Amerika

Osuđenici na smrt u rukama nespretnih dželata: ubijaju traljavo, polako...

Živi klani, nedoklani...

Šezdeset odsto Amerikanaca podržava smrtnu kaznu. To je mnogo manji broj od onog iz 1972. godine kada ih je bilo 95 odsto. Sjedinjene Države su jedina zemlja Zapada u kojoj je još na snazi egzekucija osuđenih. Mada je broj pogubljenih znatno smanjen, Amerika je na petom mestu na svetu po broju izvršenih smrtnih kazni. Ispred nje su Kina, gde je broj pogubljenih na hiljade godišnje, ali su precizni podaci državna tajna, potom slede Iran, Irak i Saudijska Arabija. Današnja manja podrška maksimalnoj kazni možda je povezana i sa moratorijumima na pogubljenja u nekoliko država Amerike zbog činjenice da je izvestan broj osuđenika, ali i već pogubljenih, kasnije proglašeno nevinim za zločine za koje su osuđeni, kao i zbog „traljavog ubijanja" nekoliko kriminalnih nesrećnika. Naime, decenijama u Americi tragaju za „humanim pogubljenjima" ali to im ne uspeva svaki put. Ili se neko zapali na električnoj stolici, ili mu se otkine glava na konopcu, ili ga hemikalije truju par sati...O tome piše Milan Balinda, Tabloidov urednik spoljne politike i dugogodišnji novinar američkog "Majami Heralda".

Milan Balinda

Danas je u Sjedinjenim Državama „pogubna injekcija" najpopularniji metod ubijanja osuđenih na smrt, ali pored pogubljenja otrovnim serumima postoje još četiri metode. Vešanje je tradicionalni način i ono je na snazi u državama Delaver, Nju Hemširu i Vašingtonu. Problem je pronaći tačnu „visinu pada" svakog osuđenika. Ukoliko je isuviše kratka, osuđeni će duže da se guši i koprca, ukoliko je isuviše dugačka, može glava da mu se otkači. U državama Ajdaho i Juta streljački stroj je još u upotrebi. U Juti je streljanje zabranjeno 2004. godine, ali taj zakon nije retroaktivan i ako osuđeni, koji je počinio zločin pre te godine, izabere streljanje, onda ga i streljaju. Oklahoma takođe primenjuje streljački stroj ali samo kada se, iz bilo kog razloga, drugi način proglasi neustavnim. Osuđenih je privezan za stolicu i oči su mu zatvorene povezom. Pet dželata se nalaze u streljačkom stroju, ali u pušci jednog od njih stavljen je ćorak. Puca se u predelu srca.

Pogubljenja električnom strujom primenjuje se u 11 država. Osuđeni je privezan za stolicu i elektrode su mu prikačene za noge i glavu. Kad se uključi prekidač voltaža se diže i spušta, da se telo ne bi zapalilo, ali dosta često se pojavi dim iznad glave, a takođe ponekad može da se oseti gadni miris zapaljenog mesa. Nije poznato koliko dugo je osuđenik u svesnom stanju. Gasna komora je svojevremeno uvedena u upotrebu da bi se izbegli problemi sa električnom stolicom, ali se i gas pokazao nehumanim. U Kaliforniji je sud 1996. godine presudio da gasna komora predstavlja „surovu i neuobičajenu kaznu." Odnosno, protivrečna američkom Ustavu. U tridesetak država Amerike „pogubna injekcija" je zakonski odobrena. Ipak, nije sa sigurnošću poznato da li je ubrizgavanje otrovnih hemikalija bezbolno, a mnogi eksperti misle da nije. Čak i minimalna greška upotrebljene doze hemikalija može da ostavi osuđenika dok umire u svesnom, samo paralizovanom stanju.

Za mnoge Amerikance smrtna kazna je deo istorije, deo nacionalno identiteta. Ipak, kako se neke stvari menjaju u životu, današnja istraživanja javnog mnenja pokazuju da vešanje nije više toliko popularno i da Amerikanci smatraju da je injekcija najbolji način da se osuđenom skrati život, ali su ta ispitivanja sprovedena pre prošlog aprila, meseca kada se u Oklahomi dogodilo jedno veoma neprijatno pogubljenje. Naime, dvojica osuđenih su trebali da umro te večeri, ali su se sa pogubljenjem prvog stvari iskomplikovale. Izvesnom Klejtonu Loketu prikačen je po jedan špric u svaku ruku i do njih je preko cevčica trebalo da se ubrizgaju tri hemikalije. Svaki od trojice dželata trebalo je ubrizga po jednu hemikaliju, ali je nešto krenulo naopako. Telo osuđenika se grčilo, vilica mu se stezala, nešto je izgovarao...

Odlučeno je da se namaknu zavese i tako odvoji scena od pogleda svedoka pogubljenja. Potom je lekar odredio da se ono zaustavi, ali je osuđeni umro od masovnog srčanog udara nekih 40 minuta kasnije.

U čemu je bio problem? U hemikalijama i državnom eksperimentisanju. Naime, originalne hemikalije za pogubljenje nisu više dostupne jer su evropske kompanije, koje su te droge proizvodile, odbile da ih isporuče Sjedinjenim Državama baš iz razloga njihove upotrebe. Nije bilo dobro za biznis. U Americi te hemikalije se ne proizvode i niko i nije ni hteo da ih pravi. Ponekad su lokalni proizvođači zadovoljavali potrebe zatvorskih vlasti. Možda čak i lokalna farmacija koja meša droge po narudžbini. Novi zakoni zabranjuju da se imenuju proizvođači hemikalija za pogubljenje.

Zbog nedostatka hemijskih droga nekoliko država je odložilo pogubljenja, ili promenilo način smaknuća. Drugom osuđeniku, izvesnom Čarlsu Verneru, pogubljenje je te večeri bilo odloženo. Ranije je američki Vrhovni sud je odbio da zaustavi pogubljenja zbog „sumnjivih" hemikalija, ali su troje sudija pokazali interesovanje o tom pitanju.

Ni živ ni mrtav, kao riba na suvom

Oklahoma je jedna od država u kojoj još postoji smrtna kazna, ali skoro polovina njih nije ni jednog osuđenika ubila već godinama. U redu smrti Sjedinjenih Država čekaju više od 3.000 osuđenih i dnevno čuju se sve više zahteva da se svakom od njih preispita presuda i to pre svega koristeći DNK testove. Prošlog marta izvesni Glen Ford, koji je proveo više od 30 godina u redu za pogubljenje u zatvoru u državi Luizijani, postao je 144. robijaš koji je od 1973. godine pušten na slobodu nakon što su pronađeni dokazi da je pogrešno osuđen. Ford, Afro-Amerikanac, osuđen je na smrt nakon što ga je porota, u kojoj su sedeli isključivo belci, proglasila krivim bazirajući svoju odluku na svedočenju koje je isfabrikovala policija, kao i svedočenju eksperta koji nije nikada stvarno ispitao telo žrtve. U svakom slučaju, te države koje još uvek primenjuju smrtnu kaznu polako postaju svesne da se nalaze na pogrešnoj strani istorije i shvataju da se svakim danom sve više samo-izoluju.

Još jedan slučaj traljavog pogubljenja početkom oktobra meseca doprineo je raspoloženju protiv smrtne kazne. U zatvoru u Arizoni izvesnom Džozefu Rudolfu Vudu dželati su počeli da ubrizgavaju prvi od tri smrtonosna seruma u 1:57 popodne i trebalo je skoro dva sata da bi on izdahnuo, u 3:49. Jedan reporter koji je prisustvovao izvršenju smrtne kazne napisao je da je Džozef delovao „kao riba na obali boreći se za vazduh". On je pogubljen eksperimentalnom kombinacijom hemikalija za koju su njegovi advokati prethodno tvrdili da može da izazove „samrtne muke". Njegovo pogubljenje bilo je četvrto tehnički problematično ove godine. U 37 godina istoriji pogubljenja injekcijom, ova 2014. je najgora do sada.

Egzekucija osuđenog Vuda trajala je toliko dugo da su njegovi advokati uspeli da u međuvremenu podnesu apel sudu. Zatvorske vlasti su kasnije tvrdile da se ništa pogrešno nije dogodilo tokom tog izvršenja smrtne kazne, ali smrtonosna injekcija bi trebala da za 10 do 15 minuta završi svoj posao. Ipak, Vrhovni sud je 2008. godine doneo odluku da pogubljenje smrtonosnom injekcijom ne krši osmi amandman američkog Ustava o surovoj i neuobičajenoj kazni. Zašto je uopšte važno da se poštuje taj amandman? Kad on ne bi postojao, ne bi postojale ni prepreke da se smrtne kazne izvršavaju na načine koje bi mogle da smisle raznorazni patološki, ili nedoučeni, umovi unutar zatvorskih sistema. Problemi sa hemikalijama prisilile su države Tenesi, Džordžiju, Luizijanu i Arkanzas da suspenduju sva pogubljenja dok se ti problemi ne reše.

Istorija pogubljenja nam pokazuje da su dželati odrubljivali glave, testerisali ljude na pola, spaljivali ih, davili ih, gnječili teškim kamenjem, žive zakopavali, čerečili, sipali vreli metal u grlo, upucavali, probijali mačevima i sve što bolesni ljudski um može da smisli. A može dosta toga. Istorija pogubljenja u Sjedinjenim Državama pokazuje da su stalno činjeni napori da se maksimalna kazna sa što manje surovosti i bola. Korišćene su raznorazne tehnologije i, na kraju, u svemu tome se nije uspelo. Postoje podaci da je od 1608. godine na severnom delu Novog kontinenta oko 17.000 muškaraca i žena pogubljeno nakon neke vrste suđenja. Najveći broj izgubilo je živote viseći na konopcu, a to ostatak sveta može da vidi u kaubojskim filmovima. Samo se u sudskom sistemu američkih vojnih snaga osuđenik oduvek streljao, što je slučaj i do današnjih dana. Ideja koja stoji iza streljanja došla je iz Evrope. Naime, kad neko počini ubistvo, jedini način pokajanja je da bude kažnjen na taj način da i njemu potekne krv. To je rađeno i sekirom u Engleskoj i giljotinom u Francuskoj.

U poslednjih 125 godina uporno se tražio metod da osuđeni ne trpi bolove tokom smaknuća. Bolna smrt može mnogima da izgleda pravedna za ubice dece, na primer, i mnogi tvrde da „traljava pogubljenja" takođe doprinose strahu kod kriminalaca pre nego što odluče da nekoga iskasape. Tako je državni tužilac Floride 1997. godine, nakon što je tehnički problem izazvao vatru prilikom smaknuća jednog osuđenog, izjavio da „ljudi koji počine ubistva bolje da to ne rade u državi Floridi, jer imamo problema s električnom stolicom". Tokom više od sto godina činjeni su pokušaji da se smrtna kazna izvrši bez torture, ali u tome se nije uspelo i čini se da takav humaniji metod možda i ne postoji u praksi. Nije samo Ustav koji prisiljava potragu za smaknućem bez torture, već i činjenica da čitavo društvo podiže svoj „nivo pristojnosti". Nove američke generacije gledaju na smrtnu kaznu sa dozom prezira. Na kraju krajeva, Evropa je već prošla kroz sve to i Evropa je imala duže iskustvo od Amerike.

Bivši upravnik Državnog zatvora Floride, Ron Mek Endru, kaže da će se uvek sećati kako je vatra zahvatila osuđenog Pedra Medinu nakon što je pritisnut prekidač električne stolice. Osetio se jak i neprijatan miris gorućeg ljudskog mesa. Upravnik se seća kako je rekao dželati da nastavi sa pogubljenjem jer je ono stiglo „do tačke bez povratka".

Inače je Mek Endru nadgledao u svojoj karijeri samo tri pogubljenja i njegova je dužnost bila da pre samog izvršenja kazne razgovara sa osuđenim. Morao je da zatvoreniku pročita odluku o pogubljenju nakon što bi mu objasnio da je to po državnom zahtevu. Pitao bi osuđenog da li ima neku poruku koju bi hteo da ostavi nekom njemu bliskom nakon što je pogubljen. Upravnik nikada nije rekao sadržine tih poruka, ali tvrdi da ih je sve preneo. Mek Endru je u jednom intervjuu izjavio da „...nakon 23 godine u kazneno-popravnom sistemu, došao sam do zaključka da je ubijanje ljudi pogrešno. Nije naš posao da to radimo, osim u samoodbrani i u odbrani nekog drugog ili odbrani nacije... Pogubljenje nas spušta na nivo ubica i bolje su doživotne kazne zatvorom. Jeftinije je tako, društvo je zaštićeno...".

"Smrt svakome stigne"

Džeri Givens je bio dželat. Radio je 25 godina u zatvorskom sistemu države Virdžinije gde je bio egzekutor od 1982. do 1999. Tokom tog perioda radio je na pogubljenju 62 zatvorenika. Tokom mnogo godina čak ni njegova porodica nije znala da je bio dželat. Sada Džeri vodi kampanju protiv smrtne kazne i autor je knjige "Još jedan neobećani dan". Kaže da se jačina struje električne stolice kreće od 2.400 do 3.000 volti. Da osuđeni primi tokom 45 sekundi struju najviše voltaže, potom 45 sekundi nešto niže. Sve skupa to traje oko 2,5 minuta. Onda se sve zaustavi sledećih pet minuta da bi se telo ohladilo, a potom lekar ulazi u sobu da bi utvrdio smrt osuđenog. Sredinom devedesetih godina prošlog veka u Virdžiniji se prešlo na pogubljenje injekcijom. Džeri Givens smatra da je to „gadniji metod". Makar za dželata.

„...Ne možeš da vidiš kako struja ide kroz telo, ali sa hemikalijama to potraje duže jer se koriste tri smrtonosne droge. Veoma si blizu i sa špricevima u šakama. Možeš da vidiš reakciju tela. Možeš da vidiš kako hemikalije teku kroz providna plastična creva. Električna stolica u nekim aspektima izgleda humanija".

Džeri Givens je prihvatio posao dželata u vreme kada nije bilo ni jednog zatvorenika osuđenog na smrtnu kaznu. Nije dobio dodatak na za svoj posao dželata i primao je platu samo kao jedan od zatvorskih stražara. Tvrdi da je najveću grešku u životu uradio kad je prihvatio taj posao, mada nije imao pojma da će pogubiti toliko ljudi. „Smrt svakome stigne. Ne moramo da ubijamo jedan drugog", zaključuje u svojoj knjizi.

Da li postoje svedoci koji prisustvuju izvršenjima smrtne kazne, i ko su oni? Da, postoje i to su pre svih porodica žrtve, kao i porodica osuđenog. Potom, pristup imaju i novinari. U Virdžiniji postoji lista od nekih 20 do 30 svedoka koji dobrovoljno žele da prisustvuju pogubljenima. Neki od tih svedoka nadgledalo je po nekoliko smaknuća. U pojedinim državama građani mogu i da učestvuju u pogubljenu. Anonimno, naravno. U Floridi takvi dobijaju po 150 dolara po egzekuciji. Ipak, sposoban novinar je najmanje pristrasan kada se o izvršenju smrtne kazne radi. Novinari takođe negoduju, i podnose tužbe, kada vlasti odluče da navuku zavese ispred očiju svedoka kad nešto krene pogrešno prilikom pogubljenja. Vode se mnogi sudski postupci zbog navlačenja zavesa ispred sobe za pogubljenja.

„...Vladi ne bi trebalo da bude dozvoljeno da na uskrati pogled na pogubljenja koja se iskomplikuju. Javnost ima pravo na kompletnu priču, a ne na verziju koju urede vladini funkcioneri", osnovni je stav američke sedme sile. U tužbama protiv zatvorskih vlasti takođe se zahteva da bi Vlada morala da snima sva pogubljenja i to od samog početka do samog kraja.

U protivnom bi se kršio prvi amandman američkog Ustava o slobodi štampe. Reporteri agencije Asošijeted pres prisustvovali su svakom pogubljenu širom Sjedinjenih Država. Tužbe protiv vlasti takođe podnose i organizacije koje se zalažu za građanska prava. Isto tako se osporava pravo autoriteta da prikriju ime proizvođača hemikalija koje se koriste u injekcijama.

Nema nikakve sumnje da američki krivični sistem nije besprekoran, ali to postaje veoma opasno kada se radi o smrtnoj kazni. Nevini su ubijani po sudskoj presudi već stotinama godina, ali je sa poboljšanjem forenzičke umešnosti, kao i primenom DNK testova, dobijena jasnija slika koliko je nevinih optuženo, osuđeno i pogubljeno. Pre toga, neki od onih koji su osuđeni ostali su krivi do dana današnjeg. Postoje i liste pogubljenih za koje se sumnja da su odvedeni u smrt zbog zločina koji nisu počinili. Sasvim je druga priča kad se pogubljena rade bez sudske presude. To bi bilo kad policija izrešeta nekog osumnjičenog koji čak nije ni bio naoružan. Nedavni slučaj u gradu Fergusonu pokrenuo je talas protest ojađenih građana Amerike. Istini za volju, prošle nedelje je još jedan nenaoružani mladić ubijen od strane policije na samo nekoliko milja od Fergusona. Protesti se nastavljaju i ovih dana.

A 1.

Spektakl javnog pogubljenja

Evropa je od pogubljenja pravila javne predstave. Bilo da je letela glava, bilo da su kriminalci, i politički protivnici, visili na konopcu. Trgovi su se punili ljudima koji su, kao da se radi o horor filmu, uživali u grozoti. Bila je to, između ostalog, jasna poruka ko je za kormilom. A javna pogubljenja se nisu mnogo razlikovala od svojih evropskih uzora ni u Americi. Poslednje javno pogubljenje u Sjedinjenim Državama odigralo se u gradu Ovensbor, u državi Kentaki. Bilo je to 1936. godine.

Izvesni Rejni Beti obešen je jer je silovao i ubio ženu staru 70 godina. Egzekuciji je prisustvovalo stotine novinara i foto-reportera koji su se slili u Ovensbor dolazeći iz svih krajeva Amerike. Procenjeno je da je najmanje 20.000 ljudi stiglo u taj gradić da bi bili svedoci pogubljenja. Beti je doveden do vešala u ranu zori i proglašen je mrtvim tog jutra u 5 i 45 ujutru. Novinari su čitav događaj opisivali kao „karneval u Ovensboru". Sve skupa je taj spektakl najverovatnije i doveo do zabrane javnih pogubljenja.

Ipak se kasnije odigralo još jedno polu-javno pogubljenje. Bilo je to 11. juna 2001. godine u federalnom zatvoru grada Tere Hojte u državi Indijani. Letalnom injekcijom usmrćen je 33 godina star Timoti Mek Vejg zbog bombardovanja federalne zgrade u Oklahoma Sitiju 1995. godine. Tada je poginulo 168 ljudi a među njima i 19 dece. Oko 600 ljudi je bilo povređeno. Pogubljenje je na zatvorenom TV prenosu gledalo 332 osoba, većina njih bili su oni koji su preživeli bombaški napad iz 1995. Mek Vejg je sam tražio da njegovo pogubljenje bude prenošeno preko televizije u jednom pismu koje je poslao dnevniku Dejli Oklahoman. Tražio je da njegova egzekucija bude „stvarno javno pogubljenje".