Preporod

Strategija i politika preporoda privrede, nacije i države: novi model privrednog razvoja i društvenog preporoda

Oslobodimo se uništitelja

Izabrani, i do sada provođeni model privrednog razvoja i stabilizacije potpuno je pogrešan, uništava privredu i stvara ogromnu nezaposlenost, uz ogroman rast neproizvodne partijske birokratije. Model je doveo do uništavanja preduzeća, odnosno pljačkaške privatizacije, siromašenja stanovništva, visoke nezaposlenosti, ogromne inostrane zaduženosti i deficita na sve strane. Građani sada traže nešto potpuno novo. Model, koji predlažem, potpuni je zaokret ka privredi (preduzeću) i stavljanje svih mera i instrumenata makroekonomske i razvojne politike u njegovu razvojnu funkciju, ističe poznati ekonomista profesor dr Slobodan Komazec, predsednik stranke Srpski preporod

Piše: Prof. dr Slobodan Komazec

Srbija nema mogućnosti da se na bazi postojećeg modela otrgne od privredne zaostalosti i mogućeg ekonomsko-socijalnog sunovrata, privrednog sloma i prezaduženosti (dužničke ekonomije).

Ekipe elite koje vode zemlju u očitu katastrofu osećaju se bezbedno i stalno nude "nova" rešenja i "reforme", (a u stvari produžavanje krize). Ovde su nam hitno potrebne radikalne reforme i izgradnja novog privrednog sistema koji će celu naciju dići na noge. Nudim alternativni društveni i razvojni program.

Ovakav model do sada ne postoji ni u tragovima, a nikada nije ni pokušan. Mi idemo na temeljne promene naših društvenih odnosa. To je strategija ozdravljenja privrede i društva. Srbiji treba ispraviti moralni kompas i odrediti novi pravac razvoja i kretanja privrede i društva - potpunim zaokretom.

Cilj nam je da ostvarimo brz privredni rast sa prosečnom stopom rasta u srednjoročnom periodu između 5% i 8%. Kroz navedeno bismo osigurali redovno izmirivanje obaveza iz spoljnih dugova, osigurali rast domaće štednje za investicije, uz rast potrošnje stanovništva i životnog standarda. Stoga nam je privredni uspon na prvom mestu sa ekonomsko-finansijskim jačanjem privrede da bi se osigurao trajan rast, iskorenilo siromaštvo i povećala zaposlenost.

Do sada ni kod jedne stranke ne postoji osmišljena borba za dubinske promene u privredi i društvu.

Šta nam se to nudi pod vidom "reformi", ali ne i napuštanja postojećeg pogubnog neoliberalnog modela? Mere će samo produbiti krizu i dovesti do ogromne nezaposlenosti, uz dalju prodaju resursa stranom kapitalu.

Napuštanje politike prinudne štednje i neoliberalnog koncepta ekonomskog razvoja

Izlazak iz razvojne krize i dužničke krize i predložena strategija stabilizacije na restrikcijama potrošnje, neselektivnoj restrikciji novca, obaranju investicija, razvoju na prilivu stranog kapitala, likvidacijama preduzeća, izbacivanju zaposlenih u privredi pogođenoj višegodišnjom krizom i pogubnim efektima tranzicije", smatram, pogrešna je strategija, koja nužno vodi u produbljavanje krize.

Nigde nema razvoja privrede, osposobljavanja preduzeća za razvoj, da ponovo postanu „stubovi privrede" u zdravom privrednom ambijentu i stimulativnoj, razvojno-usmerenoj makroekonomskoj politici. Parcijalne mere koje se nude nisu stvarna reforma finansijskog i privrednog sistema. To su mere ograničenja, smanjenja potrošnje i standarda, „stezanje kaiša" (dokle?), dalje rasprodaje preduzeća i umrtvljavanje privrednog rasta - sve u cilju neke obećane bolje budućnosti za nekoliko godina koja sa ovim merama nikako ne može da dođe.

Program koji nudim naciji je potpuni raskid sa dosadašnjim modelom razvoja i upravljanja privredom? To nije nastavak pogubne i promašene makroekonomske politike i modela razvoja.

Politika pune zaposlenosti

Za koga se to stvara privredni sistem? Koji su osnovni ciljevi razvoja društva, ako ne puna zaposlenost i porast životnog i društvenog standarda, uz porast samostalnosti privrede i njena efikasnost. Odnosi su dovedeni do neizdrživog stanja.

Nasuprot do sada dominantnom neoliberalnom modelu u čijoj je osnovi samo stabilnost cena i deviznog kursa, izradili smo razvojni model, a prvenstveni cilj razvoja je ostvarivanje pune zaposlenosti, posebno stručne i školovane radne snage. Pozvaćemo sve naše stručnjake koji su otišli u inostranstvo da se vrate i obezbeđujemo im uslove za rad i napredovanje.

Novom politikom zapošljavanja i spajanjem rada i kapitala u preduzeću (preko kreditne funkcije) menjamo do sada vrlo nepovoljan odnos zaposlenih u privredi i izdržavanog stanovništva.

U programu sam kao prioritet stavio ostvarenje pune zaposlenosti i preusmeravanje novog zapošljavanja sa neproizvodnih sektora na privredni (proizvodni) sektor. To je u duhu ovog Programa, spajanja rada i kapitala u preduzeću, dovođenje nauke u privredu, ali uz finansijsko rasterećenje preduzeća i njihovo finansijsko osposobljavanje za razvoj, nove programe i restrukturisanje.

Nova strategija i politika proboja na svetska tržišta

Dosadašnjim konceptom razvoja privreda Srbije je postala dominantno uvozna. Svake godine je deficit spoljne trgovine veći od godišnjeg prirasta bruto domaćeg proizvoda. Tome je doprineo visoko precenjeni kurs dinara, što je smanjilo konkurentnu moć naše privrede i formiralo snažan uvozni lobi. Postali smo samo prošireno tržište za staru robu. Domaća proizvodnja propada. Otvoreni su brojni strani trgovački lanci i fri šopovi za dominantno stranu robu, preko kojih se kupovinom roba odliva veliki deo nacionalnog dohotka. Tome je doprinela i potpuno otvorena privreda (106%), a isto tako potpuno nezaštićena. Izvozna privreda je vrlo slabo organizovana i malo podržana brojnim mogućim izvoznim stimulacijama.

Postoje brojne mere stimulativne izvozne politike (monetarne, fiskalne, spoljnotrgovinske, platnobilansne, proizvodne) koje ćemo, već šire razrađene, upotrebiti za pomoć u pripremi robe za izvoz; stimulaciji izvoza; ograničavanju i selekciji uvoza; stimulativan devizni kurs; brojni podsticaji i mere.

Izradiće se nova strategija razvoja i osposobljavanja velikih sistema, njihova izvozna orijentacija i povezanost sa domaćim tržištem. na taj način će se voditi stimulativna domaća i izvozna privreda, ali i visoko supstitutivna proizvodnja (zamena uvozne robe i komponenata). Uvozna zavisnost će se postepeno smanjivati, uz aktiviranje domaćih faktora razvoja i određenih prioritetnih grana i proizvođača.

Izvršiće se izbor pravaca razvoja, prioriteti, regionalni razvoj i razvoj grana i delatnosti (što je osnovni zadatak Instituta i Banke za razvoj). Ukinuće se postojeća podsticajna politika za strana ulaganja.

Stihije u procesu razvoja i usmeravanja sredstava ne može biti.

Uvešće se potpuna kontrola monetarnih i fiskalnih tokova - kao što je to nekada postojalo (npr. SDK, ZOP).

Razvojna umesto stabilizacione politike sa preduzećem kao središtem razvoja

Radnicima ćemo vratiti njihova preduzeća i učiniti ih stvarnim akcionarima i odgovornim vlasnicima (preko povoljnih bankarskih kredita koje će kao sopstveni kapital uložiti u fondove za razvoj preduzeća) i postati odgovorni za razvoj preduzeća i svoju egzistenciju. Oni će tada birati menadžment preduzeća koji će voditi poslovnu politiku i biti odgovorni kolektivu, a ne političkim strukturama (strukturama vlasti).

Politika štednje i „stezanja kaiša" je na sceni, uz višegodišnji pad realnih dohodaka, realne potrošnje i svih elemenata funkcije potrošnje. Na sceni je „gajenje" i dalje dominantnog neoliberalnog modela i recepata za „oporavak" privrede i izlazak iz krize (recepti MMF, Svetske banke i STO).

Razrađen naš koncept menja sve funkcionalne odnose i pokreće ekonomski rast.

Navodim samo nekoliko osnovnih:

1. Menjaju se odnosi u preduzećima, posebno odnosi rada i kapitala, odnosi preduzeća i države, odnosno banaka;

2. Povećava se stalna likvidnost (i sredstva preduzeća, bez odliva kreditne mase iz preduzeća);

3. Smanjuje se eksterna zaduženost, kreditne obaveze i kamate;

4. Povećava se finansijska samostalnost privrede;

5. Kolektiv (zaposleni) postaju nosioci kapitala i razvoja, sigurnosti i modernizacije;

6. Kontrola upotrebe korišćenja i efekata domaćeg i stranog kapitala se povećava na najviši stepen;

7. Menja se odnos prema nauci i kvalitetnom obrazovanju (znanju i sposobnostima), koji je danas potpuno devastiran i do najviših zvanja;

8. Političari i politika se marginalizuju (posebno ako se uvede zakon da političari svojom imovinom garantuju rezultate koje obećavaju). Ili potpišu da u slučaju da ne ostvare obećani rezultat da se 10-15 godina neće baviti politikom;

9. Celi sistem razvoja, vrednosti i kvaliteta vraća se prema preduzeću i stvaraocima vrednosti;

10. Banke i bankarski kredit se stavljaju u svoju „prirodnu" funkciju razvoja i likvidnosti;

11. Omogućava se društvena kontrola svih novčanih tokova. Kontrola novčanih tokova je pretpostavka svih ostalih promena;

12. Sasecaju se kroz novi sistem svi koreni korupcije i kriminala - koji danas uništavaju privredu i društvo;

13. Kapital preduzeća (fiksni, obrtni, informativni, ljudski - kreativni) postaju jedinstvena funkcija razvoja i sigurnosti preduzeća.

14. Minuli rad zaposlenih, kao deo ličnog dohotka, ne bi se isplaćivao zaposlenom, već bi se obračunavao i ulagao u Fond za razvoj preduzeća kao njegov deo u stvaranju kapitala preduzeća. Time se odvaja tekući rad kao stvaralac vrednosti od minulog rada kao faktora raspodele i preraspodele. Primanja zaposlenih se vezuju direktno za rezultate i uspeh preduzeća, a minuli rad za formiranje kapitala i samofinansiranje. Danas se minuli rad praktično briše.

15. U pogledu koncepcije novog upravljanja kapitalom od zaposlenih, kapital postojećih preduzeća moguće je podeliti zaposlenim u obliku akcija na osnovu kojih oni zalogom tih vrednosnih papira dolaze do dugoročnog kredita u bankama. Ova sredstva se ne usmeravaju u potrošnju nego u fondove za razvoj preduzeća. Obaveze iz kredita prema bankama preuzimaju radnici, a ne kao do sada preduzeće. Oni postaju vlasnici uloženog kapitala preduzeća. Interes radnika za oplodnju i upotrebu kapitala se povećava, ali i za profit iz kojega on vraća kredite bankama. Struktura imovine preduzeća i vlasnički odnosi se iz osnova menjaju. Imovina dobija potrebnu elastičnost i mogućnost brze transformacije, koja upravo nedostaje našim preduzećima. Ovo se odnosi i na novozaposlene stručne radnike, koji zalogom imovine i dr. dolaze do ovog oblika kredita, a koji zapošljavanjem donose sobom, kao kapital u preduzeće.

Postoje i sada takva, vrlo uspešna preduzeća, koja su okupila tim vrhunskih stručnjaka i menadžera - koji su u preduzeće doneli sveže ideje i energiju za unapređenje poslovanja.

Sve mere makropolitike treba usmeriti ka preduzeću i na razvoj, dok se potpuno kontrolisani strani i domaći kapital preusmeravaju sa spekulativnih transakcija na privredni razvoj. Naciji i društvu otvaramo perspektivu i aktiviramo mase, a ne da „tri godine mora mnogo da boli da bismo živeli bolje". (Vučić).

Društvo se okreće ka proizvodnji i stvaranju bogatstva nasuprot danas dominantne spekulativne i pljačkaške ekonomije (ekonomije destrukcije). Potrebne su temeljne promene društvenih odnosa i nova strategija ozdravljenja privrede i društva, uz potpuno drugačiju razvojnu politiku. Problem sa Srbijom je u tome što su joj razvojni kapaciteti obezglavljeni, a privreda potpuno uništena. Ni jedna stranka nema rešenje za izlaz iz krize.

Osnovni cilj je ubrzani privredni rast kojim bi se osiguralo redovno izmirivanje obaveza i spoljnih dugova, osigurao rast domaće štednje za investicije (a ne isključivi oslonac na strani kapital), uz rast potrošnje stanovništva, rast standarda i iskorenjivanje siromaštva.

Rešenje, dakle, postoji. Ono se mora tražiti u jednoj ekspanzivnoj politici ekonomskog razvoja - politici osmišljenog ekonomskog programiranja i planiranja razvoja. To je jedna elastična, pokretljiva ekonomija „pacifičkih tigrića", a ne stihijskog neoliberalnog razvoja malih inputa, u kome danas dominira carstvo kazino-ekonomije, vladavine stranih banaka sa jarmom kamatnih stopa, ogromnim javnim dugom koji ne možemo otplaćivati.

Nova politika podrazumeva teži samostalni put izgradnje privrede, ulaganja u razvoj i aktiviranja mrtvih potencijala zemlje, koji i dalje čekaju neiskorišćeni, uz stalni proces devastacije.

Uvođenje mera zaštitne uvozne politike i razvijenijih mera stimulacije izvoza i investicija

Privreda je prebrzo otvorena za inostranu konkurenciju pre nego što su uspostavljene snažne finansijske institucije i izgrađena potrebna lepeza zaštitnih i stimulativnih mera spoljnotrgovinske politike. Uloga države zamenjena je mantrom slobodnog tržišta i slobodnog uvoza. Liberalizacija je imala poražavajući efekat na domaću privredu.

Nacionalna ekonomija je preusmerena i visoko zavisna od uvoza. Uvoz nadomešta nacionalnu proizvodnju i potrošnju.

Eksplozija deficita spoljne trgovine dovela je do isto takvog eksplozivnog zaduživanja u inostranstvu. Liberalizacija tržišta kapitala se forsira, bez obzira što ne podstiče privredni rast i oživljavanje umrtvljenih investicija.

Deficit spoljne trgovine je u svim godinama daleko veći od prirasta bruto domaćeg proizvoda u tim godinama.

Model razvoja baziran na nekontrolisanom uvozu i neproizvodnoj javnoj potrošnji, uz privatizaciju i masovne pljačke kapitala doveo je do razaranja nacionalne ekonomije. Krediti banaka za uvoz su gotovo desetostruko veći od kredita za izvoz. Nekontrolisani uvoz "svega i svačega" doveo je preko precenjenog kursa dinara do gušenja nacionalne proizvodnje i pravu "poplavu" strane robe.

Domaća privreda i proizvodnja su ugušene, tržište preplavljeno stranom robom, a kupovna moć građana srozana. Banke kreditima omogućavaju kupovinu strane robe i uvlače građane u visoku zaduženost (posebno preko kredita sa deviznom klauzulom). To se mora zaustaviti. Ne postoji nikakva koncepcija spoljnotrgovinske politike. Ne postoji nužna zaštitna politika, ali ni stimulativna spoljnotrgovinska politika (osim liberalizacije i smanjivanja carinske zaštite.

Druge države, posebno najrazvijenije, vode više ili manje otvorenu protekcionističku (zaštitnu) politiku i visoko subvencionisani izvoz domaće privrede. Nama se nudi liberalizacija za jednu razorenu i nekonkurentnu i nedovoljno podržavanu privredu.

Izvozna privreda kod nas nema ni jedan stimulativni instrument izvozne politike, dok se precenjenim kursom dinara izrazito destimuliše.

Da vidimo kakvi se podsticaji mogu ugraditi i koristiti u podsticaju izvoza: monetarna izvozno stimulativna politika (krediti za pripremu izvoza, krediti za izvoz, niska kamatna stopa, odgovarajući rokovi kredita, krediti za određeni uvoz, osiguranje izvoznih kredita); spoljnotrgovinska politika (selekcija i kontrola uvoza.

Razvijene privrede glavne „izvoznice" dogme liberalizacije zadržavaju visoko subvencionisane proizvode u izvozu i protekcionističke barijere u uvozu. To ni jedna slabo razvijena privreda ne može da „uguši" i uđe u zdravu i stimulativnu konkurentsku borbu.

Poljoprivreda i zabrana prodaje zemljišta i drugih strateških resursa stranom kapitalu

Mada proglašena za stratešku oblast gotovo je prepuštena stihiji i preživljavanju, a u određenim granama i pravom propadanju. Razvoj poljoprivrede zahteva potpuno drugačiji pristup (cene, otkup, sigurnost, planiranje, izvoz, robne rezerve, uredno plaćanje), koji mora u osnovi biti razvojno-ofanzivan.

Privatizacija društvenih poljoprivrednih kombinata, a time i 450.000 ha naše najbolje plodne zemlje, bila je "jedna od najcrnjih tačaka prethodne decenije". Desetine hiljada ljudi nakon privatizacije kombinata ostalo je bez posla.

Srbija je pristala da svoje nacionalno bogatstvo prodaje strancima i pre pristupanja Evropskoj uniji.

U politici razvoja i stimulisanja poljoprivredne proizvodnje postavlja se pitanje: koje i kakve stimulativne mere ugraditi u sistem podsticaja? Ovde se navode moguća rešenja:

- Niskokamatni bankarski krediti kroz selektivnu monetarnu politiku - vezani za prirodu delatnosti i proizvodni ciklus,

- Planiranje poljoprivredne proizvodnje, a ne stihijski proces,

- Subvencije za određenu delatnost,

- Dotacije za određene strateške proizvode bitni za standard i socijalnu sigurnost stanovništva,

- Sigurnost otkupa i politika robnih rezervi,

- Urednost plaćanja otkupa i dr.,

- Obezbeđenje agrotehničkih sredstava (povoljno),

- Oživljavanje rada agrokombinata i raskid neuspešnih privatizacija,

- Podsticaj razvoju domaće poljoprivredne prerađivačke industrije,

- Zabrana (trajna) prodaje zemljišta strancima,

- Zabrana uvoza i proizvodnje GMO,

- Vrlo selektivan uvoz i izdvajanje prioriteta,

- Izgradnja sistema za navodnjavanje i odvodnjavanje.

Postoji poseban program razvoja poljoprivrede i revitalizacije sela, uz povratak stanovništva na ta opustošena i prazna područja.

Socijalna politika i obnova stanovništva

Dosadašnji model razvoja rasprodaj - pozajmi - potroši, a pre toga rasprodaj (kroz privatizaciju) sve vredno u privredi, doveo je do ekonomsko-finansijskog sunovrata u krizu i socijalni slom društva s ogromnom nezaposlenošću. Radnici pri tome postaju sve više "unajmljeni na određeno vreme" (usvojen je Zakon o radu koji dodatno oduzima najveći deo stečenih prava zaposlenih).

Realni pad penzija i socijalnih primanja u poslednje četiri godine je oko 25%. Pri tome penzije postaju jedan od glavnih izvora izdržavanja porodičnih budžeta. Zarade u javnom sektoru pale su realno u godinama krize za 27,4%, zarade u obrazovanju i kulturi za 27,8% i zarade u zdravstvu 31%.

U sektoru zaposlenih vlada osećanje nesigurnosti i velike neizvesnosti, čak i straha. Strah da se ostane bez posla, uz izostanak bilo kakve zaštite. Sve više dominira rad na određeno vreme, po ugovoru, za određene poslove, na probu, volonterski rad i sl. Ovi oblici rada produžavaju se unedogled. Širi se zlokobna spirala ekonomskog opadanja i socijalnog sloma.

Nekontrolisane preraspodele i kriminalizacija društva dovode do ogromne preraspodele nacionalnog bogatstva. Nejednakosti razaraju i antagonizuju društvo i državu

Represiju nad radničkim primanjima (zakidanja plata i penzija, da bi se stranim bankama otplatio dug) guši ekonomski rast i otežava otplatu javnog duga.

Na sceni je provođenje politike pritiska na nadnice i uslove rada. Veliki deo stanovništva je predmet fleksibilne eksploatacije. Sigurna je samo jedna - velika nesigurnost i neizvesnost.

Koncentracija dohotka kroz raspodelu u malo ruku, uskom sloju bogatih spekulanata, vodi neproduktivnoj koncentraciji kapitala i moći i sve većem odvajanju rada od kapitala.

Rad gubi značaj razvojne snage. On se tretira samo kao trošak, uz stalno nastojanje da se smanji u ceni koštanja. Novi Zakon o radu zaposlene će tretirati kao običnu robu. To nam je "novina" uvezena sa zapada i stav Evropske komisije. Već sada se "rentira" ili uzima u lizing preko 50 hiljada radnika preko raznih posredničkih agencija. Zamislite - radnici se iznajmljuju kao neko sredstvo. Takvi radnici nemaju nikakva prava, pa ni radno vreme, ni druga prava iz radnog odnosa koja su nekada imali. Sada se uvodi "elastičnije" radno vreme i takva prava zaposlenih, bez stalnog radnog mesta, stalnog zaposlenja, lakši otkazi, nesigurnost i neizvesnost. To je "rad na određeno vreme", a radnik u položaju poslušnika i sirovine "za ceđenje"

To je jedan od razloga zbog čega tražimo u novom konceptu razvoja i upravljanja kapitalom i razvojem - da se "spoji rad i kapital u preduzeću". Pri tome da radnici uključe u proces oživljavanja preduzeća.

Zar se ne vidi da je to životna borba između rada i kapitala.

Povratak banaka u nacionalno bankarstvo

Bankarstvo je dobro ako pomaže razvoj privrede.

Naše najveće banke su najpre uništili, a zatim ostale prodali stranom kapitalu. Najveći svetski ekonomski umovi su poručili: ne dozvolite da vam strani kapital preuzme domaće bankarstvo. Po svaku cenu treba sačuvati taj krvotok života. Razvijene zemlje ne dozvoljavaju učešće stranog kapitala u nacionalnom bankarstvu više od 20%.

Bankarski sektor ćemo posebnim sistemom vratiti u nacionalno bankarstvo, a ne da se i poslednje banke prodaju (Komercijalna i dr). Država koja nema u rukama banke nema moć sopstvenog planiranog i samostalnog razvoja.

Razvojno usmerena monetarna i fiskalna politika

Ekonomija, dovedena pred finansijski slom, mora se preusmeriti sa krizno-deflatornog na ofanzivno-razvojni koncept. Potreban je potpuni razvojni zaokret i filozofija razvoja. Uz potpunu promenu osnovnih ciljeva monetarne politike sa stabilizacionih na razvojne, drugačiju kamatnu i kursnu politiku, politiku izvoza i uvoza, potpunu kontrolu svih monetarnih, fiskalnih i platno-bilansnih odnosa i tokova (a time i sasecanja korena nabujale sistemske korupcije i kriminala), čime se bitno menjaju društveni i privredni tokovi i odnosi. Menjaju se iz osnova svi funkcionalni odnosi i pokreće ekonomski rast.

Monetarni i kreditni sistem države stoji na raspolaganju, ali ih treba produktivno koristiti. Nasuprot tome, inostrani kapital je "redak" faktor, do kojeg se teško (i u dužem periodu) dolazi, uz odliv profitnih efekata u inostranstvo, nasuprot domaćem kreditu čiji efekti ostaju u obliku kamata i dohotka u domaćoj privredi.

Program aktiviranja monetarnog sektora i kredita banaka, u koordinaciji s drugim segmentima (fiskalnom politikom i raspodelom) u procesu pokretanja investicija i razvoja, a na osnovu postojećih "mrtvih kapitala" preduzeća, mogao bi se sažeti u sledeće:

1) Oboriti referentnu kamatu sa sadašnjih 4,2% na 2% godišnje, odnosno na visinu stope inflacije. To su najjevtinija sredstva, uz strogo kontrolisanu upotrebu i namene.

2) Prekinuti sistem kupovine i prodaje HOV u odnosima centralne i poslovnih banaka.

3) Smirenim cenama na duži period od nekoliko privrednih ciklusa (najmanje dve godine), privredi treba preko poslovnog bankarstva (podržanog od monetarne politike) dati srednjoročne ili dugoročne povoljne kredite, a time i kapital za razvoj.

4) Proces pretvaranja tekućeg bankarskog novca u kapital preduzeća time je otvoren (bez pokretanja inflatorne spirale).

5) Javni sektor (porezi i doprinosi) i javne rashode treba smiriti, bez povećanja u navedenom periodu, a to, praktično znači i njihovo relativno snižavanje u bruto domaćem proizvodu. Kako bruto domaći proizvod bude rastao, tako će relativno padati učešće javnih rashoda u društvenom proizvodu. To, praktično, znači da nastaje smirena raspodela i preraspodela podešena, upravo, sektoru privrednih preduzeća - kakvu do sada nikada nismo uspeli da ostvarimo.

6) U visini plaćenih poreza i doprinosa samo privrednom sektoru, kako je navedeno, treba dati srednjoročne i dugoročne niskokamatne kredite (pri čemu kamatu treba vezati za profitnu stopu). Razviti sistem kupovine HOV (javnog duga) od strane centralne banke, a ne preko poslovnih (uglavnom stranih) banaka i njihove visoke kamate (kod poslovnih banaka je ova stopa između 9% i 11%).

7) Aktiviranje ljudskog kapitala i znanja, novih ideja preko hipotekarnih i lombardnih kredita, omogućava pretvaranje mrtvih kapitala (zaloga) u novi, živi kapital sposoban za nove investicije. Tu se može povezati i novo zapošljavanje visokostručnih kadrova u privredi sa odobravanjem ovih kredita, koji se unose u fond za razvoj preduzeća, kao novi kapital.

8) Zagovaramo koncept limitiranja aktivne kamatne stope banaka, koja se vezuje za profitnu stopu, dok provizija banaka služi za pokriće ličnih dohodaka zaposlenih u bankama.

9) Uz finansijsku sanaciju privrednih preduzeća, manju kreditnu zavisnost, obaranje kamata u funkciji razvoja i povećanja akumulacije (kapitala) preduzeća, stvara se osnova za strukturnu transformaciju privrede.

10) Istovremeno, treba aktivirati povoljne stambene kredite na bazi prodaje deviza (sada isto tako fiktivnog i potpuno blokiranog kapitala). Time se može osigurati otplata eksternog duga (bar kamata) unutrašnjim dugom. Istovremeno imamo gašenje dva duga koji pritiskaju privredu i poslovne banke.

11) Primarnu emisiju preneti sa politike „otvorenog tržišta" i sistema kvantitativnog regulisanja na selektivno kreditiranje banaka za sasvim određene namene. Potpuno izmeniti koncept primarnog novca i emisionih kanala primarnog novca. Monetarnu politiku preusmeriti na razvoj, zaposlenost i likvidnost privrede. Emisija primarnog novca i koncept primarnog novca se moraju menjati - da se javljaju kao efekat realizacije monetarne politike centralne banke i snabdevanja reprodukcije potrebnom masom novca. Time se automatski vrši potpuna deevroizacija i dedolarizacija nacionalne privrede. Dinar postaje isključivo nacionalno sredstvo plaćanja. Bankarski sektor treba postepeno ponovo vraćati u nacionalni okvir iz dominantnog uticaja i u vlasništvu stvarnog kapitala.

12) Ukinuti dinarsku obaveznu rezervu banaka, a oslobođena sredstva banaka pretvoriti u vrednosne papire različitih rokova dospeća.

13) Devizne obavezne rezerve se mogu transformisati u posebna sredstva banaka iz kojih se preko banaka usmeravaju na finansiranje izvoza ili pripremu proizvodnje za izvoz. Umesto sterilnog novca na računu centralne banke sredstva se plasiraju i oplođuju.

14) Ograničiti visinu aktivne kamatne stope banaka, gotovo identično ograničenju kamate u evrozoni.

15) Uvesti selektivni sistem kreditiranja sa svim elementima proizvodnog stimulativnog kredita, uz njegovo uključivanje u podsticaje izabranih prioriteta u razvoju (izvoz, poljoprivreda, zalihe, robne rezerve, selektivan uvoz, prioritetne investicije, potrošnja stanovništva i sl.). Kvantitativno monetarno regulisanje je sada izvedeno preko selektivnog regulisanja.

16) Razraditi mehanizam veće koordinacije i sinhronizacije mera razvojne monetarne i fiskalne politike, nasuprot trenutne potpune nekoordinacije, čak i međusobnog poništavanja efekata.

17) Sve mere i nova razvojna i usmerena (kontrolisana) monetarna i fiskalna politika zahtevaju potpunu kontrolu monetarnih, fiskalnih i platnobilansnih tokova. Bez navedenog ni jedna politika ne može biti efikasna i sa očekivanim rezultatima. Stihijski i nekontrolisani (najčešće neželjeni) tokovi dominiraju. To je sada stihijska i spontano razvijana ekonomija. Tada se ni programirani ciljevi nikako ne mogu ostvariti (osim slučajno).Motor je, konačno, bez ulja, zaribao. Deflatorna zamka koja je vrlo zategnuta i dugo traje, ugušila je privredu, izazvala veliku nelikvidnost preduzeća i ogromna neplaćanja, a to koči inicijativu i privredni rast. Kontrola monetarnih tokova i namenskog korišćenja kredita banaka je preduslov ofanzivne razvojno usmerene monetarne politike. Do sada nekontrolisani monetarni tokovi, nenamensko korišćenje kredita, zloupotrebe i kriminal, nevraćanje ogromne mase kredita i sl. deluje destruktivno i inflatorno u privredi, uz omogućavanje kriminalnih finansijskih transakcija. Primeniće se model sprečavanja odliva kredita iz privrednog sektora.

18) Istovremeno, zbog primene deficitarnog produktivnog finansiranja, treba dati snažan podsticaj poljoprivrednoj proizvodnji, što je sastavni deo svakog programa deficitarnog finansiranja razvoja.

19) Preusmeriti deficitarno finansiranje sa konačne potrošnje (budžeta) na produktivno finansiranje privrednog sektora.

20) Moguće je predložiti odlaganje otplate kredita bankama i tako obračunata sredstva uneti u fond za razvoj preduzeća.

21) Postavlja se i pitanje: zašto ne može i amortizacija osnovnog kapitala da služi kao osnova za kredite kod banaka u cilju modernizacije i pretvaranje mrtvih kapitala preduzeća u likvidni (tekući) kapital. Troškovi preduzeća se ovim rasterećuju, cena proizvoda brže i efikasnije monetizuje, a otvara se i proces pretvaranja tekućeg novca u finansijski kapital privrede.

22) U potpunosti ukinuti i zabraniti deviznu klauzulu u sistemu kreditiranja i devizne kredite banaka (dinarizacija je pretpostavka svake uspešne monetarne i makroekonomske politike). Razrađena je nova metodologija za rešavanje dugova građana prema bankama švajcarskim francima.

23) Ukinuti subvencionisane kredite i subvencije kamata bankama.

Labava monetarna regulacija i slaba kontrola banaka ostaje kao veliki problem, koji nije teško rešiti. Jer, samoregulacija koju promoviše finansijska industrija, vidimo, ne funkcioniše. Vešto upravljanje privredom i masom novca postaje sve veći problem, ali ne na liberalizmu i dogmi tržišnog automatizma, već programiranoj i selektivnoj politici razvoja, sa izabranim prioritetima grana, oblasti, proizvodnje, a zatim njima podesiti kompleks stimulativnih mera razvojne politike. Pretpostavka za takvu razvojnu politiku je potpuna kontrola svih monetarnih, fiskalnih i platno-bilansnih tokova, kao i sistema raspodele. To je jedan od razloga zbog čega uporno insistiramo na uvođenju Državne institucije za kontrolu platnog prometa (kao nekada SDK ili ZOP). Bez navedenog i dalje je na sceni stihijski proces razvoja i destruktivni tokovi razaranja privrede i društva.

Do sada se, uglavnom, institucionalnim promenama - zakonima, nastojala oživeti privredna aktivnost i nekakav "investicioni ciklus". To je nemoguće bez finansijski i kadrovski (znanjem) osposobljene privrede. Ona mora da bude u stanju da prihvati i što brže apsorbuje razvojne i tehnološke impulse i motive za razvoj, te da takav impulsni rast može stalno da održava. Preduzeće, kao profitnu organizaciju, mora napustiti partija (stranke) i politika, uz oslobađanje prostora za nauku, rad i stvaralaštvo.

Konsolidacija i uravnotežavanje javnih finansija i javnog sektora - razvojna fiskalna politika

Rashodna, potpuno nekontrolisana i rastrošna strana budžeta je bitna u mogućoj konsolidaciji budžeta i lomljenju spirale stalnog rasta duga, obaveza iz duga, ali i kriminala i korupcije. Ovde na prvom mestu ističemo sledeće naše mere:

1) Rezanje javnih rashoda za kupovinu robe i usluga. Ministarstvima treba ukinuti diskreciona prava pri kupovini robe i usluga, na investicijama, subvencijama (za koje ne postoje posebni zakoni). To mogu biti samo predlozi posebnoj budžetskoj komisiji da bi se neutralisali stranački interesi ostvareni preko ministarstava - feuda,

2) Subvencije zadržati samo u proizvodnji i saobraćaju, uz njihovo veliko sniženje i prebacivanje na sistem povoljnog kreditiranja,

3) Subvencionisanje kamata bankama da bi bile zainteresovane za plasman privredi kao duboko pogrešan potez odmah treba ukinuti, a zameniti ga sistemom stimulativnog namenskog kreditiranja,

4) Kamate na kredite države nažalost moraju se platiti, ali se sistem finansiranja deficita i javnih rashoda iz osnova menja, a kamatni teret (rashodi) smanjuje,

5) Ukinuti najveći broj agencija i komisija (138) koji predstavljaju veliki teret za budžet,

6) Ukinuti Nacionalni investicioni plan (NIP) i ministarstvo za NIP),

7) Fond za razvoj Srbije treba ukinuti, a njegova sredstva i kredite preneti na Razvojnu banku. U Fondu je privatizacija javnog kapitala dobila neslućene razmere, a grupno odlučivanje (ministara) dobilo tajkunska obeležja,

8) Ekonomske ambasadore koji nisu napravili nikakav efekat, ali stvaraju troškove od nekoliko miliona evra godišnje, treba povući,

9) Davanje velikih subvencija i velikih poreskih olakšica treba odmah napustiti, posebno u našem novom modelu razvoja oslonca na domaće faktore razvoja, a ne strani kapital,

10) Država više ne treba da plaća glavnicu garantovanih kredita nekoliko poznatih javnih preduzeća, ali ni otplatu kredita za sanaciju poznatih banaka u krizi i stečaju,

11) Brojne olakšice i oslobađanja treba detaljno pretresti i revidirati,

12) Uvođenjem carinske (zaštitne) politike osiguravaju se velika sredstva u budžetu, a devalvacijom kursa dinara osigurava se veliki priliv PDV iz uvoza,

13) Ukinuti porez na deviznu štednju kod banaka (15%),

14) Smanjenje poreza i doprinosa privredi, ako do njega dođe, treba usmeriti u poseban fond za razvoj u preduzećima. Isto se odnosi i na brojne olakšice i oslobađanju od poreza,

15) Povraćaj PDV (koji iznosi i 141 milijardu dinara godišnje) se ne unosi (a treba) u rashodnu stranu budžeta, tako da se prikriva stvarna visina budžetskog deficita. To je poznati bruto princip budžeta,

16) Fond se finansira doprinosima samo 50%, ostalo su poreski prihodi. Zbog porasta nezaposlenosti i neuplaćivanja doprinosa, uz veliki broj novih penzionera, ovaj sistem ulazi u sve veću krizu. mrtve realne kapitale PIO fonda treba staviti u funkciju oplodnje i dopunskog finansiranja Fonda,

17) Penzije se ne mogu smanjivati kao ustavno zagarantovano pravo, odnosno to je kapital stečen i uplaćivan u Fond u nizu godina (akumulacija, štednja) mogu se ograničavati u zavisnosti od opšte privredne situacije, ali ne mogu smanjivati. Ograničenja se kasnije mogu nadoknaditi kada privreda krene u uspon. Ovi rashodi ličnog karaktera vezuju se za razvoj konjunkture i cikličnu fazu u kojoj se privreda nalazi,

18) Javna sredstva "izvući" iz bilansa Centralne banke i uneti u Banku za razvoj u kojoj bi se oplođavala, a ne poništavala u Banci,

19) Obzirom da zagovaramo redovno služenje vojnog roka i modernizaciju armije, treba izdvojiti i pratiti podbilans vojnog dela budžeta (prihode i rashode), kako se to čini i u drugim državama,

20) Završni račun budžeta mora da se usvaja svake godine, vrši njegova analiza, ostvarenje u odnosu na planske propozicije i namena, kada i Vlada traži novo poverenje za provedenu budžetsku politiku.

Izlaz iz začaranog kruga privredne depresije, finansijske krize i sloma može biti samo preko visokih stopa privrednog rasta oživljavanja privredne aktivnosti preko aktiviranja svih domaćih faktora razvoj.

Pravi, dugoročni put stvaranja zdravih javnih finansija je naglo podsticanje i oživljavanje privredne aktivnosti, porast zaposlenosti, porast izvoza, oštra selekcija uvoza, selektivno kresanje javnih rashoda, porast efikasnosti naplate poreza i doprinosa, uz istovremeno uključivanje monetarne, spoljnotrgovinske, platnobilansne, investicione i bankarske kompleksne reforme u funkciji oživljavanja domaće privrede. Svaki drugi prilaz je parcijalan, a time i kratkoročan i potpuno neefikasan.

Ne može biti konsolidacije javnog sektora, kontrole i transparentnosti prihoda, rashoda, javnog duga i budžetskog deficita ukoliko se ne uvede potpuna kontrola svih monetarnih, fiskalnih i spoljnotrgovinskih tokova.

Stoga se mora ponovo uvesti Direkcija za obračun, plaćanja i kontrolu poslovanja sa statistikom, kao nekadašnji SDK ili ZOP. Pored toga predlažemo da se osnuje državni Institut za razvoj (pri Vladi Srbije), Banka za razvoj, promena funkcije Centralne banke, s njima povezani investicioni deo budžeta. Uz to treba formirati vrlo kompetentnu Direkciju za antikriminalnu i antikorupcijsku delatnost.

Time je izgrađena makrostruktura države, uz odvajanje političara od ekonomije i finansija. Ispod toga se formira Državna direkcija za obračun, kontrolu plaćanja - platni promet - naknadnu kontrolu i statistiku. To je slično ranijem SDK ili ZOP-u (kao najboljim institucijama u svetu). Zatim dolazi poslovno bankarstvo (sa postepenim vraćanjem iz ruku stranog kapitala u nacionalno bankarstvo) i konačno privredni i drugi subjekti i stanovništvo.