Feljton

Britanski sociolog mađarskog porekla, Frank Ferenc Fuerudi u knjizi "Politika straha" tvrdi da je zapadna civilizacija pred izborom (2)

Politikom protiv čoveka

Mađarski sociolog Ferenc Fueredi (1947), profesor je na Univerzitetu Kent, u Engleskoj, autor je više knjiga i naučnih radova o društvenim pokretima i njihovim anomalijama. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje feljton iz njegovog dela (objavljenog u originalu 2005) pod nazivom "Politika straha" (Politics of Fear), jer se autor u njemu bavi fenomenom zastrašivanja građana u zemljama Zapada, kako od strane političkih elita, tako i od strane medija, a vreme i okolnosti u kojima žive i građani Srbije, nameće pitanje boljeg upoznavanja vladavine strahom.

Frank (Ferenc) Furedi

Zašto ekološka organizacije Grinpis ima demokratsko pravo na kršenje zakona? Čini se da se strah od GM hrane "pojavljuje s vremena na vreme u fokus grupama". Za Parrafokus grupu, tradicionalni instrument istraživanja tržišta, predstavlja mesto iskazivanja volje naroda. Još jedan parametar kojeg je koristio Parrafukus da bi procenio stav naroda, jesu njihove navike kupovanja.

"...Dekontaminirajući proces u slučaju farme za uzgoj hrane, Grinpis je delovao u ime ljudi čiji stav nije mogao biti predstavljen", kaže udruženje pod nazivom Parrafokus grupa. Zbog čega? Zato što je "javnost vrlo jasno pokazala što misli o tome tražeći da se GM hrana ukloni sa polica u supermarketima". Sumnja potrošača na GM hranu predstavljena je kao čin istovetan glasanju na izborima. Prema takvoj logici, ukoliko bi ljudima postali odbojni proizvodi poput žitnih pahuljica i ukoliko bi ih uspeli ukloniti sa polica supermarketa, oni bi takođe imali i moralni autoritet da unište biljke od kojih se dobija ova nepoželjna roba.

Parrafokus takođe tvrdi da su pobunjeni građani delovali u ime ljudi čiji stavovi bez njih ne bi mogli biti predstavljeni. Otkuda on to zna? Na osnovu tržišnog istraživanja o tome kakve su navike potrošača? Za nekog ko se sam proglasio predstavnikom javnosti, uverenost o ispravnosti delovanja dovoljna je da bi se ono opravdalo.

Čini se da kosmopolitsku kritiku parlamentarne demokratije pokreće adut kojim se pobunjenim građanima omogućava da prekrše zakon. Džordž Monbiot, istaknuti novinar i vođa kampanje za zaštitu okoline, smatra da glasni protest predstavlja građansku dužnost zato jer "parlament nije u celosti predstavnički...On je usmeren na ciljanu grupu birača i na moćne institucije, a nena siromašne, ranjive ili one koji još nisu rođeni", kaže Monbiot.

Uvlačeći u priču čak i one koji još nisu rođeni, Monbiot stvara impresivno biračko telo čiji glas parlament ignoriše. Zauzvrat, zahtev da se govori u ime nerođenih, govori o nekim nadprirodnim moćima koje očigledno nedostaju običnim političarima.

Nema sumnje da je parlamentarna demokratija nesavršena i u načelu podložna određenim interesnim grupama. Većina ljudi zna malo toga u vezi načina kojima se upravlja društvom, a politička oligarhija ima interese koji su obično protivrečni onome što predstavlja dobrobit za društvo.

Paradoksalno, takav sistem beskorisne demokratije, znatno je bolji od takozvanog aktivnog sudelovanja grupa civilnog društva. Zbog čega?

Izabrani političari i stranke barem imaju mandat da govore u ime javnosti. Nasuprot tome, britanski lord Melčet može da govori jedino u ime kolega koji su ga postavili na čelno mesto udruženja Soil Associations. Problem se ne sastoji u tome jeli Melčet u pravu ili u krivu kad se radi o nekoj temi, nego u tome što ima ovlaštenja da govori samo u svoje ime i ni u čije drugo.

Lord Melčet nema ništa veće pravo da govori u moje ime od vođe bilo koje druge slobodne grupe građana. Nasuprot tome, moj zastupnik u parlamentu (sa kojim se uveliko ne slažem) ima barem to pravo da se može proglasiti osobom koja me zastupa. U stvarnosti, lobističko-aktivistička kritika reprezentativne demokratije u osnovi je duboko antidemokratska.

Aktivisti za zaštitu okoline, koji svoja ovlaštenja imaju na osnovu samoizabrane mreže grupa za lobiranje, predstavljaju daleko uže biračko telo od izabranih političara.

Profesionalizacija protesta govori o tome da je veliki deo društvenih pokreta postao sastavni deo političkih institucija. Takav razvoj situacije najupadljiviji je tokom velikih međunarodnih skupova, koji danas omogućavaju fokus na kosmopolitski protest. Na takvim skupovima ima mesta za sve. Tradicionalni političari sastaju se da bi odlučili o "sudbini sveta". U međuvremenu, za njih lobira čitava legija nevladinih organizacije, koje održavaju vrlo slične konvencionalne skupove na "alternativnim mestima".

Na ulicama se u to vreme okupljaju gnevni građani koji su pristigli iz svih delova sveta, da bi ukazali na stavove ljudi čiji se glas inače ne bi mogao čuti. Kosmopolitska demokratija, svojim delovanjem pretvara se u karneval mreža, lobiranja, uticaja na medije i neizbežne proteste na ulicama. Takva mreža predstavlja deo javnosti koji je znatno više oligarhijski ustrojen, nego što je to bio u prošlosti. Kako kaže Skocpol, "...Amerikanci s početka dvadesetog i prvog veka, žive u demokratiji koja slabi, u demokratiji u kojoj se sve manje može učestvovati i u građanskom svetu koji je sve više oligarhijski ustrojen."

Infantilizacija javnosti

U današnje vreme, strah nesputano prelazi s jednog problema na drugi bez ikakve potrebe za postojanjem uzročno-posledične ili logičke veze. Kad je u maju mesecu 2002. godine, velečasni Džeri Vins (Jerry Vines), vođa hrišćanske sekte Southern Baptist, rekao da je "Muhamed bio pedofil kojeg su opsedali demoni" te da Alah vodi muslimane u terorizam, on je naprosto iskoristio logičke nedostatke koji postoje zbog slobodnolebdećeg karaktera naših priča o strahu.

Što se u većoj meri osećamo bespomoćnima, to će nam verovatnije biti teže da se odupremo se sirenskom zovu straha. Preduslov za suprotstavljanje politici straha je razdvajanje koncepta osobnosti od koncepta ranjivosti. Zabrinutost zbog neizvesnosti postaje sve veća i potpuno nas preplavljuje, ukoliko se sami smatramo u bitnom smislu ranjivima. Međutim, ljudska imaginacija poseduje vrlo veliku sposobnost angažovanja i izvlačenja pouke od rizika s kojima se suočava.

Tokom istorije, čovečanstvo je ipak nešto naučilo iz vlastitih poraza i gubitaka te je razvilo načine vrednovanja, odabiranja i primenjivanja opcija za smanjivanje rizika. Uvek postoji alternativa, a hoćemo li mi biti svesni izbora kojeg imamo, zavisi od toga da li nas kao osobe određuje ranjivost ili pak naša sposobnost brzog oporavka. Poticanje ranjivosti ljudi predstavlja glavno postignuće politike straha. Vlade danas građane smatraju ranjivim subjektima koje treba tretirati kao pojedince koji ne znaju što je u njihovom interesu.

Rezultat toga je da su oni koji provode politiku svoju pažnju preusmjerili od javnosti prema privatnoj sferi. Iscrpljenost politike dovela je u pitanje snage koje su nekad bile usmerena nju u stanje kolonizacije svakidašnjeg života. Naličje depolitizacije javnog života je sklonost politizovanju sitnica i tričarija u ljudskim životima. Kao rezultat toga, pitanja koja su nekad bila nečuvena i kontroverzna mogu na proizvoljan način dominirati naslovnim stranama novina i odjednom nestati. Zbog toga je pitanje o tome kakvu hranu jedu deca za vrijeme školskog odmora neočekivano postalo prelomno pitanje izbora u Britaniji 2005. godine.

Političke elite su zbog nesposobnosti osmišljavanja strategije promene u javnoj sferi počele zagovarati upravljanje mikropitanjima. Bezbroj netehničke stvari koje nikad nisu bile izvorno u pitanja kojima se vlast bavi, neočekivano su postale središte vladinih inicijativa!

Danas će političari vrlo verovatno snažnije zagovarati rano obrazovanje dece, veće učionice, dijetalne obroke ili liste za čekanje u bolnicama, nego što će se baviti budućnošću manufakturne industrije ili poljoprivredne politike Evropske unije. Većina političara se danas čak i ne pretvara da pokazuje interes za zastupanjem nekih karakterističnih stavova ili nekog ambicioznog projekta. Umesto toga, čini se da su zaokupljeni banalnim problemima "životnih stilova" i malograđanskim idejama intervenisanja u nečije lične probleme. U jesen 2005. godine, američki Kongres doneo je zakon kojim se treba održati na životu Teri Skijavo, žena kojoj je oštećen mozak i koja se nalazi u dubokoj komi, nakon što je sud u Floridi na zahtev njenog muža dopustio da joj uklone cevčicu kojom je primala hranu.

"Terapijska politika" ili masovna hipnoza?

U Americi je Klintonova administracija, baš kao i republikanska koja je došla na vlast nakon nje, držala sferu porodičnog života važnim prostorom vladinih aktivnosti. U 2000. godini, čitava jedna konferencija u Beloj kući bila je posvećena informisanju javnosti o tome da roditelji trebaju usmeravati i podržavati svoju decu tinejdžere. U slučaju da neki američki građani nisu u stanju da shvate poruku, Hilari Klinton ih je obavestila da će Nacionalna fondacija za žene i porodice, zajedno sa Institutom za porodicu i rad "sprovesti kampanju sa ciljem zagovaranja važnosti provođenja vremena sa tinejdžerima"! Na kraju konferencije, političarima je narodskim rečnikom ukazano na potrebu da "roditelji manje vremena posvete sebi i svojim poslovnim obvezama, i nađu vremena za svoju decu". Tadašnji predsednik Bil Klinton, dodao je i ovo: "...Zajedničko sedenje za stolom uz večeru ima veliki i pozitivan učinak".

Nisu sve vladine publikacije ili inicijative usmerene na područje privatnosti niti da odrasle ljude tretiraju kao decu. Ali, one se ipak temeljena premisa da imaju i pravo da promene ponašanje ljudi. S vremena na vreme, vladini službenici reaguju obrambenim stavom kad ih kritikuju zbog prekoračivanja njihovih pravnih ovlaštenja i za širenje stava o državi-dadilji. Njihova uobičajena reakcija sastoji se u tome da kažu kako ne žele koncept države-dadilje.

Međutim, s vremenom su zagovornici državnog uplitanja u privatni život postali agresivniji opravdavajući svoje pravo da upravljaju ponašanjem ljudi. U tom svetlu je ministrka za decu, Margaret Hodž insistirala da vlada mora igrati "snažnu" ulogu u porodičnom životu. Ona je rekla da "to nije pitanje hoćemo li se uplesti u porodični život, nego kada i kako.

Retorika "podrške" često se koristi da bi se opravdala politika koja traži da se ljudi podvrgnu normama koje propisuje vlada. "Podrška" se uvek odnosi na one za koje vlada procjenjuje da im je potrebna pomoć, hteli oni to ili ne. Podrška retko označava pomoć ljudima da poboljšaju ono što već sami nastoje učiniti boljim. U praksi, ona znači vršenje pritiska na ljude da prihvate tiok zbivanja kojeg favorizuje vlada. U jednom strateškom vladinom dokumentu stoji: "...Zagovaranje zdravlja uticanjem na stavove ljudi u odnosu na izbor kojeg čine". Pružanje podrške ljudima da bi nešto odabrali zapravo znači prisiljavanje ljudi da naprave ono što država misli da je u njihovom interesu.

Iz perspektive takvog paternalističkog rečnika, izbor utemeljen na informacijama znači pristajanje na ponašanje koje se sastoji od vrednosti koje vlada smatra poželjnima. Iza očiju javnosti političke elite su uključene u neprestane krstaške ratove da bi dobile pristanak javnosti za svoje projekte osvajanja sveta privatnosti. Kampanje u medijima, "istraživanja" i ankete koriste se da bi se projektima obezbedio legitimitet. Stoga ne treba da nas čude istraživanja koja u pravilu odražavaju takav pristup i govore o tome da javnost sama želi da se tretira kao dete.

Uzmimo za primer istraživanje kojeg je objavila britanska Kraljevska fondacija u maju 2004. Ova organizacija posvećena podizanju"svesti" o pitanjima javnog zdravstva tvrdi da je, na uzorku od hiljadu ljudi, većina bila sklona ideji o državi kao dadilji koja bi uticala na probleme kao što su dijeta i pušenje u javnom prostoru.

Ovo istraživanje razobličilo je lažni mit o tome da se javnost boji "države kao dadilje", kazao je direktor Kraljevske fondacije Nil Dikson. Istraživanje koje"informiše" javnost o onom što ona zapravo želi istovetno je procesu preobraženja odraslih ljudi u nezrelu decu koja imaju svoje potrebe. Važno je naglasiti da je trend intervenisanja u privatni život dosta drukčiji od ranijih pristupa zdravstvu i socijalnoj politici. Zagovornici projekta kolonizovanja privatne sfere, ponekad kažu da njihova politika naprosto nastavlja progresivnu tradiciju koja je uspela postići zabranu rada dece ili davanja svakom detetu šolje mleka u školi. Oni smatraju da su njihove politike smišljene da bi se izbegli problemi koji mogu ugroziti javno zdravstvo. Međutim, zagovornici koncepta države-dadilje mešaju politiku javnog zdravstva koja teži da stvori uslove za zdrav život sa onima koji pokušavaju upravljaju ponašanjem pojedinaca i manipulisati ljudskim emocijama.

Kampanje poput one "Za životni stil", manje se bave poboljšanjem našeg zdravlja, a više govore o tome kako bismo trebali živeti. Njihova je motivacija ono što su neki pristalice te ideje nazvali politikom ponašanja. Kako kaže istaknuta ministarka Novih laburista Tessa Jowell, "upravljanje novim politikama ponašanja jedan je od najfascinantnijih izazova s kojima se sučeljava ova vlada".

Za razliku od Jowell, većina zagovornika državnog upravljanja privatnim životom još uvek nije svoj stav proglasila "politikom ponašanja". Ali, sasvim je jasno da je upravljanje ponašanjem postupno pretvoreno u neformalni projekat kojeg podržavaju političke elite.

Termin "politika ponašanja" skovao je laburistički zastupnik Frank Field koji smatra da se Britanija premešta od "klasne politike prema politici ponašanja". Field smatra da se u "novoj politici radi o upravljanju ponašanjem i ponovnomuspostavljanju društvenih vrlina samodiscipline" te da se koncentriše na "poticanje dobrog i prihvatljivog ponašanja".

Field je taj termin izvorno koristio da bi označio problem s asocijalnim komšijama, no za ostale, njegovo središte se nalazi u upravljanju životnim stilovima ljudi i neformalnim odnosima.

Neki zagovornici politike ponašanja iskazuju sklonost terminu "pozitivno blagostanje" da bi opisali svoju politiku. Za Giddensa takva politika podjednako predviđa probleme i pomaže izmeni životnih stilova koji dovode do negativnih posledica.

Zagovornici takve politike ponašanja pokušavaju promeniti životni stil pojedinca zato što nisu mogli promeniti uslove koji nužno zahtevaju odlučnu socijalnu politiku. Kao što kaže Kristofer Lah (Christopher Lasch) u svojoj kritici terapijske politike, državna birokratija pokušava da transformiše kolektivno nezadovoljstvo u lične probleme...

(Nastaviće se)

A 1.

Političari tretiraju javnost kao malu decu

Iza očiju javnosti političke elite su uključene u neprestane krstaške ratove da bi dobile pristanak javnosti za svoje projekte osvajanja sveta privatnosti. Kampanje u medijima, "istraživanja" i ankete koriste se da bi se projektima obezbedio legitimitet. Stoga ne treba da nas čude istraživanja koja u pravilu odražavaju takav pristup i govore o tome da javnost sama želi da se tretira kao dete.

GLOSA

Veliki deo društvenih pokreta na Zapadu, postao je sastavni deo političkih institucija. Za njih lobira čitava legija nevladinih organizacije, koje održavaju vrlo slične konvencionalne skupove na "alternativnim mestima".