Amerika

Pentagon i dalje šalje poruku Kongresu: dajte nam još para

Mnogo košta biti super sila

Ni jedna zemlja na svetu ne troši više na naoružanje od Sjedinjenih Država. Ni približno. Mada je još prilikom svoje predsedničke kampanje najavio da će smanjiti vojni budžet Sjedinjenih Država, Barak Obama to nikada nije uradio. Naprotiv, pod njegovom vlašću zemlja je postigla najveći vojni budžet još od vremena Drugog svetskog rata. Čemu to vodi? O tome piše Milan Balinda, Tabloidov urednik i dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Tokom 2014. Amerika je na svoju vojsku potrošila blizu 600 milijardi dolara, a daleko ispod nje na drugom mestu bila je Kina sa 129,4 milijarde. Američki vojni budžet veći je od kombinovanih budžeta deset zemalja koje slede sa najvećim troškovima za odbranu: Kine, Saudijske Arabije, Rusije, Velike Britanije, Francuske, Japana, Indije, Nemačke, Južne Koreje i Brazila. Međutim, kada se vojni budžet posmatra kao procenat Bruto društvenog proizvoda, situacija postaje sasvim drugačija. Tada Saudijska Arabija postaje zemlja koja najviše troši na svoju vojsku. Čak 17 odsto BDP u 2014. godini. Amerika 3,5 odsto, a Kina 2,1. Rusija planira da ove godine poveća budžetsku stavku za odbranu zemlje sa 4,5 na 9 odsto BDP.

Slušajući ovih dana političke kampanje kandidata republikanske partije, čovek bi mogao da zaključi da je predsednik Obama skresao vojni budžet Sjedinjenih Država i tako doveo Ameriku u situaciju da ne bi mogla da se odbrani. Ništa nije dalje od istine. Pod njegovom vlašću zemlja je postigla najveći vojni budžet još od vremena Drugog svetskog rata. Sve je to dokumentovano u godišnjem izveštaju američkog Ministarstva odbrane. Na strani demokratske partije kandidat Berni Sanders nije rekao koliko bi skresao vojni budžet, ali on redovno glasa protiv smanjenja vojnih troškova, istovremeno tvrdeći da je rat „poslednje sredstvo".

Kada je Barak Husein Obama preuzeo predsednički položaj neki kongresmeni su tražili smanjenje vojnog budžeta za 25 odsto. To se nije dogodilo već je novi predsednik dodao 80 milijardi dolara u već tekućem budžetu iz 2009. godine sa ciljem da eskalira američko vojno angažovanje u Afganistanu. Već sledeće godine budžet je za vojne svrhe izdvojio 761 milijardu dolara, samo 3,4 milijarde manje od budžeta Džordža Buša Mlađeg koji je bio najveći nakon Drugog svetskog rata. Svet je očekivao da će podeliti „dividende mira", ali su umesto njih stigle „dividende moći" koje naplaćuju specijalni interesi povezani s vojnom industrijom.

Iako je svojevremeno postojao značajan otpor Prvom zalivskom ratu (22 senatora i 183 kongresmena su glasali protiv), taj rat nije sprečen. On je kasnije postao model za buduće američke ratove. Takođe je poslužio kao marketinška prezentacija za prodaju novih generacija američkih oružja. Prikazivani su video snimci kako „pametne bombe" hirurškom preciznošću pogađaju svoje ciljeve. Kasnije su američki vojni predstavnici priznali da su te „pametne bombe" činile samo sedam odsto bombi i raketa koje su padale na Irak. Ostalo se radilo u starom stilu „tepih bombardovanja".

Kada je bombardovanje prestalo, američkim pilotima je naređeno da iz Kuvajta odlete do Pariza na Vazdušnu predstavu. Tokom sledeće tri godine postignut je rekord u američkom izvozu oružja. Kasnije su nastupile „humanitarne intervencije", a svojevremeno je Državna sekretarka Madlen Olbrajt retorički upitala Kolina Pauela: „Čemu imati ovu superiornu vojsku o kojoj stalno pričaš, ako ne možemo da je upotrebimo?".

Sve zemlje tvrde da fabrikuju i kupuju oružje da bi se odbranile od agresije drugih zemalja. Ali, većina ljudi na svetu kad veruje u tako nešto veruje jer želi da se oseti moralno stabilna. Naime, svi znaju da je vojna sila u suštini destruktivna i da je oružje dizajnirano da ubija ljude i razbija objekte. A kada se neki rat završi, da parafraziramo Hemingveja, onda rat nastavljaju samo pobednici.

Kada se uporedi američka sa globalnom vojnom potrošnjom, vidi se da su Sjedinjene Države od 1985. do 1998. skresale svoj vojni budžet za trećinu, kao i da je ostatak sveta sledio američki primer i svetska vojna potrošnja spala je za jednu trećinu. Ali nakon 2000. godine Vašington je počeo naglo da povećava svoj vojni budžet, a to su sledili i saveznici i mogući neprijatelji. Sjedinjene Države su do 2008. povećale potrošnju za 92 odsto, a svet je do 2011. pratio s povećanjem od 65 odsto.

Kada se svojevremeno Džimi Karter uselio u Belu kuću nameravao je da smanji vojne izdatke. Nije mu baš najbolje išlo i onda je odlučio da sprovede jednu stvar koju je obećao u svojoj predizbornoj kampanji: da obustavi izgradnju novog nosača aviona. Kongres je blokirao tu njegovu odluku. Karter je bio uporan sa pokušajima da smanji vojni budžet i to je delimično uspeo sa nuklearnim sporazumom sa SSSR-om, SALT II. Takođe je ograničio vojnu prodaju savezničkim i prijateljskim zemljama. Dakle, Karter je sitnijim koracima uspevao u svojim namerama, ali onda je srušen Šah u Iranu i Sovjetski Savez je izvršio invaziju Afganistana. Kada je napusti Belu kuću, vojni budžet je porastao na nivo koji je bio nezamisliv samo dve godine ranije. Taj budžet bi bila dobra odskočna platforma sa masivno povećanje vojnih troškova u vreme vladavine Ronalda Regana.

Predsednik Obama je takođe nameravao da skreše vojne izdatke. Ili makar da zaustavi rast, i to mu je u početku uspelo, a onda je naleteo na kongresni zid koji je svako smanjenje troškova video kao smanjenje domaćih izdataka i slabljenje privrede. Dogovor sa Moskvom o redukciji broja nuklearnog oružja takođe je smanjilo vojni budžet već kako su nuklearne bombe veoma značajan američki izdatak. Potom se situacija na svetskoj sceni pogoršala i sada je u predviđenom vojnom budžetu za 2017, poslednju na koju Obama ima uticaj, najavljeno veliko povećanje. Vašington vraća trupe u Irak, takođe u Afganistan, a već su u Siriji specijalci čiji broj nije veliki u ovom trenutku, ali će sigurno porasti. Specijalne snage, nagađa se, operišu i u Libiji. Veliki troškovi će se stvoriti i na evropskom tlu gde Amerika ima u planu da rotira trupe. Tamo će se instalirati i veća količina vojne tehnike, pre svega u zemljama NATO saveza u Centralnoj i istočnoj Evropi. Istovremeno se radi masovno unapređenje strateških nuklearnih snaga, pre svega oružje za strateške bombardere i podmornice. Takođe se odustalo od „penzionisanja" aviona A-10, predviđenih za napade na sovjetske tenkove i zaštitu pešadije, a koji su se sada pokazali kao veoma korsini u bombardovanju Islamske države.

U vojnom budžetu za sledeću godinu suma za sukobe sa džihadistima ID povećana je na sedam milijardi dolara. Ministarstvo odbrane takođe planira da u Centralnu i Istočnu Evropu smesti teško naoružanje u iznosu od 3,4 milijarde dolara. Biće takođe poslato više vojnika, najmanje 4.000 dodatnih, a radi se pre svega o sedam zemalja: Bugarska, Estonija, Nemačka, Letonija, Litvanija, Poljska i Rumunija. Obamina strategija je bila ostaviti Bliski i Srednji istok i prebaciti snage na Pacifik da bi se pariralo Kini. Sada se situacija na Mediteranu zakuvala i od povlačenja neće biti ništa. Naravno da SAD nisu nikad napustile Pacifik i prepustile prevlast Kini. Međutim, u nekoliko poslednjih godina vojna prisutnost Amerike oseća se i na afričkom kontinentu za koji Vašington ranije nije bio zainteresovan. Tamo je Amerika instalirala 60 manjih baza i „karaula", a američki dronovi lete nebom Afrike. Iako se u Africi „bele i crne operacije" specijalnih američkih jedinica odvijaju ispod medijskih radara, one ne mogu u potpunosti da budu strogo čuvana tajna. Pentagon je, definitivno, stavio na spisak Afriku i to ne samo zbog međunarodnog terorizma, već i zato što Kina sve više ulaže u taj kontinent koji se industrijski budi. Vašington hoće da se osigura da u afričkim zemljama budu na vlasti njima naklonjeni ljudi.

Ipak i pre svega, u budžetu za 2017. godinu primetno je da je Pentagon fokusirao na sukobe velikih sila. Sukobe sa Rusijom i Kinom, i smatra se da će taj stav ostati najmanje sledećih 25 godina. To ne znači da Vašington neće sarađivati po nekim vojnim pitanjima sa Moskvom i Pekingom, ali će se istovremeno spremati da se sa njima sukobi. Bob Vork, zamenik Ministra odbrane rekao je prilikom jedne konferencije za štampu 9. februara da je „najznačajniji preokret u budućem bezbednosnom okruženju povratak ere takmičenja velikih sila". Pentagon je izneo detalje nove strategije i u njima je podvučeno da će se Sjedinjene Države fokusirati na „kvalitet i sposobnost svojih snaga, a ne na njihovu brojnost". Dakle, Amerika će modernizovati svoje naoružanje i to u svim sektorima. Imaju velike planove za mornaricu i avijaciju, pre svega, ali, mada se o tome ne znaju detalji, ulagaće se u novo naoružanje, odnosno poboljšavanje dronova i podvodnih dronova.

Politički protivnici aktuelnog predsednika tvrde da on sve radi pogrešno i da Americi nije dovoljno samo poboljšanje. Kažu da „Obama je prisilio vojsku da bira između kvaliteta i kapaciteta, ali neosporna realnost je da naše snage trebaju više od obe stvari..." Drugim rečima, republikanci bi da još povećaju vojni budžet, jer njihov tipičan glasač baš to voli da čuje. Inače, svaki šesti Amerikanac je na jedan ili drugi način povezan sa vojskom, odnosno vojnom potrošnjom.

Tokom 2015. na vojsku je Amerika potrošila oko 600 milijardi dolara. Postojao je „bazni budžet", a potom još neka dodatna sredstva. U svakom slučaju, blizu 200 milijardi je utrošeno na vojne operacije i održavanje opreme. Potom, 135 milijardi na plate vojnika i oficira i drugih zaposlenih pri vojsci. Za nabavke je otišlo 90 milijardi. Na istraživanja i razvoj potrošeno je 63,5 milijardi.Obrtna sredstva i menadžment koštalo je 1,2 milijarde. Od svih tih para na avione je otišlo 40 milijardi. Na brodove i druge pomorske potrebe utrošeno je 22 milijarde. Za rakete i municiju dato je 17,2 milijarde. Kompjuterski sistemi koštali su 6,6 milijardi. A na satelite i ostale vasionske potrebe utrošeno je 6,2 milijarde. Razvoj aviona F-35 stajalo je 8,3 milijardi, bez obzira što postoji stručno mišljenje da su na taj avion bačene pare i izgubljeno vreme. Na novu klasu podmornice, SSN 774 Virdžinija, dva komada, otišlo je 6,3 milijardi. Na kamione za lansiranje raketa dato je 1,4 milijardi. Na Amram raketu, vazduh-vazduh srednjeg dometa, otišlo je pola milijarde. Inače, po rodovima vojske pare su potrošene ovako: mornarica - 147,7 milijardi; vazdušne snage - 137,8 milijardi; pešadija - 120,3 milijarde i za druge vojne odbrambene potrebe utrošeno je 89,8 milijardi. U budžetu mornarice uključeni su i troškovi za marince.

Sav taj novac namenjen za vojne potrebe ne operiše u vakumu. On dolazi od onih koji plaćaju poreze, a nešto od prodaje oružja stranim zemljama, i mada prestavlja oko 3,5 odsto BDP ta količina dolara prestavlja od 35 do 40 odsto celokupne svetske potrošnje namenjene u vojne svrhe. Inače, nekih 30 odsto svetske potrošnje dolazi od država američkih saveznika. Američki odbrambeni budžet od skoro 600 milijardi uključuje i troškove Ministarstva za energetiku, odnosno njihove nuklearne aktivnosti, ali taj budžet ne podrazumeva troškove za Ministarstvo otadžbinske bezbednosti i troškove vezane za ratne veterane. A kako vojni troškovi utiču na američku ekonomiju? Zavisi od države do države. U Virdžiniji, država koja najviše zavisi od vojne proizvodnje, ti troškovi odbrane čine 13 odsto njihove privrede. Na Havajima 11 odsto. U Distriktu Vašingtona, Merilandu, Alabami i još nekim državama vojno učešće u ekonomiji kreće se oko šest odsto njihove privrede. Na federalnom nivou proizvodnja za vojsku čini pet odsto celokupne manufakture. Ali, istraživanja vezana za odbranu čine od 10 do 20, zavisi kako se procenjuje, svih istraživanja u zemlji. Sve skupa, uticaj vojnih potreba na privredu Sjedinjenih Država danas je znatno manji nego što je to bio tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka kada je na vojni budžet išlo osam i 10 odsto BDP.

U modernim vremenima, pokazuju istraživanja, troškovi za vojne potrebe doprinosili su celokupnoj američkoj privredi, osim u vreme Vijetnamskog rata. Naročito veliki značaj „vojnih para" oseća se u sektoru istraživanja i razvoja. Vojni troškovi dosta su doprineli i američkom spoljnom dugu, ali sama veličina privrede može da te dugove otplati lakše od skoro bilo koje države na svetu. U vojsci je zaposleno oko 2.300.000 ljudi i to samo po sebi prestavlja jak ekonomski sektor. Od njih, na jedan ili drugi način živi dosta sveta koji nije povezan sa vojskom i koji, na primer, prodaje viršle i koka-kolu ispred neke vojne baze ili ustanove. Zaposleni u vojnom sektoru su relativno dobro plaćeni i svojom ličnom potrošnjom doprinose ekonomiji. Dalje, oni takođe plaćaju porez, tako da se u neku ruku „pare vrte". Ipak, samo zahvaljujući američkoj jakoj privredi, toliki novac moguće je potrošiti na vojne potrebe i pitanje je da li ima nekih granica „rasipništvu"? Jedna od kandidatkinja republikanske partije za predsedničke izbore bila je i Karli Florina, bivši šef kompjuterskog giganta HP, koja je predlagala da se vojni budžet uveća za 500 milijardi dolara, da se skoro udvostruči. Kako se tako nešto neće dogoditi, niko se još nije potrudio da proveri da li bi to bilo ekonomski moguće.

Sjedinjene Države kao vojna super-sila suočava se sa dosta velikim problemom, a on nije novac. Nema „veliku strategiju". U Vašingtonu muku muče da još od vremena raspada Sovjetskog Saveza razviju nešto, bilo šta, što bi ličilo na sređene principe koji bi usmeravali američku spoljnu politiku. Lakše je osmisliti „veliku strategiju" kada postoji neprijatelj kao što je bio SSSR. Ali, kada je neprijatelj međunarodni terorizam, cyber ratovanje, diktatorski režimi ili bilo šta što hoće da poremeti „međunarodni red". Problem je što je, na primer, „borba za demokratiju" kao ideja i akcija već zamorila ostatak sveta. Dosadile su im američke pridike, a i pretnje.

Prednosti demokratije mogu da razumeju samo ona društva koja su ili spremna za demokratski sistem ili razumeju kako bi mogla da ga sprovedu. U arapskom svetu ta zapadna demokratija nema nikakvih korena, a kada američke trupe tuku po nekom diktatoru, i pri tome zahvate i nedužne, onda reč „demokratija" postaje groteskna. Dakle, borba protiv međunarodnog „komunističkog zla" bilo je lako razumeti i opravdati. Ali, borba za prosperitet, osećanje optimizma, obrazovanje i medicinsku negu, nije lako sprovesti kao vojna sila. Čak i opasnost koja preti od zemalja kao što je Severna Koreja nije uverljiva jer ta zemlja, bez obzira koliko se busa u svoje nejake grudi, nije ozbiljna pretnja ni Americi, ni Rusiji, ni Kini niti ikome ko raspolaže nuklearnim naoružanjem.

U međuvremenu Vašington kuje strategiju suprotstavljanja sve vojno jačoj Kini. Razmišlja se o stvaranju takozvanih „arsenal aviona". Radi se o tome da „nevidljivi" avioni nemaju kapacitet nošenja većeg broja raketa i bombi i u sukobu protiv Kine, blizu kineske teritorije, Amerika naprosto ne bi raspolagala s dovoljno vatrene moći. Ideja je da se veliki bombarderi, koji nisu „nevidljivi" opskrbe sa što većom razornom moći, a da „nevidljivi" samo „otvaraju put". Kao pomoć tim nevidljivim pritekli bi i ostali lovci-bombarderi. Smatra se da bi u takvim formacijama američka avijacija mogla da se meri s kineskom kada se radi o teritorijama bliskim Kini. Lovci kao što su „nevidljivi" F-22 mogu da ponesu samo osam raketa, a najnoviji F-35 ne više od dve. Odnosno, na njih mogu da se prikače još raketa, ali bi tada radarima postali sasvim vidljivi. Kineske verzije Su-27 rutinski nose 10 ili više raketa. Razmišlja se i o sledećem lovcu koji bi trebalo da bude veličine bombardera i koji bi trebalo da nosi 24 rakete vazduh-vazduh dok sa njega takođe upravljaju dronovima koji bi takođe nosili rakete.

U svakom slučaju, za sada su ti planovi samo koncept i bez stavke u budžetu. A na čemu se već duže vreme radi su podvodni dronovi. Rusija takođe razvija površinska i podvodna vozila bez posade i ta nedavna vest, objavila je Moskva, „alarmiralo" je ljude u Pentagonu. Koliko ih je tako nešto, što je moglo biti očekivano, zaista uplašilo, teško je reći. Bez sumnje, „ako Rusi tako nešto prave, onda i mi moramo da požurimo", bila bi fraza koju u suštini Pentagon ponavlja. U prevodu: dajte nam još novca!

A 1. Tako siromašni, a tako prgavi

Severna Koreja je sused nekoliko najdinamičnijih ekonomija sveta, uključujući i Južnu Koreju, ali je njeno stanovništvo izloženo nemaštini i gladovalo je pre samo nekoliko godina. U takvim uslovima vlada te zemlje najavljuje ambiciozne vojne projekte, uključujući balističke rakete i atomsko naoružanje. U svakom slučaju, malo je zemalja na svetu koje mogu da sastave balističku raketu kao što to ipak uspeva Severna Koreja u kojoj glad nikada nije daleko.

Kako im to uspeva? Osim što su ranije štampali perfektne falsifikate američkih dolara, S. Koreja izvozi neke svoje proizvode. To bi uglavnom bile neke rude, metalni proizvodi, oružje, tekstil i neke poljoprivredne proizvode i morsku ribu. Najveći kupac je Kina koja otkupljuje 54 odsto korejskog izvoza. Sledi Alžir sa 30 odsto, a potom Južna Koreja. Pretpostavlja se da Pjongjang takođe prodaje svoje znanje vezano za proizvodnju raketa i nuklearnih naprava. To bi bilo na crnom tržištu.

Inače, Severna Koreja se nalazi na 208. mestu na listi od 230 zemalja po zaradi po glavi stanovnika. Negde na nivou Ruande. Njihova ekonomija je slične veličine kao ona iz Hondurasa, mada ta centro-američka zemlja ima manje od tri miliona stanovnika, a u S. Koreji živi 25 miliona duša. Za skupu vojsku izgleda da je dovoljno imati državu sa izveznom teritorijom i narod koji je u stanju da trpi nemaštinu.