Kontranapad

Koji razlozi opredeljuju zvaničnike srpske političke scene i državne organe da počinioce krivičnih dela svrstavaju u navijače sa sportskih borilišta?

Nasilnici, razbojnici, kriminalci ili navijači

U najnovijoj akciji pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova i Bezbednosno informativne agencije u saradnji sa Tužilaštvom za organizovani kriminal među više desetina privedenih pojavljuju se po ko zna koji put i osumnjičeni za koje se koristi termin „navijač" odnosno, „vođa navijača". Ovakav način predstavljanja praktikuju institucije i visoki zvaničnici ove države. Poslednji primeri, spektakularnog naziva "Cunami", „Ciklon", „Armagedon" ili pre njih „Rezač" ili „Skener" osim promovisanja dr Neše Stefanovića i njegovih policijskih saradnika, građanima Srbije nisu pružili podrobnije informacije o osumnjičenim, odnosno počiniocima krivičnih dela.

Miroslav Vislavski

Apsurdna zakonska rešenja o zaštiti ličnih podataka čak i tada kada je izvesno činjenje krivičnih dela, štite počinioce od suda javnosti. To nameće pitanje smislenosti obaveštavanja najšire javnosti na posebnim press konferencijama o „akcijama" nadležnih institucija sistema. Navođenje podataka o počinjenim krivičnim delima osumnjičenih, bez procesuiranja, presuda i efektima akcija državnih organa deluju samo kao marketinško pozicioniranje vlasti koja je površna u vršenju svojih ustavnih obaveza. Da je takvo stanovište prihvatljivo, potvrđuju istraživanja pojedinih medija. Tako je „Insajder" preneo „da je nemoguće utvrditi rezultate masovnih hapšenja koja su postala praksa u Srbiji". Takođe, "ne postoje objedinjeni podaci o rezultatima ovih akcija, odnosno broju podignutih optužnica.

Kako se u policijskim saopštenjima navode samo inicijali i broj uhapšenih, a tužilaštva podatke o optužnicima mogu da daju samo na osnovu punih imena, javnost praktično ne može da dobije pouzdan podatak o tome da li su uhapšeni pušteni posle 48 sati ili su još u pritvoru, da li je podignuta optužnica ili se odustalo od istrage". Ali, to je samo jedan od primera o kome treba da vode računa nosioci odgovornosti, da se time bave druge rubrike sredstava informisanja, još više institucije sistema.

Moju pažnju zadržava insistiranje zvaničnika i saopštenja državnih organa koji za pojedine osumnjičene koriste naziv "navijač". Da li je to zanimanje kada se dodaje kao pridev osumnjičenom?

Gde se nalaze "navijači" i kada deluju kao "navijači". Da li su ljudi osumnjičeni za protivzakonitu delatnost kakvim se kvalifikuju: iznuda, otmica, teška krađa, nasilničko ponašanje, prodaja opojnih droga, nanošenje teških telesnih povreda, pokušaj ubistva, ubistvo ili slična krivična dela, zbog kojih se privode i protiv kojih se pokreću krivične radnje, to činili na sportskim borilištima ili na skupovima "prijatelja (fanova) kluba", dakle tamo gde bi se mogli podvesti kao prijatelji sporta, publika ili navijači? Ako su to činili organizovani ili pojedinačno van sportskih borilišta pod okriljem oblika organizovanja kojima je kriminalna delatnost prevashodan motiv, interes i činjenje, neprihvatljivo ih je svrstavati pod navijačku populaciju pripadnika sporta.

Ne, barem kada su u pitanju zvaničnici države ili državni organi. Oni nemaju pravo da jednu populaciju sportskih pristalica koji imaju najpozitivniji motiv vezivanja i identifikovanja sa sportom i sportskim klubovima, stavljaju u kontekst kriminalnog, nasilnog ili nekog drugog destruktivnog ponašanja. Uostalom, zar Aleksandar Vučić, Toma Nikolić, Ivica Dačić, Boris Tadić, Rasim Ljajić nisu na sportskim borilištima deo publike, deo navijačke populacije. A kada oni čine štetne ili protivustavne radnje kao što su razbijanje zemlje, pljačkaška privatizacija, prodaja državne teritorije i drugo protivzakonito delovanje, nikada uz njihove inicijale (ime) nije korišćen prefiks "navijač". A oni jesu navijači koji koriste poziciju za zloupotrebu svoje moći na prilike u sportskim klubovima i sportu uopšte.

Dakle, kada se kriminalci, razbojnici, narko dileri i bosovi, pljačkaši, siledžije i njihovi kompanjoni nalaze na tribinama stadiona i deluju kao navijači (aplaudiraju, stvaraju buku navijačkim rekvizitima, pevaju, skandiraju i na taj način bodre svoje ljubimce, odnosno obeshrabruju protivnički tabor, a pri tome ne vređaju protivnike po nacionalnoj, rasnoj, verskoj pripadnosti, ne pale bengalske vatre i ne koriste pirotehnička sredstva, ne sukobljavaju se sa suparničkim taborom i organima reda...) mogu biti svrstani u kategoriju navijača, bez obzira na svoje kriminalno delovanje van sportskih arena.

Kada čine sve ono što je protivzakonito, što je u suprotnosti sa Zakonom o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama, naročito organizovano u grupi, onda to ne mogu biti navijači. Tada su i u sportskoj areni jednostavno nasilnici. Van sportskog borilišta, kada se bore za narko tržište, tuku i ubijaju za teritoriju na kojoj kontrolišu kriminalne radnje, sukobljavaju se međusobno i sa policijom, to su jednostavno bande, razbojnici ili već kako se zovu oni što ugrožavaju ljudska i građanska prava drugih, oni koji su suprotstavljeni javnom redu i miru, zakonu i Ustavu.

Kvalifikovanje nasilnika, razbojnika, bandita kao navijač, direktno vređa osećanja i status posmatrača sportskih takmičenja svih onih koji učestvuju u sportskom događaju sa najpozitivnijim pobudama i namerama koje vladaju ljudskim potrebama prema sportskim aktivnostima. Sa druge strane kada predstavnici vlasti poput dr Nebojše Stefanovića i njemu sličnih, koriste termin „navijač" u slučaju nasilnika sa ulice, trgova, parkova ili kojekakvih drugih poligona koji nemaju veze sa sportskim borilištima, oni zapravo podstiču one koji su svojim načinom „navijanja" i ponašanja na stadionima razjurili svu normalnu populaciju ljubitelja sporta, fudbala posebo. Ovakva vlast koja postoji u „demokratskoj" Srbiji od raspada SFRJ, direktno je radila na podsticanju i ohrabrivanju ljudi s one strane zakona i mladih koje su takvi ljudi organizovali, a koji su imali najmanje veze sa sportom, već su preko njega na očigled državnih institucija i vladara legalno razvijali svoju destruktivnu aktivnost.

Zanimljivo je međutim, što se na takvo ophođenje predstavnika vlasti i države prema grupama i pojedincima koji uzurpiraju sport svojim nasilnim ponašanjem, ne ograđuju na primer, fudbalski klubovi. Dakle, oni učesnici u sportu pod kojima su stasavale horde nasilnika u vreme kasnih osamdesetih i ranih devedesetih. Ako je to period „nacionalnog preporoda" svih naroda na prostorima ex Yugoslavije, pa su se klupski rukovodioci pribojavali da ih ne prozovu nacionalnim izdajnicima, onda su ta vremena po svemu sudeći u Srbiji daleko za nama. A možda i nisu. Teško je to objasniti.

Ali, ako je na putu prelaska od SFRJ do Srbije, na međunarodnim utakmicama „patriotska" (nacionalistička) populacija zviždala himni „Hej Sloveni" koja je kao recidiv SFRJ bila himna državama u prolazu (SRJ i SCG) do samostalne Srbije i njene himne „Bože pravde", gde su danas te „patriote" da podrže nacionalni tim Srbije?

Za razliku od najposećenijeg dela stadiona „Rajko Mitić" ili Partizanovog zdanja, na utakmicama „klubova od nacionalnog interesa" sa populacijom „navijača", „najvatrenijih" pristalica Crvene Zvezde ili Partizana, utakmice nacionalne selekcije u Beogradu se igraju pred polupraznim tribinama. Nije li primer prve kvalifikacione utakmice za učešće na Svetskom prvenstvu 2018. u Rusiji, odigrane pod novom dekadentnom rukovodećom infrastrukturom sa Slavišom Kokezom kao predvodnikom i selektorom Slavoljubom Muslinom, najbolji dokaz prethodnoj tvrdnji?

Koliko god se trudili režiseri skandala koji su zbog instrumentalizacije „navijača patriotskog naboja" osujetili naš nacionalni tim da se nađe među učesnicima na minulom Prvenstvu Evrope u Francuskoj, da u susretu sa Republikom Irskom dovedu „navijače" na važnu utakmicu novog ciklusa, nije im pošlo za rukom. Velike „patriote" ne može da privuče ni himna „Bože pravde", ni beli orlovi.

Naši su se morali zadovoljiti sa neizvesnih 2:2. Možda će upravo planirana, a neostvarena dva boda više, biti taj deficit koji će nam zatvoriti vrata velike fudbalske scene na kojoj nismo od 2010.

Da je država imala odgovornu politiku prema fudbalu, na tribinama bi se zadržali oni koji su fudbalu udahnuli život i na ovim prostorima, koji su ga krasili bezmalo čitav vek. Ali, normalna publika, pravi ljubitelji fudbala su prošlost u rizičnom okruženju „patriota" koji će za rad svojih interesa, na utakmicama svojih klubova strpati užarenu baklju u usta organu reda.

Negde je isčezao „patriotski" naboj onih koji su širili nacionalna osećanja u vreme razbijanja država na prostorima koji delimično pripadaju sadašnjoj državi Srbiji. Taj proces se odvijao na očigled vladajućih političkih opcija. Šta više, neke od njih koje su bile u mandatu, veoma su dobro i efikasno koristile usluge akcionog delovanja „najvernijih" ili „najzagriženijih" pristalica dva najveća srpska kluba. Istina, te usluge nisu bile od interesa za nacionalni fudbal. Ali jesu za potrebe vladajućih „patriotskih" politika.

Ponekad i za frakcijske obračune u fudbalskoj organizaciji kao što je bio „Slučaj Đenova", pa i „Slučaj dron" ili na užem formatu kada su u pitanju borbe za prevlast u klubovima. Tu su brojna iskustva, ali uvek su atraktivni primeri u crno belom ili crveno belom taboru. Nisu bili mimoiđeni ni novosadski slaninari, kao što je toga bilo u manje više svim fudbalskim klubovima. „Demokratija" je u fudbal ulazila sa velikom cenom plaćenom životima njenih protagonista koji su sa društvene margine uskočili u na vrh nedovršene piramide svojinskih praznina u fudbalskim klubovima od najnižeg do najvišeg ranga takmičenja. Tako su principi teorije o naoružanom narodu u koncepciji neuspele opštenarodne odbrane razorene Jugoslavije, uspešno preslikani i zaživeli u srpskim fudbalskim klubovima.

Koliko je „demokratija" zavladala srpskim fudbalskim klubovima, u novije vreme najbolje oslikava stanje u FK Partizan.

U „demokratiji" se teško dolazi do dijaloga, argumentovane rasprave i transparentne procedure. Zbog toga crno beli nikako da održe Izbornu sednicu Skupštine. Otkazana je po treći put. Agonija rukovođenja klubom najviše pogoduje lovcima u mutnom. Privremeni organi raspolažu sa igračkim kapitalom, ma koliko bio vredan.

U takvoj „demokratiji", oni koji su dobili fudbalsko ime i autoritet se ne odazivaju na poziv za sednicu. Nema bivših predsednika Dragana Đurića, Tomislava Karadžića. Nema ni marginalca Zorana Popovića, koji je trebao da podnese račune za neuspešan period svoje vladavine. Skupština nije odžana zbog banalnog(?!) razloga - nedostatka kvoruma! Opozicija sa Nenadom Bjekovićem ne može da okupi većinu. Zadovoljna je opstrukcijom.

Stvarni autoritet Ivana Ćurkovića je potisnut „patriotskim" pritiscima da Partizan naprave onim što nikada nije bio - srpskim klubom. Pametan čovek iz takvog brloga sam izađe i sačuva ono što mu nisu dali krokodili iz male bare. Ćure se dostojanstveno sklonio iz igre. Fudbalski anonimus pre ustoličenja od naprednjačkog krila, Miloš Vazura izrasta u kvaziautoritet koji lažno svedoči i time dobija kredibilitet za amortizovan skandal prebijanja klupskog obezbeđenja od strane „najvernijih navijača". Kada se „demokratske" snage u Klubu ne mogu sporazumeti, sve govori da će „navijači" uspostaviti vlast, na način kako su to učinili u redovima najvećeg rivala iz našeg sokaka ili nešto manjeg s one strane Dunava. Živela fudbalska demokratija!