nivo, podstičući potrošnju. Stvari su krenule na bolje, ali najveći problem joj je što sad mora da vraća ono što je kroz smanjenja oteto od građana, sa dodatnim troškovima za plaćanje odštete i zateznih kamata. Naravno, da su Rumunski zakoni usklađeni sa evropskim, što znači da nema razlike, jer to je i naša obaveza.

Evo kako pravno stoje stvari kod nas. Najpre, Zakon o penzionom i invalidskom osiguranju, uopšte ne predviđa mogućnost da se menja jednom utvrđeni iznos penzije za svakog penzionera, izračunat na osnovu odredbi tog zakona (član 6). To je, kaže taj zakon, moguće samo u pojedinačnim slučajevima, ako se pojave neke nove činjenice, koje bi promenile rezultat te računice. Nikako drugačije i nikako kolektivno, ne može se menjati zakonom utvrđen novčani iznos penzija. I nikako retroaktivno.

Ustav Srbije, takođe, garantuje nedodirljivost penzija, tretirajući ih kao stečeno pravo. U članu 58. Ustava "Jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona".

Istina u istom članu se kaže da "pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona" ali "uz nadoknadu koja ne može biti niža od tržišne".

Dakle, morao bi biti donet novi zakon kojim bi smanjenje penzija bilo proglašeno za javni interes, ali to treba i dokazati. To je već ozbiljan problem i nemoguća misija ovu vlast, koja zato to planira da uradi bez zakona, samo na osnovu odluke vlade, jer je sam Vučić izjavio da Skupština neće o tome odlučivati. Znači nemaju nameru da donosu zakon o tome, jer znaju da je to nemoguće. A i kad bi hteli da ga na silu donesu, na putu im stoji član 197 Ustava, koji kaže da: "Zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo", što u prevodu znači da se ne mogu smanjivati penzije koje su već utvrđene zakonom, samo eventualno nove, koje tek treba da se utvrde. I konačno Evropski sud za ljudska prava već ima neke presude u takvim slučajevima, u kojima se eksplicitno kaže: "...Sud smatra da postojeća stečena prava na penziju predstavljaju imovinu u smislu člana 1. Protokola broj jedan uz Konvenciju o ljudskim pravima". U tom smislu Evropski sud zaključuje da "obustava isplate penzija predstavlja mešanje u mirno uživanje njihove imovine", što je jedno od temeljnih ljudskih prava zagarantovanih Konvencijom.

Zašto se to onda ipak radi, kad se zna da je protivzakonito i nema nekih efekata, jer dobilo bi se samo nekih 200 miliona, od dve i po milijarde, koliko bi trebalo uštedeti? A uz to, umesto da pomaže, samo nanosi štetu smanjenjem potrošnje. Zato što to traže svetski mentori oličeni u MMF-u i Svetskoj banci. Ali, zašto oni na tome insistiraju, kad i oni znaju da je to beznačajna sića? To je ključno pitanje na koje nije lako dati jednostavan odgovor. Moje je mišljenje da je to prevashodno politička stvar i deo globalne strategije iza koje se krije želja moćnih da nas ponize i daju nam do znanja gde nam je mesto u novom svetskom poretku. Zato su prvi na udaru profesori, sudije, policajci, lekari i penzioneri. Poruka je sledeća: Šta će vam obrazovanje kad imate nas, koji ćemo vas naučiti svemu što treba da znate? Šta će vam pravosuđe kad prepisujete naše zakone i vaše bezbednosne službe, kad smo tu mi da vas čuvamo? Šta će vam lekari da vam produže vek, pa da se zlopatite sa bednim penzijama? Lekari koje ste vi iškolovali mnogo su potrebniji onima koji imaju od čega da uživaju u starosti.